Зоран Максимовић, СВЕ НАШЕ ХЕДЕ. „Хеда Габлер” Хенрика Ибзена у позориштима Србије
Драмско стваралаштво норвешког драматичара Хенрика Ибзена (1828–1906), припада самом врху светске драмске литературе. С генијалном проницљивошћу овај писац детектује проблеме личних судбина и конфликте појединца са друштвом и друштвеним нормама. У литератури је остао познат као искрени заговорник равноправности полова и у књижевност унео феномен жене посматран у ширим оквирима. До данас не јењавају популарност, актуелност и интересовања позоришта за сценска тумачења његовог драмског опуса.
Предмет истраживања књиге СВЕ НАШЕ ХЕДЕ изворно је докторска теза Зорана Максимовића која се бави извођењима драме Хеда Габлер у позориштима Србије кроз историју (десет премијера), и вредновање њихових уметничких домета у европском контексту. Ради оживљавања прохујалих сценских збивања, у покушају анализе и целовитијег сагледавања овог текста, театролошком методом реконструкције расветљавају се две сенске поставке Хеде Габлер – у режији Мате Милошевића (Југословенско драмско позориште, Београд 1975) и у режији Димитрија Ђурковића (Српско народно позориште, Нови Сад 1984). Театрографски део књиге садржи поделе улога у свим изведеним представама, попис Ибзенових драма на нашим позорницама, попис преводилаца његових драма на српски језик и филмографију Хеде Габлер. Рад је илустрован изворним материјалом (документи, интегрални драмски текстови, белешке, сценографске скице, мизансценски тлоцрти, плакати, програмске књижице, афише, фотографије…).
Драмска дела Хенрика Ибзена, и након његове смрти, инспиришу нове генерације редитеља и живе свој сценски живот диљем светских позоришних сцена. Несумњив допринос свакако даје и српско позориште.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Зоран Максимовић је рођен у Сремској Митровици (1963). Завршио је Карловачку гимназију и дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, на Катедри за историју. Магистрирао и докторирао на Академији уметности у Новом Саду, Одсек театрологије. Хонорарно је радио у Српском народном позоришту, Стеријином позорју, Радио Новом Саду и ТВ Нови Сад. Стално запослен у Архиву Војводине (од 1991), потом у Позоришном музеју Војводине у Новом Саду (1995), где и данас ради (од 2002. до 2017. био је директор).
Редовни члан Матице српске (од 1995, а од 2004. члан Одбора Одељења за сценске уметности у музику; од 1995. ради на научним пројектима овог Одељења и Лексикографског-биобиблиографског одељења, Српски биографски речник – од 1996. и Лексикон писаца Југославије – од 1999). Сарадник Енциклопедије Новог Сада (од 1999) и Српске енциклопедије (од 2007). Био је уредник области за позориште и филм енциклопедијског зборника Знамените личности Срема (2000–3). Члан Главне редакције научног пројекта Позоришна култура Војводине ПМВ-а, и Српске, Руске, Редакције за оперу и балет и Редакције за позориште за децу и луткарство (2003). Члан Главне редакције и уредник Позоришне струке Енциклопедије Војводине (од 2013). Члан уредништва Зборника за сценске уметности и музику МС (од 2016).
Од 2006. члан је Удружења позоришних критичара и театролога Србије (огранак AITC при Унеску). Саоснивач Фондације „Лаза Костић” (Лондон, Београд, Нови Сад, 2009). Потпредседник Новосадске секције Међународног савета за игру (CID при Унеску, 2014) и потпредседник Савета Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици (од 2014).
Аутор и приређивач више публикација, између осталих: 70 година Позоришта младих, 2001; Мира Бањац, 2002; Буђење сна – „Сан летње ноћи“ на сцени Српског народног позоришта, 2003; Позоришни Нушић (в. а.), 2004; Двадесет година уметничке игре Дијане Козарски, 2004; Трагом Индије – Храмови, лутке и позориште/Trace of India – Temples, Dolls and Theatre (са И. Кочи), 2004; Владимир Маренић – позоришно сликарство, сцена и костим (са Б. Нишкановић и Р. Лазићем), 2005; Радуле Бошковић – уметност позоришног плаката, 2005; Позоришта Војводине, 2006; Јуриј Љвович Ракитин – живот, дело, сећања (са Е. Успенски и А. Арсењевим), 2007; Оксана Сторожук – давесет година уметничке игре, 2009; Позорје Лазе Костића, 2011; Мира Бањац – 60 година уметничког рада, 2011; Theatre poetics of Laza Kostic, 2012; Позоришни музеј Војводине – 30 година/Theatre Museum of Vojvodina – 30th (в. а.), 2012; Уметност игре Милана Лазића (са Г. Теглаши В.), 2013; Трагом позоришне баштине, 2015; Ибзенове драме на војвођанским сценама, 2016.
Објављивао је и у зборницима радова, периодичним публикацијама и дневним листовима. Радови су му превођени на: енглески, словачки, мађарски, пољски, русински, румунски и ромски. Аутор је и двадесетак музеолошко-театролошких изложби (Србија, Словачка, Мађарска, Велика Британија, Република Српска).
АЛЕКСАНДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ
ПОЗОРИШНИ ДИРЕР И ДРУГИ ЗАПИСИ
(…) Лаћајући се деликатног предузећа да пише о позоришту, Саша Милосављевић то чини с позиције интелектуалца који театар осећа чулно, којем воњ пробне сале не замагљује критички отклон, а потоњи, опет, нити романтизује, нити површно рашчарава оно што магија театра јесте. (…) Милосављевић је своју књигу исписао током деценијског боравка у театару, не судећи, не пресуђујући, не придикујући, али се страсно упуштајући о оно што философ Касим Прохић зове „одважност изрицања“. (…)
Подељена у више целина, а упркос духовитој, али прескромној, ауторовој опаски како није реч о јединственој укупности, ова књига представља писани траг о једном систему мишљења, ширем од позоришног. И када пише о позоришним људима, глумцима, писцима и редитељима у монографској форми, и када се бави представама појединачно, и када преки налог времена захтева оштрину конкретизованог коментара, и када узима дужи дах за урањање у дубине промишљања о певању, Милосављевић полази од темељених и неуптиних етичких истина својствених театру, а не гази по плитким и једнократним барицама свакодневног позоришног морала, вазда вођен суштинским, иманентно демократским и демократичним, приступом делу као целини за себе, отвореног плурализму тумачења лишеног предрасуда. (…)
Горчин Стојановић
(…) Текстовима из ове књиге Милосављевић са читалачком публиком дели своја сазнања о свету који познаје као тренуно мало ко у земљи, и о којем може да сведочи на једини начин који себи дозвољава: поштено, одмерено и са вечитом жељом да представе које имамо прилике да видимо буду све боље и боље, баш као што се и сам трудио, када се лично ангажовао у позоришном животу мимо улоге критичара, заронивши у рискантни свет стварања позоришних представа.
Мр Бошко Милин
О АУТОРУ
Рођен у Београду. Позоришну критику и театролошке есеје пише од 1986. за водеће дневне новине, недељнике, часописе, као и за телевизијске и радио станице у Србији и некадашњој Југославији. Био је селектор или уметнички директор многих домаћих позоришних фестивала и члан жирија безмало свих фестивала у Србији. Радио у Народном позоришту Nepszinhaz Суботица, Музеју позоришне уметности Србије, а у Српском народном позоришту био управник, директор Драме и уметнички директор.
Уређивао је позоришне новине Лудус,био члан редакција часописа Театрон, Повеља, Међучин и ревије Позориште, био и јесте члан редакције часописа Сцена. У два маха био члан Уметничког већа Стеријиног позорја, председништва Савеза драмских уметника Србије, у два мандата био председник Удружења позоришних критичара и театролога Србије, а данас је члан председништва ове асоцијације.
Аутор је Зборника о Марији Црнобори, Воља за променом – Битеф 1967-1980 (критике Мухарема Первића), те монографија Трећих десет година Града театра Будва и Јасна Ђуричић, позоришног дела монографије Драган Николић, Господин магуп, а есеји су му објављивани у многим монографијама о позориштима и театарским ствараоцима.
Добитник је награде „Златно перо“ ТАЊУГ-а за позоришну критику, две Стеријине награде за критику и Награде часописа „Венац” за есеј.
ГОРДАНА ТОДОРИЋ
АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ: ДРАМСКИ ГОВОР О ВРЕМЕНУ И СВЕТУ
Докторска дисертација Гордане ТодорићАлександар Поповић – драмски говор о времену и свету (поетика постмодернизма у драмама Александра Поповића), настала је као резултат вишегодишњег, прегалачког бављења поетичким и значењским одликама драмаског дела Александра Поповића, писца којег је позоришни свет још за живота прогласио класиком, да би књижевни аспект његовог стваралаштва и његово место у традицијском низу модерне српске књижевности постало предмет озбиљнијих истраживања тек у нашем времену. (…)
Гордана Тодорић у Поповићевим драмама открива сложену интертекстуалну мрежу која је захтевала увиде не само у сферу књижевне теорије него и у ширу област дискурса културе. Овим приступом, ауторка је остварила важан допринос тумачењу историје српске драмске књижевности. А постмодернистичке стратегије читања Поповићевог драмског опуса несумњиво откривају колико историјски развој модерне српске драме може допринети прецизнијем сагледавању развоја модерне српске књижевности, па и сагледавању њеног места у ширем, европском контексту, више не као превасходно следбеничког.
Ауторка своје истраживање заснива на неколико књижевнотеоријски јасно артикулисаних приступа: реч је пре свега о проблематици жанра и језичких поступака, разматрању статуса времена у делу, функцији песме у драми, о тематизацији националног и дијалогу са књижевним наслеђем. Ово је Гордани Тодорић послужило да компонује текст изузетно сложене, али истовремено и прецизне и функционалне структуре, који успева да привидно хаотични свет Поповићевих драма сагледа и испита као систем. Та обухватност приступа и систематичност огледају се у слојевитој интерпретацији целине Поповићеве драматургије за одрасле, и успостављању особене хијерархије његових драма. Тако ауторка Аферу Љиљак опажа као централну драму Поповићевог корпуса, с чиме се може полемисати (као са највећим бројем заиста успелих интерпретација књижевности), али што у њеној монографији и њеном систему размишљања снажно истиче и фокусира неке недовољно истражене аспекте Поповићеве спистељске поетике.
Др Љиљана Пешикан Љуштановић
О АУТОРКИ
Др Гордана Тодорић дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на Одсеку за српску књижевност. Магистарску тезу Поетичке одликераних драма Александра Поповића (2007) и докторску дисертацију Поетика постмодернизма у драмама Александра Поповића (књижевни поступци, деконструкција темељних образаца, ново читање традиције)(2015), одбранила је на матичном факултету.
Бави се књижевношћу XX века, као педагог и као истраживач. Осим драмске продукције, у истраживачком фокусу др Гордане Тодорић су јеврејске теме у српској/југословенској књижевности (у сарадњи са Moshe David Gaon Centrom, Бен Гурион Универзитета у Негеву). Чланица је Светске асоцијације за јеврејске студије (World Union of Jewish Studies). Редовно учествује у раду домаћих и међународних научних скупова. Повремено сарађује са Центром за емпиријска истраживања религије (ЦЕИР) у Новом Саду.
Објавила је мнографију Лудус и логотезис Александра Поповића (2012) у издању Позоришног музеја Војводине. Пише и објављује радове о књижевности Филипа Давида, Давида Албахарија, Ериха Коша, Иве Андрића, Жака Конфина.
Поносна је мајка двоје дивне деце.
НОВА СРПСКА ДРАМА, 2007–2015.
Приредио Зоран Ђерић
Зашто ’Нова српска драма’
У намери да додатно стимулише домаће драмско стваралаштво, истовремено указујући и на недовољно премијерних извођења домаћих аутора, Стеријино позорје покренуло је 2007. конкурс за оригинални домаћи драмски текст. (…) Прошло је девет година. Пред нама је девет драма. Неке од њих су већ инсцениране, док се чека на инсценацију преосталих. Ипак, сматрали смо да им је место под корицама једне књиге. Истовремено, да се види шта су домети из драматуршких опуса појединих аутора, а потом и пресек последње деценије у српској драматургији. Па чак и у том смислу, пред нама је новум. Отуда и назив Нова српска драма.
Није реч о антологији, јер су овде предочене драме које су једном већ биле изабране. При том, драме, а потом и ауторе, бирали су различити жирији. Ипак, у суштини ове књиге је избор, вишеструки. Најпре су ове драме изабране међу стотинама које су пристизале на конкурс. За девет година пристигло је готово хиљаду драма. Награђене драме су сваке године објављиване у часопису Сцена. То је био, такође, још један избор. А сада смо одлучили да их објавимо заједно, у једном, репрезентативном издању, како оне то завређују.
Редослед аутора и драма је хронолошки. Од првонаграђене Можда смо ми Мики Маус Маје Пелевић, из 2007, до драме Илустрована енциклопедија нестајања Божидара Кнежевића, која је награђена 2015. године. Два аутора су награђена 2008, Филип Вујошевић за текст Роналде, разуми ме и Бранислава Илић за Тело. Петар Михајловић је победио 2009. драмом Радничка хроника. Саша Вечански је добио награду 2010. за Рециклирани злочин. Војислав Савић је за драму Одлазак у красни награђен је 2011. Конкурс није био расписиван 2012, да би 2013. победио Љубиша Вићановић и драма Нечисте силе. Победница за 2014. је Олга Димитријевић и драма Како је добро видети те опет.
Нећемо се овде упуштати у анализу награђених драма. Нећемо покретати ни проблеме нове драматургије. Препуштамо то онима који ову књигу буду држали у рукама.
Зоран Ђерић
ЛАЗАР ЈОВАНОВ
ГРАД ТЕАТАР КПГТ
Позорише и интегративна културна политика
Изузетно кохерентан научни рад у коме глумац (по основној вокацији) успева да се вине до завидне коте научног рада и представи врло занимљив модел града театра који је иницирао и у дело проводио Љубиша Ристић. Аутор је успео да сведе у оквире научног рада све разуђене токове позоришне имагинације једног генијалног редитеља и ми читамо занимљиву студију о граду театру. Систематично нас је водио кроз теоријску литературу, али средишњи део посвећен је моделу КПГТ реализованом у Суботици, који је интегрисао васколики позоришни простор старе нам Југославије у јединствени југословенски културни простор.
Књига садржи осам поглавља: Увод, Град и социокултурни капитал, КПГТ, Град театарСуботица, Театрализација ширег окружења Палића, Град театар – Шекспирфест, Пројекат Yu festКотор – Арт, Град театар као динамичкиконцепт развоја социокултурног капитала, Закључак. Епицентар истраживања представља феномен града театра. Град театар се посматра као народно позориште које је намењено широј популацији и има историјску и антрополошку улогу у формирању такозваног слободног простора.
Аутор даје шири контекст, сагледавајући све у европском и светском контексту, када у другoј пoлoвини двaдeсeтoг вeкa у eврoпским и aмeричким грaдoвимa долази до „рeнeсaнсе“ пoзoришнoг живoтa. Умeтнички се оживљавају нaјрaзличитији грaдски и јaвни прoстoри, који као oтвoрeни прoстoри остварују комуникацију измeђу умeтникa и грaђaнa.
Југoслoвeнскo искуствo Грaдa тeaтрa, у кoнтeксту eврoпскe културнo-пoлитичкe пaрaдигмe ваља пoсмaтрaти кao кoнцeпт, нaчин супротстављања стaндaрдизaцији, унифoрмнoсти и пoвршнoсти коју неминовно нaмeће глoбaлизaција и eкoнoмизaција културe и умeтнoсти.
Идeјни твoрaц тих грaдoвa тeaтaрa јe пoзoришнa трупa и културнo-пoлитички пoкрeт КПГТ (Кaзaлиштe –Пoзoриштe – Глeдaлишчe – Тeaтaр), прeдвoђeнa дрaмским умeтницимa Љубишoм Ристићeм, Нaдoм Кoкoтoвић, Душaнoм Јoвaнoвићeм и Рaдeтoм Шeрбeџијoм.
(Из рецензије др Весне Крчмар )
Лазар Јованов
Рођен 1984. у Новом Саду. Дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Бора Драшковића, 2008. Исте године уписује докторске научне студије Менаџмент уметности и медија на Факултету драмских уметности Универзитета у Београду. У међувремену постаје и стипендиста Министарства просвете и науке Р. Србије и сарадник у настави на предмету Културна политика на истом факултету. Докторирао је темом Град театар, као динамички модел развоја социокултурног капитала градова на простору бивше СФРЈ.
Као глумац, ангажован је у представама КПГТ-а (Буба у уху, Бициклист, Раздељак, Шекспирова наушница, р. Љубиша Ристић), Народног позоришта-Народног казалишта-Népszínház Суботицa (Ружење народа у два дела, р. Андраш Урбан), Мадленианума (Ребека, р. Небојша Брадић) и Културног центра у Новом Саду (Деветка, р. Богдан Јанковић). Био је и вишегодишњи глумац Позоришта на Теразијама, Мостарског театра младих, Позоришта „Бора Станковић” Врање, а остварио је и две улоге у Српском народном позоришту.
Предавач на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, на предметима Менаџмент у култури и Културна политика (2015). Од 2011. до 2016. објавио једанаест научних радова на српском, енглеском и словачком језику у домаћим и међународним часописима и постконференцијским зборницима и излагао радове на једанаест националних и међународних конференција.
Године 2016. постао је члан Тима за израду апликације Новог Сада за титулу Европске престонице културе. Од 2017. је и запослен у Фондацији Нови Сад 2021 као самостални стручни сарадник за партиципативне пројекте.
Осим позоришта, много воли радио. Хонорарно је ангажован и на Радију Нови Сад (Први програм радија, Радио-телевизије Војводина).
Зборник радова СТЕРИЈА НА ПОЗОРИШНИМ СЦЕНАМА НОВОГ САДА И ВОЈВОДИНЕ (ОД ОСНИВАЊА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА ДО ДАНАС)
Уредила Снежана Савкић
Током 2016. године Стеријино позорје је, у сарадњи са Позоришним музејом Војводине, покренуло пројекат Стерија на позоришним сценама Новог Сада и Војводине (од оснивања Стеријиног позорја до данас). Као институција од изразитог културно-друштвеног значаја, Позорје је као један од својих врховних принципа поставило поштовање традиције, бригу о културном наслеђу и темељним вредностима наше драмске књижевности, позоришта и културе уопште, али и окренутост ка будућности, остваривању заједничких пројеката са институцијама и појединцима у земљи и иностранству. У истом контексту треба сагледати и овај пројекат који је корак даље у правцу будућих научно-истраживачких афинитета ове институције. Желећи да подвучемо чињеницу како је Стеријино позорје – поред осталог – играло и све више игра улогу својеврсног научног Института за позоришну уметност (непостојећег још увек у Србији), овим пројектом указали смо на један од важних циљева нашег научноистраживачког ангажмана, а то је систематски научни рад у области позоришне уметности, који неће бити ограничен само на позоришну историју Новог Сада и Војводине.
У сарадњи са Позоришним музејом Војводине, значајном културном институцијом у Новом Саду, сабрали смо радове на „задату тему“ малог дела сталних сарадника Стеријиног позорја – или запослених у њему – ослањајући се превасходно на изворе које и само Позорје поседује (документацију, разноврсну грађу, литературу). Задата тема овај пут није била везана за неку годишњицу самога писца, али јесте за јубилеј Позорја које очито већ има запажену традицију и снажан отисак на српској (и не само српској!) културној мапи. Учесници у овој фази пројекта били су: проф. др Сава Дамјанов (руководилац пројекта), др Мирослав Мики Радоњић (директор Позорја), Горан Ибрајтер (уредник Фестивалског центра Позорја), др Марина Миливојевић Мађарев (Академија уметности Нови Сад), др Зоран Ђерић (СНП Нови Сад), др Исидора Поповић (Матица српска), Ивана Кочи (Позоришни музеј Војводине) и мср Снежана Савкић (Филозофски факултет Нови Сад) чији су текстови, као допринос реализацији пројекта, објављени у зборнику.
Александар Пејчић – ЗАПЛЕТЕНА ИГРА : комедија српског реализма
Библиотека Синтезе, књ. 9
Нови Сад, Стеријино позорје, 2016. – 308 стр. – ИСБН 978-86-85145-46-9
У интерпретативном и методолошком погледу рукопис књиге Заплетена игра др Александра Пејчића заснован је на поузданим изворима, на квалитетном тумачењу, као и на битним сазнањима теорије комичног и комедије, поетике и историје српске књижевности, те на добром истраживању досадашње рецепције дјела српских комедиографа епохе реализма… Истраживачка оријентација је у основи двострука: српска комедиографска традиција обухвата се новом теоријском мрежом и, далеко важније, укључује се у истраживачку матрицу аутора и дјела која су остала на рубу историје српске комедије, иако су у своје вријеме била важан чинилац позоришног живота и српске драмске ријечи (комедије Милана Савића, Мите Калића, Божидара Борђошког, Драгомира Брзака, Илије Вукићевића, Бране Цветковића и других данас заборављених писаца).
(Проф. др Горан Максимовић)
Нова књига др Александра Пејчића Заплетена игра представља наратолошку студију комедија српског реализма и свакако је од изузетног значаја за домаћу театролошку мисао, и то најмање из два разлога. Први разлог тиче се научног метода који се врло ретко спроводи код нас: изучавање композиције комедиографског дела. У тој области аутор се креће уз самопоуздање сувереног познаваоца наратологије. На известан начин, овим делом свога рада Пејчић обезбеђује методолошки поступак који се може примењивати приликом анализа других дела, других жанрова, епоха. Савремена теоријска мисао о драми, тако снажно фокусирана на доказивање „краја драме”, у потпуности превиђа наративни аспект дела, а овај рад га поново враћа у први план и индиректно указује на далекосежне негативне последице смештања драме искључиво у област књижевности. Други важан аргумент због кога препоручујем овај рад тиче се примене метода на конкретне драме у њиховом мултимедијалном потенцијалу. Не само да су сазнања до којих је колега Пејчић дошао свежа и оригинална, чврсто аргументована и поткрепљена литературом, већ је остварио и главни циљ теоријске драматургије – спој научног метода са интуицијом. (Проф. др Небојша Ромчевић)
Др Александар Пејчић истражује комедије у епоси српског реализма на иновативан методолошки начин тумачења и анализе текста. Аутор се, при томе, ослања на структуралистичко, наратолошко и семиотичко наслеђе… Пред нама је акрибична анализа стотинак драмских дела у поменутом кључу књижевних теорија. Пажљиво и темељито анализирана комедиографска дела, од којих су нека готово непозната, иако су била својевремено извођена, др Александар Пејчић враћа у фонд наше драмске књижевности, којом би ваљало да се позабаве, пре свега, позоришни и телевизијски драматурзи и редитељи.
(Др Зоран Т. Јовановић)
Александар Пејчић jе рођен у Београду, 1976. На Филолошком факултету у Београду је дипломирао, магистрирао и докторирао. Објављује у научној и књижевној периодици и у зборницима радова са научних скупова. Објавио је књиге Театрализација власти: комедије Бранислава Нушића (2012), Поетика заплета (2016). Приредио је критички/научно Драме Драгомира Брзака I–V (2014), такође и критички/научно комедију Власт Бранислава Нушића (2016). Живи и ради у Београду.
60 ГОДИНА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА
(документарна грађа)
Приредила Александра Коларић
Нови Сад, Стеријино позорје, 2016. – 540 стр. – ISBN 978-86-85145-43-8
Стеријине годишњице (1806–1856) обележаване су и слављене 1956. године неуобичајено широко и садржајно. Одржане су свечане академије у Вршцу, Новом Саду, Београду и Загребу. У више од стотину професионалних и аматерских позоришта извођена су Стеријина дела. Бројне изложбе, документарни филм, монографије, зборници, ћланци и стручни радови у новинама и часописима широм југословенског простора, бавили су се Стеријиним животом и делом. На Првим југословенским позоришним играма Стеријиног позорја 1956. године, за Стеријине награде такмичила су се, у част стопедесете годишњице рођења, само позоришта са представама Стеријиних дела.
Угледни професор загребачке Академије за казалишну умјетност Славко Батушић, члан првог Главног одбора Стеријиног позорја (председник Јосип Видмар), овако је видео оснивање Позорја: „ Стеријина јубиларна година дала је сретан повод да се одрже Прве југословенске позоришне игре и да се утврди конкретан план за њихову будућност. Зашто је та част припала Новом Саду? Одговор је сасвим једноставан: по праву што га тај град има као колијевка не само војвођанског и српског већ и широко југословенског препородног театра.“ Били су, дакле, Стеријини јубилеји „сретан повод“ за оснивање фестивала савремене домаће драме и његово брзо израстање у позоришну институцију широких и разноврсних домаћих и међународних програма. Идеја зачета у кругу угледних новосадских интелектуалаца, прихваћена је у свим културним и позоришним центрима тадашње државе. Она је очигледно била у правом дослуху и са потребама позоришта, са израстањем нових генерација позоришних уметника и са променама и новим струјањима у општедруштвеној и културној клими. За прихватање ове идеје, за однос према Стерији и позоришту уопште у ондашњим политичким круговима, вероватно је била од значаја и Крлежина оцена, изречена неколико година раније, да је „Од плејаде наших романтичних драматичара остао једини Стерија. Лажа и паралажа, Кир Јања, Покондирена тиква, Београд некад и сад, Родољупци ствари су сценски још увијек живе, и оне ће живе остати.“
С пуно разлога би се могло рећи да је оснивање Стеријиног позорја имало и елементе институционализације једног културног, књижевног и позоришног покрета. Можда је то био и први прави прекретнички догађај и искорак у култури, посебно позоришној уметности, југословенског простора. Само из Србије (Београд и Нови Сад) у кругу оснивача, између осталих, били су Иво Андрић, Милан Богдановић, Милан Дединац, Станоје Душановић, Ели Финци, Милиош Хаџић, Велибор Глигорић, Љубиша Јовановић, Младен Лесковац, Душан Матић, Вељко Петровић, Бошко Петровић, Радомир Радујков, Бојан Ступица, Миливоје Живановић. Бројношћу и угледом писаца и позоришних стваралаца нису заостајале ни друге националне средине, културни и позоришни центри. Није било незапажено ни учешће политичких личности у оснивању Позорја. Све до деведесетих година прошлог века и распада земље, у рад Позорја, у креирање његових све бројнијих и разноврснијих домаћих и међународних програма, укључивале су се нове, тек стасале генерације стваралаца, уметничка удружења, научне, уметничке и образовне институције. Тако су, рецимо, међународним програмима Позорја (тријеналне изложбе позоришне књиге и периодике, сценографије и костима, позоришне фотографије, Међународни симпозијум позоришних критичара и тетролога, међународни стаж младих критичара), успостављању сарадње и партнерства са међународним позоришним организацијама, страним позоришним институцијама, позоришним часописима и најистакнутијим позоришним ствараоцима из света – посебан допринос у појединим периодима (предводили међународне одборе и комисије Стеријиног позорја) давали Јоже Јаворшек, Петар Селем, Слободан Селенић, Јован Христић, Никола Кољевић, Огњенка Милићевић, Драган Клаић, Александра Јовићевић, Иван Меденица.
Милета РАДОВАНОВИЋ
директор Позорја1985–2003.
ДРАМСКО ДЕЛО БРАНИСЛАВА НУШИЋА – ТРАДИЦИЈА И САВРЕМЕНОСТ /
DRAMATIC OPUS OF BRANISLAV NUŠIĆ – TRADITION AND CONTEMPORARINESS
Нови Сад, Стеријино позорје, 2015. – 360 стр. – ISBN 978-86-85145-42-1
Зборник радова са Међународног симпозијума о делу Бранислава Нушића, који је одржан 20. новембра 2014. у Новом Саду, у свечаној сали Матице српске. Непосредан повод била је 150. годишњица од рођења Б. Нушића (1864-1938). Симпозијум су организовали Стеријино позорје, Српска академија наука и уметности (Београд) и Матица српска (Нови Сад).
Зборник, баш као и сам симпозијум, отвара Поздравно слово академика Душана Ковачевића. Следе излагања учесника: Боро Драшковић, Ала Татаренко, Светислав Јованов, Игор Перишић, Јелица Стевановић, Милош Латиновић, Гордана Тодорић, Ивана Игњатов Поповић, Димитрије Коканов, Небојша Брадић, Драгана Чолић Биљановски, Марина Миливојевић Мађарев, Зоран Т. Јовановић, Миливоје Млађеновић, Зоран Ђерић, Александар Пејчић, Срђан Вукадиновић, Весна Крчмар, Мирослав Радоњић, Славица Гароња Радованац. Текстови су објављени на српском језику, ћирилицом (изузев текста С. Вукадиновића који је на босанском језику и латиницом), са резимеима на енглеском језику. Краћи текстови су у целини преведени на енглески. Већина текстова су научни радови са одговарајућом опремом (сажетак, кључне речи, литература), док је мањи број текстова писан у форми есеја.
У додатку је објављен попис премијера драмских текстова и драматизација прозе Бранислава Нушића у професионалним позориштима Југославије и на југословенском позоришном простору, од 1900. до 2015, који је сачинио Дејан Пенчић Пољански.
Уредник: др Зоран Ђерић. Сарадница на пројекту: МА Снежана Савкић. Превод на енглески: Лидија Капичић, Вера Крмпот. Корице и техничко уређивање: Роберт Јенеи. Штампа: Сајнос, Нови Сад, 2015. Тираж: 300 примерака.
Ана Тасић – ДИГИТАЛНИ ДВОЈНИЦИ : (позориште у екранском свету)
Библиотека Синтезе
Нови Сад, Стеријино позорје, 2015. – 221 стр. – ISBN 978-86-85145-41-4
Предмет истраживања у књизи су медији у савременом мултимедијалном позоришту, које променом своје структуре покушава да се суочи са технолошким изазовима времена и нарастајућим утицајем нових медија. Позоришни аутори тако настоје да одговоре на технолошке изазове нашег доба и све дубље укорењивање нових технологија и медијског начина изражавања. Ауторка се у књизи бави начинима на које су медији укључени у савремено позориште, односима нових медија према живој игри, (пост)драмском тексту, публици. Редитељске поетике Тима Ечелса, Хајнера Гебелса, Штефана Кегија, Николаса Штемана, Ренеа Полеша, Андраша Урбана и других аутора чији се рад у књизи анализира, на различите начине рефлектују савремено окружење, његову одређујућу конзумеристичку логику, глобализацију, доминацију електронских и дигиталних медија, утицај интернета и виртуалних стварности. Они проблематизују односе између реалног и фиктивног, живота и уметности, негирају традиционалну дистинкцију између тзв. високе уметности и популарне културе, а у свему томе покушавају да разумеју и протумаче, али и да продукују нова значења друштвених околности, као и самог уметничког дела. Честом театрализацијом технологије на сцени, ови аутори освешћују оно људско, реално, стварно, опипљиво, на светло дана извлаче заборављене вредности, оне које полако нестају у нашем хипермедијском окружењу.
Ана Тасић рођена је 1978. у Београду. Завршила основне студије на Факултету драмских уметности у Београду, 2002. (Одсек за позоришну и радио продукцију). Године 2008. магистрирала у области театрологије (Третман тела/телесности у новој бруталистичкој драми и позоришту) на Факултету драмских уметности у Београду (менторка проф. др Александра Јовићевић). Одбранила докторску дисертацију Утицај и употреба електронских медија у постдрамском позоришту (ФДУ Београд, септембар 2012) и стекла научни степен доктора наука о драмским уметностима из области студије позоришта (менторка проф. др Александра Јовићевић). Магистарски рад Отворене ране (тело у необруталистичкој драми и позоришту) објављен је у издању Института за позориште, филм, радио и телевизију (2009). Књига Дигитални двојници (Позориште у екранском свету) је њена доскторска дисертација.
Била је селекторка бројних позоришних фестивала, националних и интернационалних, чланица многих позоришних жирија, модераторка и/или учесница низа интернационалних трибина, радионица, симпозијума и конференција у области театрологије. Писала и пише критичке текстове о позоришту и филму за бројне медије, радила у настави на Факултету драмских уметности у Београду, на предмету Историја светске драме и позоришта, била стипендисткиња Министарства науке Републике Србије и истраживачица на пројектима “Уметност и медији у функцији европских интеграција” и “„Идентитет и сећање: транскултурални текстови драмских уметности и медија (Србија 1989–2015)“.
Од јула 2005. је стална позоришна критичарка дневног листа Политика. Добитница Стеријине награде за позоришну критику (2015).
Јован Стерија Поповић – ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА / приредио Радослав Ераковић
Нови Сад, Стеријино позорје, 2014. – 500 стр. – ISBN 978-86-85145-39-1
Јован Стерија Поповић – ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА / приредила Зорица Несторовић
Нови Сад, Стеријино позорје, 2014. – 478 стр. – ISBN 978-86-85145-38-4
У две књигесабран је целокупан драмски опус Ј. Ст. Поповића који је сам аутор поделио у две групе: «Жалостна позорја» (приредио Радослав Ераковић) и «Весела позорја» (приредила Зорица Несторовић). Сваки том, поред драмских текстова, садржи предговор приређивача, хронологију Стеријиног живота, селективну библиографију, податке о извођењима, речник мање познатих речи.
ЖАЛОСТНА ПОЗОРЈА :Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон, Смрт Стефана Дечанског, ‘Ајдуци, Владислав, Торжество Србије, Сан краљевића Марка, Скендербег, Лахан, Максим Црнојевић
Да није написао ништа до своја «жалостна позорја», Стерија би, захваљујући њиховом броју и обиму, имао своје место у историји наше књижевности и позоришта. Ипак, пишући трагедије са темама из српске историје он се превише држи устаљених клишеа: сви ликови делују сведено и упрошћено, све психологије и сви односи и исходи су унапред познати. (…) Позорја, игре и алегорије пише у пренаглашеном романтичарском кључу по угледу на Шекспира и романтичарске писце али његово доба слави га као писца озбиљне драме и песника. (…) Кад једним погледом обухватимо све оно што је Стерија написао, кад видимо колики је обим, и колика је разноврсност његових творевина, од песама, епиграма, „натписа“, романа, комедија и трагедија, и кад видимо да ту разноврсност форми прати и разноврсност мотива и садржаја, могли бисмо доћи до закључка да се овај невероватни Вршчанин прихватио џиновског подухвата: да сам напише целу једну књижевност! Што је најлепше, та његова књижевност је својим најпретежнијим делом жива и данас. Његове комедије и данас живе пуним, богатим и многоструко актуелним сценским животом. Његова поезија, кроз све генерације песника и критичара, остаје на завидно високој цени. Његов Романбезромана доживљава се чак као „антиципација постмодерне прозе“ (Сава Дамјанов, и не само он). Једино ова „жалостна позорја“, уз још неке текстове (Бој на Косову, на пример), остају изван живих токова српске књижевности, као вредност искључиво књижевноисторијска. Међутим, ко зна … (Љубомир Симовић)
ВЕСЕЛА ПОЗОРЈА :Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Помиреније, Превара за превару, Волшебни магарац, Симпатија и антипатија, Џандрљив муж, Судбина једног разума, Родољупци
Структурна лепеза Стеријиних «веселих позорја» изузетно је разуђена тако да у овом делу његовог стваралачког опуса сусрећемо једночинке, двочинке и драме у три чина које потврђују комедиографску класицистичку норму, истовремено представљајући Стеријина развијенија, али и најпознатија «весела позорја». У својим комедијама без срећног завршетка Стерија је описивао страсти и пороке који у бити највише зла наносе онима који се налазе у њиховој власти. Веровање у исцелитељску улогу позоришта мотивисало је писца да, не украшавајући туробно сазнање о немоћи човека већ, сасвим супротно, огољујући га до крајњих граница, демонстрира лекцију из ‘науке живљења’ онима који ‘имају око да виде и ухо да чују’. Својом максимом да је театар лек за болести моралне, Стерија је укрстио исцелитељску улогу позоришта са његовом образовном функцијом. Овај укрштај представља пулсирајуће тежиште његове просветитељске мисије ослоњене на вези сазнања са методом критичког мишљења.
«Ако је истинита прича да писац својим радом ствара огледало које вешто скрива у угловима наших живота не бисмо ли се понекад погледали и угледали стварну слику и прилику како изгледамо, ако је веровати предању да то писци чине са жељом да се и сами сретну са сопственим ликом и делом сачињеним у вечито тешким временима на овим вечито трагичним просторима, ако је и Јован Стерија Поповић изградио једно такво огледало за себе и људе свога времена (пре сто педесет и више година ) да се виде и насмеју и постиде, данас је то његово велико салонско „стајаће огледало“ попримило запањујућу оштрину и од „веселог позорја“ давних времена указало нам нашу трагедију наговештену у његовим комедијама са доброћудним али и својеглаво пргавим јунацима. (…) Данашње Стеријино „весело позорје“ појављује се у Стеријином огледалу тек кад скинемо црну тканину и у салонском раму угледамо истинити лик нашег постојања у времену моралног, духовног и свеукупног нестајања: да се видимо, насмејемо и постидимо.» (Душан Ковачевић)
1806: У Вршцу је рођен Ј. Ст. Поповић: отац Стерија Поповић (пореклом из грчко-цинцарске породице) бавио се трговином; мајка Јулијана, кћерка сликара Николе Нешковића, као удовица Василија Недељковића (такође сликара) ушла је у брак са Стеријом Поповићем. Она је утицала на духовни развој сина Јована, уз њу чита Светописмо и учи „славенски“, док је отац желео да он постане трговац. Током детињства похађао је српске, грчке и латинске школе, али шире образовање стиче интензивним читањем. 1823-1824: Завршава трећи разред граматикалне школе у Вршцу и уписује четврти разред Карловачке гимназије, која у то време ради по програму српско-латинских школа (негује се класично образовање, у којем поетика, реторика и латински језик имају важно место). 1824-1826: Завршава пети и шести разред гимназије у Темишвару, која је такође класичног типа. Као „науки красноречија слишатељ“ објављује своју прву књигу, спев Слези имиже Болгарија нешчастије љета 1374 сбившесја оплакивајет (Будим 1825). У том периоду пише стихове и преводи. 1826-1828: Наставља школовање у Пешти као „слишатељ философије“ (седми и осми разред гимназије). Почиње сарадњу у Летопису Матице српске, објављује оде у духу класицистичке поетике, започиње преписку са Вуком Караџићем и штампа своје драмске и романескне првенце: „жалостно позорје“ Невиност или Светислав и Милева (Будим 1827) и роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (Будим 1828). 1828-1830: Уписује и завршава права на лицеју у Кежмарку (данас Словачка). У том периоду почиње његов стваралачки заокрет ка хуморном, сатиричном и комичном: настају његове прва „весела позорија“ и „шаљиве прозе“. 1830-1840: Враћа се у Вршац, где ради као професор латинског језика у приватној школи, а након положеног адвокатског испита (Пожун, 1835) бави се адвокатуром. Објављује први део Романа без романа (1832), а осим драма пише и сатире, епиграме, афоризме. Летећа дилетантска позоришта у Новом Саду, Сомбору, Загребу, Сиску и Карловцу играју Стеријине комедије и трагедије, док он у штампи полемише са критичарима (Константин Поповић, Павле Арс. Поповић, Константин Богдановић) који му оспоравају оригиналност и аутентичност. Крајем 1840. године Јован Стерија Поповић конкурише за место професора Лицеја у Крагујевцу. 1840-1848: Предаје природно право на крагујевачком Лицеју, а потом прелази у Београд где је 1842. године постављен за начелника у Попечитељству просвештенија (на тој функцији остаће до краја свог боравка у Србији). Стерија у овом периоду развија живу научну, просветну и културну делатност. 4/16. децембра 1841. извођењем његовог „жалостног позорја“ Смрт Стефана Дечанског отпочиње рад београдски „Театар на Ђумруку“, чији ће репертоар и наредних година попуњавати својим комадима, режијама и преводима (Игоа, Коцебуа, Молијера). Саставља букваре, граматике и уџбенике (најважнији је Реторика), учествује у изради првих просветних закона Кнежевине Србије и формирању нових институција културе (поред осталог, Народне библиотеке и Народног Музеја), један је од иницијатора Друштва српске словесности (данашња САНУ) и међу његовим првим члановима: објављује у „Гласнику Друштва српске словесности“ своја саопштења са седница Друштва (везана углавном за језичка питања, у којима није имао Вукову подршку). Улази у полемику са др Милованом Спасићем (поводом његовог уџбеника географије), а овај користи прилику да доведе у питање Стеријин комедиографски рад: тај случај био је инспирација за „шаљиву игру“ Судбина једног разума. У марту 1848. подноси оставку на функцију у Попечитељству просвештенија и враћа се у Вршац: разлог оставке био је, како сам каже у једном писму, „вика на нас Швабе“, тј. отпор новог министра просвете Стефана Стефановића Тенке према Србима-пречанима. 1848-1856: Стеријин повратак у родни град поклапа се са револуционарним покретом 1848. године: када су у јануару 1849. српске трупе заузеле Вршац, Стерија постаје члан Окружног градског одбора, али је и у тој улози критички настројен (особито према патријарху Рајачићу). По уласку мађарске војске априла исте године, Стерија поново одлази у Београд (овог пута као избеглица!), да би се ускоро коначно вратио у Вршац и 24.септембра/6.октобра 1849. склопио брачни уговор са удовом Јеленом Манојловић (рођ. Димић). Пише и објављује поезију, огледе о српским писцима, историграфске и театарске чланке, бави се питањима српске версификације и језичко-правописном проблематиком. Излазе му Позориштна дела: I и II „свезка“ у Београду (1848–1849), III у Новом Саду и IV у Београду (обе 1853. године), иако му још низ комада остаје у рукопису. Стеријино здравље постаје све лошије, због чега одбија да прихвати место професора у новосадској гимназији 1853: исте године издата му је дозвола за адвокатску праксу у Вршцу. Његово Даворје, песнословни производи у избору I објављено је 1854. у Новом Саду, старим правописом (црквеном ћирилицом), што је угледни „Србски Дневник“ у броју од 16/28. јануара пропратио негативним коментаром. 1856: умире у Вршцу, где је и сахрањен. Последњу почаст у некролозима одали су му неки од најзначајнијих савременика: Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Ђорђе Малетић, Љуба Ненадовић, Јован Ристић, Стеван Владислав Каћански, Никола Боројевић …
Исидора Поповић – (ПРЕД)ИСТОРИЈА ВЕСЕЛИХ ПОЗОРЈА : Комедија у Срба пре Јована Стерије Поповића
Библиотека Синтезе, Књ. 7
Нови Сад, Стеријино позорје, 2014. – 293 стр. – ISBN 978-86-85145-33-9
(…) Oсновни резултати и закључци истраживања спроведених у књизи (Пред)историја веселих позорја др Исидоре Поповић, пре свега и изнад свега су у откривању и опису релативно континуиране комедиографске традиције у српској књижевности од средњег века до Јована Стерије Поповића (укључивши и усмено стваралаштво). Како то представља значајну иновацију у науци о српској књижевности, а истовремено подразумева и шире уметничке и културолошке увиде који захватају велики временски распон (све до половине 19. века и романтизма), може се рећи да је ауторка у новој перспективи осмислила проблематику којом се бави (комедију и њене епохалне контексте), али и неке ауторе који до сада нису третирани као суштински релевантни за историју српске драме (Гаврил Стефановић Венцловић, Доситеј Обрадовић, Лаза Лазаревић старији…). Ова књига још једном је потврдила да су модерност и адекватност истраживачке перспективе (уз респектабилно познавање грађе, нарочито раритетне и архивске!) супериорни у односу на помодне литерарне методологије – што је такође драгоцен резултат и својеврсна смерница за даља проучавања историје српске књижевности.
Др Исидора Поповић рођена је 1981. у Новом Саду. Дипломирала је на Катедри за глуму Академије уметности у Новом Саду, а магистрирала и докторирала на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета. Радила је као хонорарни сарадник Радио телевизије Војводине, а од 2005. запослена је у Матици српској, најпре у Лексикографском, а потом у Рукописном одељењу. Истражује почетке и рани развој српске драмске књижевности (XVIII – XIX век), као и историју српског позоришта овог периода. Носилац је више тема и пројеката у Матици српској: „Књига Стеријиних рукописа“ (2006 – 2008), „Проучавање, редиговање и објављивање српске позоришне баштине до 1918. године“, „Драмска баштина у Матици српској“, „Драме анонимних аутора у Рукописном одељењу Матице српске“, „Матица српска и Српско народно позориште“, „Грађа о позоришту у тзв. Сегединској архиви Рукописног одељења Матице српске“. Аутор је Књиге Стеријиних рукописа за коју је Матица српска на новосадском Салону књига 2009. награђена за издавачки подухват године. Осмислила je и приредила део сталне поставке Музеја Јована Стерије Поповића у Вршцу (рукописна оставштина и прва издања Ј. Ст. Поповића). Од 2013. године члан је уредништва часописа за позоришну уметност Сцена. По позиву је учествовала на више научних скупова у земљи и иностранству. У периодици је објавила више чланака, првенствено у вези са раним развојем српске драмске књижевности.
Миодраг Ђукић – СЕЋАЊА
приредила Снежана Кутрички
Нови Сад, Стеријино позорје; Београд, Удружење драмских писаца Србије, 2014. – 136 стр. – ISBN 978-86-85145-35-3
(…) Миодраг Ђукић био је човек (добродошлих) крајности. Био је републиканац који је исказивао вишак смисла и за монархисте, атеиста који је суверено тумачио вековечите библијске теме, грубијан који се, очас, претварао у човека голубијег срца, спортиста који се за кафанским столом осећао исто тако добро као у арени, сабеседник који је, именујући све наше гриже и муке, имао становиште које изграђује и умудрује човека. У једној ствари је, пак, био неусколебив – био је одан пријатељ који је држао до геста пријатељства, исказујући га у свакој прилици. У њему, његовом васпитању, животном и интелектуалном ставу препознавао сам веродостојност стародревне изреке да се дрво на дрво наслања, а човек на човека. У дружењу с њим уверио сам се да је пријатељство саставни део земаљског спокоја и земаљске среће, да култура није замена него кључ живота, да она цвета и расте само из живота и да је, у најлепшем смислу, огледало у којем се одражава свест, веровање и традиција једног народа. Наше пријатељство није било цвет једног тренутка, нити плод једног времена. Био је драмски писац изузетно занимљивог опуса који је мери свог драмског дара, за државне службе, приступао с мером ретке (али подразумевајуће) дистанце, министар културе којега је волела Србија, готово очински наднет над вишебојним крајолицима српске културе, национални човек уверен да се, у земљи као што је наша, мора изнаћи мера истинског саодноса између националног и општеграђанског патриотизма. (…) Селимир Радуловић
Миодраг Ђукић је рођен 1938. у Прокупљу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Био је дугогодишњи председник Удружења драмских писаца Србије. Био је министар за културу Србије, председник Културно-просветне заједнице Београда, директор издавачке куће „Просвета“, а дуго година и директор Музеја позоришне уметности. Друштвеним, културним и политичким ангажманом дао је велики допринос у изградњи културног идентитета Србије. Као истакнута личност у културно-просветном животу обављао је низ важних друштвених функција. Аутор је великог броја драмских дела, од којих су многа и изведена, почев од комада Стрип-тиз код Џакера у Академском позоришту „Бранко Крсмановић“, 1968. Драма Потраживање у мотелу награђена је на конкурсу Народног позоришта, где је премијерно изведена 1971. Једна од његових најпознатијих драма Александар изведена је у Југословенском драмском позоришту, затим Кисеоник у позориштима у Зрењанину и Нишу, а Кртичњак у Народном позоришту у Београду. Ђукићеве драме извођене су и на Радио Београду, а већи број комада објављен је у часопису Театрон, као и у књижевној едицији „Савремена српска драма“. Умро је у Београду, 2010. године.
Светислав Јованов – ЈУНАК И СУДБИНА : Поетика немачке романтичарске трагедије
Библиотека Синтезе, Књ. 6
Уредник Миливоје Млађеновић
Нови Сад, Стеријино позорје, 2011. – 288 стр. – ISBN 978-86-85145-28-5
Тематски оквир ове студије је истраживање феномена субјекта и жанра, а конкретан предмет представља однос између јунака (манифестације субјекта) и судбине (манифестације поретка) у трагедији као жанру par excellence – и то на примеру њеног последњег целовито оствареног обрасца – немачке романтичарске трагедије. У уводном делу аутор формулише опште методолошке поставке теорије жанра, а потом даје историјско-критички преглед основних елемената и односа у жанровским обрасцима античке и Шекспирове трагедије. Потом, у средишњем делу студије, анализирају се елементи јунака и универзалног поретка или судбине – другим речима, релација трагичког сукоба – у репрезентативним трагичким остварењима немачког романтизма: Егмонту Јохана Волфганга фон Гетеа, Валенштајну Фридриха Шилера и Дантоновој смрти Георга Бихнера. Циљ студије Светислава Јованова је да се покаже како су трагичари немачког романтизма – тежећи да, с једне стране, прикажу сукоб модерног трагичког јунака као потпуно аутономне, слободне и самосвесне индивидуе с историјом као новом судбином, а да, с друге стране, за уобличење таквог сукоба искористе обележја јунака и судбине типична за античку и шекспировску трагедију – одлучујуће утицали на развој и перспективе модерне трагедије, а тиме и на модерно схватање субјекта и жанра.
Светислав Јованов (1953, Јазак), дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 1975, магистрирао 1991. и докторирао 2011. темом Субјект и жанр у романтичарској драми. Био је драматург и уредник у драмском програму Телевизије Нови Сад, уредник „Времена књиге“, директор Драме СНП-а (2000/2001), заменик управника истог позоришта (2003/2004) и директор Драме на српском језику Народног позоришта у Суботици (2004-2007). Сада ради као драматург у Српском народном позоришту. Обављао је функцију селектора Стеријиног позорја (1998-2000), члан је редакције часописа Сцена, уредник издавачке делатности Стеријиног позорја, а од 2010. члан Уметничког већа Позорја. Од 2005. председава жиријем награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“. Члан је Асоцијације позоришних критичара Србије и Српског књижевног друштва. Од 2011. је председник Српског центра Међународног позоришног института и члан International Playwrights’ Форума у оквиру ITI.
Објављене књиге: Рајски тровачи (есеји о драматургији разлике), Београд 1987; Јеретик у олтару (имагинакције), Вршац 1994; Обманути Ерос(женско питање у српској драми), Београд 1999; Шекспир, Кот и ја (антитеатролошки есеји), Краљево 2003. Саставио је (с Весном Језеркић) антологије Предсмртна младост: Антологија најновије српске драме 1995–2005, I део (Нови Сад 2006) и Историја & Илузија: Антологија најновије српске драме 1995–2005, II део (Нови Сад 2007). Приредио књигу драма Борислава Пекића Роботи и сабласти (Нови Сад 2006) и Драме Марија Варгаса Љосе (Зрењанин 2010). Остале ауторске књиге: Пикник на Голготи (светска књижевност Борислава Пекића), Београд 1994; Час лоботомије (енциклопедијски зверињак Данила Киша), Београд 1997; Речник постмодерне, Београд 1999.
Изведене драме: Далеко од Пеште (Кикинда, 2000), Четири мале жене (драматизација романа Љиљане Јокић-Каспар; Зрењанин, 2006) и Робољупци (драматизација Пекићевог Златног руна; Врање, 2010).
Добитник је Стеријине награде за театрологију за 2000. годину.
Иван Меденица – КЛАСИКА И ЊЕНЕ МАСКЕ : Модели у режији драмске класике
Библиотека Синтезе, Књ. 5
Уредник Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2011. – 160 стр. – ISBN 978-86-85145-25-4
Предмет студије Ивана Меднице који се своди на њен поднаслов – „Модели у режији драмске класике“ – заснива се на почетној претпоставци да је могуће утврдити одређену типологију „модела“ у режији класике, да постоје битне и за теоријско уопштавање подесне особености у редитељским приступима драмама из прошлости. После теоријског увода, где се постављају основне хипотезе и методолошки оквир, аутор даје примере реконструкције (драма Три сестре А. П. Чехова, поставка Станиславског из 1901. и режија Петера Штајна из 1984), актуелизације (Нора, Хенрика Ибзена, режија Томас Остермајер, 2002) и деконструкције (Електра, Софокла, режији Антоан Витез, 1984). У Закључку Меденица проверава да ли, и у којој мери, анализирани примери успевају да у пракси остваре оне принципе реконструкције, актуелизације и деконструкције у режији драмске класике који су формулисани у теоријском уводу.
Иван Меденица – Дипломирао 1995. на ФДУ Београд, магистрирао 2002. темом Реконструкција као модел редитељског тумачења драмске класике, докторирао 2006. темом Актуелизација и деконструкција као модели редитељског тумачења драмске класике. Још оком студија почиње да ради на ФДУ на Катедри за теорију и историју. Данас има звање доцента на предмету Историја светске драме и позоришта. Шеф је Катедре за теорију и историју. Поред рада у настави, активан је у научноистраживачком раду у области театрологије. Објављује текстове у зборнику научних радова ФДУ, у националној и светској периодици. Учествује на бројним стручним скуповима у земљи и иностранству. Паралелно с педагошким и научним радом, активно се бави и позоришном критиком. Четири године пише критике у Политици, девет у недељнику Време, а данас је стални критичар НИН-а. Награду за најбољу позоришну критику (Стеријину награду) освојио је 1999, 2001, 2004. и 2008. Добитник је и Тањугове награде „Златно перо“ за најбољу критику написану о представама с Битефа (2008). Од октобра 2001. један је од уредника позоришног часописа Театрон. Од 2003. до 2007. био је селектор и уметнички директор Стеријиног позорја. Од 2007. године помоћник је генералног секретара IATC/AITC, а од 2008. и члан Извршног одбора ове асоцијације.
Миливоје Млађеновић – ОДЛИКЕ ДРАМСКЕ БАЈКЕ : Преобликовање модела бајке у српској драмској књижевности за децу
Библиотека Синтезе, Књ. 4
Уредник Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје; Позоришни музеј Војводине, 2009. – 280 стр. – ISBN 978-86-85145-20-9
Као стручњак за књижевност и као позоришни човек, Млађеновић се у својој студији бави настанком и развојем позоришта за децу и основним проблемима који произлазе из специфичности публике и односа текста драме и текста представе. Млађеновићев приступ сценској бајци двоструко је утемељен. Он полази са књижевно-теоријског, жанровског, па и књижевно-историјског становишта, али, истовремено, посматра ове текстове и као део сложеног, целовитог позоришног чина намењеног деци.
Млађеновић полази од основних одлика фолклорне бајке, које су функционално сведене и прилагођене основној интенцији рада, али главнину своје студије посвећује типологији сценских бајки, антологијском избору аутора (и са становишта књижевне вредности и са становишта позоришне животности) и, нарочито, општим одликама драме за децу која настаје преобликовањем бајке.
Полазећи од дела Љубише Ђокића, Бошка Трифуновића, Александра Поповића, Миодрага Станисављевића, Љубивоја Ршумовића, Стевана Пешића и Игора Бојовића, Млађеновић обликује сложен, гибак и обухватан теоријски модел сценске бајке.
Бавећи се формом сценске бајке аутор указује на функцију пролога и епилога, на улогу хора и на специфичност језика. На широко захваћеној грађи он испитује и обликовање и именовање ликова, те однос ових имена према усмено-књижевном моделу. Феномен сценске бајке Миливоје Млађеновић осветљава превасходно кроз сценичност, као извор свих битних својстава драмског дела.
Студија садржи драгоцене библиографске прилоге и може бити инспиративно штиво и за изучаваоце књижевности, али је, пре свега, намењена онима који се баве позориштем. Теоријски аспекти модела који гради Миливоје Млађеновић могу дати драгоцен допринос пракси позоришта за децу, а имплицитно обликују и модел за теоријско-критички приступ тексту сценске бајке.
Алмир Башовић – ЧЕХОВ И ДРАМСКИ ПРОСТОР : Структура драмског простора у Чеховљевим драмама као концентрирани израз драмске структуре
Библиотека Синтезе, Књ. 3
Уредник Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2008. – 165 стр. – ISBN 978-86-85145-16-2
Студија Алмира Башовића посвећена је испитивању једног од кључних писаца модерне светске драме, Чехову, и то испитивању драмског простора као активне и битне компоненте његовог дела. У уводном сегменту, Башовић даје, са утемељеног структуралистичког гледишта, дефиниције и функције сценског и драмског простора уопште, а потом указује на разноврсност форми простора у Чеховљевим драмама, као и одлике Чеховљевих просторних симбола. Након дефинисања опште структуре Чеховљевих драма, аутор испитује жанровске проблеме код Чехова, као и проблем јединства жанровских преплитања. У завршном, аналитичком делу, Башовић разматра пет Чеховљевих драма – Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик – указујући на просторне елементе и њихова слагања и супротности (вода и шума, екстеријер и ентеријер, врт и „Москва“) као битне факторе грађења заплета, карактеризације ликова и обликовања значења, заокружујући тако свој аутентични угао посматрања писца који и данас утиче на наше схватање драме, али и сцене.
Алмир Башовић (1971, Сарајево). Дипломирао и магистрирао на Одсјеку за компаративну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је запослен као виши асистент. Објављивао је позоришну, филмску, књижевну критику и теоријске есеје. Радио је као драматург на више позоришних представа (Кафка: Процес, Сидран: У Зворнику ја сам оставио своје срце, Гогољ: Ревизор…). Аутор је драма Привиђења из сребреног вијека (праизведба: Народно позориште у Сарајеву, 2003) и RE: Pinocchio (праизведба на албанском језику: ЦТЦ театар Скопје, Македонија, 2006. године). За драму Привиђења из сребреног вијека на Фестивалу бх. драме Зеница 2004. добио је награду за најбољи драмски текст написан на босанском, хрватском и српском језику. Драме су му превођене на француски, енглески, италијански, холандски, турски, албански и македонски језик.
Бошко Милин – ЛАВИРИНТИ ЕКСПРЕСИОНИЗМА : ране драме Јосипа Кулунџића
Библиотека Синтезе, Књ. 2
Уредник Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2008. – 142 стр. – ISBN 978-86-85145-15-5
Предмет интересовања у овој књизи – модификованом и проширеном магистарском раду Бошка Милина – јесу драмска дела Јосипа Кулунџића, објављена и/или изведена у раздобљу између 1918. и 1933. Кулунџићев опус од четрнаест раних драма значајна је целина у историји југословенске драматургије по неколико основа. На плану актуелности израза, оне се јављају без закашњења у односу на светске токове. По умећу драмског изражавања, откривају ауторов велики таленат и још чешће супериорну драматуршку вештину, на којој се, због осећаја за специфично позоришне начине односа садржине и форме, може засновати признање као водећем техничару драме своје генерације. Због хетерогености, и у целини и у појединим стилским формацијама – експресионизам, антипиранделизам, реализам – његове драме сачињавају јединствен корпус различитих тема и метода са препознатљивим, али у сваком поједином случају посебним рукописом. Реч је о делима која по уметничким и техничким квалитетима не заостају за радовима немачких и других Кулунџићевих европских савременика, а по оригиналности и богатству мотива, идеја и поступака, изузетна су појава у историји југословенског позоришта и драме. Јосип Кулунџић (Земун, 1899 – Београд, 1970), био је драматичар, редитељ, педагог и оснивач Катедре за драматургију на ФДУ, Београд.
Бошко Милин је рођен 1966. у Београду. Завршио је студије драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, где сада ради као доцент на Катедри за драматургију. На постдипломским студијама у Аустрији радио као асистент режије у бечком Theater zum Fuerchten. По повратку у Србију био је драматург Народног позоришта у Београду и члан редакције позоришног часописа Сцена. Звање магистра театрологије стекао је 2000. одбранивши тезу о раним драмама Јосипа Кулунџића. Аутор је више од 30 драма и драматизација за радио као и великог броја позоришних и филмских критика, те радова из области театрологије и филмологије објављених у земљи и иностранству.
Карл С. Гутке – МОДЕРНА ТРАГИКОМЕДИЈА : истраживање природе жанра
Превела с енглеског Владислава Гордић-Петковић
Библиотека Синтезе, Књ. 1
Уредник Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2007. – 199 стр. – ISBN 978-86-85145-11-7
Ова књига једна је од ретких савремених студија из области теорије драмских жанрова, која на синтетичан начин представља феномен трагикомедије. Студија је компонована из три дела, која на основу темељних теоријских поставки обухватају читав лук развоја трагикомичког жанра са нагласком на особинама и манифестацијама модерне трагикомедије, чији се настанак и развој прати од краја XVIII века.
ИСТОРИЈА & ИЛУЗИЈА : антологија најновије српске драме (1995-2005). Књ. II
приредили Весна Језеркић и Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2007. – 287 стр. – ISBN 978-86-85145-10-0
Драме у другом делу потписују углавном аутори који су деценијама присутни у театру, не само као писци већ и у улози редитеља, педагога или теоретичара драме, чије место је у нашој драмској књижевности јасно одређено а углед потврђен. Припаднике различитих генерација, осим израженог интересовања за историју, политику, судбину и улогу уметности везује и трагање за коренима зла у нама и спољашњем свету и начинима да се одбранимо од страхова и бола који су надјачали гнев.
Наравно, редослед драма у овом избору није случајан. Прва је Лари Томпсон, трагедија једне младости Душана Ковачевића. Следе Јегоров пут Виде Огњеновић, Бокешки d-mol Стевана Копривице, Каролина Нојбер Небојше Ромчевића, ТурнејаГорана Марковића, Dolce vita Светислава Басаре и Лице од стакла Марије Караклајић.
ПРЕДСМРТНА МЛАДОСТ : антологија најновије српске драме (1995-2005)
приредили Весна Језеркић и Светислав Јованов
Нови Сад, Стеријино позорје, 2006. – 264 стр. – ISBN 86-85145-06-6
У раздобљу између 1995. и 2005, обележеном последицама ратова, санкција и изолације, падом ауторитарног режима и траумама транзиције, српска драма ипак доживљава једну врсту радикалне и креативне обнове. Реч је о скупини урбано оријентисаних, ерудитски образованих, савременом тренутку окренутих аутора који су у наш позоришни пејзаж унели провокативне теме, ефектне стилске и жанровске поступке, атрактивни језички материјал, а у највећем броју случајева и радикално друкчији поглед на свет, као и на сам театар.
У овом случају није реч ни о каквој јединственој „школи“, стилу, нити о кохерентном покрету, већ о генерацијском скупу, формираном у три узастопна „таласа“, а повезана неколиким битним заједничким – драматуршким, естетичким али и цивилизацијским – обележјима. Почетак тог стремљења означава ауторска појава Биљане Србљановић (1970), у „други талас“ спадају Угљеша Шајтинац (1971) и Милена Марковић (1974), док су најмлађи у овом скупу аутори рођени крајем осамдесетих и почетком деведесетих: Филип Вујошевић, Димитрије Војнов, Маја Пелевић и Милена Богавац. И док се афирмација опуса Биљане Србљановић – а донекле и Милене Марковић – одвијала подједнако кроз промоцију на матичним сценама и посредством иностраних успеха и признања, остали представници овог скупа, тек након каљења кроз радионице, алтернативне пројекте и мултимедијалне просторе у нас (при чему је од кључног значаја за већину био Пројекат НовА ДрамА/НАДА), постепено доспевају у центар пажње позоришног „мејнстрима“. Одломак из увода В. Језеркић и С. Јованова
Весна Гргинчевић – БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА ОБЈАВЉЕНИХ У ЧАСОПИСУ „СЦЕНА“ : 1965-2005
Нови Сад, Стеријино позорје, 2006. – 280 стр. – ISBN 86-85145-05-8
Библиографија радова објављених у часописима за позоришну уметност „Сцена“ појављује се 2006. у склопу обележавања 200 година од рођења и 150 година од смрти Ј. Ст. Поповића односно прославе педесет година постојања институције/фестивала Стеријино позорје. Ипак, најважнији повод да се објави Библиографија јесте 40 година излажења „Сцене“ на српском језику (покренута 1965) и 27 година излажења „Сцене“ на енглеском језику (покренута 1978).
Библиографија ће послужити упознавању и коришћењу богатог садржаја часописа који обухвата бројна питања позоришне историје, теорије и праксе. У различитим рубрикама које су се током времена формирале и афирмисале у „Сцени“ на српском језику објављен је низ расправа, студија, есеја, наших и страних аутора, о проблемима драматургије, режије, глуме, позоришта и позоришне организације. О Стеријином позорју и другим фестивалским програмима, „Сцена“ редовно и исцрпно извештава од оснивања до данас. Објављивањем приказа књига и часописа прате се домаће и страно позоришно издаваштво; У сваком броју „Сцене“ објављују се један до два драмска текста, сада и врло младих аутора, што је од несумњиве користи за популарисање савремене драмске литературе.
Од 1975. године „Сцена“ на енглеском је доносила исцрпне прегледе домаћих позоришних сезона, омогућила увид у богату драмску књижевност и разноврсност позоришног израза и различитих естетика, а од 2000. ово издање предност даје објављивању драмских текстова најмлађих домаћих аутора.
Библиографију чине два дела. У првом је презентован библиографски преглед објављених текстова у оба издања „Сцене“. Други део Библиографије чине преглед објављених драмских текстова и регистар преводилаца. CD издање Библиографије које је у припреми, као технологија која омогућује различита упоредна претраживања, условило је да се из штампане публикације изоставе различити регистри.
„Сцена“ у библиографском прегледу омогућује увид у раст и развој, богатство позоришне уметности једне земље које више нема. Тим пре је њена употребљивост сврсисходнија; свака национална ex-yu драматургија добрим делом упућена је на часописе „Сцена“ као базу података.
Петар Марјановић – ЗАПИСИ ТЕАТРОЛОГА
Нови Сад, Стеријино позорје, 2006. – 412 стр. – ISBN 86-85145-03-1
Мала историја српског позоришта XIII-XXI век, објављена 2005, чак и за релативно обавештене, била је прилика да сазнају многи нови податак, а пре свега да оно што су мање или боље знали нађу, први пут обједињено у једну целину. Нова Марјановићева књига, наслова који сам собом не обећава превише, прилика је, уз прочитавање или поновно прочитавање озбиљних театролошких студија, (и) да се боље упозна аутор Мале историје. Наравно, не само преко прецизне Белешке о аутору, у којој су набројани сви позоришни послови др Петра Марјановића, или кроз допуњене верзије већ објављених текстова из теорије и историје позоришта у одељцима Митско и епско у драми, Естетика позоришта (глума), Естетика позоришта (режија), већ, пре свега, преко коментара сопствених изабраних критика објављиваних између 1980. и 1982. године.
Ове коментаре, а за разлику од критика, писани су у распону од четврт века – од 1980. до 2005 – Марјановић ће, како сам сведочи по савету Јована Христића, насловити Био сам позоришни критичар „Политике“. Но, не само критичар Петар Марјановић. Коментарима, од којих су неки писани и две и по деценије накнадно, „раскринкана“ је или је бар осветљена из другог угла и професија позоришни критичар.
У овим коментарима, не у критикама – критике нам показују ангажованог оцењивача који се труди да оно што процењује стави у више-мање објективан друштвени и позоришни контекст, да се колико је то могуће према позоришту односи непристрасно – видимо другачијег Петра Марјановића, активног судеоника позоришних збивања који и сам, као и они чија дела процењује, очекује да буде похваљен и правилно схваћен. Који је, као и сви у театру, сујетан и осетљив. Који се, за похвале што их добија, задовољава аргументацијом на нивоу просте тврдње; а за изречене критике на свој рачун, очекује, и не добија их, озбиљне и убедљиве доказе. Петар Марјановић је, наиме, у овој књизи у одељку Био сам позоришни критичар „Политике“, исписао много тога чега, бар у дијалогу са самим собом, сваки критичар јесте свестан, али се не усуђује да јавно каже. Из рецензије Дејана Пенчића-Пољанског
ЈАН ЈАНКОВИЧ – СРПСКА ДРАМА У СЛОВАЧКОЈ / Са словачког превео Михал Харпањ
Нови Сад: Стеријино позорје, 2005. – 243 стр. – ISBN 86-7109-033-7
Настанак ове књиге подстакнут је једним братиславским скупом од пре неколико година, који се бавио српско-словачким књижевним везама. Показало се да је у богатству тих веза, и то у периоду дужем од једног века, значајно место заузимала српска драма. Јан Јанкович, преводилац, тумач, пропагатор, а у новије време и издавач српских драма у Словачкој (власник издавачке куће ЈУГА), позабавио се целином овог питања: преводима, објављивањем, извођењем (аматерска и професионална позоришта, радио и телевизија) и рецепцијом наше драме у Словачкој од краја XIX века до данас.
Књига садржи поглавља: Српска драма у Словачкој до 1918. године, Између два светска рата (Рецепција представа Бранислава Нушића), У вихору II светског рата, Послератно раздобље до данашњице (Феномен Ковачевић; Драмски писац и песник Љубомир Симовић), На прагу новог миленијума (Биљана Србљановић).
Књиге као што је Јанковицчева Српска драма у Словачкој ретке су, посебно код нас и зато вишеструко занимљиве и корисне. Пре свега онима који показују интересовање за међународну културну сарадњу, за излазак наше књижевности у свет, за сазнање колико се широко прихватају и како се процењују наше духовне вредности изван националних граница, у каквим све околностима, на који начин, којим путевима и ћијом заслугом оне стижу и улазе у други национални и културни простор. (Из рецензије Милете РАДОВАНОВИЋА)
СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ – ДРАМСКО ДОБА : Позоришне критике (1956-1978) / Приредио Феликс Пашић
Нови Сад: Стеријино позорје, 2005. – 300 стр. – ISBN 86-7109-032-9
Избор позоришних критика Слободана Селенића који приређује Феликс Пашић двоструко је значајан: с једне стране, Пашић први пут у књизи представља Селенића у једном виду његове стваралачке делатности; с друге стране, скоро двадесетогодишњи Селенићев критичарски ангажман коначно се, макар и у тематски сведеном обиму, даје на увид јавности, систематизован и сређен. У сваком случају, исправља се дуг према једном од најзначајнијих и најутицајнијих српских позоришних критичара друге половине двадесетог века. Приређивач је овом приликом обратио пажњу искључиво на Селенићеве критике представа по домаћим драмским текстовима, при чему се под домаћим писцима подразумевају сви они који су деловали на ондашњем југословенском постору, па се Селенић тако према њима и односио. Како се почетак Селенићеве критичарске каријере срећно подудара са почетком обнове домаће драме, пре свега српске, могуће је, на основу његових критичких осврта, пратити токове те драме у њеном плодном раздобљу, у шездесетим и седамдесетим годинама. Селенић је, како се показује, проницљив и поуздан тумач драмског текста. Његови судови, у том погледу, не подлежу компромисима, чак и кад су у питању неки у то време неприкосновени ауторитети, као Крлежа. И када анализира драмски предложак за представу и када анализи подвргава саму представу, Селенић у њима по правилу тражи корелацију с временом, критичку компоненту текста и позоришног чина, њихов актуелни смисао. Селенићеве критике стога, на известан начин, представљају аутентичан отисак времена. (Из рецензије Војина ДИМИТРИЈЕВИЋА)
Авдо Мујчиновић (1940-1997) био је новинар и позоришни критичар дневног листа „Политика експрес“. Целокупна новинарска и критичарска активност Авде Мујчиновића била је везана за овај лист. Лојалност своме листу подигао је на ниво принципа. Позоришну критику почео је да објављује у другој половини седамдесетих година, када је његов лист желео да има театарског критичара на дуже време. Мујчиновићеве позоришне критике, писане безмало двадесет година, пружају прецизан увид у његово схватање позоришне уметности, као и саме критике. Позоришну критику у дневним новинама Мујчиновић је посматрао као рецензију која има задатак да тумачи и вреднује представу. Ако је већ задатак критичара да истражи идеје, намере, полазишта и поглед на свет аутора представе, онда се подразумева да критичар зна да нађе шифру, кључ, метод за тумачење представе. Разложан критичар, какав је био Мујчиновић, увек трага за разлозима и мотивима стваралаца, настојећи да проникне до, како би рекао Хамлет, квинтесенције театарског подухвата. За Авду Мујчиновића позориште није било поприште теоријских спорова нити је у представама пристајао да тражи манифесте нових театарских настојања. Мујчиновића је занимала сценска поставка драмског теката и ново уметничко остварење које је настало као резултат колективног рада више уметника. Наш критичар је, разуме се, добро знао да манифести и прокламације јесу део позоришне свакодневице и да припадају театру као неизбежне параферналије, али је умео да одоли тим искушењима и провокацијама, ценећи да се нови позоришни садржаји, покрети и трагања понајбоље могу дефинисати на сцени, а не у медијским најавама или фестивалским кулоарима. (Делови из поговора Радомира ПУТНИКА)
БОРО СТЈЕПАНОВИЋ – ГЛУМА I (Rad na sebi); ГЛУМА II (Радња); ГЛУМА III (Игра)
Заједничко издање Стеријиног позорја и Универзитета Црне Горе, 2005.
Реч је о уџбеницима глуме али и не само о томе. Аутор се својим предметом бави озбиљно, студиозно, посвећено. Потпуно упућен у доступну теоријску литературу о глуми, аутор тражи дубље филозофско утемељење у естетичким ставовима Аристотела, Хегела, Канта. С друге стране, у многим поглављима остварује изванредну синтезу релевантних знања из психолошких студија које се тичу предмета којим се бави. Фасцинантан је план, терминолошка грађевина коју аутор гради да би рашчланио на елементарне састојке сам појам Глума. Користећи сопствено глумачко и педагошко искуство, Боро Стјепановић је написао капитално дело о глумачкој уметности. На првом нивоу имамо уџбеник глуме – најкомплетнију антологију вежби за студирање глуме која је икад игде (колико ми је досад познато) састављена. Кад се узме у обзир да педагози глуме могу наведене вежбе да користе са варијантама које сами развију, онда је јасно да је употребна вредност овог Практикума огромна. На другом нивоу пратимо, кроз објашњења и коментаре аутора покушај да се, пред крај овога века, формулише Метод глуме, заснован на Систему Станиславског, али развијен релевантним теоријским ставовима других аутора. На трећем нивоу – Боро Стјепановић је написао теоријску студију која ће изазвати интересовање театролога који се, код нас, недовољно баве Глумом као најбитнијом димензијом позоришта. Тако се може претпоставити да ће дело, које је пред нама, изазвати појединим ставовима полемику или критичку реакцију (на пример о односу редитеља према глумцима), али и неопходне аргументе да би се наведени ставови могли довести у питање. У књизи Глума III; Игра Б. Стјепановић довршава трилогију посвећену педагогији глуме. Као и у прве две књиге аутор има практичну намеру: да студентима и педагозима глуме поклони уџбеник, састављен из јединственог практикума – листе вежби и теоријско-историјског увода за свако поглавље. Као и прве две књиге и ова има шири значај од школске књиге: за све позоришне професионалце то је књига у којој је сабрано знање – историјско, теоријско и практично – о глуми. (Из рецензије др Владимира ЈЕВТОВИЋА)
ДРАМСКИ ТЕКСТ ДАНАС У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ, ХРВАТСКОЈ И СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ
Међународни симпозијум универзитетских предавача, театролога и позоришних критичара
Université Paris IV – Sorbonne, 15. i 16. новембар 2003.
приредио Сава АНЂЕЛКОВИЋ
Нови Сад: Стеријино позорје : Међународна асоцијација позоришних критичара (AICT), 2004.
202 стр. – ISBN 86-85145-00-7
аутори чији су радови објављени у Зборнику:
Наум Пановски (Вашингтон), Борис СЕНКЕР (Загреб), Сибила ПЕТЛЕВСКИ (Загреб), Ксенија РАДУЛОВИЋ (Београд), Љубица ОСТОЈИЋ (Сарајево), Сава АНЂЕЛКОВИЋ (Париз), Мухамед ЏЕЛИЛОВИЋ (Сарајево), Сања НИКЧЕВИЋ (Осијек), Тања МИЛЕТИЋ-ОРУЧЕВИЋ (Мостар), Paul-Louis THOMAS (Париз), Марко КОВАЧЕВИЋ (Сарајево), Бошко МИЛИН (Београд), Даринка НИКОЛИЋ (Нови Сад), Наташа ГОВЕДИЋ (Загреб), Милош ЛАЗИН (Париз), Радмила ВОЈВОДИЋ (Подгорица), Irene SADOWSKA-GUILLON (Париз).
Феликс Пашић: ГЛУМЦИ ГОВОРЕ. Књ. 1-2
Нови Сад: Стеријино позорје : Прометеј, 2003.
Књ. 1. – 403 стр. – ISBN 86-7639-715-5
Књ. 2. – 428 стр. – ISBN 86-7639-716-3
Мирослав Радоњић: Позоришна промишљања. – Нови Сад: Прометеј : Стеријино позорје. – 2003. – 252 стр.
ISBN 86-7639-683-3
Symposium International des Critiques de Théâtre et des Théâtrologues / présenté par Ognjenka Milićević. – Нови Сад: Стеријино позорје, 2002. – 238 стр.
Владимир Стаменковић: Крај утопије и позориште : критике и есеји (1985-2000). – Београд: Откровење : Нови Сад: Стеријино позорје, 2000. – 228 стр.
ISBN 86-83353-12-5
Миленко Мисаиловић: Креативна драматургија : увод у филозофију позоришне уметности. Том 1-2. – Нови Сад: Стеријино позорје : Прометеј; Ужице: Кадињача, 2000. – 514; 356 стр.
ISBN 86-7639-507-1
Ако бисмо хтели да у најкраћим цртама представимо књигу СТЕРИЈА, ДРАМСКИ ПИСАЦ, истакли бисмо као њен основни квалитет доследност, аналитичност и јединственост вредновања Стеријиног доприноса театру. У Лешићевом истраживачком поступку стално се повезују одабрани подаци из Стеријине биографије са сведеном, али зато не мање јасном сликом окружења у коме он ствара (историјском, књижевном, позоришном), с једне стране, и Стеријиним поетичким размишљањима, општим и драмским, с друге стране. А онда се на основу тога показује како из многоструког прожимања живота, књижевности, знања и хтења једног свестраног мислиоца израстају његова позорја. У анализи се непрестано одржава танана равнотежа између књижевног и сценског, свака фаза у Стеријином драмском раду описује се у свеукупности односа пишчевог стваралаштва с конкретном позоришном ситуацијом и са читалиштем, а не само с гледалиштем коме је Стеријина драматургија била намењена. У хронологији Стеријиног драмског стваралаштва Лешић разликује неколико стадијума развоја.
У првом обележеном „сузама“ (Темишвар, Пешта, Кежмарк, 1825-1830), настају жалосна позорја. У другом (Кежмарк-Вршац, 1835 -1848), везаном за рад Театра на Ђумруку и Позоришта „Код јелена“, Стеријино дело пролази кроз три мене. Прва је испуњена жалосним позорјима намењеним да пренесу трагику и поуку историје, друга шаљивим једночинкама потребним за попуњавање репертоара Театра на Ђумруку, а у трећој настају, за Стерију нетипични, торжествени, апотеозни комади. У завршном стадијуму (Вршац, 1850 -1856) настају драме које на известан начин синтетизују Стеријино стваралаштво и поетику, као Лахан и Родољупци. Анализирајући појединачне драме унутар сваког од ових стадијума Лешић истрајно одржава јединство тачке гледишта с које се драмско дело сагледава као збир биографских поетичких и историјских, а нарочито позоришних фактора, тако да се и у појединачним вредновањима и у приступу целини ширина и свестраност његовог приступа Стерији усаглашавају. Поменули бисмо само још једну одлуку Лешићеве студије која нам се чини занимљивом. То је утисак да писац није хтео или није могао да изложи све оно што је знао или намеравао да напише о Стерији. Питамо се да ли је то последица несрећног стицаја околности (да га смрт није претекла, можда би Лешић још допуњавао своју студију) или нечег много сложенијег, суштинског? Можда је у питању пишчева спознаја да је Стеријино дело тако вишеслојно и неухватљиво да се о њему не може никад рећи довољно, удружена с уверењем да упркос томе треба доследно и јасно изложити оно што се у датом тренутку може открити и мислити о Стерији. Како би они који ће касније ићи истим истраживачким путем имали путоказе који ће им осветљавати пут. У том смислу Лешићева студија је драгоцен путоказ, а у њеној отворености према даљем трагању једна од великих вредности књиге – опоруке коју је оставио.
Марта ФРАЈНД
