Name
Click here to change this text
Вера Копицл МЕТАЈЕЗИК ИШЧАШЕНОГ ЖАНРА Сонг у постдрамском тексту Милене Марковић Књига отвара једно поље интертекстуалног читања у којем се прати драматургија Милене Марковић у кореспонденцији са Брехтовим епским театром, фрагментарном формом постдрамског текста, као и начин на који се успоставља метатекстуална веза на посебној линији српске драмске традиције – Борисава Станковића, Александра Поповића и Љубомира Симовића. Доминантна карактеристика поетике Милене Марковић, како налази ауторка, подједнако је изражена у њеној поезији и драми, а одликује је експеримент и поигравање формом као и канонима жанра, при чему је у њеном целокупном опусу посебно провокативна и занимљива употреба сонга. Поглавље „Форматирање сонга” односи се на драмски текст Милене Марковић и прати контекстуализацију делова текста намењених певању, употребу првих препева познатих матрица и промену контекста, до песама које Марковићева преноси из својих песничких збирки и фазе када их и формално обележава као сонг. Тако ауторка термин перформатив употребљава у тумачењу функционалности сонга унутар драмске структуре. Истраживати улазак поезије у драмски текст и драматичност језика поезије Милене Марковић, сматра Вера Копицл, значи истовремено представљати жанровске могућности и начин на који уметничка форма сама по себи постаје симболичка игра, знак. Зато је анализа сложеног поетског света и компликованих уметничких стратегија морала бити поткрепљена и теоријском апаратуром: Аристотеловим инсистирањем на песничком језику у драми, теоријом перформативности Џудит Батлер, Брехтовом дијалектиком свакоденевног позоришта и V-ефекта, стратегијама феминистичког позоришта, трансформативном анализом и теоријом интертекстуалности Јулије Кристеве, као и искуствима експеримената језичке поезије, деконструкције постдрамског текста, метајезика ишчашеног жанра. др Бранка Јакшић Провчи О ауторки Вера Копицл је завршила Филозофски факултет у Новом Саду, специјализoвала на Универзитету Нови Сад у оквиру Асоцијације центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања (АЦИМСИ), а звање МА стекла на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за југословенску и општу књижевност. Председница Савеза феминистичких организација „(Ре)конекција“, чији пројекти су уврштени у апликациону књигу „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“. Основала и уређивала Међународни видео фестивал жена аутора „ВидеоМедеја“, ауторка изложбе новосадских сликарки Огледало аниме, коауторка Мултимедијалне конференције К.А.Т. Приредила Женску читанку, монографију Поуке и полемике о Милици Милетић Томић, зборник текстова о видео уметности ВидеоМедеја. Објављивала текстове у часописима ПроФемина, Арт централа, Култура, Интеркултуралност, Књиженство. |
Влаткo Илић САВРЕМЕНО ПОЗОРИШТЕ: ЕСТЕТСКО ИСКУСТВО И ПРЕСТУПНИЧКЕ ПРАКСЕ Kњигa критички преиспитује уметност театра, с посебним освртом на савремене позоришне поетике и естетска искуства која из њих проистичу. Најпре, реч је о рефлектовању позиције, улоге, статуса уметности позоришта данас, што се може сагледати у оквирима односно из перпективе актуелног друштвеног живота, те комплексних међуодноса који се успостављају између театарске праксе с једне, и социјалних релација, с друге стране. Посебна пажња аутора концентрисана је на препознавање, анализу и закључке о преступничким праксама које, нарушавањем постојећих регулатива успостављених унутар и око света уметности, потенцијално резултирају настанаком вредних уметничких дела, и то посредством преиспитивања саме природе извођења уметности, а у складу са актуелним теоријским и културалним оријентацијама релевантним за овај истраживачки рад. (…) Прецизирајући кључне одлике институционалног позоришта, фестивалских продукција, друштвено-ангажованог стваралаштва и, напослетку, онога што аутор студије назива „драматизацијом социјалних односа“, наводећи, притом, и позоришне/извођачке радове и друштвене покрете као релеватне примере који илуструју поменуту драматизацију, Илић посебну пажњу посвећује оним делима која трансгресирају успостављене поделе (како социјалне, тако и уметничке), a на основу којих и изводи опште закључке о преступничкој природи савременог театра. (…) Други део књиге Илић посвећује питању форме савременог позоришног дела и у вези с тим предлаже испитивање појма динамичког дела, чиме посредно нуди и модел вредновања актуелне уметничке продукције. Ослањајући се на разумевање класичног дела, односно органског, с једне, и авангардног, с друге стране, појам динамичког уметничког дела, према схватању аутора, умногоме одговара савременом стваралаштву, пошто омогућава сагледавање његове догађајне природе. Др Дивна Вуксановић (изводи из рецензије) Белешка о аутору Добитник је Специјалне Стеријине награде за режију (2007), аутор књиге Увод у нову теорију позоришта (Нолит / Алтера, Београд 2011) и један од уредника тематске публикације Theatre within the Context… and not just Theatre / Позориште у контексту… и не само позориште (Факултет драмских уметности / Хоп.Ла!, Београд 2016). Члан је Естетичког друштва Србије. Поред научноистраживачког рада, Илић је активан и у домену уметничког стваралаштва. Сарађује са драмским програмом Радио Београда (Тестамент овог дана, Е. Бонд; Пет нивоа пет разговора др Светолика Плесника и др Марије Полек, В. Клачар; Исцељење, Д. Вуксановић; и други) и Београдском филхармонијом (Ископани Сократ, 2018; Моцарт, 2016), а међу његовим режијама издвајају се: Ана Франк, према Дневнику Ане Франк, НП „Стерија“, Вршац 2016; Маркс у Сохоу, Х. Зин, Сцена Царина/ЈДП, Београд 2013; Сам крај света, Ж. Л. Лагарс, Мало позориште „Душко Радовић“, Београд 2006; као и серијал радова реализован у сарадњи са Војиславом Клачаром: Парламентарна Историја Корете, Белеф 2007; Оснивање III Универзитета у Краљивини Корети, Geschwister-Scholl-Haus, Лајпциг 2008; Формирање X Владе Краљевине Корете, Hebbel Theater, Берлин 2009; и други. |
НОВА СЛОВАЧКА ДРАМА
Приредила: Владислава Фекете Антологија Нова словачка драма је избор најрелевантнијих драмских писаца који иду у ред најигранијих али и најнаграђиванијих писаца у Словачкој. Ово је и први избор савремене словачке драме преведене на српски језик, која у новије време скреће пажњу тематским оквирима, али и формом, структуром и драмском вештином. По чему је посебна савремена словачка драма? Пре свега по блиској вези између друштвених кретања и сценских реализација, по потреби да се прикаже „сломљено време“ које на сцену доводи занимљиве ликове и проницљиву анализу. У последњих десет година доста тога се променило на пољу нове словачке драме. Стари модел изгубио је драж али и тежину, а нови је, интензивно, уз сву медијску пажњу, почео да отвара „Пандорине кутије“ савременог друштва и да артикулисано коментарише прошлост која је утицала на формирање свести и хуманизма савременог човека. Нова драма изборила се за пристојно место у позориштима Словачке – у овом тренутку више од половине укупне продукције је у њеном окриљу. (…) Аутори чије драме представљамо у сваком погледу заслужују пажњу с обзиром на њихов знатно богатији опус. Вилијам Климачек је не само врсни драмски писац, и један од најактивнијих, него и редитељ, глумац и управник сопственог независног позоришта „ГУнаГУ“ (GUnaGU), једног од покретачких независних театара у Словачкој; Додо Гомбар је редитељ и драматург; Јана Јурањова је саоснивач феминистичког покрета у Словачкој; Петер Павлац, Валерија Шулцова и Роман Олекшак су ТВ сценаристи, драматурзи и позоришни редитељи; Владислава Фекете је управница Позоришног института у Братислави и директорица Фестивала савремене словачке и светске драме „Nová dráma/New Drama“; Петер Шерхауфер је саоснивач првог словачког позоришта које са бави ЛГБТ тематиком; најмлађи међу њима Самуел Ховањец је студент Академије перформативних уметности (VŠMU) у Братислави, добитник je више награда за своје рано драмско дело, а 2017. je основао независно позориште. (Владислава Фекете, из уводног текста „Савремена словачка драма”)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Click here to change this text