54. STERIJINO POZORJE 2009.

Reditelj ALEKSANDAR POPOVSKI

Scenograf SVEN JONKE

Kostimograf LANA CVIJANOVIĆ

Dramaturg MILOŠ KREČKOVIĆ

Kompozitor KIRIL DŽAJKOVSKI

Scenski pokret SONjA VUKIĆEVIĆ

Scenski govor dr LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ

Organizator ANA ĆURČIN

Premijera: 14. novembar 2008.

Predstava traje 120 minuta, bez pauze

ULOGE
Kandid	NIKOLA ĐURIČKO
Panglos	BOGDAN DIKLIĆ
Kunigunda, Markiza	NATAŠA TAPUŠKOVIĆ
Propovednik, Martin	GORAN ŠUŠLjIK
Starica, Dama	GORDANA ĐURĐEVIĆ
Starac iz Eldorada, Gazda	MIHAILO JANKETIĆ
Paketa, Natalija	MILENA VASIĆ-RAŽNATOVIĆ
Doktor, Kakambo, Sesil	SRĐAN TIMAROV
Lekar	DRAGAN JOVANOVIĆ
Bugarin 2, Don Isahar, Vikont	MARKO BAĆOVIĆ
Komandant, Klemenso	VOJIN ĆETKOVIĆ
Mornar, Crnac, Putnik, Zatvorenik	MARINKO MADžGALj
Oficir Inkvizicije, Inkvizitor, Opat	DUBRAVKO JOVANOVIĆ
Guverner, Trgovac	NIKOLA SIMIĆ
Bugarin 1, Zarobljenik, Osoba sa nejasnim zadatkom, Policajac	IGOR FILIPOVIĆ
Nevesta, Deniza	TIJANA ČUROVIĆ
Žirofle	VLASTA VELISAVLjEVIĆ
Girlanda	OLIVERA KRLjEVIĆ
Spiker	DEJAN ĐUROVIĆ

P O Z O R I Š T E......

JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE - BEOGRAD

Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište nove Jugoslavije. Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta koje će biti za Jugoslaviju ono što je MHAT za Rusiju. Poznati reditelj Bojan Stupica, koji je zadavao velike muke cenzuri i policiji u Kraljevini Jugoslaviji, postavljen je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar Eli Finci, postavili su temelje repertoarske orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do današnjeg dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog dobio ravnopravno mesto. Prve sezone prošle su u znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, Gorki, Šo, Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i Nušić. Komadi su birani veoma pažljivo, reditelji su se dugo pripremali, a pripremanje komada do premijere trajalo je katkada i po pola godine. Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su između rata već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi. Duh, značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod čizmama komesara duha.
Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni međašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište.

P R E D S T A V A......

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Tekst predstave Kandid ili Optimizam predstavlja rediteljsku adaptaciju istoimenog Volterovog romana. Ona je nastala na osnovu dramatizacije Jana Čiviša, Alene Vostre i Jaroslava Vostrija, koju je s češkog prevela Tihana Hamović. Adaptacija sadrži delovi iz Volterovog romana (u prevodu Milana Predića) i iz njegovog Filozofskog rečnika (u prevodu Đorđa Dimitrijevića).

U vreme kada su nam naturali iluziju kao opšte stanje zemlje, pozorište je imalo zadatak da rasturi taj lažni balon i da pokaže kakva je stvarnost. Danas je iluzija ukinuta. I ne samo iluzija nego i sistem vrednosti. Bez sistema vrednosti sve nam u životu izgleda crno ili sivo. Kandid pokušava da nađe svetlu tačku. Tu potragu za svetlom tačkom možemo nazvati iluzijom. Potraga za svetlom tačkom u žitvotu, makar da se ona zvala i iluzija, izuzetno je važna. Bez toga ne postojimo. Ona je kao duša. Iluzija je duša, a ostalo je telo. Možemo da smislimo i drugu reč. To može biti nada, emocija, mašta, sanjanje... Sve same zaboravljene kategorije. Ukinuli smo kategoriju mašte jer ona u ovom pragmatičnom svetu nema upotrebnu vrednost. Koliko košta mašta? Ne znamo. I zato ona nema vrednost. Moja tiha revolucija je pokušaj da se ljudi vrate na teren emotivnosti koju će prepoznati u mojoj predstavi i potražiti je u sopstvenom životu.

Aleksandar POPOVSKI

R E Č...S E L E K T O R A......

Uprkos skeptičnom stavu filozofa da pozorište nije mesto za slobodan tok misli čak ni ako je taj tok ograničen zakonima logike, Aleksandar Popovski se sjajno snalazi u inscenaciji ovog po mnogo čemu filozofičnog dela. Relativno jednostavno i prilično prevaziđeno "filozofsko" pitanje o najboljem od svih mogućih svetova u rukama ovog reditelja pretvara se u igru kojoj ni ishod ne može da promeni tok. Ishod je samo ishod, a igra je ovde uz podršku sjajne vizuelne opreme i asnambla, ona igra koja razgaljuje čula, oslobađa fantazme, budi scensko i tamo gde ga prividno nema.
Volterovog Kandida, tog smešnog vagabunda, osobu koja bi dala sve za ljubav – dok ne bude izneverena – teško bi bilo naći bez Nikole Đurička, a JDP je u ovoj predstavi pod vođstvom Aleksandra Popovskog na pravom, reverzibilnom putu pozorišta kao šarmantnog enfant terriblea filozofije.

Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL

R
E
D
I
T
E
L
J

A
L
E
K
S
A
N
D
A
R

P
O
P
O
V
S
K
I

Aleksandar Popovski rođen je 1969. godine. Studirao je u Skopju, gdje je stekao diplomu iz oblasti pozorišne i filmske režije. Popovski je režirao dela mnogih savremenih makedonskih dramskih pisaca, među kojima je više dela Dejana Dukovskog - Div i sedam patuljaka, koji je režirao u Velesu 1992. godine, Ko je, jebote, sve ovo započeo, koje je nastalo u Narodnom pozorištu Skopje 1997. godine, te Balkan nije mrtav, koje je režirao u Dramskom Teatru u Skopju 2001. godine. Režirao je i Divlje meso Gorana Stefanovskog u skopskom Dramskom Teatru 2000. godine.
Popovski je režirao film Svetlo siva 1993. godine, te Zbogom, 20. vek 1998. godine. Oba filma predstavljena su na velikom broju festivala širom sveta. Aleksandar Popovski radio je i kao Direktor skopskog MOT Festivala, te kao Umetnički direktor Makedonskog narodnog pozorišta.
Predstave: Marius Ivaškevičius Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir San letnje noći (Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg Novi Prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji festival); Biljana Srbjanović Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov Tri sestre (Narodni teatar Bitolj); Šekspir Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG – Udine); Drakula po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J. Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan Dukovski Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); A. M. Koltes Roberto Cuko (Atelje 212), Goran Stefanovski Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje) ...

R E Č...R E D I T E L J A ...

ZA BEZOBRAZAN TEATAR

Šta vas je privuklo Volterovom Kandidu, koga ste postavili na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta?
Tekst počinje sa fantastičnom konstatacijom da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova. Zar to nije divno? Privukla me neverovatana aktuelnost Volterovog romana. Onda taj divan jezik, koji stvarno traži zanimljiv pristup za postavljanje na sceni. Insprisao me je jezik i forma monologa, pa replike koje su komentari na situacije. Delovalo mi je strašno moderno i zabavno. Hteo sam po svaku cenu da radim optimističan i svetao tekst i neko mi se logično zalepila ideja o Kandidu. Hteo sam da proverim koliko danas u nama još postoji želja za optimizmom. Koliko smo ubili u sebi svaku nadu za to da je ovaj svet najbolji od svih svetova. Čovek uvek za nečim žudi, kaze Kandid Bogu kada ga sretne u večnom gradu El Doradu. Ta žudnja je ono sto nas drži da stojimo ispravno i što nam ne da da padnemo.
Odmah posle predstave sam morao otputovati u Grac, gde sam počeo raditi na Hamletu i nisam se mogao vratiti Kandidu. Dva meseca kasnije, strašno se radujem da ga ponovo pogledam i da sada kao gledatelj uživam u celoj toj priči.

Šta mislite da se može uraditi u pozorištu da bi se pozorišna publika pokrenula?
Predstave moraju da traju duže. Ništa ispod tri sata. Publika mora biti savladana. Ona se na početku brani, kašlje, telefoni zvone. Onda ih toplina teatra i slabo svetlo malo uspava. Onda odremaju malo. E tada je pravi trenutak da predstava stvarno započne. Tada su slabi i nemoćni, tada su naši. Znači svaka predstava mora da na početku ima jedno 20 minuta nepotrebnog materijala da bi mogla da uspava publiku. Onda predstava ulazi u podsvest i iz snova direktno u glavu i srce. Publika se budi i predaje se teatru. Zato nije dobro imati glasnu muziku na početku ili glumce koje vole da viču. Tu su kritičari najopasniji, pošto vole da napišu da je na početku bilo dosadno i da su skoro zaspali, pa tako pripreme publiku i upropaste štos. Za taj tip kritičara preporučujem pozivnice sa pogrešnim vremenom za početak predstave. Mi moramo da vladamo publikom, a ne ona nama. To je naš prostor u koji ona unosi mobilne, žvake, bombone, TV dnevnik, rast berze i potrebu da vidi nekog poznatog i da mu maše i još da na sceni vidi glumca kojeg je videla negde na reklami i da im on odmah kaže nesto smešno.

Aleksandar POPOVSKI - Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 7. februar 2009.

„Kandid” govori o optimizmu kao filozofskoj ideji i životnom stavu. Zašto radite „Kandida” u Beogradu?
Nekad davno, kada su svi ulepšavali svet oko nas, teatar je imao potrebu da taj svet raskrinka i prikaže ga u njegovom izvornom svetlu. Danas je svet oko nas surovo realističan i čini mi se da je potreba da u teatru stvorimo neku bolju i lepšu stvarnost nužna i subverzivna. Insistirao sam da ostane naslov „Kandid ili optimizam”, jer danas optimizam retko srećemo u našim životima. Prezreli smo ga, jer nema upotrebnu vrednost, jer sve što živimo mora da se preračuna u evre. U jednom trenutku Kandid sreće crnca koji nema jednu ruku i jednu nogu. I uzvikuje: „O Panglose, zar je ovaj svet najbolji mogući?! Moram se odreći svog optimizma.” A crnac ga upita šta je to optimizam. Na to Kandid odgovara: „Optimizam je kad neko ima strast da veruje da je nešto dobro, a sam zna da nije”. To je presudilo da radim „Kandida”. Kada sam devedesetih godina 20. veka putovao u inostranstvo, stalno su me pitali, i imali potrebu, da im donesem nešto sa ovog podneblja. U jednom trenutku mi je bilo muka da se predstavljam kao simbol za pesimizam, mrak, rat... Optimizam, to sam ja!

Skloni ste eksperimentu u pozorištu. „Kandid” je dobra budala koju zli i prepredeni varaju. Da li i Vi mislite tako?
Kada sam čitao delo pomislio sam da je Kandid budala, jer je predstavljen kao naivčina koju svi varaju i muče. Onda sam pomislio: Zašto svi drugi ne bi bili budale koje pogrešno gledaju na svet, odnosno da je Kandid neko ko gleda ispravno? Granice nemogućeg je teško povući sve do trenutka dok se nešto ne desi. Kada se to desi, onda ga prihvatamo. Slično kao sa bubašvabama: samo se promeni otrov, mi se naviknemo na taj otrov i onda nastavimo da živimo sa tim otrovom u sebi. U dogovoru sa Nikolom Đuričkom, Kandida ne radimo kao naivčinu. To je čovek koji sumnja, on ne prihvata gotove stvari već sumnja, i kroz tu sumnju se formira kao lik. Kada na to još dodamo snagu velike ljubavi koja ga tera da neprestano traga za njom i za koju je spreman da pređe celi svet, dobili smo uzbudljivu priču koju bi svako od nas da proživi. Makar samo na sceni.

Radite zanimljivu postavku „Kandida” u kojoj svi likovi ostaju u svom životnom dobu, a samo Kandid stari. Zašto?
Zato što mislim da je „Kandid” priča o našem životu. Kad si mlad i kad kreneš iz tog zamka, iz tog raja iz koga te izbace zbog pogrešnog poljupca, kreneš sa entuzijazmom. Kako ide predstava tako ide i Kandidova sudbina. Postoji celi krug koji on mora da okrene da bi se došlo do mudrosti. Na kraju se celo putovanje završava čuvenom Volterovom rečenicom da svako od nas mora da obrađuje svoj vrt. Ja sam od toga krenuo. U jednom trenutku kada više nisam nalazio način kako da se suprotstavim političarima koje sam prezirao, televiziji koju sam mrzeo, bankama, porezima, ekonomiji i demokratiji, teatru koji je gubio svoju snagu, shvatio sam da ja moram da obrađujem svoj vrt. Da ne mogu nikako da ih sve odjednom pobedim. Ali, mogu da napravim predstavu, to hvala Bogu znam. Pa sam krenuo od toga.

I Vaša karijera ide neobičnim krugom. Na početku ste se bojali da radite u drugoj sredini. Poslednjih deset godina jako malo radite u Makedoniji. Više Vas ima u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu...
Na početku, kao i Kandid koji kreće u novu, nejasnu sredinu, tako je i meni bilo nejasno gde sam došao i koja su pravila igre. Danas mogu da radim gde god me bacite. U Makedoniji me manje ima. To mi nedostaje. Razlog je kao i svugde: uticaj politike na umetnost. Nešto što sve nas jede kao osmi putnik. Umetnik je po pravilu protiv. Umetnik se ne slaže sa nečim što jeste, kad može da bude drugačije. To je ono protiv čega se i Kandid bori. Teatar je moja religija i gledanje na svet, to što radim je za mene u tom trenutku pitanje života i smrti. Ne mogu da radim racionalno, jer ne mogu drugačije da napravim delo ako ga ne razumem duboko lično. Ja sam klasičan predstavnik makedonskih intuitivnih umetnosti. To je moja najveća slabost i kvalitet. Kada sam radio predstavu u Solunu pitali su me da li možemo da postanemo otvoreni grad na Balkanu kao što je to Beograd. Važna mi je ta komunikacija sa različitim sredinama. Nadam se da ću jednom uspeti da spojim na jednom mestu sve glumce sa kojima sam imao zadovoljstvo da radim. Napraviću predstavu koja će biti hvala teatru.

Aleksandar POPOVSKI - Borka TREBJEŠANIN, Politika, 15. oktobar 2008.

P
I
S
A
C

V
O
L
T
E
R

VOLTER (Voltaire, 1694-1778) Francuski književnik i filozof. Volter se rodio kao François-Marie Arouet, u bogatoj pariskoj porodici, obrazovao se u jezuitskoj školi Louis-le-Grand. Njegovi satirični spisi odveli su ga u egzil u Englesku (1726-29) gde se upoznaje sa filozofskim idejama Njutna i Loka. Vratio se u Francusku i objavio Lettres philosphiques (1734, Filozovska pisma o engleskom narodu), u kojima se divi liberalnom duhu Engleske, zbog čega je morao da se povuče u unutrašnjost zemlje da bi izbegao hapšenje. Narednih petnaest godina živi u Cirey, u društvu učene gospođe du Chatelet. Tokom ’40-ih godina u kraljevoj je milosti i zvanični dvorski istoriograf. Izabran je u Francusku akademiju. Dolazi na dvor Fridriha Velikog u Pruskoj 1750. Godine 1755. nastanio se u dvorcu blizu Ženeve, gde je objavio Essai su les mouers et l’espirit des nations (1756, Eseji o običajima i duhu naroda), i Kandid ili Optimizam (Candide, ou l’optimisme,1759). Kupuje posed u Ferneju na francuskom tlu ali blizu granice sa Švajcarskom. Marginalno mesto postaje intelektualni centar Evrope. Objavljuje svoj satirični Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique,1764). Vratio se u Pariz samo nekoliko meseci pred smrt, da bi bio nazvan najvećim francuskim velikanom prosvetiteljsta, i najhrabrijim zagovornikom slobode i tolerancije u svojoj generaciji.

K R I T I K A......

Optimizam i gluparija
Oni koji strastveno, vatreno žele da svet bude bolji, sa istom žestinom dokazuju da svet, i pored želja i namera, sanjara, idealista i iluzionista, nije savršen, i daleko je od toga da bude najbolji među svetovima. Radoznali Kandid, mladić od vere, nauke, nade i ljubavi, kako nam to Nikola Đuričko sugerira, sija od sreće, očaranosti. Svi se rađamo sa velikim očekivanjima, i valjda zato i kažemo, kad sve prođe i progrmi, od rođenja pa do groba, najlepše je đačko doba! Tada smo dovoljno čisti, lakoverni, naivni, i široko otvorenog srca i duše za lepote, darove, ushićenja i zanose ovog sveta. I ni čitav jedan život nam, najčešće, nije dovoljan da se otarasimo mladalačkih uverenja, uobraženja, maštarija, sanjarija, svog neukaljanog, i neosporenog optimizma, da odbacimo „učenja” mudraca, poput Panglosa Bogdana Diklića, koji, mašta da mu se dešava, ma kakve ga nevolje i nesreće presretale, neće odustati od svoje „filozofije” u koju želi da uveri i druge, Kandida osobito, da živimo u najboljem od dobrih svetova.
Samo onaj koji zna koliko je gada u ovom svetu, može ovako žestoko, polemički vatreno, cinično, pogurano ka apsurdu, da suprotstavi vladajuće filozofije života, religijske i moralne predstave i predrasude, i rečitu stvarnost, zbivanja, avanture kroz koje akteri Volterove filozofične konstrukcije prolaze dok isteruju laž na čistinu, odvajaju bajku, lepe priče i propovedi, gomile svečanih, lukavih reči i obećanja, sve što im budućnost stavlja u izgled, od realnog života, od zbilje kroz koju živ čovek, pa i Kandid i njegova družina prolaze. Ljudi su pokvarenjaci, lažovi, hulje, prevrtljivci, spletkaroši, bestidnici, podvodači, lešinari, grubijani, brbljivci, ljudožderi, kockari, i tu se ne završava lista ljudskih nepodopština skrivenih iza zavesa učenosti, religioznosti, službe Bogu, državi, ljubavi, moralu, prijateljstvu. O, kakvo gnusno pretvaranje, zavođenje i samozavođenje, kakvo slepilo i gluparija vode čoveka kroz život! U šta sve čovek neće poverovati pre nego u ono što vidi, čuje, doživljava, što mu sopstveno iskustvo kazuje?
Volter je, svakako, u timu velemajstora koji su ovu dvostrukost „lepe priče”, i gadne, sebične realnosti, nebeskog bića, i zemaljskog skota, na ubitačno razoran, duhovit, prodoran, cinično-ironičan način, uočili i iskazali. Rađamo se u začaranim zamkovima okićenim duginim bojama, svim bojama ovoga najboljeg među dobrim svetovima (scenografija Sven Jonke); sanjamo princeze koje život i njegova gorka istina sa dna kace, ruinira, obara sa visina i daljina sna i mašte, pretvara u stara, onemoćala, drhtava bića poput Kunigunde Nataše Tapušković. Ruše se divni snovi, sve što Panglos propovedaše, što Kandid kroz život i avanture pita i proverava; što je počelo kao bajka, završava u zverinjaku, osporeno, načeto, polurazoreno, daleko od vere, nade, poleta sa kojim život počinjemo. Varaju nas drugi, zavaravamo sami sebe. „Kandid” Aleksandra Popovskog, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu počinje pitanjima Starca iz Eldorada Miše Janketića; završava se nedoumicama i pitanjima Kandidovim. I njegovim čuđenjem, o zar je to moguće; čuđenjem i upitanošću koje je Nikola Đuričko umeo da nosi, i moć da ova stanja izrazi. Moguće je, jer ne živimo u savršenom, već nasuprot, u idiotskom svetu, koji nam se, nekada, izdavao za svet romantike, u kome na sebe uzimamo uloge ljubavnika, plemenitaša, vitezova, sudija, lekara, filozofa, princeza, državnika. U stvari smo, veruje Volter, lažovi, varalice, smutljivci, podvaladžije, razbojnici, neznalice.
Predstava puna promena, pokretljivih emocija i pitanja, avantura, igre, dvosmisla, erotike, ironije, gorčine, osujećene romantike, pa ipak, laka i atraktivna, iako joj nedostaje malo onoga što je neka rođaka preporučivala Goji: sabijaj, ne razvlači! Očistite um i dušu iluzija i lažnih predstava! Ljudima, ni narodima, ne vladaju dobre duše, zaključuje razdraženo Volter, već stanja vladarevih jutarnjih stolica! Ne lupajte glavu, lepo proživite, zabavljajte se, manite se popravljanja sveta, cinično nas savetuje Volter, genije ruženja i razaranja lakovernih, na iluzijama i predrasudama izgrađenih svetova. Aleksandar Popovski je ovu igru, dvostrukost, razumeo; glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je ovu dramsku, i životnu igru, iz potaje, sa dva kraja i početka, sa duhom i visprenošću, otelotvorio.
Nema dovoljno razloga i pokrića za rane snove. Na klasično pitanje zašto postojimo, ovakvi kakvi smo, nema dovoljno valjanog odgovora! To, svakako, nije i onaj rezignirani Volterov: U se, i u svoje kljuse. Živi svoj život, obrađuj svoj vrt! Đavo, oduvek, ima udela u ljudskoj igri i poslovima, zadovoljstvima osobito, i kao da, na kraju, ovaj drevni gubitnik, igru dobija! Našu igru!
I dok svi u predstavi Aleksandra Popovskog, u Volterovom „Kandidu”, kome su pridodati fragmenti piščevog „Filozofskog rečnika”, razmišljaju, sanjaju, i tragaju za najboljim od svih svetova, uistinu se čude i zgražaju, pitaju, otkuda u svetu, i čoveku, toliko besmislenosti i zla! Kao da arhitekta, projektant sveta, i nije bio među najboljima! Filozofske upute tipa „sve je valjano u ovom svetu”, Volter je izvrgao ruglu i nebrojenim pitanjima kojima nas zasipa i predstava Aleksandra Popovskog, i umno vođenog glumačkog ansambla: scenski pokret Sonja Vukićević, muzika Kiril Džajkovski), u kome posebno valja istaći Nikolu Đurička (Kandid), Natašu Tapušković (Kunigunda), Gordanu Đurđević (Starica, Dama), Bogdana Diklića (Panglos), Gorana Šušljika (Propovednik, Martin), Mihajla Janketića, Srđana Timarova, Milenu Vasić-Ražnatović, Dragana Jovanovića. U ostalim ulogama: Nikola Simić, Vojin Ćetković, Marko Baćović, Marinko Madžgalj, Dubravko Jovanović i drugi.
Dobra, reska, maštovita predstava, razvijena između osujećene romanse i rugalice.
Muharem PERVIĆ, Politika, 20. novembar 2008.

Trošna Vavilonska kula
Sam naziv Volterovog čuvenog proznog dela otvara dilemu od suštinskog značaja: da li je Kandid ili Optimizam traktat u prilog optimističkom doživljaju života i sveta ili, naprotiv, ironični pamflet protiv optimizma, pre svega onog religijskog? Delo je tako komponovano da svaka nova epizoda, sa sve strašnijim i apsurdnijim nesrećama koje se obrušavaju na protagonistu i njegove pratioce, drastično i ironično osporava optimistički stav Kandidovog mentora, Panglosa, da je ovo najbolji od svih svetova. Lik Panglosa služi Volteru da bi razgradio i ismejao rašireno religijsko i filozofsko učenje onog doba, čiji je najznačajniji predstavnik Lajbnic, a po kome zlo ne postoji, jer sve ljudske patnje i stradanja imaju razlog u Božijoj promisli – jednom rečju, „sve je (na) dobro“. Međutim, knjiga se završava „zaključkom“ – autor baš tako naziva poslednje poglavlje – da iskupljenje za svoje patnje, koje teško nalazi mozgajući o višem smislu, čovek može da pronađe u praktičnoj aktivnosti, u radu, u onome što Volter naziva „obrađivanjem našeg vrta“. Može da se kaže da autor negira metafizički optimizam, ali uvodi racionalistički i prosvetiteljski, te da zato ovo pitanje ostaje otvoreno.
Slična vrsta značenjske otvorenosti, višeznačnosti, uočava se i u predstavi koju je, na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, režirao Aleksandar Popovski. Predstava počinje u potpunom mraku kada demijurški lik Starca iz Eldorada, odnosno Gazde (Mihailo Janketić), postavlja pesimistička pitanja o smislu patnji i zla na ovome svetu, preuzeta iz Volterovog Filozofskog rečnika, a koja se, nekako fatalistički i beznadežno, odbijaju od spuštene gvozdene zavese. Naspram ove mračne i mučne scene nalazi se, kao oštar kontrast, završna slika predstave u kojoj slab, ali postojan snop svetla obasjava, reklo bi se, ozareno lice protagoniste koji je netom, sa svojim bližnjima, otkrio radost obrađivanja svog vrta, a što je prikazano, scenski metaforično, kao zajednički rad na pletenju konopca od traka u šarenim, radosnim bojama... Međutim, ovaj dramaturški i scenski okvir, kontrastan u pogledu odnosa prema pitanju optimizma, jedina je naznaka rediteljevog koncepta, njegovog stava prema izabranoj građi. Sve između toga iscrpljuje se u, manje ili više, samodovoljnoj scenskoj zaigranosti.
Teren za tu zaigranost pruža vrlo zanimljiva scenografija Svena Jonke: unutrašnjost jedne visoke drvene kule sa zidovima čiji se delovi pomeraju ili otpadaju, što sve zajedno stvara, pored mogućnosti za dinamične scenske ulaske, izlaske i pojave, i asocijaciju na Volterov Eldorado („planine, koje okružuju moje kraljevstvo, visoke su deset tisuća stopa i ravne kao zidovi“), ali i metaforu sveta, tog nadasve nesolidnog i trošnog Vavilonskog tornja. Ovaj prazan prostor Popovski je, dakle, oživeo veoma dinamičnom, stilizovanom, često i koreografisanom scenskom igrom (autor scenskog pokreta je Sonja Vukićević), uz minamalnu upotrebu rekvizite i sitnijih delova scenografije. To je scenski pristup koji se gotovo nametao, imajući u vidu brojne promene mesta i neverovatne akcije predviđene u originalnom Volterovom tekstu.
Bez obzira na mogući razlog – da li su se glumci nekako otrgli Popovskom, ili ih je on zanemario koncetrišući se prevashodno na aranžiranje ove scenske razigranosti – ali ostaje činjenica da je u postavci likova nedostajala opšta stilska i žanrovska usklađenost, a u pojedinim slučajevima i bilo kakav dramski sadržaj. Jednu od najcelovitijih uloga ostvarila je Gordana Đurđević u oštroj, zanatski veštoj i efektnoj persiflaži preduzimljive i iskusne Starice, a koju je glumica umela da, u penal-sceni desetominutne ispovesti, naglo zameni ozbiljnim tonom i to u pravom trenutku: onda kada se ovaj lik pita zašto čeznemo da sačuvamo takav teret kakav je život. Sličnu žanrovsku i dramsku slojevitost postigli su i Bogdan Diklić, koji nimalo nije karikirao Panglosa, glavnu Volterovu metu, i Dragan Jovanović u, takođe, komičarski uzdržanom tumačenju Doktora, čiji je traktat o lošoj probavi vladara kao uzroku mnogih stradanja uspešno balansirao između idiotarije i upozorenja da hirovi moćnih vladaju našim životima.
Za razliku od ovih, većina drugih uloga bila je komičarski nagažena i/ili dramski ispražnjena. Kunigunda Nataše Tapušković bila je nekako kruta, jednolična, komičarski isforsirana, a Martin Gorana Šušljika iscrpljivao se u gegu, u spoljašnjem stavu filozofa koji istura bradu i zabacuje kosu. Posebnu grupu čine čista komičarska odrađivanja i šmiranja, kao što su Guverner Nikole Simića ili Inkvizitor Dubravka Jovanovića. Sam Kandid, u tumačenju Nikole Đurička, imao je komičku naivnost i prostosrdačnost jednog momka koji još uvek ima plemenite iluzije, ali glumac kao da nije imao daha i snage za ovako veliku ulogu, kao da je samo nabacio kroki... Problem nerazgovetnog stilskog eklekticizma uočava se i u kostimima Lane Cvijanović.
Utisak praznog hoda koji stvara ovakva scenska igra teško može da se pravda činjenicom da se i Volterovo delo svodi na nizanje apsurdnih i komičnih etapa junakovog putovanja svetom u potrazi za idealom izgubljenog Raja, oličenog u njegovoj Kunigundi. Tako se, zapravo, otkriva ključni problem: zašto Aleksandar Popovski i Miloš Krečković, koji su adaptirali dramatizaciju troje čeških autora (!), nisu slobodnije tretirali Volterovu građu, a u skladu sa željenim konceptom koji se, ovako, jedva naslućuje.
Ivan MEDENICA, Vreme, 20. novembar 2008.

Pitanje i dogovori
Ta gorka istina je lepo spakovana, prvo u dekor Svena Jonkea. Od palisada malo nakriva kocka, koja liči na one tvrđave iz vesterna, s tim što svako malo po neka daska otpadne stvarajući ulaze i izlaze. A tako je valjda slično i u životu – previše čvrsto ozidani svetovi koji liče na zatvore, a pucaju odbrambene kad su najpotrebnije i kad se najmanje nadaš. Sledeći sloj pakovanja je glumačka igra. Superiorno, šarmantno poigravanje persiflažom. U stilu – znam da sam crtić, ali znam da sam neodoljiv, i baš uživam u ovoj igri…
Može da bude zanosno u svom bezobrazluku, ko ume, kao kad Gordana Đurđević, vođena rediteljem naravno, zaustavi čitavu radnju da bi u monologu od petnaestak minuta ispričala dogodovštine svoga života, i kao iz „hiljadu i jedne noći“. I dobila aplauz za to…
Aleksandra GLOVACKI, Večernje novosti

Povratak vere
Kao veoma uspela, nameće se igra Nataše Tapušković u ulogama Kandidove drage Kunigunde i Markize, zatim nadahnuta i slojevita igra Gordane Đurđević u ulogama Starice i Gospođe, i glumačka bravura Dragana Jovanovića u ulozi Doktora. Veoma je bila zanimljiva igra Bogdana Diklića u ulozi učitelja Panglosa, u koju je ovaj glumac, čini se, uneo puno simpatija prema tom čudaku. Pored niza drugih uspelih nastupa (Nikola Simić i Mihailo Janketić), kao neobična izdvaja se igra Nikole Đurička, tumača naslovne uloge koji je ponudio više tačno nego nadahnuto rešenje.
Bez obzira na to, ovom predstavom na određeni način se vraća vera u značaj pozorišta, ma koliko ono bilo malih moći.
Željko JOVANOVIĆ, Blic

Današnji Kandid, s pričom o bezazlenosti u Voltaireovo doba najstrašnijih ratova i moralne iskvarenosti, pokušava aktualno gledano biti pozitivna predstava u negativnom vremenu a Voltaireove opservacije o lošem stanju «najboljeg od svih svijetova» služe redatelju Popovskom za potpirivanje optimizma kojeg u okolici nema ni u tragovima. Sam Popovski je u tom smislu nakon premijere bio više nego jasan: «U današnjem pragmatičnom svijetu mašta je ukinuta kao neproduktivna kategorija i moja tiha revolucija je pokušaj da se ljudi vrate na teren emotivnosti koju će prepoznati u mojoj predstavi i potražiti je u vlastitom životu». Za ovakvu ideju Kandid je bogomdani tekst o bizarnoj prirodi ljudskog posrtanja, pitanje je samo da li današnji ljudi koji imaju svijest o dosadašnjoj povijesti besmisla, pronalaze snagu za – novo maštanje. U tom smislu gluma JDP-ovog ansambla svedena je, grotesknim minimalizmom, na inventuru povijesne štete, dok glavni junak – slikovito rečeno – drži nogu u vratima opće kataklizme. Scena (Sven Jonke) izgleda kao kakav rasklimani svjetski toranj od dasaka koji se urušava sam u sebe a Nikola Đuričko (Kandid) kao dječko iz susjedstva pokušava uz pomoć učitelja Panglosa (Bogdan Diklić) i uz šarenu menažeriju sumnjivih prijatelja: starac iz Eldorada (Miša Janketić), propovjednik (Goran Šušljik), guverner (Nikola Simić) i drugi, putovati kroz svijet zla tražeći – ljubav. Što je suvremeno u svemu tome? U svijetu koji danas ne izgleda nimalo dobro... redatelj Popovski nam preko Kandida nudi nadu koja na ovim prostorima djeluje ljekovito, ako ništa drugo već zbog činjenice da – jedan čovjek u nju vjeruje.
Bojan MUNjIN

U potrazi za najboljim od svih svjetova
GDK Gavella, Zagreb: gostovanje Jugoslavenskog dramskog pozorišta, Beograd, Francois-Marie Arouet Voltaire, Kandid ili Optimizam (Candide), red. Aleksandar Popovski
Nakon dojmljivog Sna ivanjske noći kojeg je postavio na scenu Gavelle, Aleksandar Popovski istoj se publici predstavio komadom slične poetike, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Nakon Shakespearea, Popovski u kazališno pismo pretače razigranu prozu Voltaireovog romana Candide ili Optimizam, nimalo slučajno odabravši upravo to kanonsko djelo francuskog prosvjetiteljstva. Voltaire je naime sa svojom satiričnom potragom za najboljim od svih svjetova idealna popudbina srčanim teatarskim revitalizacijama emocije i iluzije Popovskog, a na mladost njegovog beogradskog Candidea, iz kojeg optimizam polako silom izbijaju udarci sudbine, bešavno se nadovezuje bezgranično iskustvo zagrebačkog Pucka iz spomenutog Sna. Puck Pere Kvrgića i Candide Nikole Đurička tako čine moćan dvojac superheroja u borbi za teatarsku iluziju, u kojoj se stvarnost ne prikazuje bolja no što jest, ali se u njoj grozničavo traže i najmanji proplamsjaji ljudskog duha.
Aleksandar Popovski u nekoliko zadnjih režija umnogome je sličan Voltaireovom naslovnom junaku, jer poput njega tvrdoglavo juriša na uvriježene teatarske vjetrenjače zatomljenih osjećaja i crnih slutnji. Popovski režira vedrinom koja istovremeno izgleda beznadežno zastarjelo i zapanjujuće aktualno, a u takvom radu od glumaca zahtijeva bespogovornu predanost krajnjem cilju. Ansambl JDP-a na sreću izražava zanimanje i naklonost takvom konceptu, pa je pikarska struktura Candidea ispunjena mahom dojmljivim epizodama namjernika koje protagonist susreće u putešestvijama. Zaokruženosti cjeline pomaže i uspjela scenografija Svena Jonkea koja se doima poput metafore raspadajućeg svijeta koji se pred našim očima razglobljava, izvedena u Jonkeovoj karakterističnoj kombinaciji minimalizma i dojmljive vizualnosti. Lana Cvijanović i Kiril Džajkovski stvorili su stilski hibridno i neodređeno okružje kostima i glazbe, što Popovski rado koristi kako bi dodatno zameo tragove pojednostavljenim shvaćanjima pojedinih scenskih riješenja.
Nikola Đuričko kao Candide propustio je priliku napraviti istinski veliku rolu, ali je bez obzira na to bio iskren i uvjerljiv kao dječje nevin i dobronamjeran, pristojno odgojen dečko kojem se nakon idile rajskog vrta događaju ljudi. Đuričko Candideovu odiseju oslikava dojmljivim, gotovo filmskim glumačkim stilom, kojem pridodaje svoj dječački šarm, ali u iznimno teškom zadatku gotovo neprekidnog bivanja na sceni nije smogao snage dati liku dozu uvjerljivijeg očaja u trenucima kada voda stvarno dolazi do grla. Nataša Tapušković zaigrana je i maštovita kao Kunigunda, a Gordana Đurđević posebno se istaknula dojmljivom monodramskom dionicom u sceni na brodu. Bogdan Diklić vrlo je duhovito meandrirao između duhovnih stremljenja i tjelesnih potreba u liku doktora Panglosa, a Goran Šušljik i Srđan Timarov nesebično su podmetnuli leđa Đuričku kao suputnici Martin i Kakambo. Od ostalih glumaca istaknuli su se i Mihailo Janketić, koji je svojim svilenkastim glasom otvorio Candideov svijet iluzija, preslatki Vlasta Velisavljević kao jebežljivi svećenik i Dragan Jovanović u znalački odmjerenoj epizodi liječnika koji glavni izvor zala vidi u kroničnoj opstipaciji.
Candide ili Optimizam Aleksandra Popovskog zrelo je djelo redatelja iz izgubljene generacije, koja je tridesete provela ratujući teatrom protiv ludila i rata, a danas grozničavo traži nove načine izražavanja u vremenu u kojem puške miruju, ali gorčina ne jenjava. Popovski je izabrao put povratka u kazališnu iluziju, u razbarušenoj glumačkoj igri tražeći najbolji od svih svjetova. Čini se da je na pravom putu.
Matko BOTIĆ, Kulisa.eu, 6. februar 2009.