 |
Režija JOVAN GRUJIĆ
Umetnički direktor projekta
NIKITA MILIVOJEVIĆ
Scenograf mr SAŠA SENKOVIĆ
Kostimograf MOMIRKA BAILOVIĆ
Scenski pokret IVAN JEVTOVIĆ
Premijera:
10. avgust 2008.
Predstava traje 80 minuta
|
|
|
|
ULOGE |
|
Rozenkranc |
MILjAN PRLjETA |
Gildenstern |
JUGOSLAV KRAJNOV |
Prvi Glumac |
IVAN TOMAŠEVIĆ |
Hamlet |
VLADIMIR ĆIRKOVIĆ |
Ofelija |
ANĐELA STAMENKOVIĆ |
Klaudije |
ZORAN ANDREJIN |
Gertruda |
MARINA CINKOCKI |
Polonije |
DRAGAN ZORIĆ |
Glumci |
Predrag Damnjanović, Petar Milićević, Mladen Sovilj,
Miloš Jelisavac, Radan Vilotić, Stevan Piale |
|
|
|
|
Osnovan 1967. godine, BITEF predstavlja jedan od retkih pozorišnih festivala u svetu gde se istovremeno u programu pojavljuju eksperimentalne, avangardne i istraživačke forme, zajedno sa velikim klasičnim produkcijama.
Broj umetnika koji su prvi put učestvovali na BITEF-u kao anonimni ili jedva afirmisani, a kasnije postali nezaobilazan deo pozorišne istorije 20. veka je zadivljujući: Jerzy Grotowski, Living Theatre, Alwin Nikolais, Richard Schechner, Luca Ronconi, Bread and Puppet Theatre, Nuria Espert, Odin Teatret i Eugenio Barba, La Mamma Theatre, Ingmar Bergman, Joseph Chaikin, Pip Simmons, Charles Ludlam, Shujy Tarajama, Merce Cunningham, Peter Stein, Peter Brook, Robert Wilson, Pina Bausch, La Fura del Baus, Johan Kresnik, Meredith Monk, Vim Wandekeybus, Saburo Teshigavara, Comediants, De La Guarda, Angelin Preljocaj, Theatre De Complicite, Hanne Tierney, Phil Soltanoff and Mad Dog, Christoph Marthaler, Sasha Waltz, Thomas Ostermeier... BITEF je praktično otkrio veliki broj njih.
BITEF je jedan od prvih festivala koji je akcenat stavio i na tradicionalne forme istočnjačkog pozorišta, kao što je plesno pozorište Kathakali (prva premijera 1. BITEF-a, 1967) ili Pekinška opera. Sve ove godine predanog rada na promovisanju interkulturalnih uticaja na pozorište su pomogle da se sačuva BITEF-ova antitradicionalisticka tradicija, čak i u poslednjih desetak godina kada je Jugoslavija bila u stanju izolacije, gde smo imali slučajeve krijumčarenja umetnosti preko granica. Ali ono što je najznačajnije je da je sam duh otkrivanja novih pozorišnih tendencija i istraživačkih disciplina sačuvan u potpunosti. Stoga BITEF još uvek otkriva nove pozorišne trupe i reditelje koji će, verovatno, oblikovati istoriju u 21. veku, kao što su trupe La Fura Dels Baus, Semola Teatro, De la Guarda, Titanik Co...
Godine 1989. BITEF je osnovao i svoje pozorište u staroj rekonstruisanoj Evangelističkoj crkvi u blizini Bajlonijeve pijace, čija je uloga, pored realizacije Festivala, širenje uticaja BITEF-a tokom čitave godine.
Koncept BITEF Teatra je da bude otvoren za sve vrste multimedijalne umetnosti i izraza, da istražuje nove pozorišne trendove u sopstvenim produkcijama, da radi na međunarodnoj razmeni umetnika, da organizuje radionice (workshops) i najrazličitije ulične akcije i hepeninge. Koristeći BITEF kao uzor, BITEF Teatar zapošljava mali broj mladih ljudi koji vladaju skoro neograničenim brojem disciplina, veština i funkcija. Od svog nastanka BITEF Teatar podržava različite vrste umetničkih koncepcija i najrazličitije tipove umetnika razvijajući tako potpuno novu i drugačiju umetničku scenu Beograda. |
|
|
|
|
| POZORIŠTE MLADIH - NOVI SAD |
|
|
|
| Jedno od najstarijih dečijih pozorišta, Pozorište lutaka u Novom Sadu, osnovano je spontano. Slučajni susret sa "lutkama" u Pragu 1926. godine koji je ostavio dubok utisak na grupu novosadskih sokola, opredelio ih, te su oni prionuli na realizaciju ideje da i kod nas zaživi lutkarska umetnost. Neophodno je bilo steći osnovna znanja o lutkarstvu, te se nekolicina lutkara upućuje na seminare u Ljubljanu (1930), Novi Sad i Beograd (1931), radi savladavanja osnova veštine lutkarstva. Pozorište su osnovali glumci-amateri: Lazar Dragic, Živko, Mira i Branka Štrboja, Anđa Kujević, Živko Predin, Branka Češljar, Radmila Sabljar, ilija Vojnović i dr. Najverovatnije da se predstava zatvorenog tipa održala već 1930. godine. Za vreme Drugog svetskog rata Pozorište lutaka nije radilo. Nakon rata ono odmah počinje sa radom pod imenom Vojvođansko pozorište lutaka, ali u teškim uslovima jer su mnoge lutke i inventar pokradeni ili uništeni. Podršku i pomoć u tom periodu pružio je Žarko Vasiljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta, tadašnjeg Vojvođanskog narodnog pozorišta. U međuvremenu menja se naziv pozorišta u Gradsko pozorište lutaka, zatim u Pozorište lutaka (1952-1968), a 23. novembra 1968. dobija sadašnji naziv - Pozorište mladih. Vremenom, zalaganjem lutkarskih entuzijasta, popularnost te vrste umetnosti u Novom Sadu sve više raste. I unutrašnja organizacija Pozorišta sve više se razvija. Kako se u oblasti pozorišne umetnosti tragalo za novom sadržinom i novim oblicima izražavanja, tako se razvija i lutkarstvo. Šezdesetih godina se u predstave našeg pozorišta osim marioneta uvode i ginjol i javajka, a ogledaju se sve češce i u tzv. "živim" predstavama, koje se u repertoar uvode 1968. godine. Pored predstava na srpskom, davalo je predstave i na mađarskom, slovačkom, rusinskom i albanskom jeziku. 1991. godine oformljena je i nova - Dramska scena Pozorišta mladih. Odigrana je predstava Slobodana Tomovića Volšebnici u režiji Tibora Vajde. Za 70 godina postojanja na scene ovog pozorišta postavljeno je više od 300 naslova, odigrano više 20.000 predstava, a videlo ih je oko 2.500.000 gledalaca. Za svoj umetnički, društveni i kulturni rad ono je dobilo mnoga priznanja i nagrade: Srebrnu medalju "Jovan Đorđević" i Srebrnu plaketu Srpskog narodnog pozorišta (1972); Oktobarsku nagradu Grada Novog Sada (1975); Iskru kulture Vojvodine (1978); Nagradu oslobođenja Grada Prištine (1974); Veliku povelju i Zlatnu značku Jugoslovenskog festivala djeteta u Šibeniku (1976); na desetine pojedinačnih nagrada sa internacionalnih i domaćih lutkarskih i dečijih festivala. Danas je Pozorište mladih profesionalno razvijen, moderan i afirmisan teatar. Čine ga dve scene:Scena za decu i Dramska scena. Pored iskusnih veterana, kao što mu ime i kazuje - poslednjih godina ansambl je podmlađen sa velikim brojem talentovanih, mladih glumaca. Tradicija i potencijal Pozorišta mladih u jednakoj su srazmeri, s toga je njegova budućnost sasvim izvesna i jasna - svetla. |
|
|
|
|
|
(...) Međutim, posebnu boju premijernom izvođenju dao je ambijent vile na obali Dunava, do koje se stiže između bedema. Zdanje je građeno u stilu srednjevekovnog zamka, pa je postalo idealni deo scenografije, koju je kreirao Saša Senković.
Radnja ove popularne drame, kao i kod Šekspira, dešava se na danskom dvoru, samo što je Stopard priču napisao iz ugla sporednih karaktera - Roza i Gila. Oni pokušavaju da budu glavni likovi, bar u svojim životima, ali u zadatom sistemu ipak ostaju epizodisti i žrtve.
Replika Gildensterna na kraju komada - "Mi se možemo kretati, menjati pravac, baškariti se okolo, ali sve to je sastavni deo nekog većeg kretanja koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja", daje celoj priči univerzalni značaj i gorke savremene konotacije. Grujiću je to bilo polazište za predstavu u žanru tragikomične farse, sa elementima teatra apsurda i "uvrnutog" humora, pod motom da "kad se igraju veliki, uvek nastradaju mali".
 RTV, 11. avgust 2008.
|
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Ono što nazivamo metateatrom u praksi je najčešće poigravanje okvirima, logički oivičenim konturama smisla pozorišne, a i svake druge umetnosti, pa i života kao njihovog najšireg konteksta vidljivog na sceni. Stopardovo domišljato i bravurozno sekvenciranje iz Hamleta i ono što je izabranoj sekvenci intelektualno pridodao posle iskustva teatra apsurda i egzistencijalističke drame može biti predmet i takvih i svakojakih drugih opservacija ali je uz to izvesno da je u pitanju scenski izuzetno moćan spoj virtuoznog i kreativnog, ujedno i vrstan teatarski izazov na koji ovde nismo imali previše odgovora.
Prazninu takve vrste veoma dobro puni predstava Jovana Grujića, obeležena sitnim nedaćama poreklom iz koprodukcijsko-ambijentalne sfere ali i odličnim tandemskim dejstvom Jugoslava Krajnova i Miljana Prljete koji su bez mane i straha nastojali da pariraju onom što su u istoimenom kultnom filmu svojevremeno odigrali Tim Rot i Geri Oldmen. Obilato koristeći i motiv trupe putujućih glumaca Grujić sa izvesnom apsurdistički burlesknom merom kontrastira temu zlog, iščašenog vremena u kome i junaci i njihovi parodijski parnjaci podjednako neuspešno traže svoje mesto pod suncem.
To bi ujedno bilo i najbolje u ovoj predstavi, da nije prekrasnog čortanovačkog okvira stvarne prirode i čvrstih zidina u sumraku koji guta sve okolno sem opravdane pažnje gledalaca i ritmične, žive igre u koju je Stopardov predložak sadenut primerno efikasno.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
J
O
V
A
N
G
R
U
J
I
Ć |
|
|
Jovan Grujić (Kovin, 1972)
Diplomirao je pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti Braća Karić u klasi prof. Nikite Milivojevića i prof. Anite Mančić.
Vodi pozorišne radionice: škola glume u Inđiji i u Kovinu (od 2004).
Bio je asistent Nikiti Milivojeviću u radu na predstavama Tesla M. Crnjanskog (2005) i Nenagrađeni ljubavni trud V. Šekspira (2007).
Tokom 2006. je ostvario dve zapažene režije: Ivona, kneginja Burgundska V. Gombroviča u Bitef teatru (diplomska predstava) i Otelo V. Šekspira u pozorištu Boško Buha. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
U IGRI VELIKIH STRADAJU MALI ... |
|
|
"Mi se možemo kretati, naravno, menjati pravac, baškariti se okolo, ali naše kretanje je sastavni deo nekog većeg kretanja koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja.“, rečenica je koju izgovara Gildenstern na kraju komada i koja opisuje njegovo saznanje da u suštini ne zna ništa, da mu život i događanja izmiču u nepoznatom smeru, da znaci koje je pratio uopšte ne mogu da ga dovedu do rešenja.
Rozenkranc i Gildenstern, dva sporedna lika iz Šekspirovog "Hamleta“ ovoga puta su, vođeni veštom rukom Toma Stoparda, postavljena u poziciju glavnih likova. Međutim, to je samo privid, Stopard zadržava Šekspirovu liniju i ne menja im sudbinu, on samo razmaštava situacije. Oni ostaju sporedni likovi, epizodiste kojima je predodređeno da naprave samo nekoliko poteza, samo ono što im je dato da urade, ne snalazeći se u haotičnom svetu u kojem su se našli, nemajući ključ i priključak. Danska je brod koji nezadrživo tone – "Nešto je trulo u državi Danskoj“ - puca po šavovima, vremena su veoma loša! To je realno okruženje dvojice glavnih junaka, u stvari glavnih epizoda, u kojem oni pokušavaju da povežu konce, ne shvatajući ni jednog momenta ozbiljnost situacije u kojoj su se našli. Time se komičnost i apsurdnost događaja u kojima se nalaze uvećava. Pateći od nedostatka informacija oni se stalno nalaze na klackalici između stvarnosti i fikcije i njihov trud da proniknu u suštinu, shvate i objasne šta se oko njih dešava, stvara tragikomičan efekat koji, kao i uvek, na kraju ostavlja gorak ukus.
Zar nije gorka spoznaja da svoju sudbinu ne krojimo sami, da je samo privid da držimo konce u svojim rukama i da smo svi "sastavni deo nekog većeg kretanja“? U suštini, tragikomičnost situacije u kojoj su se našli Roz i Gil, ista je kao i tragikomičnost i farsičnost našeg vremena. Ne možemo da predvidimo baš ništa, osim da ne možemo da predvidimo baš ništa. Nema odgovora. Samo zapitanost.
Nas interesuje običan čovek, onaj koga svakoga dana srećemo na ulici, u prodavnici, u prevozu, čovek sa svojim malim i velikim ambicijama, željama, pohlepama, žudnjom, čovek koji misli da se pita i da odlučuje, a ne pita se ni za šta, čovek koji odbija da shvati da "kad se igraju veliki, uvek nastradamo mi mali“.
Jovan GRUJIĆ |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
T
O
M
S
T
O
P
A
R
D |
|
|
| Tom Stopard (Zlin, Češka, 1937) -
Iako rođen i Češkoj, od devete godine, kada je sa porodicom emigrirao, živi u Engleskoj. Napustivši školovanje, u sedamnaestoj godini počinje da radi kao novinar, a zatim i kao freelance dramski kritičar. Ubrzo i sam počinje da piše; napisao je značajne pozorišne, radio i televizijske drame. Najveći uspeh je doživeo sa dramom Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi (1966) koja ga je odmah plasirala među vodeće svetske savremene dramske pisce. Prevodi i drame drugih autora: Mrožek, Nestroj, Šnicler i Havel, a bavi se i pisanjem filmskih scenarija. Dobija nagradu Oskar 1999. za najbolji scenario za film Zaljubljeni Šekspir (1998). Tom Stopard pripada onoj retkoj grupi pisaca koji su za života postali klasici. Dobitnik je svih najznačajnijih priznanja za dramski tekst u Velikoj Britaniji. |
|
|
|
|
Na ruševinama razuma
Polazeći od likova i motiva iz Šekspirovog "Hamleta”, Tom Stopard je 1966. godine napisao tekst "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, grotesknu farsu koja tumači aspekte Šekspirove tragedije u vrlo karakterističnom, apsurdnom, ironičnom, pseudofilozofskom maniru. Možda i više nego Šekspiru, Stopard ovde duguje imaginaciji Semjuela Beketa, jer Rozenkranc i Gildenstern predstavljaju i prilično nadahnute replike Vladimira i Estragona iz antidrame "Čekajući Godoa”.
Jedno od prvih Stopardovih dela, ovaj tekst odlučno otkriva raskošni talenat pisca koji se, neprestano, neposustajuće ironično, igra sa dramskom tradicijom (od elizabetanske, preko salonskih komedija Oskara Vajlda i poetske drame T. S. Eliota, do Pirandelovog teatralizma i Beketovog minimalizma/egzistencijalizma).
Predstava u režiji Jovana Grujića izvedena je na otvorenom, ambijentalnom, vrlo adekvatnom prostoru "Vile Stanković” u Čortanovcima, čiji se impozantni srednjovekovni stil savršeno integrisao u tkivo radnje. Reditelj je uspeo da dosledno transponuje i stilsku i idejnu slojevitost teksta. Protagonisti, Rozenkranc (Miljan Prljeta) i Gildenstern (Jugoslav Krajnov), postavljeni su tačno, složeno realistički, psihološki iznijansirano, čime se, sa jedne strane, uverljivo prikazala njihova tragičnost. Jasno je iscrtana njihova pozicija izmanipulisanih marioneta, kao i porazna zakopanost u zaboravu i odsustvu svesti. A drastičnim usporavanjem pojedinih scena i insistiranjem na čestom prisustvu zgusnute, metaforičke praznine u njihovoj komunikaciji, istovremeno je stvoren i onaj slojeviti beketovski osećaj obespokojavajućeg relativizma. Tako je, sa kompleksnim likovima Rozenkranca i Gildensterna, odgovarajuće scenski ostvarena Stopardova dramska ambivalencija, subverzivna ironičnost, neumoljiva filozofska skepsa.
Svi ostali likovi u predstavi su jednostavniji, jasno su teatralizovani, što je, takođe, u skladu sa zahtevima teksta. Takvim, krajnje plastičnim, načinom igre, uspostavio se funkcionalan, zabavan, ali i analitičan odmak od Šekspirovog narativa. Klaudije (Zoran Andrejin) i Gertruda (Marina Zubić-Cinkocki) kruto su, mehanički koncipirani. Svojom grotesknošću podsećaju na Žarijev kraljevski par, a svojom infantilnošću i na protagoniste Bihnerove satire "Leons i Lena”. Vladimir Ćirković, uverljivo karikaturalno, nastupa u ulozi ofucanog Hamleta, Petar Milićević igra smušenog Horacija, Dragan Zorić Polonija, Anđela Stamenković izbezumljenu Ofeliju. Efektno je oblikovan mozaik iskrivljenih odraza Šekspirovih tragičkih likova.
Ivan Tomašević, kao vođa putujuće glumačke trupe, takođe je sugestivno otelotvorio tipičan Šekspirov, kritički, prikaz pozorišta. U tome su mu se razigrano pridružili i Predrag Damnjanović, kao Alfred, kao i Mladen Sovilj, Miloš Jelisavac, Radan Vilotić i Stevan Piale, u izrazito izveštačenim ulogama putujućih glumaca. Njihova plastična igra postavlja pitanja o značenju pozorišta, njegovim estetskim, zabavljačkim, političkim funkcijama.
U predstavi "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Jovana Grujića, Stopardova zbijena, razorna filozofska ironija ubedljivo progovara. Verodostojno je prenet piščev intelektualni humor koji je sredstvo za ublažavanje očaja povodom nepremostivih egzistencijalističkih dilema i nemira, ali i konkretnih političkih prilika. Predstava, kao i tekst, izgrađena je na ruševinama razuma, kopa po močvari paradoksa i nonsensa, da bi tamo, možda, pronašla korene posustale logike, izgubljeni smisao i nekakve odgovore.
Ana TASIĆ, Politika, avgust 2008. |
|
|
|
|
