 |
Adaptacija i režija ANĐELKA NIKOLIĆ
Stručni savetnik BOŠKO MILIN
Dramaturg MILOŠ LATINOVIĆ
Kostim DEJAN DOŠLjAK
Prostor JOVANA OBRADOVIĆ
Scenski govor DEJAN SREDOJEVIĆ
Šminka DRAGAN JEREMIĆ
Premijera:
4. oktobar 2008.
Predstava traje 100 minuta
|
|
|
|
ULOGE |
|
Saturnijus,
Rimljanin. Stariji sin preminulog cara, kasnije nesposobni muž i otac nacije |
BRANISLAV KNEŽEVIĆ |
Basijan,
Rimljanin. Mlađi sin preminulog cara. Dečko koji obećava, kasnije posut krečom i bačen u jamu |
NIKOLA JOKSIMOVIĆ |
Tit Andronik,
Rimljanin. Heroj pod posttraumatskim stresom. Bezbrižni otac porodice |
DRAGAN OSTOJIĆ |
Marko Andronik,
Rimljanin. Veliki brat |
MARKO GVERO |
Mucije,
Rimljanin. Poslušni ratnik i neposlušni sin, kasnije preklan na javnom mestu |
JORDAN BURSAĆ |
Mladi Lucije,
Rimljanče. Titov najmlađi sin. Ne liči ni na koga. Kad poraste, počinje da liči |
FILIP JUNGIĆ |
Alarbus,
Stranac. Tamorin omiljeni sin, preklan na javnom mestu |
ŽELjKO TOMIN |
Hiron,
Stranac. Tamorin drugi sin. Kasnije lazanja na rimski način |
MILjAN DAVIDOVIĆ |
Aron,
Stranac, Crnac i Budala. Shodno tome, vinovnik svih zala |
ĐORĐE BRANKOVIĆ |
Tamora,
Žena i Rimljanka. Majka kopileta i nacije, na određeno vreme |
MARIJA OPSENICA |
Lavinija,
Žena i Rimljanka. Kasnije sramota na dve noge, bez ruku i jezika |
MINA STOJKOVIĆ |
Čovek u uniformi,
Vojnik, batler i slično. U svakom slučaju i u svakoj ulozi, ćuti i radi svoj posao |
SLAVOLjUB MATIĆ |
Žena u uniformi,
Vojnik, medicinska sestra, službenica gradske čistoće i slično. U svakom slučaju i u svakoj ulozi, ćuti i radi svoj posao |
GORDANA ROŠČIĆ |
|
|
|
|
| NARODNO POZORIŠTE - KIKINDA |
|
|
|
Koreni pozorišnog života u Kikindi su duboki. Prva pozorišna predstava izvedena je daleke 1796. godine i to na nemačkom jeziku, a maja 1834. godine na srpskom. Bio je to komada Jovana Sterije Popovića, "Svetislav i Mileva", izveden u kafani "Kod zlatnog pluga".
Narodno pozorište u Kikindi osnovano je pre više od pola veka, 2. decembra 1950. godine, pod imenom Gradskom amatersko pozorište, da bi početkom devedesetih (1993) prešlo u profesionalno pozorište. |
|
|
|
|
Umetnička grupa Hop.la! osnovana je 2005.godine u Beogradu. Svoj veseli naziv duguje mračnoj drami Hop-la, mi živimo! Ernsta Tolera.
Glavna polja zanimanja i delovanja Hop.la! predstavljaju autorske umetničke produkcije (Saga, Sam sebi žena, O nasilju), programi participativne umetnosti (Ja i Ti, Gordost i predrasude) i istraživanja u oblasti estetike i psihologije umetnosti (Proces K, Modusi estetske obrade u stvaranju pozorišne predstave).
Svoje programe i produkciju ostvaruje kroz saradnju sa institucijama kulture i nevladinim organizacijama u zemlji i inostranstvu (CZKD, Centar za kulturu Stari Grad, Bitef Polifonija, Galerija Progres, Institut za psihodramu, Gledališče Glej, Narodno pozorište Kikinda ...)
Aktivnosti Hop.la! do sada su podržali Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Pro Helvetia i Sekretarijat za sport i omladinu grada Beograda.
Od 2007. godine Hop.la! je aktivni član i saradnik Evropske mreže nezavisnih teatara (European Off-Theater Network). |
|
|
|
|
|
Predstava "O nasilju", rađena prema motivima Šekspirove drame "Tit Andronik", još jedan je pokušaj ukazivanja na ovaj ozbiljan društveni problem.
Troje mrtvih u mafijaškom obračunu, Muž ubio ženu sekirom, Sin ubio oca... vesti su koje svakodnevno slušamo ili čitamo u dnevnim novinama. Nasilje u porodici, nasilje na ulici, nasilje kao deo naše svakodnevice, sada je i u pozorištu, ali kao upozorenje.
Fenomen nasilja nije proizvod savremenog doba. O njemu je pisao i Šekspir, po čijoj je drami o zalužnom rimskom vojskovođi Titu Androniku, i nastala ova predstava. Šekspirova tragična povest o zaslužnom rimskom generalu poslužila je kao povod za predstavu o pobednicima i poraženima, o ratnicima i političarima, o tranzicionim gubitnicima i dobitnicima, o patriotizmu i ideologiji, o saosećanju, i zloupotrebi žrtava, o rasvetljenim i nerasvetljenim zločinima, o teritorijalnim, građanskim, medijskim, stranačkim i drugim ratovima koje smo vodili i vodimo...
Pored "Tita Andronika", predstava je inspirisana i motivima drugih Šekspirovih dela ("San letnje noći", "Magbet", "Kralj Lir", "Otelo"), studijama Hansa Majera ("Autsajderi"), Hane Arent ("O nasilju") i Laša Svensona ("Filozofija zla"), kao i poezijom i muzikom Nika Kejva.
Autori predstave temu nasilja sagledavaju u kontekstu savremenog društva, koje osim eksplicitnog, fizičkog mučenja i uništenja poznaje, a možda ne priznaje, i čitav niz suptilnijih, manje vidljivih oblika nasilja. odbijajući tezu o urođenoj agresivnosti i demonskom zlu, predstava se bavi društvenim mehanizmima i nasleđenim, tradicionalnim modelima ponašanja koji dozvoljavaju, ili čak uzrokuju nasilje, koje potom samo sebe hrani. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Nazivom esejistički preimenovan ali inscenacijski primerno dramatičan Tit Andronik kikindskog teatra deluje snažno, čisto, pregledno, aktuelno, ne gubeći ništa od svojih šekspirovski upisanih unutrašnjih potencija/kontroverzi a uspevajući da ih sredstvima minimalističke usredsređenosti na bitno prevlada, razloži, izbalansira bez pacifikacije, izoštri primereno trenutku. Mlada i beskompromisna rediteljka s velikim R na umu smisleno ga je svela na prividno teatralizacijsko siromaštvo, sadenula u horror vacui žestoko ogoljene pozornice, u mrežu akcija i označavanja gde se total-dizajnirani gestovi, embrionalno-ekspresivne glumačke radnje, muzika, mimikrijski podešeni glasovi i sve što se na sceni mora izreći od Tita Andronika sjajno začarava u jedinstven obris istog onog mehanizma surovosti koji se i danas poigrava s nama, ma koliko da je tehnološki i drugačije uznapredovao kroz vekove. Britko, mladalački hrabro i politično, uz očigledno predan kolektivni rad celokupnog ansambla kome je to ujedno i najupečatljivi kreativni domet u tekućoj deceniji.
 Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
N
Đ
E
L
K
A
N
I
K
O
L
I
Ć |
|
|
Anđelka Nikolić, rođena 1977, diplomirala je na Katedri za pozorišnu i radio-režiju Fakulteta dramskih umetnosti, u klasi prof. Ljubomira Draškića i Slavenka Saletovića, i na Katedri za francuski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Režije: Nisi zaboravila, samo se ne sećaš više Simone Semenič (Gledališče Glej, Ljubljana), Pravila ponašanja u modernom društvu Žan-Lik Lagarsa (JDP, Beograd), Sam sebi žena Daga Rajta (Hop.la!), Prevareni po J. St. Popoviću (NP "Sterija" Vršac, Scena na rumunskom jeziku), Vučjak M. Krleže (NP Kikinda), Ženidba Gogolja (NP Kikinda), Suton Iva Vojnovića (Bitef teatar, Beograd).
Režirala je više radio-drama na Radio-Beogradu, po tekstovima Džozefa Konrada, Vladimira Simića, Iva Vojnovića i Danila Kiša.
Učestvovala je na festivalima: Vršačka pozorišna jesen, Dani komedije u Jagodini, Bitef Showcase, Borštnikovo srečanje u Mariboru (prateći program), Teden slovenske drame u Kranju, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Za predstavu Vučjak nagrađena je na Vršačkoj pozorišnoj jeseni 2006, za najbolju režiju i najbolju predstavu u celini.
Prevodi s francuskog i engleskog jezika. Član je i jedan od osnivača umetničke grupe Hop.la!
|
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Šekspirov Tit Andronik klasični je primer brutalnosti na pozorišnim daskama. Toliko je nasilja u ovom komadu, da na trenutke preti da postane oda strasti za ubijanjem i mučenjem koja preplavljuje scenu i parter. Kao da je nasilje nešto što prevazilazi moć našeg shvatanja, nekakva urođena ljudska sklonost koja koristi svaki trenutak neopreza da iz korena ustalasa poredak čitavog univerzuma i pretvori ga u zverinjak. Tako je ... ili nam se tako čini?
Predstava O nasilju odbija tezu o urođenoj agresivnosti i/ili demonskom poreklu zla. Nasuprot tome, ona ispituje društvene mehanizme i nasleđene, tradicionalne obrasce ponašanja koji dozvoljavaju, ili čak uzrokuju nasilje, koje potom samo sebe hrani.
Anđelka NIKOLIČ
Kako vi definišete pozorište, šta je i gde je ono zapravo u domaćoj tranziciji?
- Mislim da glavno pitanje savremenog pozorišta jeste gde se ono nalazi u kontekstu društvenog života, zajednice, zato što je ono, za razliku od nekih drugh umetnosti, uvek kolektivni čin i uvek vezano za prostor, mentalni prostor, i za vreme u kojem se dešava. U tom smislu postoji opasnost da pozorište bude inertno, da pomalo kasni za svojim vekom - na planu sadržaja, ali i na planu forme. Ono negde jeste zaduženo za čuvanje tradicije i jezika, književnosti, istorije, ali ne mislim da bi trebalo da bude muzejska institucija...
Govorite o promeni modela, o preispitivanju. Gde će ga to odvesti?
- Najveće pretnje dolaze sa one ideološke strane, možda će biti komercijalizovano kako bi preživelo, ali to samo znači da treba biti svestan te opasnosti i prema tome se pametno postaviti. Uz tu pojačanu brigu o mladoj publici, nećemo smetnuti s uma da u Zrenjaninu Narodno pozorište “Toša Jovanović” ima širok auditorijum, čije različite potrebe treba da podmiri. Ono što je možda trend koji dolazi iz drugih grana jeste pomnije vođenje računa o tome kome se obraćamo, sa kojom produkcijom. Jedan od načina jeste da se i taj komercijalni način zadovolji.
Anđelka NIKOLIČ - Lj. BAILOVIČ, Zrenjanin, 8. januar 2009. |
|
|
|
|
U subotu smo na sceni Beogradskog Dramskog pozorišta videli predstavu O NASILJU koja je u režiji mlade, ali već iskusne i hrabre rediteljke Andjelke Nikolić, sva bila okrenuta priči o nasilju i sva scenske sredstva bila su prilagodjena što većem doživljaju postavljene teme u publici, dok su glumci već na probama savladali sve aspekte likova i situacija, a na predstavi su - po Brehtovom receptu, "samo" - tačno i jasno, IZVODILI priču. A priča je zaista bila jako složena - i pozorišno i društveno. Samim tim što je to jedna od najmanje igranih Šekspirovih drama i to zato što se smatra najsurovijom od svih - u njoj se odsecaju udovi i ubijaju se ljuidi tako zdušno i tako masdovno, da je to teško bilo i Šekspirovoj publici da prihvati. Naravno - ta surovost nije bez razloga u ovom delu velikog Vilija, jer radi se o ratnom i poratnom vremenu u kome učestvuju i Rimljani ali i surovi Goti, pa je količina nasilja nekako primerena vremenu ali i protagonistima. Rediteljka je vrlo savesno pročitala Šekspirovog Tita Andronika i povezala sve što zna i što već godinama prati po našim medijima, ili što saznaje iz priča ili svedočenja na Haškim sudjenjima i sklopila je priču sa asocijacijama naših lokalnih klanja koja su, po surovosti - daleko nadmašila one surovosti koje Šekspir sa respektom prezentira rafiniranoj publici. Dakle - po Šekspiru ali i na sceni - veliki pobednik nad nekim groznim Gotima - dolazi u Rim, dovodi pobedjenu Gotsku kraljicu i njena dva sina. Prethodno je na oltar Otadžbine položio živote dvadesetak svojih sinova i spreman je da sada na glavnom trgu - zahvalnoj svetini koja kliče - pruži satisfakciju u vidu ljudske žrtve - ubiće na licu mesta jednog od dva princa razbijenih Gota, i to pred majkom lično!...Naravno, ovo je samo dedo surovosti koji odmotava već započeti lanac ubijanja iz osvete, zbog časti, zbog politike, zbog prestiža, zbog ubijanja po sebi...I tako dalje. Surovost u igri ove predstave nije sama sebi svrha, nego je svrha SAGLEDAVANJE mehanizama surovosti kojima se država i vlast, ali i svi oni mkoji se za tu vlast bore - obilato služe. Kao što se služe i prevarama i otmicama i ucenama, a onda seto sve zajedo zove POLITIKA!...Sve je to lapidarno i britko, ali elegantno i vešto - prikazano u ovoj razigranoj ali tačnoj i brzoj predstavi. Sloboda sklapanja scenskih slika, naročito u sekvencama vezanim za državni lov u kojoj glumci igraju i šumu i lovce i lovinu, ali i u drugim scenama - o nafarbanom crncu koji obljuibljuje lukavu - bivšu Gotsku, sada novu Rimsku kraljicu, sa ubistvima ili sa posluženjem od sinovljevog mesa kao surovu osvetu za lukavost...ta sloboda umnogome doprinosi višeslojnosti i začudnosti prdstave. Tim sredstvima rediteljka je - pored značajnog rada sa glumcima, uspela da postigne totalnu napetost - i to nikako na niovou fabuliranja, jer je elemente fabule potpuno ogolila u igri, nego u nivou otkriivanja i tumačenjka jezika i rada mašinerije nasilja, i to političkog nasilja koje se vrši u vlasti, od vlasti i zbog vlasti. Svi glumci na sceni imali su svoju jaku i jasnu ulogu u ovoj slagalici zločina. Tit Andronik Dragana Ostojić, jedan od nasjtarijih glumaca u Kikindskom pozorištu i njegov kolega iz davnih predstava od pre dvadesetzak godina - predstava koje još pamtim - RODOLJUPCI ili Pinterov KUĆEPAZITELJ, Nikola Joksimović kao novi Car Rima - oni su, obojica, nijansirano i vrlo razudjeno, sa velikim skokovima iz raspoloženja u raspoloženje - vešto i sa pokrićem, igrali sve zadate situacije - adekvatno svom iskustvu i znanju - odlično! Gotska Kraljica - Marija Opsenica, Marko Gvero kao brat Tita Andronika i opšti mešetar politike, ili Lavinija - Mina Stojković - brza i energična. Ili djavolski okretan i U-svakoj- čorbi-mirodjija - rob, crnac - prosto našmoinkan tako da se lako čita i kao prototip neprijatelja - onog DRUGOG - nekog Roma, od koga svi zaziru u malogradjanskoj sredini danas - tu složenu ulogu bezobraznog osvajača, odigrao je Djordje Branković - savesno i lako. Ali - kao i svi ostali glumci - predano i brzo, jasno i precizno - za priču, za diskurs, za disput, za stav, za proveru odnosa prema zlu i prema čoveku - radili su svi - a predsatavu - ZA PUBLIKU. Potisnuli su NAMERNO i vidljivo, mnoge od svojih osećanja o kojima su mogli mnogo da kažu na sceni, ali su hteli da štede sredstva izraza i svoje snage maksimalno posvete publici. Na taj način su - u ovoj predstavi, rešene one dileme PARADOKSA glumačke umetnosti. I to je upravo još jedan dokaz o neuništivosti pozorišta i o tome da sva rešenja imaju neograničan broj mogućnosti postojanja - i sva su ISPRAVNA, ako se dokažu u sebi, na sceni - pred publikom. To se zove vitalnost. Aova predtava iz Kikinde pokazuje i vitalnost pozorišnih kuća u manjim sredinama. Ova bi predstava služila na čast SVIM beogradskim pozorištima i zato je ovo gostovanje bilo ODLIČNO!..Nadajmo se da će ova presdtava doći na stalni repertoar Beogradskog Dramskog. Ne bi im bilo loše, a ni beogradskoj publici, dakako!
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 3.novembar 2008.
Začarani krug zla
Ako je već opšte mesto da je Šekspirov "Tit Andronik" najkrvavija dramska demonstracija ostrašćenosti političkog dejstva, predstava koju je u Narodnom pozorištu Kikinda režirala Anđelka Nikolić se ne može tako okarakterisati, i to ne samo zbog činjenice da je ovaj komad veoma retko postavljan na scene domaćeg teatra. Zasluge su višestruke - pažljivo pročitana i postavljena drama u duhu novog (pozorišnog) vremena, dramaturški koncizno adaptiran (visokokoncentrisano sažet) tekst obogaćen filozofskim čitanjem (Hana Arent, Leš Svenson, Hans Majer), ali i "pozajmljivanjem" iz ostalih Šekspirovih dela ("San letnje noći", "Kralj Lir", "Otelo"...), pažnje vredan rad sa kikindskim pozorišnim ansamblom (takođe obogaćenim mladim, i glumcima iz Beograda) čiji je rezultat nepretenciozan, sveden i, kako se to u pozorištu često kaže - tačan izraz, "bez viška".
Gotovo u potpunosti bez kulisa, kod rediteljke Anđelke Nikolić na delu je ogoljena priča o zaslužnom rimskom vojskovođi Titu Androniku (Dragan Ostojić) koji nakon vojne s Gotima vlast ipak prepušta carskoj porodici - Saturnijusu (Branislav Knežević). Do kraja će skoro svi akteri (članovi familija obe porodice) u začaranom krugu osvete, ljubomore, ambicioznosti i nepromišljenosti, omiljenih Šekspirovih motiva u tragedijama s velikim istorijskim odrednicama, završiti preklani, skuvani, satrti... "Uzrok" ubilačke manije je susret civilizovanog (Rim) i varvarskog (Goti), mada su i jedni i drugi, bez obzira na pedigre, vrlo talentovani za smrtonosne spletke, sve u vezi s brigom za pretke, bogove i narod, koja niti jednim konkretnim činom nije potkrepljena kao stvarna. Narod - publika, pak, kao jedina prava kulisa monstruoznog vladalačkog pira, poštujući dobre pozorišne običaje ćutnje i nečinjenja, prava je ilustracija rediteljske intencije da se on i prikaže kao pasivna i ravnodušna kategorija. Posebno eksplicitan komentar toga sproveden je preoblačenjem Marka Andronika (Marko Gvero) - Titovog brata - u svećeničku odoru, dajući mu ulogu i svojevrsnog konferansijea cele priče, u funkciji kritike medijske/ medijatorske "legitimizacije".
Koristeći bezrazložnost i nefunkcionalnu nakardnost jednog naopakog dejstva prikazanog u Šekspirovom "Titu Androniku", nemogućnost da se takve stvari racionalizuju, Anđelka Nikolić vidi mogućnost da predstavom provocira filozofski dikurs (upitanost o suštinskom) o zlu koje je u ljudima, ili u najboljem slučaju svud oko njih. Rediteljka Šekspirov tekst (tekstove) obilato upotrebljava da u okviru nasilnosti moćnih-snažnih-autoritativnih (muškaraca), prikaže i čitav spektar rodne, rasne i nepravde nad najmlađima, kojima i pored različitosti ne preostaje ništa drugo do trpnje/ poistovećivanja, ili smrti. Nesrećna Titova kćerka Lavinija (Mina Stojković) i gotska, a zatim i rimska carica Tamora (Marija Opsenica), odnosno njihova braća i sinovi, tako su predmet velike pažnje u predstavi "O nasilju" Narodnog pozorišta u Kikindi.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 8. oktobar 2008. |
|
|
|
|
