 |
Reditelj MARKO MANOJLOVIĆ
Scenograf JELENA NAUMOVSKI
Kostimograf SVETLANA CVIJANOVIĆ
Kompozitor muzike i songova
VLADA PEJKOVIĆ
Scenski pokret DAMJAN KECOJEVIĆ
Dramaturg TIJANA MARKOVINOVIĆ
Premijera:
14. februar 2009.
Predstava traje 60 minuta |
|
|
|
ULOGE |
|
Mihajlo |
NIKOLA IVAČKOV |
Kristina |
JELENA GALOVIĆ |
Danica |
BILjANA KESKENOVIĆ |
Stanko |
RADOJE ČUPIĆ |
Branislava |
IVANA V. JOVANOVIĆ |
Dane |
SAŠA TORLAKOVIĆ |
|
|
|
|
| NARODNO POZORIŠTE - SOMBOR |
|
|
|
Prva predstava u zgradi Pozorišta u Somboru održana je 25. novembra 1882. godine. Zdanje je sagrađeno na inicijativu Deoničarskog društva somborskog pozorišta, formiranog 1879. koje su činili građani Sombora. Od tada, Pozorište u Somboru radi kontinuirano. Stalno profesionalno pozorište deluje od 1946. godine, a 1952. prerasta u Narodno pozorište.
U Somboru su režirali najistaknutiji reditelji svoje generacije: Mata Milošević, Marko Fotez, Jovan Putnik, Slavoljub Stefanović Ravasi, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Madeli, Vida Ognjenović, Dimitrije Jovanović, Stevo Žigon, Petar Veček, Zoran Ratković, Ljuboslav Majera, Jagoš Marković, Dušan Petrović, Kokan Mladenović, Gorčin Stojanović, Radoslav Milenković, Egon Savin, Ljubiša Ristić. Na našoj sceni su izvođeni najznačajniji domaći i svetski pozorišni klasici, ali smo takođe pratili novu i avangardnu dramsku literaturu.
Deo istorije Narodnog pozorišta Sombor su i dva njegova upravnika, Žiga Jasenović i Nikola Peca Petrović koji su ga smestili u red najznačajnijih teatarskih kuća u zemlji, čije je granice često prelazilo.
U protekloj deceniji, naše Pozorište je bilo jedno od najmobilnijih u našoj zemlji. Predstave Slučajna smrt jednog anarhiste, Kate Kapuralica, Dekameron - dan ranije, Putovanje za Nant, Sumnjivo lice, Nigde nikog nemam, Gospođa ministarka, Mrtve uše, Kadmo kralj gostovale su u Mađarskoj, Austriji, Makedoniji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru, u Sloveniji, Rusiji, Ukrajini i Crnoj Gori. U istom periodu, sa predstavama Ukroćena goropad, Figarova ženidba, Fiškal galantom, Afera nedužne Anabele, Zla žena, Ruženje naroda u dva dela, Bogojavljenska noć, Buđenje proleća, Kazimir i Karolina, Opsada crkve Svetog Spasa osvojili smo brojne nagrade.
Od 1993. godine, sezonu završavamo festivalom Pozorišni maraton. Tokom tri dana i noći, jedna za drugom, smenjuju se predstave našeg Pozorišta koje su premijerno izvedene u prethodnoj sezoni i predstave gostujućih pozorišta, pozorišnih grupa i studenata dramskih fakulteta.
Narodno pozorište Sombor ima Veliku scenu i Studio 99. Gledalište Velike scene ima trista dvadeset mesta, a predstave u Studiju 99 može da prati devedesetdevet gledalaca. Pozorište ima pedeset troje zaposlenih, a ansambl čini četrnaestoro glumaca. |
|
|
|
|
| LEPET MOJIH PLUĆNIH KRILA |
|
|
|
|
Nova drama Uglješe Šajtinca, Lepet mojih plućnih krila bavi se temom porodice koja tavori u mračnoj svakodnevici srpske provincije. Otac je gubitnik bez pravog posla i punog očinskog poslanja, majka je ženski kućni robot s peglom u jednoj i varjačom u drugoj ruci, a sin je okrenut naci-nasilju i merkantilnom aspektu narko poroka. Pod naletom tranzicije dom prestaje da bude dom.
Trkači olovnih nogu -
Reditelj Marko Manojlović, dramaturg Tijana Markovinović i krajnje iskreni kreativni angažmani glumaca, vrlo vešto fokusiraju ovu dramu na temu i fabulu. Tako nas oporo, bolno, ali i neizbežno suočavaju s realnim vremenom u kojem živimo, kao refleksiju posttraumatizovanih roditelja iz poslednje decenije 20. veka. Njihova izgubljenost u sopstvenom krhko građenom vrlom novom svetu, njihova ljudska svesna ili nesvesna životna priča bez krivice krivih, neminovno se odražava na traume njihove dece koja stasavaju, kao samonikli, u prvoj deceniji 21. veka.
 N. MAŠIREVIĆ |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
U dijalogu sa vremenom pa i već izgrađenom aurom mladog pisca angažovanog oko nedaća i dilema sopstvene generacije Uglješa Šajtinac sastavio je komad sačinjen od likova koji prototipski nalikuju realnim utvarama i tvrdog i bolnog sektora one srpske svakodnevice koju sve upadljivije neposredno doživljamo u komšiluku a sve posrednije preko medija. U trošnoj porodičnoj šemi koju ta svakodnevica ispunjava "tamnom supstancom"otac je fatalnim trenutkom obeleženi gubitnik bez pravog posla i punog očinskog poslanja, majka feminini kućni robot s peglom u jednoj i varjačom u drugoj ruci, a sin je njima takvima duboko povređeni "lik" okrenut naci-nasilju i merkantilnom aspektu narko poroka. Svet kakav je oko nas im, dakle, više nije dom, a ni dom im ni na šta smisleno ne liči, dok sve to ponajpre nalikuje na uglavnom pregledno scensko dejstvo sa somborskom licencom (Radoje Čupić, Biljana Keskenović, Ivana V. Jovanović, Saša Torlaković), ponajviše ogledalski aktivno u doprinosu mlađih aktera (Nikola Ivačkov, Jelena Galović) sve do trenutka žanrovske transgresije u kojoj će do tada rušeno krenuti putem (ne)moguće, teatarski delatne vertikale.
Nesavršeno kao i ono čemu je posvećeno, ali sa energijom i žarom iskoraka u stvarno kao važno, u ono što nas se tiče makar da nije uvek ni celo ni lepo.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
M
A
R
K
O
M
A
N
O
J
L
O
V
I
Ć |
|
|
Marko Manojlović: Rođen 1982. u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti apsolvent Pozorišne režije, u klasi profesora Slavenka Saletovića.
2001. godine debitovao kao asistent reditelju Darijanu Mihajloviću na predstavi Dantonova smrt, a nakon toga asistirao mnogim afirmisanim pozorišnim rediteljima, među kojima su i Rahim Burhan (predstava Beli beli svet), Jagoš Marković (Gospođa ministarka), Jovan Ćirilov (Nedozvani), Gorčin Stojanović (Kapetan Džon Piplfoks), Loran Vanson (Rupe)...
Predstavu Smrt, po tekstu Vudija Alena, režirao 2005. na sceni Studio, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Usledila je predstava Klopka u Narodnom pozorištu u Somboru, Tri praseta u Pozorištu "Boško Buha", Pokondirena tikva, Narodno pozorište Kikinda i Beogradsko dramsko pozorište, Bez maske Atelje 212, U Edenu na istoku, Belef 2007, Noć ubica, Jugoslovensko dramsko pozorište, Eling, Beogradsko dramsko pozorište, Lažljivci, Gradsko pozorište Podgorica. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
U ovom komadu Uglješe Šajtinca susrećemo neke manje-više poznate junake kao što su otac povratnik iz rata, majka alkoholičarka kojoj je brat poginuo u tom istom ratu, i sin skinhed koji je usled nedostatka brige roditelja otišao na tu stranu. Ovaj tekst govori i o povratku komunikacije unutar porodice, kao i da li je ona uopšte moguća, i da li može da dođe do ponovnog spajanja porodice. To nije realizam u punom smislu te reči. Uglješa Šajtinac je napisao kratak komad, s osam-devet scena, tako da smo se unutar svake scene trudili da sublimiramo emociju koja je karakteristična za fazu, ili određeni psihološki trenutak junaka, i u tome se koristili nečim što su nerealistička sredstva, kako bi nam to pomoglo da što pre dođemo do te emocije. Trudili smo se da u glumačkoj igri preskačemo neke realističke tokove i idemo ka onome što nas vodi ka nekom emotivnom kontinuitetu, više nego realističkom.
Marko MANOJLOVIĆ, Dnevnik, 13. februar 2009. |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
U
G
L
J
E
Š
A
Š
A
J
T
I
N
A
C |
|
|
Uglješa Šajtinac rođen je u Zrenjaninu 1971. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Dramaturgija, diplomirao 1999, kada postaje i dobitnik nagrade “Josip Kulundžić” za najboljeg studenta dramaturgije, kao i nagrade “Slobodan Selenić” za najbolji diplomski tekst – Pravo na Rusa.
Od 2005. predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2003.do 2005. dramaturg Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. U istom periodu kao urednik potpisao izdanje zbirke novih dramskih tekstova mladih pisaca „Projekat 3“, čije su drame bile izvedene u okviru istoimenog festivala u maju 2005. u SNP-u. Za Hadersfild dobija nagradu “Jovan Sterija Popović” za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom pozorju 2005. Član žirija Bitefa 2005. Laureat nagrade ’’Biljana Jovanović’’ 2008. godine za prozu Vok ON!. Član Udruženja književnika Vojvodine.
Autor drama: Pravo na Rusa, Hadersfild, Govorite li australijski?, Rekviziter, Banat, Vetruškina ledina, Lepet mojih plućnih krila. Predstave po njegovim tekstovima izvođene su na scenama širom zemlje, kao i u inostranstvu (Republika Srpska, Velika Britanija, SAD).
Radio-drame: Đakon Bogorodične crkve (1999), dramatizacija romana Isidore Sekulić; U bunaru, 1998.
Koscenarista igranog filma Hadersfild, po sopstvenom tekstu.
Kratku prozu objavljuje u brojnim domaćim književnim časopisima, a redovno u kikindskom Severnom bunkeru. Ostala dela: Vok ON! (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2007), roman; Vetruškina ledina (Dirty Books / SKC Novi Sad, 2006); Predsmrtna mladost: antologija najnovije srpske drame / 1995-2005 (Novi Sad, Sterijino pozorje, 2006), drama Hadersfild; Nada stanuje na kraju grada (SKC, Beograd, 2002), roman; Priče za kraj veka (Kikindske novine, 2000), priča: „U liftu“, „Pseći vek“ – Šest pripovedača (Beopolis, 2000), naslovna priča; Čemer ("Jefimija" Kragujevac, 1997), zbirka priča; Čuda prirode (KOS, 1993), roman. |
|
|
|
|
Eto trenutka kad i pisac treba nešto da kaže o svom delu. Cinici bi rekli da bi bilo još bolje da pisci ne pišu pa bi onda svet bio pošteđen dvostruke nevolje – ni dela ni komentara! Ali ja sam mnogo veće đubre od svakog cinika koji ne piše te ću reći da je Lepet mojih plućnih krila još jedna drama koju sam napisao, kojom sam zadovoljan kao i saradnjom sa Somborcima u čijem pozorištu je postavljena njena praizvedba. Posebno bih zahvalio Biljani Keskenović, iz čije se lične želje za međusobnom saradnjom sve i izrodilo – nije tajna da smo madam Keskenović i ja inače ugledni predstavnici tajnog društva Umetnika Razmaknutih Prednjih Zuba, inače veoma moćnog klana unutar međunarodne asocijacije dramskih stvaralaca.
O čemu se radi u mom komadu? Zašto ja to pišem? Da li sam ja svestan? Čemu sve to vodi?...
Nema odgovora.
Dakle, evo me tu, pisca komada koji je pretočen u predstavu somborskog Narodnog Pozorišta, onog kojem nije preostalo ništa drugo do da glumcima i svima odgovornima za uspešno izvođenje poželi puno sreće na Sterijinom pozorju.
Hvala što ćete doći i odgledati dogodovštine mojih izmučenih junaka. Hvala što ćete biti slobodni da o tome svedočite u bilo čiju korist. Svakome ko dođe da pogleda ovo delce, a kojem nije važno ni ko ga je pisao ni ko ga igra, najviše i od srca Hvala.
Uglješa ŠAJTINAC
Da li je melodrama vaš omiljeni žanr?
- Čovek je melodramatično biće. Rađa se i umire u melodrami. Njoj niko ne može da izmakne, ni najveći zlikovac, ni čovek dobar "ko lebac". Daću ti jednostavan primer. Kaubojski film. Dobar momak. Loš momak. Onda, odnekud, ušeta zgodna ženska i sve oživi. Dobar postaje loš, a loš dobar. To je zajebanije od svakog prstena oko kojeg ratuju trolovi, patuljci, vilenjaci i slična bića.
Koliko ja znam, u mome romanu, prvi put je u evropskoj literaturi široko citiran Kuran, dok je to sa Biblijom učinjeno bezbroj puta...
Uglješa ŠAJTINAC - Mića VUJIČIĆ, Plastelin, 2005. |
|
|
|
|
U bojama svastike
Dramom čudnovatog naslova, Lepet mojih plućnih krila, Uglješa Šajtinac je potvrdio status moćnog modernog, savremenog, a ne tamo nekog starmalog pisca zaduženog za pase teme, kako su ispočetka pojedinci hteli da ga diskriminišu. Praizvedbom Lepeta, posle Ogovaranja Nebojše Romčevića, somborsko pozorište, pak, istaklo se kao jedino koje je ove sezone nove repertoarske odrednice zasnovalo isključivo na tekstovima domaćih pisaca. Lepo, a zahvaljujući kvalitetnim rezultatima i opravdano!
"Lepet mojih plućnih krila" drama je koja se bavi porodicom, dakle usko ličnim planom, ali tematski ipak načinje mnoge kolektivne pejzaže. U centru pažnje je mlađani ćelavac Mihajlo, skinhed, čiji su roditelji živi-mrtvi, a i on "nekako" isti takav. U drugom planu, ili bar njegovim implicitnim naznakama, stoje stanja nacije, društva, države, ali i sveta, duboko zaglibljenih u "nepravdama" za koje se iznova i iznova okrivljuju "drugi". Letentno, prisutna je i tema internet "virtuelizacije komunikacije", koja bitno određuje socijalni habitus pripadnika mlađih i srednjih generacija. Prema svemu ovome, Šajtinac zauzima beskompromisnu, kritičku poziciju, ali sa zavidnom dozom emotivne bliskosti, odnosno distance kojom se vapi za lepšom, boljom i srećnijom realnošću. Melodramtično i tragično, nalazi se u podjednakom, ali dobrom i zanimljivom omeru.
Iako ultramoderan, piščev jezik koji ne preza od oštrine ipak pripada staroj školi, takoreći "strejt" (pank-rok) dramaturgiji, sa dosta bluza. Ekstremna mera autentičnosti pripada nasleđu naturalizma ili verizma, koje je u velikoj meri sledio i reditelj Marko Manojlović, insistirajući na svedenosti i tačnosti psihološko-emotivnog i fizičkog izraza. Odatle je predstava dramaturški u bojama svastike - crno-bela i crvena. Upozoravajuće! Iz koncentrisanja materijala i dodatnog sažimanja već sažetih dramskih okvira Šajtinčevog rukopisa (u rezultatu gotovo da je reč o inscenaciji dramoleta), na delu je puna doza saspensa, one divne nelagode koja se proizvodi u gledaocu/ učesniku jednog pozorišnog čina. Funkcionalnost tišina, providnosti i praznina (scenografija Jelene Naumovski), u velikoj meri dorpinose tom osećaju.
Velika zasluga za uspešno i kvalitetno ostvarenje Narodnog pozorišta Sombora pripada i akterima Biljani Keskenović, Radoju ^upiću kao tumačima Danice i Stanka, Mihajlovih posrnulih roditelja, ali i Ivani V. Jovanović (impresivna epizoda Branislave kao usamljene, ali za razliku od velike većine likova jedva rezignirane profesorke biologije koja traži Muškarca), kao i Saši Torlakoviću (Danicin ljubavnik, biznismen Dane), koji su znalački uspeli da uverljivo/ uverljivije razigraju scene u dramskom tekstu ponegde i poprilično nategnute ka ilustraciji ili objašnjenju-motivaciji. Tako se dobija uravnoteženiji dramski tok bez u ženskim likovima iskakanju sklonijem prosedeu autora komada. Tako, kao što i jeste realno, ženski likovi izranjavani iskriziranom muškošću (neki ginu u ratu, neki "umiru" u zatvoru ili karijeri, a najmlađi slede put beznađa), efektnije ulaze u centralnu okosnicu tragičke niti komada. U ulogama pogubljene omladine sasvim solidno se snalaze i Jelena Galović (Kristina, Mihajlova "devojka", ali ne i simpatizerka), baš kao i Nikola Ivačkov (Mihajlo, dete na vetrometini i stranputici) Iako se osnovni motiv drame (mišljenje, govor i akcije mržnje u trenutcima krize) gotovo klišeizirano i s malo problemskog naboja donosi u pisanom, a zatim i igranom delu, i iako je pozorišna igra u pojedinim sgementima nepotentno i "rustično" donesena, predstava "Lepet mojih plućnih krila" značajan je napor da se naznačene nevolje ne samo približe, nego i osvetle s one strane - sa strane ljubavi, razumevanja i mogućeg razrešenja. Bravo za izbor!
Igor BURIĆ, Dnevnik, 24. februar 2009.
Posle istorijske traume
Postojanje Uglješe Šajtinca kao dramskog pisca u okviru pozorišnog stvaralaštva u Srbiji značajno je, između ostalog, i zbog razbijanja „logocentrične” moći Beograda. Upoređujući najnoviji dramski tekst Lepet mojih plućnih krila i, nekoliko godina stariji, Hadersfild, pronalazi se jedan zajednički imenitelj koji se može nazvati poetika sadašnjeg naturalizma. U prethodnim komadima, Hadersfild i Banat, fokus Šajtinčevog interesovanja je područje Banata te tipski karakteri nastali na ovim prostorima devedesetih godina. Dekonstruktivističko fokusiranje margine pruža priliku publici iz centra – koja ponekad ima sklonost da samo sopstveni svet doživljava kao stvaran – da sazna nešto više o svetu za koji možda nije znala da postoji.
Praizvedba teksta Lepet mojih plućnih krila odigrala se na sceni Narodnog pozorišta iz Sombora 14. februara ove godine. Gostovanjem u Beogradu 29. aprila na sceni Teatra Bojan Stupica ponovo su se pokrenule teme o tektonskim poremećajima u životima ljudi nakon dobro poznatih događaja koji su potresli, u poslednjoj deceniji prošlog veka, prostor u kome živimo. Likovi roditelja alkoholičara, sveuviđajućeg deteta koje nema jasan cilj (ili je to cilj koji je prikreven ideologijama i teorijama), javljaju se i u obe ranije drame Uglješa Šajtinca. U ovoj, pak, sin je zadojen nacizmom, majka i otac, progonjeni sećanjima, više i ne primećuju sina, ostvarenje ljubavi je nemoguće, poromećeni su sistemi vrednosti. Sve su to odlike vremena koje dosledno prenose i glumci na sceni (Nikola Ivačkov, Jelena Galović, Biljana Keskenović, Radoje Čupić, Ivana V. Jovanović, Saša Torlaković). Scenografija Jele Naumovski podsetila je, u prvi mah, na scenografiju predstave Paviljoni Milene Marković u režiji Slobodana Unkovskog – kuća podeljena u dve prostorije gde se uporedo odvija radnja. Muzika Vladimira Pejakoviće oslikava nabujalu agresiju ponovno vaskrslih opasnih ideologija.
Poslednjih petnaest godina na scenama pozorišta po Srbiji u predstavama koje se bave ovom tematikom čini se kao da hodaju iste pogrbljene lutke/ljudi sa tupim pogledom uprtim u daljinu. Ova slika jeste realna i neophodna da bi suočila pojedinca sa posledicama posttraumatskog razdoblja. No to je nedovoljno: rezignirani akter na sceni posmatra isto tako rezigniranu i otupelu publiku, bez nagoveštaja pomaka izvan stanja pukog samosažaljenja. Da li je neophodno gajiti ovo osećanje na kulturnoj sceni Srbije kako bi došlo do oslobođenja od traume napaćenog vremena ili je, pak, došlo vreme za pronalaženje novog jezika i promenu pravca misli da bi se iskoračilo van granica učaurenog uma?
Ana ISAKOVIĆ, e-Novine, 5. maj 2009. |
|
|
|
|
