 |
Režija LjUBOSLAV MAJERA
Dramaturgija i izbor muzike
LjUBOSLAV MAJERA
Scenografija JAROSLAV VALEK
Kostimografija JASNA BADNjAREVIĆ
Premijera:
15. oktobar 2008.
Predstava traje 100 minuta
|
|
|
|
ULOGE |
|
Čičikov |
ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ |
Manjilov |
LjUBIŠA MILIŠIĆ |
Karobačkova |
JELENA ŠNEBLIĆ |
Nozdrjov |
JOVAN TORAČKI |
Sabakjevič |
SELIMIR TOŠIĆ |
Pljuškin |
DRAGAN OSTOJIĆ* |
Mižujev |
ZVONKO GOJKOVIĆ |
Mavra |
ANĐELKA DAVIDOVAC |
Proška |
IVAN ĐORĐEVIĆ |
Policijski načelnik |
JOVICA JAŠIN |
Prva dama |
SANJA MIKITIŠIN |
Druga dama |
NATAŠA ILIN |
Sekretar |
DRAGAN ĐORĐEVIĆ |
Gubernator |
PRVOSLAV ZAKOVSKI |
| |
*član Narodnog pozorišta iz Kikinde |
|
|
|
|
| NARODNO POZORIŠTE "TOŠA JOVANOVIĆ" - ZRENjANIN |
|
|
|
Dramska scena
Prvi zapisi o pozorišnoj umetnosti kod Srba vezuju se za Bečkerek još u XVIII veku i za ime domaćeg učitelja Jelisejića i njegove diletantske đačke glumačke trupe. Žitni magacin preuređen je 1839. godine u pozorište. Po legendi, pozorište je nastalo iz neizmerne ljubavi jednog domaćeg imućnog građanina prema čuvenoj peštanskoj glumici; da bi je približio sebi i doveo u grad, izgradio je pozorište. Tako je bečkerečko pozorište jedno od najstarijih teatarskih zdanja u Jugoslaviji. Barokni enterijer je izuzetne lepote, akustike i funkcionalnosti, a u osnovi je kamernog tipa. Današnji spoljašnji izgled dobijen je temeljnom rekonstrukcijom i adaptacijom 1985. godine. Unutrašnjost pozorišta je, zahvaljujući sačuvanim originalnim planovima, restaurirana i autentična. Stotinak godina Pozorište nije imalo profesionalnu trupu (u njemu su gostovala mađarska, nemačka i srpska pozorišta), a od 1946. godine pozorište ima sopstveni ansambl koji deluje na tri scene: dramskoj, kamernoj i lutkarskoj. Pozorište nosi ime čuvenog srpskog glumca romantizma, Toše Jovanovića.
Lutkarska scena
Pozorišni život Zrenjanina traje još od kraja XVIII veka i nastaje uglavnom iz gostovanja značajnih pozorišta iz srednje Evrope. Profesionalno pozorište je osnovano 1839. godine i istovremeno je napravljena zgrada pozorišta u samom centru grada, koja sve do danas predstavlja bastion teatarske umetnosti. Današnji izgled sale je skoro neizmenjen i zadržao je svoja prvobitna barokna rešenja. Pocetkom XX veka u Zrenjaninu se igraju prvi lutkarski komadi, uglavnom u amaterskim družinama. Profesionalno lutkarsko pozorište osnovano je 1956. godine i od tada do danas izvodi po četiri premijere na srpskom i dve premijere na mađarskom jeziku. Integracijom Dramskog i Lutkarskog pozorišta 1975. godine formirano je Narodno pozorište "Toša Jovanovic" sa dve scene Dramskom i Lutkarskom. Svake godine Lutkarska scena izvede oko 250 predstava, od čega 100 predstava na gostovanjima. Ansambl lutkarske scene je tokom poslednjih deset godina ostvario značajne domete i time postao najistaknutiji lutkarski ansambl u Srbiji. Za svoja umetnička ostvarenja Lutkarska scena je osvojila više od 200 nagrada na međunarodnim i jugoslovenskim festivalima. Među najznačajnije nagrade spadaju pet nagrada na festivalu "Zlatni delfin" u Bugarskoj, u konkurenciji 25 pozorišta iz 12 država, zatim nagrada kritike za najbolju predstavu na prvom svetskom festivalu dečjih pozorišta u Grčkoj, priznanje UNESCO-a, učešće po pozivu na međunarodnim festivalima BITEF i PIF, kao i nagrade na najznačajnijim jugoslovenskim festivalima. Lutkarska scena je svoje najznačajnije predstave izvela u Austriji, Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj predstavljajući na najbolji mogući način svoje domete u lutkarstvu, otvarajući prostor novoj umetničkoj invenciji u oblasti lutkarstva. Sa svakog gostovanja lutkarska ekipa je donela i brojne nagrade i priznanja. |
|
|
|
|
|
Gogolj je "Mrtve duše" napisao 1841. u Rimu, kao prvi deo kasnije neostvarene trilogije. Ruski cenzori su odmah uočili da je naslov teološki protivrečan, jer "duše su besmrtne". A upravo s tom "smrtnošću" trguje Gogoljev Čičikin, došavši na ideju da bi putujući po ruskim selima od vlastele za sitne pare mogao da otkupljuje mrtve duše nekad zaposlenih seljaka, za koje su ovi ionako plaćali porez državi.
Pored duhovitih opisa Čičikovljevih zgoda i nezgoda, Gogoljevo satirično pero bilo je naoštreno protiv sela, gospode i na račun države, putem ekscentričnih likova karakterističnih za njegov literarni rad. Drugi i treći deo "Mrtvih duša" trebalo je da akcentuje ozbiljnije promišljanje o aktuelnim temama tadašnje Rusije, ali Gogolj je stigao da napiše jedva nekoliko poglavlja drugog toma, koja je pre smrti i spalio.
Reč je o Bulgakovljevoj dramatizaciji Gogoljevog romana, koja govori o potpunom kolapsu moralnih normi, izopačenim vrednostima i ljudskoj hipertrofiji poimanja iskrivljenih normi. Gogoljevština odgovara za rad na sceni, jer je sve tu pogurano ka preterivanju da bi se uočila suština, a pozorište uvek mora da dotakne i racio i emociju, da bi proizvelo validan estetski doživljaj. Gogolj mi je blizak jer on nudi neverovatnu količinu pitoresknih likova, od individualne psihologije do psihologij masa. Najviše me dojmi inicijalna kapisla u njegovim dramama, postavljena na realnim, sažimajućim stvarima...
 Ljuboslav MAJERA
|
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Čičikov! Značenjski i ritmički zaista začaravajuće zvučno ime svetske literature. Upravo tako Ljuboslav Majera akcentuje svoj dizajn Gogoljeve nedovršene storije o anđelu-demonu-nalik na (pro)putovanju kroz seoski krajolik koji bi mogao biti svaki drugi, do i naš, ili njihov, onaj što ga vidimo ili onaj koji osećamo u bićima stegnutim i rastegljivim preko svake mere... Krajolik potcrtan onirično kostimiranim ljudskim dušama, prozvanim tananim izborom folklora i muzike, finim tkanjem reditelja u valjanoj korespondenciji kako s takozvanom gogoljevštinom tako i sa glumcima koji skučeni u groblju scenskog dekora i kostima pronalaze dovoljno (van)sceničnog života u sebi i onog koji nas sve vreba, a životom se ne zove.
Aleksandar Bogdanović kao Čičikov, plus glumački zreli izleti u ekspresije najrazličitijih boja čine da ova predstava pogodi tamo gde treba, u vreme kad je metafora i suvišna i dovoljna, kad na teatarskoj sceni i spomenici i ekološke, brižljivo odabrane papirne kese služe za hvatanje nevidljivog koliko i za prodavanje magle. Naizgled paradoksalna akcija linearno se iscrpljuje u svoj punoći prenesenog značenja dok zrenjaninske Mrtve duše postaju efektan putokaz-zamajac danas živima.
Emocija je ono suštinsko u ovoj predstavi, ali to ne znači da se iz nje ne stiže dalje i lepše.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
L
J
U
B
O
S
L
A
V
M
A
J
E
R
A |
|
|
Rođen u Bačkom Petrovcu 1951. Reditelj i profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dekan na Akademiji dramskih umetnosti u Banskoj Bistrici (Slovačka).
Obrazovanje: Akademija lepih umetnosti, Odsek režija, Bratislava, (1975). Reditelj u Slovačkoj redakciji RTV Novi Sad; Redakcija govorno-umetničkog programa RNS; samostalni umetnik; umetnički direktor NP "Toša Jovanović", Zrenjanin. Režirao preko 70 predstava u profesionalnim i amaterskim pozorištima u Kikindi, Kruševcu, Beogradu, Somboru, Novom Sadu, Bačkom Petrovcu, Ruskom Krsturu, Erdeviku, Mostaru, Iloku, Budvi, kao i u Slovačkoj u Prešovu, Njitri, Zvolenu, Breznu, Trnavi. Režirao TV drame, TV emisije, dokumentarne filmove i multimedijalne projekte; radio scenografiju, kostime i izbor muzike za predstave koje režira. Neke režije: F.G. Lorka: "Jerma"; S. Mrožek: "Klanica"; M. Čičvak: "Kuća gde se to dobro radi"; Aristofan: "Lizistrata"; N.V. Gogolj: "Ženidba"; A.P. Čehov: "Ujka Vanja"; A.P. Čehov: "Tri sestre"; A.P. Čehov: "Posle pedeset godina" ("Medved", "Prosidba", "Jubilej"); A.P. Čehov: "Svadba"; S. Mrožek: "Policajci"; I. Erkenj: "Totovi"; K. Horak: "Put"; J. St. Popović: "Rodoljupci"; J. St. Popović: "Kir Janja"; M. Nikolić: "Atentat"; V. Ognjenović: "Je li bilo kneževe večere"; J. St. Popović: "Pokondirena tikva"; T. Vilijams: "Mačka na usijanom limenom krovu"; J. Hristić: "Sedmorica protiv Tebe"; E. Kočiš III: "Putovanje u Nant"; Sofokle: "Antigona"; V. Savić: "Čuješ li, majko, moj vapaj"; J. St. Popović: "Zla žena"; S. Kovačević: "Janez"; Lj. Simović: "Hasanaginica"; B. Kreft: "Balada o poručniku i Marjutki"; T. Vilijams: "Putevi"; H. Pinter: "Jezik gorštaka"; E. Jonesko: "Ludilo u dvoje"; T. Vilijams: "Tetovirana ruža"; Rucante: "Mušica"; D. Kovačević: "Sabirni centar"; M. Nikolić: "Kovači". Neke nagrade: osvajao brojne nagrade na Susretu pozorišta Vojvodine, festivalima amaterskih pozorišta i malih i eksperimentalnih scena; Oktobarska nagrada Bačkog Petrovca; Oktobarska nagrada Kikinde; Plaketa Narodnog pozorišta u Kikindi; specijalna Sterijina nagrada za režiju "Putovanje u Nant", 1997.
Majera na Pozorju: 1993 - Kir Janja, SNP Novi Sad, 1995 - Siniša Kovačević, Janez, Novosadski dramski teatar, 1997 - Eugen Kočiš, Putovanje za Nant, NP Sombor, 1998 - Lj. Simović, Hasanaginica, Kruševačko pozorište, 1999 - Željko Hubač, Otmica i vaznesenje Julijane K., Kruševačko pozorište. 1999 - Zla žena, NP Sombor, 2000 - Vojislav Savić, Čuješ li, mama..., Pozorište “A. Duhnovič” Prešov (Slovačka). |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
"MRTVE DUŠE“ – GROTESKA U DESET SLIKA |
|
|
Ova dramska adaptacija sastoji se iz 10 slika koje prenose stanje duha i prioritete našeg (i Gogoljevog) vremena. Kao i uvek kad se prozno delo adaptira za scenu, nužno se izgubi kvalitet sadržan u izvanrednim Gogoljevim opisima, u načinu na koji gradi atmosferu, u poređenjima - sve je to u romanu neizmerno bogatije nego što predstava može da pokaže. Na nama je da odaberemo najkarakterističnije tačke i ponudimo gledaocima. (...) Priča o potpunom kolapsu moralnih normi, tumbe okrenutim vrednostima – duboko se tiče društva u kome živimo. Naša hipertrofija je veća nego kod Gogolja. I što je najgore, tu iskrivljenost prihvatamo kao normu. Prilagođavamo se silama haosa kao Čičikov. Ratovi koje nismo, a jesmo vodili, ispostavljaju nam se neprestano kao trgovina tim izginulim ljudima, njihovim dušama i imovinom, profesionalnim vrednostima koje su imali. U tome učestvuje kler, licemerje i laž se prihvataju kao normalno stanje, tolika je korumpiranost duha i tela... svi u tome učestvujemo, svako od nas je deo te opštedruštvene groteske.
Ljuboslav MAJERA - Lj. BAILOVIĆ, List “Zrenjanin”, 3. oktobar 2008. |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
N
I
K
O
L
A
J
G
O
G
O
L
J |
|
|
Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1. april 1809. – 4. mart 1852.) je bio ruski pisac rođen u Ukrajini. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije.
Hronološki je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma.
Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.
Otac, stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u ministarstvu u Sankt Peterburgu.
Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu "Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka "Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831-1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.
Na Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela.
Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, "Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.
Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, "Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo "Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.
U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana "Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo.
Pripovetke i romani: Večeri na majuru kod Dikanjke (1831-1832), Zbirka Mirgorod (1835), Taras Buljba (1835, 1842), Peterburške priče - Nos (1836), Šinjel (1842), Mrtve duše (1842); Drame: Ženidba (1833), Revizor (1836, 1842)
izvor Wikipedia |
|
|
|
|
Groteska o(bez)duhovljene telesnosti
Kažu da je Gogolj bio smrtno ozbiljan kad je pišući svoje "Mrtve duše" hteo da promeni Rusiju, da je povede napred i spase od potonuća. Likovi koji promiču u njegovom poslednjem delu slika i prilika su karaktera kakvi su se mogli naći po ruskim gubernijama, ali i gradovima, gde se utavorila lenjost, pohlepa, škrtost, glupost, neobrazovanost, korumpiranost ili poročnost, kao "kanon" koji je vodio u zastranjivanje. Naravno da Gogoljev spisateljski dar vrlo lako može da se prenese i na širu sliku sveta, između ostalog i zato što su baš mrtve duše i njihovo otkupljivanje "lepa" figura (ne)moguće stvarnosti, očajanja za duhovnim preporodom ljudskog roda. Razočaran što tadašnje sveštenstvo nije podržalo njegov rad, Gogolj praktično umire dokazajući vlastitu iskrenost, izglađujući se do smrti.
Isti takvi ljudi žive i danas, dobrostojeći koji bi po svaku cenu da imaju više, dajući što manje, kao i njihovi pognuti nižnji - loše ili dolestojeći, koji i ono malo popiše, raskućiše, oskrnaviše... Pavel Ivanovič ^ičikov prototip je Gogoljevog "mesije", radnika za dobro, koji se u predstavi zrenjaninskoj pozorišta, za koju su korišćene dramatizacije Bulgakova, Lasice i Strniska, prihvata "lošeg" ("prljavog") posla, otkupljivanja duša preminulih seljaka, kako bi ih vratio državi, zaradio, ali i oslobodio stega jednog naopakog života. Naizgled paradoksalna akcija iscrpljuje se u svoj punoći prenesnog značenja, koju nije propustio da uoči reditelj LJuboslav Majera, slikajući narodski svet Gogoljevih mrtvih duša kao efektan putokaz onim živućim, obogaćujući ga lucidnim i vickastim muzičkim i scenografskim rešenjima (duhoviti nadgrobni spomenici koji iskaču iz poda - scenografija Jaroslava Valeka).
Neposrednom igrom i dubinskim "raskrinkavanjem" lika koji igra, Aleksanadar Bogdanović je izneo najveći teret predstave, tumačeći ^ičikova kao pažnje vrednog sužnja iznad, pre nego ispred svog vremena. Uz pomoć kostima (epohe) Jasne Badnjarević, predimenzioniranim telesnim proporcijama ostalih likova "Mrtvih duša" dat je nedvosmislen komentar njihove korumpiranosti, grešnosti, ako se baš tako hoće, mada Majera nimalo ne apstrahuje priču, ne daje joj religiozne ili religijske proporcije. Iako znatno otežan (kostimima), zrenjaninski ansambl je korektno izneo "gogoljevštinu" kako i reditelj Majera označava smisao za satiru i ironiju u altruizmu velikog i provokativnog ruskog realiste.
Nozdrjov Jovana Toračkog i u drami (dramatizaciji), i u predstavi, parira Bogdanovićevom ^ičikovu, kao zaneseni, kompulsivni kockar, vispreni seljanin koji jedini provaljuje o čemu je zapravo reč u misiji ^ičikova, svojevrsnom blefu koji samo radi koristi, s jedva malom rezervom, tačnije prepredenošću, gutaju ostali stanovnici/ veleposednici zabite gubernije. Među njima, datom karakteru i scenskom razigravanju u iznošenju dvosmislenosti Gogoljevog teksta, dosledno glumačko rešenje, uz Jovana Toračkog, najbolje su pronašli LJubiša Milišić, tumačeći srdačno veselog ("gej") Manjilova, Jelena Šneblić, u ulozi uspavane seoske "lepotice"/ veštice Karobačkove, i Selimir Tošić, kao prevejani, namćorasti Sabakjevič. Dragan Ostojić, gostujući kikindski glumac, u upečatljivoj ulozi ekstremnog cicije i tiranina Pljuškina uspeo je da se istakne darom za fizičke i govorne gegove, koji samo da je ispoljio s manje želje, a više mere, u potpunosti bi se uklopio u sasvim, sasvim solidno repertoarsko ostvarenje Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" u Zrenjaninu.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 16. oktobar 2008.
Stvaranje mraka
Opredeljenje Narodnog pozorišta Toša Jovanović iz Zrenjanina, da na repertoar uvrsti komad nastao prema romanu (korišćene dramatizacije Mihaila Bulgakova i Milana Lisice i Vladimira Staniska) Mrtve duše Nikolaja Vasiljevića Gogola uporište ima u anegdotskoj fabuli - kupovina mrtvih duša - ali još više u osnovnom motivu glavnog junaka Pavla Ivanoviča Čičikova koji služeći se svim mogućim nečasnim sredstvima, prevarama i obmanama, zapakovanim u plašt pristojnosti i finoće, učtivosti i uglađenosti, pokušava da ostvari svoj ideal i postane bogat i poštovan u društvu.
Tako savremeno, zar ne, jer dripci u lister odelima i uglancanim mercedesima su neizbežni deo naše svakodnevnice. U odnosu na doba u kojem je stvarao Gogolj - roman Mrtve duše (prvi tom) objavljen je 1841. godine - danas su promenjena su samo materijalna sredstva, ali kolaps moralnih normi i razjedenost sistema vrednosti prokleta je konstanta. Te činjenice, da civilizacija od onda, pa i dalje, do danas, u duhovnom smislu nije odmaka ni korak, ni pedalj, itekako je svestan reditelj predstave Ljuboslav Majera (od ranije poznat kao reditelj suptilni kritičar čovekovog duhovnog sunovrata) pa na toj premisi i bazira svoj autorski prosede i scenska rešenja.
Veoma je dobro što se Ljuboslav Majera vratio poetici koju je promovisao i etablirao na samom početku i u zlatnoj fazi svoje karijere (predstave Rodoljubci - NP Kikinda, Hasanaginica NP Kruševac, Kir Janja SNP, Antigona NP Toša Jovanović Zrenjanin, Putovanje za Nant, NP Sombor) i koja se očituje u scenskom minimalizmu, rediteljskoj imaginaciji i jedinstvenoj umetničkoj inventivnosti koja neminovno provocira nepodeljeni glumački angažman i posvećenost, a često rezultira scenskim biserom i i bravurom. I upravo taj amalgam iznedrio je veoma upečatljivog Čičikova, virtuoza prevare, u tumačenju Aleksandra Bogdanovića, kojem će naredna igranja, verujem, doneti još paket neophodnih sredstava, namenjenih potrošnji u mnogobrojnim susretima (Manjilov - Ljubiša Milišić, Korobačkina - Jelena Šneblić, Sabakevič - Selimir Tošić…) i na tom dugom (pro)putovanju od zlehudog siromaštva preko varljivog olimpa uspeha i do neminovnog pada u bezdan poraza. Upravo u duelima s’ pomenutim tergovcima ljudskih, mrtvih duša nedostaje Bogdanoviću tog satanskog začina, tog ritma nečastivog (Majera Čičikova gotovo uvek na sceni i obavija višeznačnim oblakom magle) što nije slučaj kada pokušava da omadjija Nozdrjova u dinamičnom i slojevitom izvodjenju odličnog Jovana Toračkog ili Pljuškina u tumačenju virtuoznog Dragana Ostojića (gosta iz NP Kikinda).
Ova izdvajanja nužna su jer podcrtavaju značaj kolektivne igre ansambla koja umnogome doprinosi ukupnoj pozitivnoj oceni ove predstave pozorišta iz Zrenjanina, kao što tome nedvosmisleno pomažu odlična kostimografska rešenja (naglašena grotesknost, dvopolnost, sitničavost…) Jasne Badnjarević i scenografija Jaroslava Baleka - skromna, ali inventivna, s’ jasnom aluzijom da nam se sve smanjuje, a samo groblja povećavaju.
Zar i ti Rusijo ne letiš kao kao hitra, nedostižna trojka - pita se na kraju komada Mrtve duše Čičikov, ali ni tu njegovu dilemu, niti zvonjavu zvona - alarm ili objava pobede - ni smeh davno pobeđenih - živih mrtvaca, ne uzbudjuje nikoga. Imamo snage samo da dunemo u plamen sveće i - stvorimo mrak.
Nije ni čudo što mrtve duše imaju cenu, a žive idu u bescenje...
Miloš LATINOVIĆ, 17. oktobar 2008. |
|
|
|
|
