 |
Reditelj OLIVERA ĐORĐEVIĆ
Scenografija MARIJA KALABIĆ
Kostim MIRNA ILIĆ
Korepetitor
AGOTA VITKAI-KUČERA / Vitkay-Kucsera Ágota
Matrica za Schizophrenic Medley
GEZA KUČERA / Kucsera Géza
Video-materijal
ANTAL ERDUDAC / Erdudac Antal
Majstor svetla EDVARD MEZEI / Mezei Edvárd
Majstor tona ARPAD TOMO / Tómó Árpád
Asistent reditelja
ROBERT LENARD / Lénárd Róbert
Premijera:
22. januar 2009.
Predstava traje 90 minuta |
|
|
|
ULOGE |
|
Šarlot |
MARTA BEREŠ / Béres Márta |
Prudens |
ANDREA ERDELj / Erdély Andrea |
Bob |
ARPAD MESAROŠ / Mészáros Árpád |
Endrju |
GABOR MESAROŠ / Mészáros Gábor |
Brus |
IMRE ELEK MIKEŠ / Mikes Imre Elek |
Dr Stjuart |
ČABA RALBOVSKI / Ralbovszki Csaba |
|
|
|
|
| POZORIŠTE "DEŽE KOSTOLANjI" / KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ - SUBOTICA |
|
|
|
| Alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost - to su osnovne odlike Pozorišta “Kosztolányi Dezső” iz Subotice. Pozorište je osnovala lokalna samouprava grada Subotice, 1994. U početku radi u zgradi subotičkog Narodnog pozorišta. U dosadašnjem istorijatu značajnu ulogu odigrali su Ferenc Peter (Péter Ferenc) i Tibor Sloboda (Szloboda Tibor). Od sezone 2006/2007. direktor pozorišta je Andraš Urban (Urbán András). U novembru 2006. pozorište otvora sezonu u sopstvenoj sali. Ansambl čine četvoro mladih glumaca: Marta Bereš (Béres Márta), Andrea Erdelj (Erdély Andrea), Arpad Mesaroš (Mészáros Árpád) i Imre Elek Mikeš (Miker Imre Elek). Izvedeno je pet premijera: Ukroćena goropad Šekspira, Drakula - Svetlosti trenutka, TangoS. Mrožeka, Five for Two, Deneša Debreija (Döbrei Dénes) i Henija Varge (Varga Heni), The Hardcore MachineBrehta, čija je premijera bila u Berlinu. U sezoni 2007/2008. premijerno su izvedene predstave: Urbi et orbi Janoša Pilinskog, Prava priroda ljubavi Breda Frejzera, Iskušavanje jagnjetaAndora Silađija, KolekcionarDžona Faulsa, Okuka smrti (po drami Ota Tolnaija), Turbo Paradiso (po pripoveci Enciklopedija mrtvih D. Kiša), Sretni ludaciŽolta Požgaja. Ansambl je u ovoj sezoni pozvan na 58. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin), 53. Sterijino Pozorje, Festival “POSZT” (Pečuj), INFANT (Novi Sad), “THEALTER” (Segedin), “SZIGET” Festival (Budimpešta). U sezoni 2006/2007. pokrenuta je programska serija “Tramvaj Desiré” (Desiré villamosa), jedinstvena u Vojvodini. Cilj programa je prikazivanje pozorišnih i srodnih produkcija koje vojvođanska publika nije imala priliku da vidi. Serija želi da upozna publiku sa priznatim domaćim kao i s umetnicima iz Mađarske. U ovom programu učestvovale su uglavnom alternativne pozorišne produkcije i predstave teatra pokreta, a održavaju se i književne večeri i koncerti. Težnja Pozorišta je da obezbedi prostor mladim vojvođanskim umetnicima. Od oktobra 2007. obezbeđen je simultani prevod na srpski jezik. |
|
|
|
|
|
Terapija je romantično-komična parodija veza, samoanalizirajući-samolečeći duševni pornošou, psihoindividualistička nega, romantično-komični-ljubavni triler, radionica koja se zasniva na knjigama, časopisima, malim oglasima i ličnom iskustvu, grupno-meditativno-ekspresivni workshop koji obuhvata i elemente terapije, hidroterapija sa šamarima (ili i - benzinski - motor - sa - četiri - cilindra - ima - dušu), psihološko-dokumentarno-romantična komedija.
Polazeći od farse Kristofera Djuranga, Olivera Đorđević je napravila multižanrovsku predstavu koja prikazuje različite nivoe muško ženskih odnosa, čija je tradicionalna stabilnost popucala zbog fragmentizovanosti i šizoidnosti društvenih okolnosti.
U predstavu su uključeni monolozi glumaca o ličnim iskustvima i bolnim sećanjima, zatim niz songova, kao i video-komentari radnje. Zbog ove multimedijalnosti, predstava je scenski vrlo raskošna i uzbudljiva, ali i idejno izuzetno inspirativna.
 Ana TASIĆ,
Selektor festivala Dani komedije u Jagodini
|
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Djurangov neurotično-histerični-asimetrični sekstet likova u farsičnoj potrazi za životnim parnjakom i kakvim-takvim emotivnim utočištem i sam po sebi predstavlja solidan osnov za komički razigran splet scenskih senzacija, a ono što od njega postiže Olivera Đorđević uz orgijastički poletno sadejstvo glumaca stvar je posebnog pozorišnog reda, srećno podešena za sjajnu zabavu.
Kako to u ovom kolektivu već uhodano ide, izabrani tekstualni predložak se dijalektički smelo prazni od svega suvišnog da bi se istovremeno punio upečatljivim međuigrama iz sfere medijskih zamena realnosti, živim dijalogom sa publikom, vidno osveženom tradicijom burleske i kabarea, "samoanalizirajućim-samolečećim duševnim pornošouom" svih aktera, simultanizmom unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena igre u stalnoj nadogradnji i prespajanju.
Sve to na malom prostoru i sadenuto u malo minuta energetski izvanredno podržava podjednako mali ali odličan glumački kolektiv, tako da se uz malo dobre volje i minimum aktivne memorije Terapija može doživeti i kao neka para-vrsta svetlog i nasmejanog omaža onom tamnom biseru koji je lanjskom Pozorju pod naslovom Urbi et orbi isporučio subotički teatar, i tada pod odličnim, već uveliko prepoznatljivim kreativnim vođstvom Andraša Urbana.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
O
L
I
V
E
R
A
Đ
O
R
Đ
E
V
I
Ć |
|
|
Olivera Đorđević: Rođena 1974. u Beogradu. Završila Trinaestu beogradsku gimnaziju (tri godine), a zatim Jefferson Performing Arts High School u Portlandu, Oregon. Diplomirala na odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof. Bora Draškovića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Radila je u organizacionim timovima festivala Bitef, Sterijino pozorje i Radost Evrope. Od 2006. direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorista u Subotici.
Značajnije režije: M. Krouli, Momci iz benda, Pozorište mladih, Novi Sad; A. Popović, Ljubinko i Desanka, NP Banja Luka; U. Šajtinac, Pravo na Rusa, SNP; Dž. Heler, Bombardovali smo Nju Hejven, Pozorište mladih, NS; V. Šekspir, Otelo, Portal teatar, Novi Sad; B. Menhof, Feliks i Doris, NP Niš; M. Gavran, Pacijent doktora Frojda, Argo teatar, Sombor; M. Frejn, Iza kulisa, NP „T. Jovanović“ Zrenjanin; P. Šefer, Mračna komedija, NP Sombor; O. Vajld, Važno je zvati se Ernest, NP Sombor; N. Sajmon, Apartman, NP Subotica, Šekspir, Mnogo vike ni oko čega, NP Subotica; Nušić, Ožalošćena porodica, NP Subotica, Fejdo, Buba u uhu, NP Sombor.
|
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Zašto je tako teško upoznati ljude?, pita se Prudens iz komada Više od terapije... Da li je to zato što zaista nikada ne postavljamo prava pitanja, da li je zato što u našem ’fejk’ društvu ni mi nemamo drugog izbora osim da i sami budemo ’fejk’, ili zato što smo jednostavno u strahu od najranijeg detinjstva (kada uviđamo da su u prodavnici igračaka igračke za devojčice na suprotnoj strani od onih za dečake), pa sve do starosti (kada konačno batalimo sve priče o ’onom pravom/onoj pravoj, svojoj ’drugoj polovini’, prinčevima na belim konjima i sl. da bismo usvojili besmrtni, svuda primenjivi, moto „daj šta daš“)? Da li su ovo uopšte prava pitanja i da li uopšte vredi davati ili tražiti odgovore u pozorišnoj predstavi? Možda to sve znači samo da je traganje za savršenim (ili kakvim god) partnerom i potreba za razumevanjem svojih potreba i sopstvene seksualnosti neiscrpna i večita tema? Ili da smo toliko zatrpani određenim stereotipima, klišeima i podrazumevajućim tradicionalnim ’istinama’ da nam može pomoći samo ogoljavanje čitavog apsurda života koji se naziva ’modernim’ (a u suštini je to samo eufemizam za easy way out i legitimno odustajanje od bilo kakvog zbližavanja, ukoliko nam posrednici nisu Facebook ili My Space, naravno)? Da li se zaista zadovoljavamo bilo kakvim, osrednjim, priručnim, kupljenim, potplaćenim, površnim...? Da li će nam vreme stvarno uzalud proći ukoliko budemo tražili više, bolje, pravo? Koga pitati? Kome reći? S kim pričati? S terapeutom? S profesorom? S partnerom? Sa nekim u publici? Gde tražiti odgovore? Kod Frojda? Kod Froma? U Celestinskom proročanstvu? Kod Opre Vinfri? Kod Milana Tarota? U Kosmopolitanu? U Men’s Health-u? Na „Terapiji“?...
Olivera ĐORĐEVIĆ
Krenuli smo od teksta koji je ponekad pogrešno tumačen, kao romantična komedija sa srećnim završetkom. Znamo da mnoge priče krenu kao vesele, kao četrdeset osam sati svadba, a završe se u crnoj hronici, zato što ljudi nisu postavljali prava pitanja koja ih zanimaju, odnosno, kako naći pravog ili pravu i da li taj pravi ili prava zaista postoje. Komad nam je poslužio kao ilustracija ličnih priča, jer sigurno ne postoji niko ko nije imao problema te vrste, ko je celog života srećan i zadovoljan i da ga se ta tema ne dotiče. Drago mi je što se to pokazalo kao tačno.
Olivera ĐORĐEVIĆ, Danas, 22. mart 2009. |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
K
R
I
S
T
O
F
E
R
D
J
U
R
A
N
G |
|
|
Kristofer Djurang (rođen 1949) je savremeni američki dramski pisac i glumac školovan na Harvardu i Školi drame u Jejlu. Predstave su mu izvođene na Brodveju i off Brodveju ... Među njegovim najigranijim dramskim tekstovima su:
Više od terapije, Sestra Meri Ignejšus vam sve objašnjava, Brak Bet i Bua, Bebu sa vodom, Gromko smejanje, History of American Film, Betin letnji odmor, Luda božićna avantura gospodina Boba Krečita ... Njegove dramske tekstove odlikuje crni humor, satira i parodija. Osvojio Obi nagrade za Sestru Meri Ignejšus i Brak Bet i Bua, nominovan je za nagradu Toni za najbolju knjigu o mjuziklu za Istoriju američkog fllma, i nominaciju za Drama Desk za Betin letnji odmor.
Takođe je napisao nekoliko scenarija uključujući Više od terapije, Kaluđerica koja je pucala na zvono slobode, Kuća muževa (zajedno sa Vendi Vaserštajn); i Loline Avanture. He has also written several screenplays including Beyond Therapy; The Nun Who Shot Liberty Valence; The House of Husbands (which he co-authored with Wendy Wasserstein); and The Adventures of Lola.
Okušao se i kao glumac a po njegovom tekstu Beyond Therapy Robert Altman je snimio istoimeni film (1987). |
|
|
|
|
Razbijanje iluzija
Tekst „Više od terapije” Kristofera Djuranga je farsičan, lagan i fluidno razigran prikaz lutanja, gubljenja i pronalaženja u muško-ženskim odnosima. Polazeći od ove komedije, rediteljka Olivera Đorđević je ostvarila kompaktnu, scenski uzbudljivu, multižanrovsku predstavu u koju su, pored delova iz Djurangovog teksta, uključene lične ispovesti glumaca, tekstovi inspirisani časopisima tipa „Cosmopolitan” ili „Men’s health”, kao ibrojni songovi. Ovim dramaturško-rediteljskim postupkom je u ogromnoj meri usložnjen idejni korpus predstave, znatno su produbljene i nadgrađene ideje inicijalnog teksta, mnogo se dobilo na dinamičnosti i životnosti radnje.
Segmenti Djurangovog teksta izvode se ujednačeno maniristički, izoštreno groteskno, negde blisko montipajtonovskoj estetici što jasno uspostavlja apsurdna značenja prema likovima i zapletu. Imre-Elek Mikeš igra Brusa, infantilnog, neumereno stidljivog i preosetljivog biseksualca koji očajnički traži stabilnu emotivnu vezu. Andrea Erdelj nastupa u ulozi malo homofobične, krajnje nepoverljive i suzdržane Prudens koja se zbližava sa Brusom. Marta Bereš, takođe vrlo plastičnoigra Brusovog neurotičnog psihijatra Šarlot a nadahnuto je postavljen i lik Prudensinog histeričnog psihijatra Stjuarta (Čaba Ralbovski).
Izvođenje Djurangovog teksta prekida se dramaturški opravdanimscenama u kojima glumci izlaze iz svojih likova i nesputano govore o ličnim iskustvima na polju emotivno-seksualnih odnosa, kopajući po podrumima bolnih sećanja, usamljenosti, strahova, skrivenih čežnji. Za razliku od veoma artificijalne inscenacije Djurangovog teksta, glumci ovde nastupaju neposredno i direktno, pleneći svojom provokativnom iskrenošću. Zbog stalnog napuštanja iluzije u igri, može se reći da je predstava „Terapija” brehtovskog opredeljenja (u strukturalnom, ne i u političkom smislu). Izvođači razbijaju iluziju, na različite načine, ukidajući tako pasivni status gledalaca. Osim što često ulaze i izlaze iz svojih likova, oni najavljuju scene iz Djurangovog teksta, ističući i njihove naslove, ulaze u direktnu komunikaciju sa publikom itd., što su sve brehtovski postupci koji podstiču aktivnije uključivanje publike u proces recepcije predstave.
Naglašeni su konflikti i tenzije između nestajanja stabilnosti u odnosima između polova i istovremene želje za kontinuiranim zajedništvom. Ta potreba za uspostavljanjem bliskije komunikacije posebno nežno i nostalgično se izražava putem brojnih songova koje glumci grupno izvode, u formi a cappella ili karaoka (pesme grupa „Snow Patrol”, „Fool’s Garden” itd.). Muzika ima funkciju kohezije između likova ali je, takođe, i oblik njihovog, ličnog, emotivnog utočišta, eskapizma, kao i artikulacije težnji ka emotivno punijim životima. Stilizovan, pop-art izgled scene podržava opštu ambivalentnost značenja, u smislu toga da se u predstavi na različite načine paralelno prihvataju ali i kritički preispituju fenomeni popularne kulture (scenografija Marija Kalabić, kostim Mirna Ilić). Na primer, na video bimu se prikazuju različiti crteži, fotografije i video sekvence koji upotpunjuju i komentarišu radnju na jedan pseudopatetičan način; u isto vreme su pomalo sladunjavi, ali i suptilno ironično odmaknuti od te zašećerenosti (video materijal Antal Erdudac).
Predstava „Terapija” Olivere Đorđević nesvakidašnje je zabavna, aktuelna i nestašno komična, zbog ogoljene iskrenosti u izražavanju različitih aspekata šizoidnosti savremenih muško-ženskih odnosa. U okolnostima sveprožimajuće tehnologizacije, globalizacije i fragmentacije, koje rasparčavaju subjekte i lome naše krhke identitete, ljubav se, ipak, ukazuje kao konstanta. Iako strašno fražilna i eluzivna, ona je, izgleda, istovremeno i neuništiva, apsolut u svetu relativizma.
Ana TASIĆ, Politika, 3. februar 2009.
Grupno, do izlečenja!
"A sad nešto sasvim drugačije!", komotno bi mogao da bude podnaslov ili najava nove predstave glumaca okupljenih oko pozorišta "Deže Kostolanji" u Subotici, koje je ovaj put vodila Olivera Đorđević, a ne Andraš Urban, kako je to već uobičajeno i gotovo opšte poznato. Samo, "Terapija" i pored svoje žanrovske specifičnosti (komedija) u opusu subotičkog pozorišta u Harambašićevoj, i dalje nosi Urbanov impuls koji je zaiskrio još u predstavi "Urbi et orbi" - snažnu prisutnost u aktuelnom, stvarnom, životnom, istinitom... Iako predstavu otvara interna šala da glumci i glumice ovaj put neće da se obnažuju, oni to zapravo i te kako rade (ne "garderoberski"), jer bez toga u visokim dozama, očigledno nema ni velikog efekta.
Ono što se pod Urbanovom rediteljskom palicom sad već uredno radi - "postepeno napušta komad" - Olja Đorđević je sprovela "još" radikalnije, "terajući" aktere da ne samo napuste komad, nego i brojne druge teatarske konvencije, odvodeći "Terapiju" u jedan skoro cirkuski manir. Djurangova klasično američki plošna komična tematizacija ljubavnih odnosa u vreme ravnopravnih "bi", "homo", "lezbo" i "hetero" seksualnih tendencija, poput neke karaoke matrice služi da predstava preraste u urnebesnu i pozorišno inteligentno raspojasanu priču, medli o sukobu polova, odnosno pravom malom ratu, kako se to muškarcu i ženi u potrazi za onim pravim/ pravom najčešće čini. U potrazi u kojoj su dozvoljena (i pogrešna) sva sredstva s indikacijama koje su istovremeno i kontraindikacije.
Šest glumaca, šest vešto intimiziranih "ispovesti", šest maestralno karikiranih likova koji uglavnom fizičkom ekspresijom probijaju granice očekivanog. Koliko god da je često u pozorištima na repertoar postavljeno jedno delo koje osim lekovitih, humorističnih, i nema nekih većih pretenzija, toliko je i retko cilj postignut. ^ovek se jednostavno, ne može stalno smejati istim fazonima, istim manirima pri izvedbi, istim piscima (uglavnom iz prošlog ili pretprošlog veka)... "Deže Kostolanji" vraća nadu ili, bar, nudi izuzetak i svetao primer kako i koliko jedna predstava može da oraspoloži i realno zaoštrenu situaciju (slučaj ljubavna veza) otupi i učini pomirujućom.
I nekako uvek na kraju, ali kao apsolutni prvaci, nižu se fantastično komični Imre-Elek Mikeš/ godinu u vezi, luda, ali baš luda doktorka Marte Bereš/ ne zna da li je u vezi i njen još luđi partner i kolega doktor ^abe Ralbovskog/ nije u vezi - slobodan, iznenađujuće rafinirani gej Arpada Mesaroša (dve i po godine u vezi) i šarmantni konferansije Gabora Mesaroša/ nije u vezi. Andrea Erdelj/ it’s complicated se izdvaja zato što, "jadna", zbog uloge strejt devojke nije mogla toliko da šmira, ali, verujte, ništa joj nije falilo, naprotiv, ona je bila ženski prototip par ekselans!
Igor BURIĆ, Dnevnik, 23. januar 2009.
Terapija
(...) U malom "Deže Kostolanji" pozorištu bilo je dovoljno da se donesu dva stola i četiri najmanje stoličice iz lošeg bara, pa da rediteljka i šestoro odličnih glumaca naprave “predstavetinu” od dva sata u kojoj sve pršti od smeha, inteligencije, ironije, samoanalize, veštine, humora, kritike kiča u nama i oko nas u svakom trenutku. Imre Elek Mikeš, Andrea Erdelj i Čaba Ralbovski dominirali su brzinom, slobodom tretmana emocije na sceni, konceptom lika i nadasve - montipajtonovskom otkačenošću uz svesnu i savesnu samoironiju. (...) Lik ćaknute i usamljene psihijatrice odlično je prikazala Marta Bereš, a drugi - još luđi psihijatar sa seksualnim problemima bio je najotkačeniji na sceni - Čaba Ralbovski. Arpad i Gabor Mesaroš na kraju su se srećno našli u homoseksualnoj vezi koju su ironično i duhovito tražili i spremali kroz niz epizoda u kojima su iscizelirali karaktere savremenih homoseksualaca - zvezda TV sapunca. Još jednom moram da spomenem vrhunsku tehničku i glumačku veštinu mladih glumaca koji pevaju, igraju, plešu, i naravno - glume, savršeno i inteligentno... Svaka čast!
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 23. januar 2009. |
|
|
|
|
