 |
Režija LARY ZAPPIA
Scenograf VESNA ŠTRBAC
Kostimograf SNEŽANA KOVAČEVIĆ
Kompozitor DUŠKO RAPOTEC UTE
Korepetitor RADICA LjUBIČIĆ
Scenski govor Mr DEJAN SREDOJEVIĆ
Tehničko vođstvo Milena Jocić Obradov
Majstor scene Slavoljub Vasić
Majstor svetla Filip Marković
Majstor tona Nikola Pejović
Premijera:
3. februar 2009.
Predstava traje 70 minuta |
|
|
|
ULOGE |
|
Gospoja Žutilov |
IVANA PAVIĆEVIĆ |
Nandor |
SVETISLAV JELISAVČIĆ |
Milči |
NEMANjA JOVANOVIĆ |
Eva |
DRAGANA VRANjANAC |
Gospojica Lepršić |
TIJANA KARAIČIĆ |
Zelenić |
SLOBODAN LjUBIČIĆ |
Gospojica Šerbulić |
BILjANA ZDRAVKOVIĆ |
Gospojica Smrdić |
TANjA JOVANOVIĆ |
Gospojica Gavrilović |
BOJANA ZEČEVIĆ |
Nađ Elvira |
ANDRIJANA SIMOVIĆ |
Skoroteča |
SLOBODAN FILIPOVIĆ |
|
|
|
|
Pozorišni život u Užicu datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo kao programska aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te iste, 1856. godine). Teatralno društvo je bilo smešteno u Kaljevića kući (ugledni predsednik Okružnog suda i trgovac). Užički Teatar osnovao je Stojadin Obradović, upravitelj Čitališta (svedoči njegovo pismo knezu Milošu Obrenoviću iz 1859. godine).
Prva pozorišna predstava u Užicu izvedena je 15. februara 1862. godine. Bio je to komad "Boj na Čačku 1815". Iste godine prikazani su komadi "Smrt Stevana Dečanskog" i "Ajduci". Godine 1866. malobrojna građanska publika gledala je predstavu "Hajduk Veljko".
Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere svedoči o interesovanju Užičana za pozorišni prikaz: "Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom ljubavlju na ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna... Osim 100 duša što beše u sobi i na mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih".
Nakon ovih prvih izvođenja, pozorišni život u gradu je imao dužu pauzu, sve dok predratne 1913/14. godine đačka pozorišna grupa Gimnazije, pod rukovodstvom profesora Dejana Malenkovića kao njenog osnivača, nije izvela više komada.
U međuratnom periodu gradska publika je, izgleda, više pokazivala sklonosti ka filmskoj umetnosti, jer nastaje novo zatišje u pozorišnim prikazima.
Tek sa prvim danima Užičke republike, 1941. godine, umetnička partizanska četa izvodi domaće i sovjetske pisce: "Mati", "Knez Ivo od Semberije", nekoliko Nušićevih komada, "Kako se kalio čelik", "Početak bune protiv dahija"... Glavne uloge igrali su Milutin Čolić, Alija Nedić, Filip Marjanović, Milenko Đurić, Časlav Jehlička. Pored Kaljevića kuće, u kojoj je tradicija bila nastavljena, predstave su bile izvođene i u Sokolskom domu (Sokolani) i Filkim bioskopu.
Pozorište danas -
Narodno pozorište Užice osnovano je kao Oblasno narodno pozorište odlukom Ministarstva prosvete Srbije 10. avgusta 1945. godine.
Prva premijera bila je 4. septembra 1945. godine, Nušićeva "Gospođa ministarka", u režiji Obrada Nedovića. Svoj rad Pozorište je započelo u Sokolskom domu.
Od 1948. godine Narodno pozorište Titovo Užice premešta se u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici.
Sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga, Trga partizana, Pozorište dobija svoju novu zgradu, koja je sa celim trgom predstavljala i novi urbani identitet grada - projektant je bio arhitekta Mandić. Nova zgrada je otvorena 1967. godine. Osnivač Narodnog pozorišta Užice je Skupština opštine Užice i ono je danas jedino profesionalno pozorište na teritoriji jugozapadne Srbije, na teritoriji istorijski poznatoj kao Užički kraj. Pozorište je zaključno sa sezonom 2007/08. izvelo 501 premijeru.
Anatomija jednog uspeha
Narodno pozorište Užice postalo je teatarski fenomen: daleko od metropole, u ne baš komfornim tehničkim i finansijskim uslovima, bez velike medijske pažnje, stvara veliku pozorišnu "buku", domaću i evropsku. Najnoviji uspeh ovog ansambla na 39. Pozorišnom bijenalu u Veneciji, kao prvog teatra iz Srbije koje je učestvovalo na tom prestižnom evropskom festivalu, nije posledica stihije, niti početničke sreće, već dugogodišnjeg iskustva, predanog rada i želje da proveri svoje potencijale i" provetri" sopstvenu scenu. Uspeh je još veći, jer je ovaj teatar pronašao način kako da se uporedi sa drugima i to baš u ovo tranziciono vreme, koje ne mazi kulturu i umetnost. Biti jedini i nije toliko vredno, ali je veoma važno dokazati se i izvan sopstvenog atara. Time se i potvrđuje ona stara da je provincijalizam stanje duha, a ne suma kilometara koju treba preći do metropole.
 Nenad KOVAČEVIĆ |
|
|
|
|
|
"Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića u režiji Lari Zapie, reditelja iz Hrvatske, izvedeni su premijerno sa velikim uspehom, na sceni Narodnog pozorišta u Užicu. Pokazalo se da je Riječanin, svojevremeno najbolji student u klasi Dejana Mijača, neskrivenu zadivljenost srpskim klasikom pretočio u vredno ostvarenje.
Sterijini Smrdići, Šerbulići ili Žutilovi imaju vanvremensku formu, javljaju se nepogrešivo na svim važnim istorijskim prekretnicama, a hrvatski reditelj ih je lišio sadržaja, svedeni su na glupost koja je neuništiva. Dodelio je Zapia užičkim glumicama muške uloge, one su u jednostavnim crnim kostimima Snežane Kovačević, na još ogoljenijoj pozornici scenografa Vesne Štrbac, progovorile jezikom dekreta, novinskih izveštaja o dobijenim i izgubljenim bitkama. Ovi rodoljupci nisu srboljupci, oni su pre svega srebroljupci. Samo povremeno, raste ili pada cena za koju u pogodnom trenutku Mađarice postaju Srpkinje, a ove opet "mađaronke“, i obrnuto.
- Bilo je epohalnih režija ovog dela, u vreme Informbiroa, ali i kasnije kada je Mijač dva puta režirao "Rodoljupce“, pre i posle kosovskih nemira, kada su se svodili računi, a pogledi upirali u ratne profitere - kaže Zapia.
- Ja u Sterijinom komadu nisam pronašao priču o žaru rodoljublja, već o egoizmu koji je spreman da pozdravlja zastave svake vlasti.
Transpozicija muških likova u ženske ("mane i vrline nisu privilegija pola“), efektna scenografija u kojoj se fakti ispisuju na ogromnoj beloj površini beskonačnog roto-papira i nestaju odnoseći svoju suštinu, na pozornici ostavljaju rodoljupce kakve bi Sterija poželeo: "Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažitelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, izdajstvo“.
Ovi rodoljupci su otišli korak dalje, otkrivaju pored nesavršenosti našeg pamćenja, današnje mračno carstvo u kome su izbledeli barjaci, "isprale“ se himne, ali je stara strast za novcem, biranjem strana i pobedom ega - ostala.
N. JANKOVIĆ
Rezoner Gavrilović: Sterija Rodoljupce završava ironijski, pobedom strasti i sebičnosti, pobedom negativnog principa. U ironijskoj komediji, kako je konstatovao Fraj, "demonski svet nikada nije odveć daleko". Najčešće se dešava da pisci komedija, mada se poigravaju tim opasnim prisustvom zla, radnju komedije na kraju naglo preokrenu i, izbegavajući katastrofu, uvedu pravednu kaznu koja demonski svet rasprši kao ružan san. Sterija u finalu Rodoljubaca ne uvodi kaznu, ne uspostavlja narušeni sklad, ne pruža nadu, već komediju završava melanholičnim komentarom nemoćnog i rezigniranog Gavrilovića...
Sterija nije verovao da je trijumf nad humornim društvom moguć, kao što nije verovao ni u slobodu, jednakost, bratstvo i pravdu.
Sterija je imao još samo toliko snage da groteskno razobliči "privatnu povesnicu srpskog pokreta", i to snagom "Daumierove karikature", a kako nije verovao u mogućnost kazne, niti u trijumf pravde, niti je iščekivao promene postojećeg stanja, nije želeo ni da se obmanjuje raznim manipulacijama, kraljevim glasnicima, prerušenim vojvodama i moralnim deus ex machina.
Iz ovako pesimističkog osećanja sveta proizišao je i lik Gavrilovića, nekako sterijanski tih i melanholičan, pasivan i umoran, (Gavrilović/Sterija se zatvorio u ćutanje i usamljenost, u potrazi za Horacijevim otiumom, što ga je on nazivao pokoj). Mada se po indikacijama u drami radi o "najbogatijem" građaninu u varoši, Gavrilović nekako ne liči mnogo na čoveka od trgovine i špekulacije. U njegovom ponašanju, mudrosti i rezonovanju, u načinu ophođenja, oseća se rezignacija umornog intelektualca – svesnog bede na zemlji, razočaranog i usamljenog. Likom Gavrilovića kao da je Sterija u srpskoj komediografiji anticipirao lik rezonera, koji će se šezdesetih godina XIX veka javiti u francuskoj idejnoj drami (A. Dima-sin, Ožije), u takozvanim komadima s tezom (pieces a these ili problem plays), sa zadatkom da "moralizuje" u ime pisca, kao neka vrsta lika-hora.
Gavrilović samo posmatra događanja, ali u njima aktivno ne učestvuje. Sve vreme stoji po strani i nije "do grla" u radnji komedije, već deluje nekako kao njena fusnota koja pomaže da se ljudi i događaji podrobnije osvetle, ali koja nema pokretačku ulogu. Nasuprot aktivnom «humornom društvu» koje, zahvaćeno koristoljubljem i zaslepljeno sebičnošću, neprestano pokazuje groteskno naličje svog rodoljubija, Gavrilović je samo pasivni komentator zbivanja. I kako ne pokreće komičku radnju, logično je da na kraju nije u mogućnosti ni da je razreši. Ili, tačnije, i on kao i pisac ne veruje da je moguć i ostvariv onaj, u svakoj komediji tako neophodan završni obrt, ona nagla (često i neočekivana) komična metamorfoza demonskog sveta i katastrofe u srećan ishod. Svet se u komediji ne može izmeniti, on se samo može ismejati i razobličiti. Zato kod Sterije i ne postoji klasično arhetipsko komično prepoznavanje, ne postoji anagnorisis, onaj isceliteljski trenutak (preokret) u razrešenju komične radnje nakon koga se "iskristalizuje novo društvo".
Sterija Rodoljupce ne završava kao što je to za komediju, pogotovo za veselo pozorje uobičajeno, radosno i sa smehom, već molski, "disonantnim tonom", s gorčinom i pesimizmom, u uverenju da će beda (u ovom slučaju lažnog rodoljublja) i dalje živeti i trajati na zemlji.
Preuzeto iz: Josip LEŠIĆ, Sterija, dramski pisac, Sterijino pozorje, Prometej, Novi Sad, 1998. |
|
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
L
A
R
Y
Z
A
P
P
I
A |
|
|
Lari Zapia (Lary Zappia) – Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, magistrirao na Univerzitetu u Kalgariju u Kanadi, pozorišni reditelj – slobodnjak; radi profesionalno od 1989. Do sad je postavio preko 35 različitih projekata (od opera i mjuzikla, do drama, komedija i vodvilja) u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Litvaniji, Italiji i Kanadi u velikim, nacionalnim pozorišnim, ali i u izvaninstitucionalnim grupama. Uz glumca Nenada Šegvića, suosnivač je riječkog HKD Teatra. Dobitnik je više profesionalnih i univerzitetskih nagrada i stipendija. Osim pozorišom režijom, bavi se naučnim i pedagoškim radom, i prevođenjem. Trenutno dovršava svoj doktorat u Kanadi, pri "Graduate Centre for Study of Drama" na Univerzitetu u Torontu, gde priprema disertaciju na temu režije kao autorstva, pod mentorstvom prof. Linda Hatčon (Linde Hutcheon). |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Želim vjerovati da nije slučajno režija srpskog klasika povjerena jednom «strancu»; želim vjerovati da je ta odluka slika vremena o kojemu naša predstava govori – vremena koje je, makar na trenutak, pogubilo svoju «ključnost». Rodoljupci su se ciklički pojavljivali u vidu ključnih uprizorenja koja su mjerila važne trenutke novije srpske povijesti kada je pitanje rodoljubija i rodoljubaca bilo od presudnog značaja za moralnu vertikalu naroda: doba Informbiroa, doba prvih kosovski nemira, doba svođenja računa s posljednjim ratom ... Za stoljeće i po Sterijinih Rodoljubaca u Srbiji su se vrtoglavom brzinom smjenjivali različiti jezici: jezik ulice, jezik medija, jezik oružja... Da me neko pita koji jezik sada vlada, ne znam što bih odgovorio. Jezik lagane apatije? Jezik urbanog egoizma? Jezik tišine? Osluškujem nastalu tišinu i gledam tko li će sada pod svjetla pozornice? I kojim će jezikom govoriti? Možda se nitko neće pojaviti? Možda su se svi rodoljupci već izredali? Dok tako čekam, iz mraka hinterbine pojavljuju se žene. Ženama ne treba bidermajer salon – dovoljna im je histrionska pustoš prazne scene u kojoj strašću i maštom grade svoje papirnato, pomalo mračno carstvo. Gledam ih i vidim kako su se sada (...) boje na barjacima isprale, kako su se himne toliko puta promijenile da više ni stihova nemaju, i kako je od rituala (...) ostala samo forma, dok se sadržaj negdje putem i vremenom pogubio. Svejedno, preko šuštanja papira, jednako se čuje dahtaj častohleplja, uzdisaj otimanja – pa makar za kokardama od natron-papira. Mane i vrline očigledno nisu privilegija spola. Život je jednako, čarobno nesavršen u svim svojim oblicima. I, kako kaže Cioran, moguć samo zahvaljujući nesavršenosti naše mašte, i – što je još važnije – pamćenja.
Lary ZAPPIA
Veliko delo našeg pozantog satiričara, aktuelno je i danas 150 godina posle nastanka, a za činjenicu da je režija srpskog klasika poverena "strancu“, Zapija kaže da nije slučajna.
"Želim vjerovati da je ta odluka slika vremena o kojemu naša predstava govori - vremena koje je, makar na trenutak, pogubilo svoju ključnost“, kaže Zapija, ali ga pomalo brine da odgovornost koju oseća prema tekstu ne nadmaši njegovu zadivljenost autorom. "U nekim epohalnim događajima po Srbiju događale i su se i epohalne režije ovog dela, kao na primer u JDP u doba Infrombiroa, ali i kasnije kada je taj komad Mijač dva puta režirao, pre kosovskih nemira i kasnije, kada su se svodili računi i upirali prsti u ratne profitere“, podseća reditelj.
Specifičnost užičkih "Rodoljubaca“ je i u tome što žene igraju muške likove, a muškarci ženske, ali reditelj upozorava da to "nije travestija, većtranspozicija“. On kaže da je početna ideja bila da glumci u belim odelima igraju u bazenu sa blatom, te da je od takvog rešenja odustao iz finansijskih i tehničkih razloga. "Ovo su rodoljupci bez boje, isprani rodoljupci, jer je danas sve zadržalo formu, a nema suštinu. Svijet oko nas nema nekakav mobilizirajući ili ključni događaj, a nas više zanima Obamina inauguracija od onog što nam se pred nosom dešava“, kaže Zapija i svedoči da je u Sterijinom komadu pronašao ne priču o žaru rodoljublja, većprvenstveno ljudski egoizam, koji je spreman da pozdravlja zastave svake vlasti.
Lary ZAPPIA - Nenad KOVAČEVIĆ, Danas, 3. februar 2009.
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
J
O
V
A
N
S
T
E
R
I
J
A
P
O
P
O
V
I
Ć |
|
|
Jovan Sterija Popović (13. januar 1806. - 10. mart 1856.)
Rodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora "prirodnog prava". Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd. Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta - Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.
J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama "Davorje", jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića. Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom "Smrt Stefana Dečanskog" otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu "Teatar na đumruku" i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu "Teatar kod jelena" (1847- 1848). Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. "Otac srpske drame" prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine. U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr. Komedija "Laža i paralaža" (1830), "Pokondirena tikva" (1830), "Tvrdica" (1837), "Zla Žena" (1838) i "Pomirenje" (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju "srpskog Molijera". Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu. Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni "slavjanski" jezik. Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija "Rodoljupci" u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.
Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.
Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu. |
|
|
|
|
Nastojeće pozorje nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam koje iz života, koje iz novina: i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi, dakle, ne ostaje nego progovoriti koju reč zašto takovo delo, s takovim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam da će to svima onima nepravo biti koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želeli da se za njima dobro govori.
Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji, jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.
Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti soglasan.
Jovan Sterija POPOVIĆ, predgovor Rodoljupcima |
|
|
|
|
Direktan prikaz zla
"Rodoljupce”, užareno kritičan i nepopustljivo direktan Sterijin komad o šupljem, deklarativnom nacionalizmu, reditelj Lari Zapija je vrlo smelo postavio na scenu Narodnog pozorišta u Užicu, opredeljujući se za minimalistički, brehtovski pristup. Scena je dizajnirana funkcionalno, vrlo škrto: par stolica, niz sablasno visećih sijalica, roto-papir na kojem izvođači ispisuju ime komada koji igraju, datume itd., retki surekviziti. Ta krajnja svedenost scenskih znakova, avetinjski prigušeno osvetljenje, kao i ograničenost boja na crnu i belu, osim vizuelne atraktivnosti, imaju i jasan metaforički smisao (scenograf Vesna Štrbac, kostimograf Snežana Kovačević).
Jedan od najradikalnijih rediteljskih postupaka u ovoj predstavi jeste polna transpozicija likova – Lepršić, Smrdić, Gavrilović, postali su Lepršićka, Smrdićka, Gavrilovićka, dok su Zelenićka, Milčika i Nančika postali Zelenić, Milči, Nandor. Ova inverzija se može shvatiti kao artikulacija ideje o prebacivanju odgovornosti na ženski rod, odnosno teze da su žene glavni krivci za nedavnu vrtoglavu pomamu nasilnog rodoljublja. Tačnost ove teze je, naravno, diskutabilna, ali je ona, ovako prezentovana, u pozorišnom smislu, vrlo zanimljiva jer podstiče raspravu, na planu sadržaja, kao i forme.
Brehtovska sredstva ukidanja iluzije podrazumevaju, između ostalog, fokus na izvođače, odnosno, ovakav rediteljski koncept traži nepogrešivu preciznost i uverljivost glumačkih interpretacija, što užički ansambl hrabro ostvaruje. Njihova igra predstavlja sintezu realizma i stilizacije. U glumi su prisutne emocije koje izazivaju identifikaciju publike, ali se ona i neprestano narušava, dovodi u pitanje, što inicira i kritičko mišljenje. Iluzija se kida različitim postupcima otuđenja – glumci saopštavaju imena likova koje predstavljaju, najavljuju scene, radnja se često prekida pesmama (zvuke u predstavi proizvode sami izvođači).
Tijana Karaičić igra Lepršićku koja otelotvoruje najstrašniji oblik lažnog rodoljublja – neumeren, agresivan, tragično zaslepljujući. Ivana Pavićević stvara lik gospođe Žutilov suzdržanije i racionalnije, a Tanja Jovanović i Biljana Zdravković igraju Smrdićku i Šerbulićku, brbljive i tupave malograđanke. Bojana Zečević, opravdano uzdržanije i hladnije, nastupa u ulozi Gavrilovićke koja je njihov antipod, neka vrsta lucidnog rezonera koji dovodi u pitanje njihove stavove, kočeći zahuktalu erupciju neiskrenog nacionalizma.
U skladu sa osnovnom idejom o ženskoj krivici u izazivanju tog paklenog cunamija patvorenog rodoljublja, muški likovi u predstavi sasvim su u senci žena – marginalizovani, bespomoćni, zakržljali. Slobodan Ljubičić mekano igra Zelenića, koji smireno, samouvereno i blagonaklono prosipa niz nacionalističkih klišea što, zbog te uprošćene mekoće govora, ima patetičan smisao. Svetislav Jelisavčić stvara lik Nandora, supruga Žutilovke, takođe skromnog i povučenog, a Nemanja Jovanović Milčija, njihovog sina, previše stidljivog, pomalo i autističnog, što se sve može shvatiti kao deo ideje o povratku matrijarhata.
Dosledno radikalan rediteljski pristup Larija Zapije u scenskom tumačenju Sterijinih "Rodoljubaca” sasvim opravdava ideju njihove produkcije i može poslužiti kao odličan primer novog, inventivnog, smelog interpretiranja naše dramske tradicije. Odbijajući mogućnost ilustrativnog, muzejskog i mrtvačkog tretmana klasike, reditelj se nepokolebljivo upustio u istraživanje savremenih značenja ovog teksta, ali i samog scenskog jezika. Lari Zapija je pronašao vrlo prodoran i brutalno direktan način prikaza esencijalnog zla koje proizvodi odvratno lažni, napumpani, silikonski patriotizam.
Ana TASIĆ, Politika, 16. februar 2009. |
|
|
|
|
