 |
Dramatizacija i režija ANA ĐORĐEVIĆ
Scenografija VESNA ŠTRBAC
Kostimografija LANA CVIJANOVIĆ
Kompozitor ANjA ĐORĐEVIĆ
Premijera:
15. mart 2009.
Predstava traje sat i 40 minuta |
|
|
|
ULOGE |
|
Miša |
RADOVAN VUJOVIĆ |
Ana |
MARIJA VICKOVIĆ |
Klara |
BOJANA MALjEVIĆ |
Evica |
MILENA VASIĆ |
Maks |
NEBOJŠA MILOVANOVIĆ |
Kolja |
BOJAN LAZAROV |
|
|
|
|
| JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE, BEOGRAD |
|
|
|
Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište nove Jugoslavije. Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta koje će biti za Jugoslaviju ono što je MHAT za Rusiju. Poznati reditelj Bojan Stupica, koji je zadavao velike muke cenzuri i policiji u Kraljevini Jugoslaviji, postavljen je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar Eli Finci, postavili su temelje repertoarske orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do današnjeg dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog dobio ravnopravno mesto. Prve sezone prošle su u znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, Gorki, Šo, Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i Nušić. Komadi su birani veoma pažljivo, reditelji su se dugo pripremali, a pripremanje komada do premijere trajalo je katkada i po pola godine. Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su između rata već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi. Duh, značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod čizmama komesara duha.
Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni međašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište. |
|
|
|
|
|
Priča je prividno jednostavna. Miša Maričić (Radovan Vujović) dolazi na studije medicine u Berlin. Upoznaje Anu Gutjar (Marije Vicković) i zaljubljuje se. U pansionu su i Maks (Nebojša Milovanović), Nemac, čiju pritajenu mržnju Miša Maričić oseća, Rus Tumanov (Nebojša Lazarov), koji Mišu doživljava kao svog rođenog (večno prijateljstvo i ljubav između Rusa i Srba?) i od početka ga odgovara od ljubavi sa Nemicom. Ne mogavši da izdrži, Miša se ipak prepušta ljubavi, ali uviđajući kakve su kulturne i društvene razlike između Nemačke i Srbije, u bojazni od mogućeg reagovanja svojih najbližih (naročito majke i sestre) na strankinju, u strahu i da bi njegova voljena patila u njoj stranoj sredini, odustaje od svoje ljubavi i napušta Anu.
(...)
No, ono što je u pozadini ove ljubavne drame ima jedan vid nacionalne muke kojom su bili opterećeni intelektualci tadašnje Srbije koja se „čupala” iz svoje zaostalosti. I u njoj, kao i u ostalim delovima Evrope, 19. vek bio je vek romantizma i buđenja nacionalne svesti. Ali ponos, koji je morao da bude neizbežan podsticaj takvom buđenju, sudarao se sa svešću o zaostalosti Srbije, stvarajući unutrašnju podvojenost, katkad i osećaj krivice kod onih koji su spoznali jedan drugi svet i koji su se plašili svoje „odrođenosti”.
 Ana ISAKOVIĆ, E-novine, 18. mart 2009.
ŠVABICA treći put na Pozorju
28. maj 1971, Narodno pozorište Beograd -
Dramatizacija Mirko Miloradović, režija Boro Grigorović. Uloge: Miloš ŽUTIĆ (Mihajlo, Mika Mihajlović, student), Ljubiša KOVAČEVIĆ (Mihajlo, Mika Mihajlović), Stanislava PEŠIĆ (Ana Gutjar)...
19. april 1980, Narodno pozorište Sombor -
Dramatizacija, režija Miloš Lazin. Uloge: Aleksandra Nikolić (Ana Gutjar), David Tasić (Dr Miša Maričić), Milan Bogunović (Miša Maričić), Lidija Stevanović (Klara) ... |
|
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
N
A
Đ
O
R
Đ
E
V
I
Ć |
|
|
Ana Đorđević: Rođena 1977. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Režije: Vilenjak, po motivima O. Vajlda, JDP, Scena "Mata Milošević"; N. Koljada, Praćka, Beogradsko dramsko pozorište; V. Šekspir, San letnje noći, Gradsko pozorište Podgorica; Stevan Koprivica, Kad porasteš bićeš ja, Pozorište "Boško Buha"; M. Belović, Ždralovo perje, Teatar za decu i mlade, Skoplje; Ana Đorđević, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Pozorište "Boško Buha"; Kiš/Baletić/Đorđević, Red vožnje Andreasa Sama, JDP Beograd; Molijer, Don Žuan, Bitef teatar; Žo Ruts, Sirano, Malo pozorište „Duško Radović“; Bokačo, Dekameron, Pozorište „Boško Buha“; Džo Orton, Šta je sobar video, Narodno pozorište Subotica. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
U patrijarhalnom svetu interes, pa ako hoćete, i korist zajednice je iznad bilo koje vrednosti pojedinca. U tom društvu moral se izjednačava sa korisnošću za zajednicu i tu nema malograđanskog licemerja. Ne bi mi bilo ni zanimljivo da pričam o očiglednom licemerju, o nemoralu koji se u javnosti prikazuje kao moral. Švabica je, zapravo, priča o potrebi da pojedinac, rođen u patrijarhalnoj sredini, odredi sebe kao suštinski slobodnu ličnost. To je priča o čoveku koji je iz jedne takve sredine u jednom trenutku poželo da bude slobodan. U Miši se vodi bitka između patrijarhalnog i istinski slobodnog čoveka koji ima svoj moral i svoje emocije, a ljubav je pokretač ove borbe. (...)
Švabica je ljubavna priča. Odavno sam uverena u to da ljubav na sceni nikada nije ono što se podrazumeva. Iza ljubavi na sceni uvek se krije nešto drugo. Ljubav ima bezbrojne forme i imena. Ana Gutjar je jedina žena koju je Miša Marić voleo. Zbog čega ju je voleo? Zbog čega je voleo baš nju a ne neku drugu? Onaj koga istinski volimo, određuje nas i simboliše ono što nas je odredilo kao ličnost. Onaj koga volimo, odgovor je na najdublje naše intimne komplekse, svetonazore i najdublji osnov našeg vapijućeg istinskog Ja.
Ana ĐORĐEVIĆ
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
L
A
Z
A
L
A
Z
A
R
E
V
I
Ć |
|
|
Laza Lazarević (Šabac, 1851 – Beograd, 1890) U Beogradu je završio prava. Kao državni pitomac odlazi u Berlin da studira medicinu. Po završenim studija postao je lekar specijalista Opšte državne bolnice u Beogradu. Od tada pa sve do smrti Lazarević je mnogo radio na organizaciji saniteta i na medicinskoj nauci kao lekar primarijus. Bio je član Srpskog učenog društva i Akademije nauka, pomoćni lekar u ratovima 1876-1878, organizator velike rezervne bolnice u Nišu u vreme Srpsko-bugarskog rata (1885), sanitetski potpukovnik i lični kraljev lekar. Kao književnik je delovao u prvoj fazi srpskog realizma i sa samo devet pripovedaka postao jedan od najznačajnijih pripovedača. Uzor su mu bili ruski realisti, ali i tradicija usmenog pripovedanja. U središtu njegovih zanimanja su društvene promene koje su zahvatile srpsko patrijarhalno društvo ’70-ih i ’80-ih godina XIX veka. Lazarević se pritom usredsređuje na individualno-psihološke i moralne osobine likova koji čuvaju tradicionalne vrednosti, dok su socijalna motivacija i etnografske pojedinosti u pozadini. Realističkim pripovedanjem i lirskim stilizacijama, kompozicijskim skladom, brigom za jezik i osobito uvođenjem psihološke motivacije Lazarević je postao začetnik srpske psihološke novelistike. Pripovetke: Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, On zna sve. Pripovetka Švabica ostala je nedovršena i objavljena je posthumno. |
|
|
|
Moralni problem
Razapet između sebe i porodice, između nauke i umetnosti, između srca i razuma, Lazarević nije mogao stvoriti više, ni pisati drugačije. Težina njegovih pripovedaka nije u tome što bi bile mnogobrojne, nego što su nezamenjive, kao god što njihova vrednost nije u dubini, nego u visinama.
Ne gledajući na književne vrline Švabice, smatrajući tu priču početničkom, nedovršenom i, čak, tvrdeći da je nije trebalo posle piščeve smrti ni objavljivati, istoričari književnosti i kritičari najviše su se zadržali na pitanju da li je pripovedač trebalo ili nije da uzme Anu, gotovo jednodušnog mišljenja da jeste i da to nije učinio samo stoga što su i on i njegov pisac konzervativnih ideja. Za pisca priče, preko njegovog junaka Maričića, problem nije tako jednostavan kao za njene kritičare. Za Maričića, i za pisca, posredi nije socijalni i običajni, već moralni problem. To je sukob između lične sreće i porodice, između ličnog zadovoljstva i tuđeg bola, između egoizma i ljubavi ka drugom. Maričić neće da bude srećan po cenu da mu mati, braća, sestre i prijatelji zbog njegove ženidbe budu nesrećni. Ima i drugi, ne manji razlog što se on ne ženi Švabicom, redovno previđan – pod tim uslovima ne bi bili srećni ni njih dvoje. U Lazarevićevoj Švabici ne radi se o naprednim i nazadnim idejama, nego o sudbinama.
Milan KAŠANIN (iz programa predstave)
Susret sa sobom u "Švabici"
(...) Švabica nije priča o nekom koliko god potresnom, opet i običnom umiranju, ili o ljubavnoj vezi i njenom osujećenju, već je priča o sudaru osećanja ljubavi i dužnosti, priča o emocionalnoj smrti koja ima razmere tragedije...
Nije to samo pripovetka iz daleke prošlosti o sudaru osećanja i predrasuda, to je priča i o nama danas, o želji da nas drugi prihvate i paradoksalnoj nesposobnosti da budemo prihvaćeni. Odbačeni, poniženi, uvređeni, potcenjeni u svojim vrlinama i prenaglašeno osuđeni zbog svojih mana... na kraju jedne epohe kojoj smo dali neslavan završetak, eto nas gde u ljubavnoj izvrsnosti jedne berlinske "Švabice" lako možemo videti figuru nemačke ljubavi koju, čak ni onda kada su nas poštovali, kao u spomeniku braniocima Beograda, ili Geteovim prevodima Vukovih narodnih pesama, osećamo i znamo da Nemci za nas nisu imali.
Nemci su u ovom slučaju drugo ime Evrope. Lazarevićeva Ana je neka vrsta simboličke utehe za jedno dugotrajno odbacivanje, to je gotovo arhetipska slika kako bi bilo kada bi nas u Evropi hteli, ovakve kakvi smo. Odrpane i namučene, ali ne manje vredne ljubavi, barem dok je mi sami ne izneverimo i ne odbacimo...
Od dalekih vremena Laze Lazarevića i njegove pripovetke, ako se išta promenilo, možda je samo izašlo na gore. Zato Anina volja da živi u okolnostima koje su znak civilizacijske zaostalosti nije znak prihvatanja naših naravi i običaja, bede materijalne civilizacije u Srba na kraju devetnaestog, a odmah bi se moglo dodati i na kraju dvadesetog veka...
Da je nad njim [junakom] izvršena prava društvena prinuda, a to će reći da su brutalnim sredstvima nagovaranja, ucenjivanja ili sprečavanja, pokvarene njegove ljubavne perspektive, onda bi on trpeo nasilje sredine oličeno u realnim i realistički prikazanim radnjama. Ali ako on ipak sam vrši nasilje nad sobom, interiorizovani društveni um u njemu proizvodi autokastraciju, on mora da odustane od svoje želje da bi ispunio svoju sopstvenu želju: ta supstitucija želje, zapravo je razobličavanje samoga sebe u očima društva, a to će reći svojim sopstvenim očima, on mora da deluje besprekorno. Otuda dok se iz njega povlači metafizički potencijal klasičnog tragizma, u njegovom psihološkom profilu u tome da je prostor nemogućeg već u njemu samome, rađa se tragizam modernih vremena...
Laza Lazarević je napisao priču o susretu različitih kultura i – napokon – o našem susretu sa sobom. U tom tragičnom ponoru, koji je i danas toliko aktuelan, Lazarević je nadmašio svoju, možda i našu, epohu.
Aleksandar JERKOV (iz programa predstave) |
|
|
|
|
Kao što se dobro sećamo važnih lekcija iz komunikologije, poruka se najbolje prenosi ako je tako duboko ukrorenjena u medij da se može reći – “medij JE poruka”!..Tako se i našem vrsnom realističkom pripovedaču sa samih početaka moderne srpske literarne istorije, tako reći našem Čehovu – lekaru i piscu Lazi Lazzareviću, posrećilo u naslovu svoje značajne pripovetke – ŠVABICA.Mogla je to lepo biti NEMICA, ili kako god – Gospođica iz Berlina, ili Moja ljubav, Nemica…Ne – on je odlučio da je nazove ŠVABICA!..Onako kako Srbi, arogantno i sa svojih umišljenih visina, zovu Nemice, jer su ŠVABE – zna se Nemci, ali onako odozgo gledano, kako se odavde gledaju svi koji nisu Srbi – i Amerikanci i Englezi, pa i Rusi kad treba da se pokažemo, a o “ciganima”, Jevrejima, Turcima, Crncima…da i ne govorimo!…Ovo je delimično i ispovedna priča ili to samo tako izgleda, jer autor se izražava u prvom licu a glavni junak je i sam student medicineu Berlinu i jedan od prvih lekara u Srbiji, kasnije. Da čovek ne poveruje šta sve nije stalo u ovu priču i narvno – dramatizaciju i predstavu rediteljke Ane Đorđević. Tu je prča o nemogućoj ljubavi zbog obaveza – klasična priča iz velikih književnosti o sukobu Ljubavi i Dužnosti…pa je tu priča o mentalitetu Nemaca i mentalitetu Srba, ali bogme i Rusa, pogotovo…pa je tu priča o nemogućnosti spajanja dva sveta, ne na ličnom i intimnom planu, tu problema ni u kojoj kombinaciji nema, ali ih ima na nivou javnih i društvenih, ali i državnih ustrojstava…pa je tu priča o vremenu, pa priča o nastanku male Srbje Na Istoku, pa priča o romantičnoj veri u promenu kroz ljubav i toleranciju, pa priča o zanosu i racionalizmu, pa priča o porodici koja dominira u patrijarrhalnom Matrijarhatu srednjovekvnih običaja Srbije u nastajanju..I mislim da još postoje i priče o devojačkom prijateljstvu, o dobroti, o jedinoj ljubavi i smrti. Sve to vešto je upleteno u ovu čistu i elegantnu scensku priču, pošteno, jasno, nedvosmisleno, ali sugestivno i jednostavno poetčno. Poezija počinjhe već od prvog susureta sa scenografijom Vesne Štrbac i sa muzikom Anje Đorđević. Scena ne predstavlja – što je lako moglo da se desi – ni Berlinsko okruženje, ni Valjevski kraj. Ne, to su prosto i sasvim primereno današnjoj finansijskoj krizi – slikane scenske zavese i jedan jasan, ali sasvim dalekoistočni portal – kao kapija Rašomon u istoimenom filmu Akira Kurosave u kome se prepričava strašna i višeznačna sudbina dvoje mrtvih supružnika nad kojima je neko izvršio nasilje.A to nasilje o kome se ovde radi, vrše običaji i obziri, strah od nerazumevanja sredine, strah jednog naprednog intelektualca da će povrediti voljenu Nemicu ako je dovede u Valjevo, takvo kakvo jeste i strah da će povrediti svoju porodicu i ugroziti svoj mogući položaj ženidbom sa strankinjoim i to Švabicom!.Ti obziri koji ubijaju jasno su pročitani i opisani, kažem pre svega tom upadljivo poetskom scenografijom slikanih oblaka na zavesama na sceni. Tako se cela predstava dešava negde na nebu, negde u sećanju i među osećanjima, uzvišenim i surovim istovremeno. Tome doprimmnosi i muzika – bez folklora ali dramatična i jasna, kao i sama surova priča. Surovo je sve – i prvi susuret sa Nemačkm i Nemcima i bratsko povezivanje dvojice Slovena - Rusa Kolje – Bojana Lazarova – širokog i tipičnog kolikoi treba, suptilnog i posebnog koliko treba – sa Srbinom, lekarom na studijama, Mišom, prvim licem komada – odličnim i veoma slojevitim Radovanom Vujovićem. Njihov spontani oponent je treći muškarac u Berlinskom studentskom domu Nemac Maks – vrlo jasni i upečatljivi Nebojša Milovanović. I naravno – priča – o svemu o čemu smo već rekli – kreće, kreće i nezadrživo povezuje dvoje bajkolikih likova iz mašte i poezije – mladu Nemicu, kćerku vlasnika Doma – Švabicu – Anu – lirsku i romantičnu, ali čednu i racionalnu, Mariju Vicković i studenta iz neke daleke Srbije Na Istoku – Mišu. Njihova ljubav postaje prava centralna tema i lepo se prati obogaćena paralelnim, ali neuspelim ljubavnim nadanjima između raskošne lepotice, Nemice Klare – precizna i proživljena do tragizma, Bojana Maljević i pomenutog Rusa – Kolje. Domovinu Srbiju predstavlja čvrsta, jaka, moćna, odlučna i staromodna sestra Evica, Milena Vasić – u odličnom kostimu Lane Cvijanović – sa staromodnom i frizurom i nošnjom kao i ulogom u društvu, porodici i životu svoga brata, studenta i lekara. Njeno stalno podsećanje na DUŽNOST – pa prema porodici, pa prema državi, pa prema običajima…sasvim ozbiljno osporava romantični zanos lekara koji je već zgotovio priču o ženidbi sa Švabicom i njeno dovođenje u malo i nikakvo Valjevo u Srbiji. Te suptilne dileme i taj strašni pritisak koji živi u svakome od nas i taj zid koji se izgradi pred nama kad treba da se odlučimoi za nešto sasvim, sasvim novo i drugačije, ta čipka prepreka i nemoći da se stvar izvede – iz obzira, iz pažnje prema drugima, iz obaveze…to je naravno – osnovni materijal priče i predstave. I taj materijal je ispričan suvislo i odgovorno, scenski jasno, tako da se kao predstava prirodno nastavlja na PREVODJENJE koje smo na Velikoj sceni istog ovg Jugoslovenskg Dramskog Pozorišta, u režijio Dejana Mijača, gledali pre dve nedelje. I tamo, kao i ovde, postoje BARIJERE i nemoguće ih je preći, sem ako se ne pronađe NOVI način da se prevaziđu dotadašnje predsrasude. Ali predrasuda je toliko, a čovek je slab i smrtan i nema vremena ni moći da sam menja svet u tolikoj meri. No - kreativni zadatak je tu i videli smo ga postavljenog suptilno i otmeno, ali čvrsto i razumljivio. Ovom predstavom je mlada rediteljka Ana Đorđević potvrdila revolucionarnu ulogu rediteljki u novom pozorištu Beograda, a pokazalo se i da je naša, Beogradska gluimačka Akademija, pripremila ODLIČNE glumce, samo ako je pred njima jasan i važan zadatak – kakv je bio ovaj sinoćni – ŠVABICA Laze Lazarevića. Bravo! Odlično! Čestitam!
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 16. mart 2009.
Šta se dešava kada se ogrešimo o svoje srce i damo prednost razumu? Kako izgleda život kada odbacimo ljubav u ime svoje porodice, zemlje i naroda, ili u ime buduće karijere i građanske dužnosti? "Švabica", divno delo Laze Lazarevića, opisuje životno stradanje stipendiste srpske vlade u Berlinu, lekara Miše, kome patrijarhalna srpska sredina devetnaestog veka nije dozvolila da dostigne celovitost i bude srećan.
Ovaj tragičan komad o neispunjenoj zaveštanoj ljubavi, o nemogućnosti čoveka da se odupre sistemu u kome živi i postane onakav kakav želi da bude može se svrstati u vanvremenske klasike koji plene svojim sadržajem i moralnom porukom. Laza Lazarević je stvorio izuzetno delo i zbog toga će mu se ljudi uvek vraćati – napisao je duboku ljudsku dramu koja može biti istinita za sve nas, bez obzira na to kom društvu i vremenu pripadamo. Uspeo je da prikaže teške moralne dileme čoveka koji želi da ostane čestit, a mora da bira između dužnosti i svojih emocija.
Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte – odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar, lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike.
Mnogi momenti u delu podsećaju na Šekspirovu tragediju "Romeo i Julija". Slična saga o zabranjenoj ljubavi, o patnjama i preprekama na tom putu, o nerazumevanju i odbacivanju od strane najbližih, kao i konačno stradanje mladih ljubavnika. I tokom same predstave čujemo eksplicitnu aluziju autora na Šekspira kroz citat: "Call me but love, and I’ll be new-baptised". Ime i prezime su i ovde prepreke na putu ljubavi, kao i nacionalnost, kultura, veroispovest. Međutim, za razliku od Romea i Julije, koji su se predano i posvećeno borili za svoje emocije, naš Miša odbacuje i prekida dato obećanje, da bi mnogo kasnije spoznao kakvo je nedelo počinio.
Odlični glumci su nas više puta doveli na ivicu suza i potpunog rastrojstva. Miša nikada neće zaboraviti svoju Švabicu, živeći promašenim životom bez ljubavi, koji se pretvara u izvestan oblik smrti. Podsvesno želeći da kazni majku i setru, samouništenjem protestuje protiv srpske porodice, sistema i racionalnosti.
Svakome ko voli pozorište bih, svakako, preporučila ovu izvanrednu predstavu. Jer, ako pozorište ima moć da u nama izazove osećanja, onda ono neizostavno ima moć i da menja našu svest i kulturu u kojoj živimo. A upravo "Švabica" je komad koji ima moć da nas podseti na opasnost predrasuda.
Ana TODOROVIĆ, B92, 18. mart 2009.
Koreografija stolica
Ovu priču o sukobu ljubavi i osećanja dužnosti za koje današnje vreme nema razumevanja, ne samo zbog nedostatka osećanja dužnosti već zato što teško da je sposobno i za ljubav, rediteljka realizuje modernim i inventivnim pozorišnim jezikom. Najzad je jedna skoro realistična priča, bez mnogo mistifikacije prevedena u moderno pozorišno ostvarenje. Pritom, rediteljka se nije libila da posegne za elementima melodrame koji su možda bili presudni za postizanje odgovornosti prema vremenu u kome stvara.
Učesnici ovog projekta, pre svih dvoje glavnih junaka Radovan Vujović kao student Miša i marija Vicković u ulozi Ane, bili su na visini zadatka. Njima se pridružuje komični Nebojša Milovanović u ulozi nemačkog nacionaliste, potom šarmantni Bojan Lazarov u ulozi ciničnog ruskog studenta, Milena Vasić kao tumač tradicionalnog koje ume da razume ljubav, i diskretna i emotivna Bojana Maljević u ulozi Klare.
Najlepše mesto ove predstave (uz scenografiju Vesne Štrbac i kostime Lane Cvijanović), njen poetski vrhunac, bila je koreografija stolica koje glumci sve vreme razmeštaju po sceni, prevodeći ih na kraju u samrtnu postelju glavnog junaka i njegove želje za svetom.
Željko JOVANOVIĆ, Blic, 19. mart 2009.
Ana Đorđević koristi epistolarnu formu pripovetke Laze Lazarevića kao materijal za kolažiranje poetski nadahnutih fragmenata kojima se filmskom montažom, premotavanjem vremena unapred i unazad, repeticijom pojedinih scena i paralelnim radnjama ispreda priča o osujećenoj ljubavi između Srbina i Nemice u drugoj polovini 19. veka. Iako razmeštanja stolica na sceni tokom promena ne deluju uvek kao jasan znak, uz nepotrebno potcrtavanje toga kada se i gde radnja odvija, predstava Ane Đorđević nudi esenciju tištećeg bola koji nastaje kao posledica samoranjavanja izazvanog banalnim zahtevima sredine. (...)
S. O., Yellow Cab, 10. april 2009.
Ljubav i malograđanština
Precizan, gusto liričan, melodramski prikaz kornejevskih sukoba između ljubavi i dužnosti, odnosno rigidnih društvenih konvencija koje sputavaju slobodu pojedinca. U drugom planu predstave problematizuje se i naš nacionalni identitet, istorija, patriotizam, odnos prema Zapadu, kao i relacija između individualnih i nacionalnih interesa.
Radovan Vujović, u ulozi Miše, vešto je pokazao niz njegovih metamorfoza. U vreme dolaska na studije u Berlin, Miša je naivan, smeten, dopadljivo iskren i sasvim nevin. Zaljubljivanje u Anu donosi mu upoznavanje vrtoglave strasti i gubitak kontrole, a napuštanje ljubavi proizvodi parališući očaj koji izbija život iz svakog dela njegovog bića. Marija Vicković štedljivim, uzdržanim, a izražajnim sredstvima, sa izuzetnom osećajnošću i toplinom, oblikuje otmenu, pravičnu, radoznalu Švabicu Anu. Njen buran emotivni život, osećanja koje je lome, glumica prikazuje minimalistički, putem diskretnog telesnog nemira, prigušenih trzaja, mnogoznačnih pogleda. Kontrast između maske rezervisanosti koju mora da nosi i unutrašnjeg razdora uzbudljiv je način izražavanja njene korenite tragičnosti.
Milena Vasić stvara lik Mišine zabrinute sestre Evice, dirljivo uporne u pokušajima da vrati brata u život. Nebojša Milovanović neposredno igra krutog, nesimpatično samouverenog, gordog i nacionalistički orijentisanog Nemca Maksa. Bojan Lazarov stvara lik energičnog, nesputanog i pragmatičnog Kolje, u jarkim bojama, a Bojana Maljević igra ograničenu i slabo obrazovanu, ali vrlo direktnu, samosvesnu i koketnu Klaru.
Događaji u predstavi se ne ređaju hronološki, već se iscrtavaju fragmenti radnje, u flešbekovima i flešforvardima, čime se u prvi plan postavlja individualni, emotivni doživljaj protagoniste Miše. Takvo pripovedanje se nesmetano i jasno prati zahvaljujući projektovanju natpisa vremena i mesta odigravanja događaja. Scenografija je svedena i uslovna, dominiraju slike tmurnih, depresivnih oblaka, koje imaju lirski i metaforički smisao (scenografija Vesna Štrbac).
Predstava Švabica Ane Đorđević poetično i suptilno se bavi pitanjima posledica odbacivanja ljubavi zarad zadovoljavanja društvenih zahteva. Ljubav se izjednačava sa slobodom, a odbacivanje ljubavi, zbog malograđanskih očekivanja, poistovećuje se sa gubitkom slobode i individualnosti. Takvi izbori izneveravaju istinu i masakriraju život, praveći od ljudi ruine, izduvane vreće, razočarane i nesrećne duše, bez volje da pronađu izgubljeni smisao i ponovo otkriju radost.
Ana TASIĆ, Politika, 12. april 2009. |
|
|
|
|
