 |
Adaptacija, režija, scenografija
i dizajn svetla
TOMI JANEŽIČ
Kostimograf MARINA SREMAC
Kompozitor i dizajner zvuka TOMAŽ GROM
Asistent reditelja BORIS LIJEŠEVIĆ
Pomoćnik reditelja ŠPELA TROŠT
Konsultant scenografa SAMO JUREČIČ
Dramaturg MILAN MAĐAREV
Organizator NEVENA VUČKOVIĆ
Premijera:
28. oktobar 2008.
Predstava traje 140 minuta bez pauze
|
|
|
|
ULOGE |
|
Maca, pevačica u kafani, lepa i promuklog glasa |
JASNA ĐURIČIĆ |
Trener, bivši trener lokalnog kluba, alkoholičar i barmen |
BORIS ISAKOVIĆ |
Srećko, izmenjen pod krilima crkve |
VLASTIMIR-ĐUZA STOJILJKOVIĆ |
Lole, mlada zver sa belim zubima kojima lomi koru hleba |
SRĐAN TIMAROV |
Devojke, uhvaćene pored puta, krenule da vide nešto, da dožive nešto, da zarade nešto |
Plava |
ANĐELA STAMENKOVIĆ |
Plava |
MILICA GRUJIČIĆ |
Crna |
MILENA PREDIĆ |
Crna |
VIOLETA MITROVIĆ |
Crna |
LIDIJA ANDONOV |
Smeđa |
SOFIJA JURIČAN |
Smeđa |
ANA MARKOVIĆ |
Dete |
SUZANA LUKIĆ |
Dete |
JELENA PETROVIĆ |
Gazda od kafane, mini marketa, auto otpada |
NENAD ĆIRIĆ |
Poslovođa |
LADO LESKOVAR / PREDRAG CUNE GOJKOVIĆ |
Radnik |
DUŠKO AŠKOVIĆ |
|
|
|
|
| POZORIŠTE ATELjE 212 - BEOGRAD |
|
|
|
| Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami (Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal (Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)... |
|
|
|
|
|
Nadomak Šume koja blista
...Šuma blista, "drama koja počinje jedne večeri i završava se ujutru", okuplja "svet s margine" čija sociološka tipičnost nije ni ranije izmakla oku dramatičara: kafanska pevačica, bivši sportski trener, sada alkoholičar, barmen i izbacivač u istom licu, muž/nasilnik koji se, "iskupljen patnjom", pokajnički vraća, autoprevoznik, nezaintresovan za prirodu "tovara" koji prenosi, devojke (ti novi likovi koje dugujemo "tranzicijskom" poslu trgovanja ljudima), gazda kafane s nastupima plemenitosti, radnici i poslovođe, ti što "seku šumu" u ime sveta zabave i izobilja, kojem nikada neće pripadati. U "kafani pored puta", od sumraka do svitanja (u vremenu i prostoru tako dragim ekspresionistima), teku životi, u razgovorima... U tim životima nema planova, jer nema perspektive ni iz nje proistekle racionalnosti, svest je blago pomućena jeftinim pićima i otupela od umora, bezosećajnost prema drugima tek je uzvratna mera za njihovu bezosećajnost, nastupi okrutnosti nemotivisani su ili sasvim nesrazmerni povodu, odluke nagle i bez izgleda da se ostvare... "
 Mirjana MIOČINOVIĆ |
|
|
|
|
Ukraj puta, život (pluta)
(...) Stapajući "mitsko mesto" srpskog/balkanskog etnosa, kafanu, sa metaforom Puta, koji je paradigma dramskog kretanja, ali istovremeno i "osnovna jedinica" metafizičkog mišljenja, Milena Marković se dramom Šuma blista otiskuje u onu sferu dramske pustolovine za koju su sposobni samo najsmeliji – čitaj: najspokojniji – stvaralački duhovi.
U kafani, napuštenoj od vlasnika, ispražnjenoj od gostiju, lišenoj muzičara i glasova, "ništa se ne događa"; to jest, kao što i očekujemo od autorske poetike koja istinski polazi od konsekvenci čehovljevske dramske revolucije, dešava se manje od ništa, tačnije, jedno Ništa gospodari zbivanjima. Na prvi pogled, izbacivač/barmen Trener i kafanska pevačica Maca su bliski beketovskim ruinama, od kojih su ostala samo primarna i primalna čvorišta emocija, naplavine životnih poraza: oni, poput ogrubelih idealista iz Šina, kroz pustolovinu trpe čekanje. Razlika se uspostavlja, ipak, u polju alegorijskog: ono što, retko i na granici zamišljenog, podstvarnog, uopšte i dospeva, putem izgubljenih, do njih i njihove opustele kafane – Loletov kombi sa (pre-prodatim) ženama, Gazda u svom poslednjem jalovom pokušaju da pobegne od zadatog života-kao-računice, Srećko, pobegulja iz Želje, koliko i iz Odricanja – sav ovaj nepouzdani, fragmentirani mutljag svakodnevice predstavlja već preživljeni Život koji ih je odbacio i koji je, takođe, s njihove strane prividno poreknut i sveden, izvagan i demistifikovan. A ipak, isti taj život nije ni izdaleka završio sa njima, Put koji se zaziva/poriče/prezire nije okončan, premda su mu konture jedva razaznatljive u svetu urušene, ocvale, beznadežno isprljane i (samo)prezrene jave. (...)
U dušama protagonista drame Šuma blista prazno je kako dole – među naplavinama sećanja, poraza i gubitaka od kojih se uzalud beži u snove – tako i gore, u hladnim visinama nadljudskih Ideja koje bi trebalo da pruže utehu... SREĆKO: Prazan sam čovek sad, ko anđeo božji.
Svetislav JOVANOV
Vila u supi
(...) Svi junaci nove drame Milene Marković susreću se na granici blistave i tabuirane vilinske šume; iznad drevnog grada potonulog u zemlju (Ja sam juče video rupu na livadi, Maco, i unutra leži neki stari grad (...) video sam stubove i na njima anđele kako se smeju...), koji bi, u isti mah, mogao biti i groblje na kome su sahranjeni anđeli kojima curi (...) mleko sa brada (možda Macina odbačena deca); na putu, koji je sam za sebe nečisto i opasno mesto...
Prema tradicionalnim verovanjima granične prostore naseljavaju ambivalentna neljudska i nadljudska bića, demoni posrednici između ovog i onog sveta; zemlje i neba; ženskog i muškog; vatre i vode, između ljudskog i životinjskog, ljudskog i demonskog (nadljudskog). Ova dvostrukost u drami Šuma blista posebno obeležava ženske likove (Gazda: Ne smem da kažem. Znaš, ako kažem ona možda će da ode. Sreo sam je tu, u šumi sam je sreo... Ne smem da je zovem po imenu...). Tabuiranost imena tišična je, prema tradicionalnim verovanjima, za bića povišene moći, demone, božanstva. Njih ne treba imenovati kako ih time ne bismo dozvali. Istovremeno, dobre, vredne stvari i bića, poput voljene osobe, tradicionalni čovek ne imenuje da ih ne bi potkazao i pokazao višoj sili. Ko zna pravo ime i meru, ima vlast nad bićem, predmetom ili pojavom – to je univerzalno magijsko načelo...
Maca svoje ime nosi kao deo zoomorfnog belega: ja sam Maca (...) zato što imam malo dlaka, ko brci, malo dlaka imam tu, ona se po svojoj vezanosti za prostor drmske krčme i po moći koju ima nad muškarcima približava drevnoj južnoslovenskoj predstavi i veštici kao onoj koja zna. Macina pesma sadrži elemente tradicionalne predstave o ženskom kao opasnom, zavodničkom, zlom, onom koji pije pamet i snagu, čiji dodir otvara opasnu vezu s onostranim...
I devojke, belo roblje koje pored kafane prevozi Lole, takođe imaju odlike ženskih demona – vila. Njihova vilinska priroda nagoveštava se dužinom kose i češljanjem i negovanjem kose, što je tipično vilinski posao... Slikom bežanja od muža i dece neposredno se asocira široko rasprostranjeni motiv o majci-vili koja beži od svog ljudskog poroda i uloge obične žene (...)
Vilo vilo lepo žensko / ovamo ti kosa / a dole ti papci / ovamo za prsten / onamo za supu... Tradicionalna predstava o vili postaje osnov komičkog paradoksa: ljudska polovina je za prsten, a zoomorfna za supu. Dvostrukost ovde više nije izvor moći, već izvor ugroženosti. Sve tradicionalne predstave o graničnoj prirodi žene i moći ženskih demona, bivaju u drami Milene Marković suštinski desemantizovane. iako zadržavaju moć graničnih bića da ugroze druge, njene žene, kao ni muškarci, ne žive više u svetu primarne čvrste strukture u kome postoje ogrešenje i kazna, prestup i ispravni postupak, narušavanje i vaspostavljanje reda... Između prošlosti koju su izmislili i budućnosti koju neće dosegnuti, njeni junaci traju u blatu svakodnevice, koje bi se, možda, okončalo Samo kad vi ovaj vetar prestao / i ovi ljudi kad bi nestali.
Ljiljana PEŠIKAN-LjUŠTANOVIĆ |
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Tomi Janežič očigledno ima veoma jaku umetničku vezu sa novijim opusom Milene Marković putem kojeg se njegov rediteljski interes sublimira ako ne u najboljem, onda bar u najintrigantnijem izdanju kontroverznih razmera. Naizgled s lepršavom lakoćom i na radost svih, a u stvari težačko-majeutički, Šuma blista nudi i ne žuri a isporučuje sve po redu: nešto malo tona, nešto malo slike, ali to "malo" što se vidi katkad zna biti i više nego dovoljno ne samo da mu se poveruje nego i poželi da je drugačije. Tumačenje, igra ili u ovom apartnom slučaju mnogo više samo Prisustvo glumaca na spazmično praznoj i tamnoj sceni – Jasne Đuričić, Borisa Isakovića, Vlastimira-Đuze Stojiljkovića i drugih – s velikom snagom oživljava slabošću nagrižene ljude koje Milena Marković gotovo uvek poetizuje darujući im moć govora da iz punih pluća ispljunu mnogo i daleko, što je još važnije istinito, pa i istinitotvorno. Sav taj bezmalo groteskan tretman, kako teksta, same stvari, tako glumaca i publike dabome, podrazumeva otvaranje polja različitih i raznorodnih struktura i realnosti, a ova predstava otvara toliko mnogo da bi se lako mogla hvaliti ili kuditi, svakome neka je na volju, da je poput kafanskog "Solarisa". Da, kafana kao sudbina na nekoj granici, u svemiru valjda, ili crnoj rupi, rodno, "tranzicijski" i po drugim pitanjima korektno. O tome peva jednostavnošću zabaršurena šuma koja blista, o tome se valjda u vezi sa Svime radi i samo se ta radnja ultimativno trpi.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
T
O
M
I
J
A
N
E
Ž
I
Č |
|
|
Tomi Janežič rođen je u Šempetru kod Gorice, na slovenačko-italijanskoj granici. Sa nekoliko studenata glume 1995. osniva Studio za istraživanje umetnosti glume.
Režije u Slovenskom mladinskom gledališču Ljubljana: Sofokle, Kralj Edip, Čehov, Galeb, Tri sestre (Bitef 2004), No Acting Please. Režije u Hrvatskoj: E. Rostan, Sirano de Beržerak (Split), Dostojevski, Zločin i kazna, Pitef Šefer, Amadeus (Rijeka). Istraživanje koje je zaokružio kontroverznom prezentacijom projekta No Acting Please u SMG Ljubljana nastavio je predstavom Bez glume, molim! – drugi deo, u zagrebačkom Teatru ITD.
Godine 2001. završava magistarske studije na AGRFT u Ljubljani intenzivnim bavljenjem metodom fizičkih radnji i demonstracijom Dibuka po komadu Anskog. Predavao je na poslediplomskim studijama na Akademiji u Novom Sadu, vodio je klasu glume na Akademiji u Osijeku.
Šuma blista je treća Janežičeva režija u Ateljeu 212: V. Šekspir, Kralj Lir, Lj. Simović, Putujuće pozorište Šopalović (2007). U Srpskom narodnom pozorištu postavio je praizvedbu Nahoda Simeona M. Marković. Predstava je na Pozorju 2007. dobila deset nagrada – Tomi Janežič, Sterijina nagrada za režiju i Sterijina nagrada za scenografiju.
Za svoj rad Janežič je bio više puta nagrađen u Sloveniji i inostranstvu. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Milenini tekstovi su iznenađujuće psihološki tačni. Oni se stalno sve dublje i dublje razotkrivaju koliko su tačni. Ali na neki nepredvidiv način. Oni nisu površno tačni. Nisu tačni na neki evidentan, očigledan način. Što se dublje baviš njima, više shvataš koliko je iracionalnost u tim tekstovima konzistentna. Psihološki tačna... Milena kaže da piše iz utrobe, iz stomaka. Njoj naređuje osećaj, nesvesno, tamo gde stvaralaštvo i jeste. Njeni tekstovi su i sređeni i osmišljeni i pametni i imaju razne okvire i kontekste, ali ono što je fascinantno i privlačno i uzbudljivo za mene je to da nisu matematički tekstovi, to nisu tekstovi koji proizlaze isključivo iz neke racionalne strukture, šeme. Ono što je snažno u njima je da deluju kao da izviru iz zemlje, iz izvora života ili duboko iz čoveka.
Tomi JANEŽIČ - Boris LIJEŠEVIĆ, iz programa predstave
Usred gorkih sudbina ljudi na rubu i teških priča, Milena Marković opipava lepotu. Ona ume da prepozna ljubav tamo gde i ne pomišljamo da je može biti... Možda mi kao ljudi nismo najlepši ni najbolji kad nam je dobro. Čovek tada, valjda, umisli da bogzna koliko vredi. Postaje rob iluzije o sopstvenom značaju i moći. A kada pati, kao da je u bližem kontaktu sa onom neuhvatljivom srži života. Zvuči kontradiktorno, ali kad je čovek ranjen, ogoljen, oseća se njegova ljudskost. krhkost... To može da se oseti u komadi "Šuma blista"...
Tomi JANEŽIČ, Blic, 15. septembar 2008.
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
M
I
L
E
N
A
M
A
R
K
O
V
I
Ć |
|
|
Rođena 1974. u Zemunu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (1998).
Paviljoni: premijera 2001. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režija Alisa Stojanović; Makedonski naroden teatar, režija Srđan Janićijević; Na konkursu bečkog m.b.h. teatra Milena dobija specijalnu nagradu za ovu dramu; Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira režiju ovim tekstom; Bog nas pogledao – Šine: Milena učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu; Premijera u bečkom m.b.h. teatru, režija Zijah Sokolović; Premijera u JDP-u, režija Slobodan Unkovski; Poljski teatar, Poznanju, režija Rafal Sabara – 2004. na Sterijinom pozorju, Milena dobija Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst; Šine JDP-a na Festivalu nove drame u Visbadenu; Drama objavljena u nemačkom časopisu Theater Heute; Premijera u Ahenu, Nemačka; Šuma blista: Premijera u Schauspielhausu u Cirihu; Milena postaje prvi dobitnik nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke; Knjiga drama Milene Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu;
Nahod Simeon, tekst pisan po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana St. Popovića. (koprodukcija SNP i Sterijino pozorje), režija Tomi Janežič – 2007: Milena dobija Sterijinu nagradu za ovu dramu; Brod za lutke:Premijera u JDP-u, režija Slobodan Unkovski. 2008: Milena i Tomi Janežič opet sarađuju – Šuma blista, Atelje 212.
Poezija: Pas koji je pojeo sunce (izd. Flavio Rigonat); Istina ima teranje (izd.: LOM / Flavio Rigonat).
Film: Napisala scenario i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera, u Boru, režija Oleg Novković. Po Mileninom scenariju snimljen film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, Beograd. |
|
|
|
|
(...) Jeste, moje drame su teške za stomak, ali one imaju u sebi jedno romantično viđenje sveta, a sa druge strane poseduju neku vrstu fascinacije zlom.
To zlo je obično smješteno u ambijent gubitnika koji su česti junaci Vaših drama?
Prave reči mogu da budu gubitnici, prokletnici, ljudi sa margine, jer negde u mojoj dubini postoji oduševljenje gubitničkim svetom. Pitanje je ko ima slobodu: historijski gledano slobodu imaju kraljevi i ološ. To u životu nije uvek tako, ali to je socijalna kategorija bliska umetnosti. Intimno, mene uspeh kao princip u savremenom svetu prilično nervira, naročito onako kako je on banalizovan u našim krajevima. Nemam ništa protiv uživanja i lepog života, ali imam protiv drugostepene kulture reklama i marketinga koja vlada našim životima. U tom smislu ja sam za gubitnike, ali pitanje je i šta su to umetnici i koliko su oni gubitnici u odnosu na život. Šta je sa ljudima koji žele da žive po svojim pravilima i za koje je umetnost - tako se ja osećam - pitanje života i smrti? Šta je sa ženama koje su, takođe, neki gubitnici?
(...)
Jednom ste rekli kako svaki dan dok pišete, rastežete svoju kožu na bubanj. Kako se intimno nosite s tolikom količinom nesreće koja se neprestano provlači u Vašim komadima?
Prilično teško. Sama živim vrlo prizemno, isključivo pišem. S godinama postajem sve veći medij za patnje ljudi koje čitam na njihovim licima; moja vlastita intuicija postaje mi sve veći problem... Ja se svesno uvodim u neko osetljivo stanje, kao glumac, način mog rada vezan je za neku asocijaciju, rad iz dubine, na neku vrstu nadraženosti... Gledam ljude, uočavam ruku na prozoru, staračke pege, nečije oči, brljam po oniričnim žicama. To je neka vrsta potpune subjektivizacije, ja na sebi sprovodim sve što pišem. Rastezati svoju kožu na bubanj vrlo je česta pozicija pisca koji mora bezočno otkriti svoje fiksacije, utrobu i senzualizam. Svaki pisac ima svoju opsesiju; kod mene je to ljubav prema smrti. Odnosno, to je priča o životnoj gladi koja završava manipulacijom. Ili priča o takozvanoj ljubavi koja je, zapravo, priča o smrti i ambicijama. Ja uvek volim da teram priču do ekstremnih situacija...
Milena MARKOVIĆ - Bojan MUNjIN, BH Dani, 3. april 2009. |
|
|
|
|
Život, nulti nivo
Izrazita ekskluzivnost projekta Šuma blista Ateljea 212 u kontekstu beogradske pozorišne ponude, dozvoljava ili, još pre, inspiriše da se o njoj i piše na drugačiji način od uobičajenog. Zato ću, iako je reč o praizvedbi novog komada priznate autorke, krenuti obrnutim redom i to od onog što se, uostalom, i izdavaja kao nejekskluzivnije u predstavi: od radikalnog, provokativnog i samosvojnog rediteljskog pristupa Tomija Janežiča.
Velika scena Ateljea 212 je tokom skoro cele predstave u polutami i gotovo je potpuno prazna, sa samo nekoliko detalja koji, vrlo diskretno, sugerišu dramski prostor i opšti emocionalni štimung: jedan jedini i to udaljeni sto drumske krčme, nekoliko punih pepeljara i praznih flaša, pregršt crvenih balona u obliku srca, fatalno zakovanih za patos i bez mogućnosti da ikada polete. Ovu odličnu scenografiju, kao i odgovarajući dizajn svetla potpisuje sam Janežič. U tom velikom praznom prostoru, lica često neprimetnih u tami, sasvim besciljno se kreće, posrće, sedi i leži grupa ljudi, a tekst nam otkriva da je reč o potpunim društvenim marginalcima iz srbijanske zabiti. To otkrovenje dramskih situacija i likova iz drame Milene Marković teče na dva paralelna koloseka: tekst može, naravno, da se sluša s pozornice, ali može i da se i čita na titlovima!
Ova zamisao da se tekst, iako nema prevoda, čita s titla nije (samo) ekstravagantno rediteljsko rešenje, kako se to može učiniti nepažljivom gledaocu. Ono, naprotiv, ukazuje na glavnu odliku Janežičeve poetike, koju srećemo u svakoj njegovoj predstavi: na nulti nivo scenskog naturalizma, na relativizovanje svih glumačkih konvencija i tehnika, na maksimalnu prirodnost igre – onu u kojoj je glumcu čak dozvoljeno i da ga publika ne čuje (pa otuda i potreba za titlom). Ovakav pristup može da se estetski opravda, ali se postavlja pitanje kakav je njegov smisao ako proizvodi svojevrsni autizam, ako otežava ili čak ukida komunikaciju s publikom i slabi emocinalno dejstvo teksta: sve to se u ovoj predstavi dešavalo.
Problem ne bi bio, bar ne za kultivisanog gledaoca, to što se u, često i vrlo dugim pasažima, na sceni ništa konkretno ne događa, što se glumci samo muvaju i što se tempo izrazito usporava, da je taj prazan hod bio energetski i emocionalno nabijen glumačkom radnjom. Pretpostavljam da je to bio rediteljev cilj, ali njega glumci, dakle, nisu uvek ostvarivali, pa je prazan hod ponekad stvarno bio prazan hod, a to samo nategnuto može da se pravda Janežičevim estetskim radikalizmom koji ukida svaku teatralnost, jer se ona izjednačava s lažju... Ali, ako glumačku igru merimo ovozemaljskim merilima, imajući u vidu da su rediteljevi zahtevi vrtoglavo visoki – kao da dolaze iz nebeskih, ezoterijskih predela – onda vidimo galeriju odličnih kreacija: životom iznurenog, a nekako bogolikog Srećka Vlastimira-Đuze Stojiljkovića, pijanog, jadnog, umrtvljenog, a ponosnog i dobrog Trenera Borisa Isakovića i, pre svih, od alkohola i života urušenu, surovu i ciničnu, a ipak još uvek željnu, za novi pokušaj spremnu Macu u sjajnom tumačenju Jasne Đuričić.
Janežičev glavni umetnički interes – ispitivanje fenomena glumačke igre i njegovo izjednačavanje sa životom samim – nekad pronalazi plodno dramsko tle, a nekad ne: tako je u postavci drame Putujuće pozorište Šopalović, koja se i bavi odnosom života i glume, ovakav pristup besprekorno funkcionisao, ali ne i u Kralju Lira gde je, ipak, delovao kao da je sam sebi svrha. Kada je reč o drami Šuma blista, da se konačno i njoj posvetim, prepoznaje se utemeljena, organska veza između radikalne reduciranosti, ispražnjenosti Janežičevog scenskog jezika i beznadežnog ništavila i statičnosti (polu)sveta o kome piše Milena Marković. Taj svet je, kao što je već naznačeno, prevashodno društveno određen, a u njegovom centru se nalazi pevačica u bednoj drumskoj kafani na koju, kao na maticu, nasrću raznoliki promašeni tipovi: propali lokalni fudbalski trener degradiran na nivo izbacivača, ostareli grešnik-pokajnik, ogrubeli gazda krčme koga obuzima neki iznenadni izliv životnog elana, pragmatičan i snažan momak koji švercuje mlade prostitutke preko granice. Ali, ovo nije neka komplikovana i razvijena ljubavna priča s društvene margine, jer su svi likovi i njihovi odnosi samo ovlaš naznačeni. Sve je u ovom komadu razbijeno, fragmentarno, ništa bitno se ne događa, već se samo dočarava, nekako ekspresionistički, jedan nesrećan, prazan i u svakom pogledu bedan milje koji tavori u vakuumu između idealizovane ili izmišljene prošlosti i takođe idealizovane i nestvarne budućnosti.
S likom stranca-povratnika iskupljenog patnjom, motivima vila, prostorima groblja, šume i podzemnog grada, ženskim principom koji predstavlja opasnost za muškarca – autorka povezuje, mnogo uspešnije nego u Brodu za lutke, ovaj nivo priče s bajkovitim, folklornim, mitskim, iracionalnim, arhetipskim elementima. Posebna vrednost drame je njen plastičan, emocionalno povišen, sočan, poetski zgusnut jezik; on ne dolazi do izražaja samo u dijalogu, već i u songovima koji predstavljaju dodatan nivo transpozicije. Izvedba songova je bila izuzetna, a pogotovu onog koji peva žensko roblje i koji se izdvaja kao emocionalno i estetski najsnažniji prizor u ovoj predstavi, a slobodno se može reći i u svim drugim prikazanim na našim scenama u skorije vreme.
Međutim, za razliku od poetskih i arhetipskih ambicija, komad ne ostvaruje i one „čisto“ filozofske. Uprkos teškoj artiljeriji iz zanimljivih studija objavljenih u programu, sve s antropološkim pesimizmom, pogledom iza „velikog pokolja Mitova“, beketovskim ruinama, danteovskim dubinama, u ovom komadu se ne prepoznaje univerzalno ništavilo, beketovska metafora sveta. On, naprotiv, ostaje prikaz, koliko god fantazmagorijski i poetski stilizovan, jednog uskog društvenog iskustva, sveta koji je bedan zbog svoje lične duhovne i materijalne skučenosti. Prevlast društvenog nad filozofskim i pojedinačnog nad opštim potvrđuje i završni prizor drame, a koji je i reditelj scenski naglasio: stara kafana se ruši da bi nova, tranzicijska privreda tu gradila luksuzni hotel. Da ne kažemo, sve i da su ta najuniverzalnija značenja ostvarena, da to dramljenje o opštem besmislu i beznađu već postaje zamorni i lako dostupni intelektualni kliše... Iz ove analize ne treba izvoditi pogrešne zaključke: sa svim svojim kontroverzama, tako izazovnim za kritičara, drama i predstava Šuma blista su estetski izuzetno bitan događaj za srpsko pozorište. One stoje, u poređenju s našim ožalošćenim porodicama, kao supersonični avion naspram trabanta.
Ivan MEDENICA, Vreme, 13. novembar 2008.
Skupi-pusti život, neka vod(k)a nosi
Mrak, a nešto blista. Šuma, a u njoj ljudi. Tako tipično za Milenu Marković, tako autentično za sve druge. U kombinaciji s rediteljem Tomijem Janežičem i glumcima Jasnom Đuričić i Borisom Isakovićem (autorska ekipa "Nahoda Simeona" u SNP) opet tipično, a tako autentično, i veliko. Ne kao pozorište, nego kao život...
A šta bi rekli Milenini Maca i Trener da znaju da ih iz jednog "drugog" mraka šume posmatra gospoda u večernjim toaletama, da (sa)oseća tugu, jad i bedu njihovih u alkohol utopljenih života. Poslali bi ih u onu stvar! I to nešto govori o drami Milene Marković, o tim njenim junacima izmeštenim iz kafane na groblju pored puta - hop-cup - pa pravo u pesmu, još jedan salto, pa pravo u pozorište...
Malo ko danas u pozorištu piše o jednom drugom svetu, poput zone sumraka paralelnim s onim u kojem se bistre velike teme i muče važna pitanja. O selu, o tišini, o dezintegraciji, a ne integraciji u kojekakve tokove. I prsti jedne ruke su previše za taj broj. Milena to može, baš kao što Tomi u zahuktalom deborovskom društvu spektakla predstavu može da uspori, da pusti vreme da teče, da pusti krv, da poseče šumu, da "skupi-pusti", kako je Milenina Maca volela da se igra dok je bila mala. Sad je velika devojka, kafanska pevačica: obećanje - ludom i(li) očajnom radovanje, plus ženska konstitucija i eto njoj doživotne. Robija je majka za zakon koji vlada u blistavoj šumi Milene Marković. Kakav zakon, u Macinoj kafani nema ničega, ni zakona, ni boga, ni oca. Ima crna rupa, ta omamljujuća supergravitaciona praznina-punina u kojoj kap znoja kafanskog gosta za Milenu i mnoge nalik njoj, Tomija, Jasnu, Borisa, vredi više nego sve kapi parfema potrošene da se namirišu gosti na premijeri u Ateljeu 212.
Od nedosanjanih života i apokaliptično stuštenog neba, stisnutih pluća umorne barske mušice Maca i Trener (Jasna Đuričić i Boris Isaković) nisu sami u tom vampirskom svetu od sumraka do svitanja. Tu je (bio) i razdrljeni Gazda (Nenad Ćirić), konačno rešen da nešto i doživi pre nego što ga strpaju u zatvor, tu se vratio Macin Srećko (Vlastimir-Đuza Stojiljković), da čist i prazan kao anđeo okaje svoje grehe, a tu je i Lole (Srđan Timarov), baja u papučama, čiji tovar devojčica čeka pored puta neko bolje Macino sutra, neke bolje sponzore i patrone zapadnjačke, kapitalističke provenijencije, Poslovođu Lada Leskovara, pronađenog u predgrađu. I svi oni obučeni u jeftine "kineske" šuškave trendže, što su šarenile ulice osamdesetih (kostimografija Marine Sremac). I svi oni podstaknuti ubedljivošću Mileninog i Tomijevog rada pevaju (kompozitor Tomaž Grom), sugestivno isijavaju poeziju, a ne (samo) glumu - gest, reči, radnje... Ne, "Šuma blista" nije mjuzikl, to je petparačka priča duboko inkarnirana u pozorišnu umetnost i sve ono što ona znači.
U početku beše nada, predeli divni. Ali, ljudi grozni. Krče šumu reka da se vidi, da se vidi kako nosi, u zaborav.
Igor BURIĆ |
|
|
|
|
