 |
Reditelj DEJAN MIJAČ
Prevela DRINKA GOJKOVIĆ
Scenograf JURAJ FABRI
Kostimograf MAJA MIRKOVIĆ
Kompozitor ANjA ĐORĐEVIĆ
Dramaturg JELENA MIJOVIĆ
Video SVETISLAV GONCIĆ
Pokret MILOŠ PAUNOVIĆ
Adaptacija songova, tekst završne pesme MILENA BOGAVAC
Dizajn svetla MILAN TVRDIŠIĆ
Lektor LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Organizator NEVENA VUČKOVIĆ
Premijera:
22. maj 2008.
Predstava traje 180 minuta sa pauzom
|
|
|
|
IGRAJU |
|
Elizio |
GORAN JEVTIĆ |
Fadul |
NIKOLA RAKOČEVIĆ |
Apsolutna |
SONjA KOLAČARIĆ |
Gospođa Haberzat |
DARA DŽOKIĆ |
Franc |
MLADEN ANDREJEVIĆ |
Roza |
NADA ŠARGIN |
Gospođa Cuker |
LjILjANA DRAGUTINOVIĆ |
Ela |
ALEKSANDRA JANKOVIĆ |
Helmut |
JANOŠ TOT |
Majka jedne ubijene devojke |
BRANKA ŠELIĆ-ILIĆ |
Otac jedne ubijene devojke |
BRANISLAV ZEREMSKI |
Samoubica I |
GORDAN KIČIĆ |
Samoubica II |
SRĐAN TIMAROV |
Mladi lekar |
BOJAN ŽIROVIĆ |
|
|
|
|
| POZORIŠTE ATELjE 212 - BEOGRAD |
|
|
|
| Dana 12. novembra 1956, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme. Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo Čekajući Godoa, Semjuela Beketa (Waiting for Godot), 1956. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, (Sartre), Fokner (Faulkner), Jonesko (Ionesco), Kami (Camus), Pinter, Adamov, Ruževič (Rożevicz), Džojs (Joyce), Žari (Jarry), T. S. Eliot, Vitrak (Vitrac), Šizgal (Schisgal), Kopit, Žene (Genet), prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića... Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vođen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. u Ateljeu 212, i traje više od tri decenije. Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. Godine 1992. godine Atelje u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Sadašnji upravnik, glumac Svetozar Cvetković, dugogodišnji je član ansambla ove kuće. Danas Atelje ima stalni ansambl od 32 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni ovog pozorišta igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. U poslednje vreme predstave ovog pozorišta probijaju novonastale geografske granice i osvajaju svet. Trenutno se na sceni pored starih, već antologijskih, igraju i nove predstave: Art Jasmine Reze (Jasmina Reza), Na čijoj strani Ronalda Harvuda (Taking Sides, Ronald Harwood), Porodične priče Biljane Srbljanović, Tri verzije života (Three versions of Life) Jasmine Reze, Divlji med (Wild Hooney), Čehova/Majkla Frejna (Chekhov/Michale Frayn), Roberto Cuko, Koltesa (Roberto Zucco, Koltés), Leda M. Krleže, Poslednja traka Beketa (Krapp’s Last Tape, S. Beckett)... |
|
|
|
|
|
"Nevinost" je delo najmlađe dobitnice prestižne književne nagrade Bertold Breht, a istovremeno i drama koja je 2006. proglašena najboljim tekstom nemačkog govornog područja. (...)
Komad govori o izgubljenim bićima u devetnaest malih scena, osvetljavajući tužne i komične aspekte njihovih života, svakodnevnu egzistenciju, bolesti i smrt. Predstava razmatra kompleksno pitanje krivice i nevinosti, najpre u političkom kontekstu, a zatim na nivou intimnog osećaja pojedinca koji taj problem proživljava u svakodnevnom životu. Proizišao iz sveta u kome se nasilje čini i trpi komad stvara svojevrsnu poetiku užasa, opisujući najužasnije stvari na najpoetičniji način ..."Nevinost" ne samo da predstavlja jednu od najboljih drama iz bogate nemačke produkcije, već je i put kojim pozorište kod nas treba da ide, put kreativnog, umetničkog pozorišta koje istovremeno ima i dobru komunikaciju sa publikom, rekao je upravnik Ateleja 212 Svetozar Cvetković.
 DANAS, 22. maj 2008.
|
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Ime joj šamanski vanredno pristaje ("Božica Ler") dok visokonaponski smirujuće ispisuje redove izolacije i bezbednog dvosmernog strujanja. Ponekad tamo gde su polovi život i smrt, iskreći u jeziku, izranjaju poezija i filozofija. Dea Ler ima dar, te drama opominjuće ironičnog pa i komično tužnog kova i naslova prelepo zarasta u ospoljenom monologu, telesnom lavirintu, mortalno ogoljenom erotizmu, samoubilačkom egzibicionizmu... Taman u tolikoj meri da se za njen rad zainteresuje za sporohodno-pozorišno-fantastične teme već uvežbani Dejan Mijač, u ovom rastegljivom slučaju sa stabilnom kontrolom. I verovali ili ne, uspeo je sve to da predstavi u hipnotišućem nizu prikaza kojima deus ex machina, hipotetički smelo postavljena dvojba – nadrealna volja versus zakoni ljudske prirode – određuju dalji tok, pa bio on i ponoran.
Dok pozornicu određuje kulisna transparentnost iz ruku Juraja Fabrija, samo jedna u nizu prijatnih ali i službenih asocijativnih smernica, a radnju čini realnost kontinentalno-kolonijalne zajednice Evrope, tumači likova na čelu sa urnebesno otkačenim trip-hop duelom Gordana Kičića i Srđana Timarova, domaćicom Nade Šargin, ili bilo kojim drugim uzorkom vrle glumačke podele, distanciraju se od uokvirivanja, i svom reditelju, a još više uživaocu "perolakog što udara k'o maljem" pozorišta, pružaju dugotrajan doživljaj. Ako negde još ostoji ona groteskno nepodnošljiva lakoća postojanja, onda je (ne)treba tražiti u magičnoj katatoniji izdanka Ateljea 212. A ako se nekome od nje smrkne, neka se seti vica o Bosancu kojem bi ribica ispunila tri želje, samo da je znao koje.
Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
D
E
J
A
N
M
I
J
A
Č |
|
|
Diplomirao režiju 1957. na Pozorišnoj akademiji u Beogradu.
Od 1957. do 1961. režira u Narodnom pozorištu u Tuzli, a od 1962. do 1974. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Pokondirena tikva Jovana St. Popovića (SNP, 1973) postaje jedan od kamena-međaša savremenog jugoslovenskog pozorišta. Predavao glumu u Dramskom studiju SNP-a (1964–1972) i vodio klasu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1978–980). Od 1974. predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, a od 1976. ostvaruje niz predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dela klasika i savremenika režira na svim važnijim scenama nekadašnje Jugoslavije. Uveo niz inovacija u savremeno tumačenje Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića.
Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Od toga dobitnik je osam Sterijinih nagrada:
- Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović (Srpsko narodno pozorište), 1974.
- Ženidba i udadba, Jovan Sterija Popović (Narodno pozorište, Sombor), 1976.
- Pučina, (Jugoslovensko dramsko pozorište), 1978.
- Putujuće pozorište Šopalović, Ljubomir Simović (Jugoslovensko dramsko pozorište), 1986.
- Nagrada za Sistematsko scensko istraživanje dramskog dela Jovana Sterije Popovića, 1987.
- Nagrada za naročite zasluge za unapređenje pozorišne umetnosti, 1990.
- Čudo u Šarganu, Ljubomir Simović (Atelje 212), 2002.
- Skakavci, Biljana Srbljanović (Jugoslovensko dramsko pozorište), 2006. |
|
|
R E Č...R
E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
ŽIVOT U BOLNOM RASKORAKU I MAGLOVITOM BESPUĆU |
|
|
S proleća 2008. u "Ateljeu 212" ste radili "Nevinost", predstavu koja je pobrala brojne pohvale i publike i kritike, a bavila se ljudima s margine...
Interesantno, ti junaci kao marginalci nisu skloni (socijalnom) buntu, iako bi se to dalo očekivati. Rezignirani su. Ali, postoji nešto mnogo značajnije, a to je ljudski impuls koji pulsira u njima. Ima u komadu jedan lik – mrtvozornik, dakle čovek koji pere i priprema leševe za poslednje oblačenje, a radi uglavnom s pokojnicima koji nemaju nikoga. U jednom trenutku konstatuje da što nam bolje ide sve se više ubijamo. U bedi, kaže, nismo imali tu tendenciju. I nije to samo pitanje samoodržanja. Čovek u teškim uslovima nema vremena da razmišlja o sebi, svojoj okolini, da se stavi u odnos prema svemu što ga okružuje, nego reaguje instinktom samoodržanja i bori se za život. Čim nešto počne da te odvaja od te primarne snage, nađeš se u bezvazdušnom prostoru. Počinješ, bez pitanja o smislu svog života, da prihvataš besmisao kao sudbinu. To je težak problem. U razvijenim zemljama ima više bezrazložnih ubistava i samoubistava nego u siromašnim društvima. Ali, nije tu reč o standardu, već o sistemu i procesu u kojem se čovek nalazi.
Ozbiljno pitanje koje vas je, kako se moglo, čuti i videti i u vašim izjavama inspirisalo na traganje?
Traganje za nečim što bi, uslovno, spaslo ljude. Ne samo od (samo)ubilačkih razmišljanja, nego uopšte, traganje za nečim što bi im pomoglo da relativizuju ono što ih je snašlo. A snašla ih je mondijalizacija, globalizacija, pad morala i vrednosti. Tu se gubi i personalno i univerzalno. Čovek u tom sistemu, koji biva sve jači, ne samo da je opredmećen, kao u vreme nadirućeg kapitalizma, nego je i obesmišljen.
U jednom od intervjua povodom te predstave govorili ste o novoj osećajnosti?
U poslednje vreme stalno sam negde na tragu koji ne umem precizno rečima da definišem, ali recimo da je to neki novi koncept osećajnosti, zovimo je ljubav. Ne možemo reći romantičarska ni platonovska ljubav. Drugi su uslovi, čovek je kvalitativno izmenjen. Oduzeto mu je mnogo od sadržaja. Ni mozak mu više ne služi za razmišljanje, tek možda za bolesti (smeh). Naročito kod novih spisateljki je uočljivo izražena čežnja, i apel, za tim nečim – opet to nazovimo ljubav.
One se više ne bore samo za ženska ili bilo koja prava, za demokratiju. To je potpuno devalvirano. Recimo, borba za vladavinu prava ne znači ništa. Nasilje znači sve. Na pijedestalu su interesi i prosperitet koji se meri profitom. A smisla i osećanja sreće i punoće – ni na vidiku. Dakle, preostaje nam vapaj za spas makar i najmanje osećajnosti; ako se ikako može.
Vapaj za preživljavanje?
Nije daleko od toga. Preživeti u ovome u čemu smo kao što se preživelo, recimo u gulagu. Prosto, poziv da se preživi ova nevolja koju čini ogroman pritisak obezljuđenosti. Što se tiče “Nevinosti”, možda je bilo malo iznenađenje što to dolazi iz razvijene evropske zemlje, a priča o nekim stvarima koje možda kod nas i nisu na dnevnom redu. Nisu, jer mi imamo preča i gluplja pitanja.
Na primer?
Setite se predizbornih kampanja i pogledajte neke političare. Prostota i glupost do gluposti. Koliko se tu trabunja. A ljudi koji su izgubili smisao i kompas podložni su histeriji.
“Nevinost” je crna komedija…
To je, reklo bi se, i žanr u kojem se odvijaju naši životi. Jer ovo što živimo da nije odvratno, bilo bi smešno. Može čovek tome i da se smeje, ali ako prethodno nadvlada odvratnost ...
Dejan MIJAČ - Tatjana NjEŽIĆ, LUDUS br. 150, 2009.
|
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
D
E
A
L
O
E
R |
|
|
Dea Loer (1964), studirala germanistiku i filozofiju na Univerzitetu u Minhenu. Posle završenih magistarskih studija (1988) provela godinu dana u Brazilu. Od 1990. studirala predmet “Pisanje za scenu” kod Hajnera Milera i Jaka Karzunkea (Yaak Karsunke) na Visokoj glumačkoj školi u Berlinu. Živi u Berlinu. Dobitnica je niza nagrada, među ostalima Geteovog instituta i Šilerove nagrade za mlade dramske pisce, a 2006. postala je najmađi dobitnik Književne nagrade "Bertolt Breht".
Dramski tekstovi: Olgina soba (Olgas Raum, 1992), Tetovaža (Tätowierung, 1992), Levijatan (Leviathan, 1993), U tuđem domu (Fremdes Haus, 1995; u prevodu Branimira Živojinovića, objavljeno u časopisu "Scena", 2000), Adam Geist (1998), Plavobradi – Nada za žene (Blaubart – Hoffnung der Frauen, 1997), Manhattan Medea (1999), Klarine prilike (Klaras Verhältnisse, 2000), Treći sektor (Der dritte Sektor, 2001), Magazin sreće (Magazin des Glücks, 2001), Nevinost (Unschuld, Thalia Theater Hamburg, 2003), Život na Ruzveltovom trgu (Das Leben auf der Praca Roosevelt, 2004), Kihot u gradu (Quixote in der Stadt, 2005). U broju 1–2/2009. časopisa "Scena", u prevodu Bojane Denić, objavljen je tekst Poslednja vatra (Das Letzte Feuer).
Knjiga priča: Pseća glava (Hundskopf). |
|
|
|
|
ČOVEK POKUŠAVA DA SHVATI ... |
|
|
Pozorište. Pisanje za pozorište je politički čin. Verujem da se ono po tome i razlikuje od proze... Pozorište je za mene javno mesto umetnosti u najčistijem vidu. I ako se stvari od opšteg interesa ne mogu raspravljati preko scene, onda ne znam gde se unutar umetnosti nalazi mesto na kojem bi se to moglo činiti.... Pozorište za mene ima u izvornom smislu veze s polisom...
Svakako verujem da pozorište može da ima uticaja. Kad to ne bi činilo, ono bi bilo cirkus...
Tragedija. Postoji jedan impuls koji se provlači kroz sve moje komade. Tokom poslednjih godina ležalo je u vazduhu nešto sasvim parališuće, i ono što me je uvek strašnžo čudilo bilo je to da su i mladi ljudi bili spremni da usitne, da obezvrede svoje ideale, pa i svoja osećanja. Kao da su sad pali svi zidovi, granice su otvorene, više nemamo svog zamišljenog neprijatelja, više se ne isplati boriti se ili živeti, i zato svi mutiramo u emocionalne patuljke... Verujem da postoje određene stvari koje su važne svakom pojedincu i kad su one razorene, ili kad nestanu, ili moraju da budu otpisane, to je doživljaj koji se urezuje i više nije mogućno praviti se da se takoreći pod ruku sa globalizacijom odigrava i nivelacija individualnog života, da se sve prosto broji jednako i ništa nije vrednije od nečeg drugog. To se lepo može pratiti u pozorištu...ut je u evropskoj literaturi široko citiran Kuran, dok je to sa Biblijom učinjeno bezbroj puta...
Dea LOER |
|
|
|
|
Kad sve prođe
Nemačka spisateljica Dea Loer je u četrdesetim godinama za koje Meša Selimović veli da su prelomne i presudne u životu svakog čoveka. O ljudima i njihovom načinu prisustva u životu, Dea Loer piše odvažno, bez dlake na jeziku, ali sa brižnošću, meditativno i polemično, uverena da je spoznala i pronikla u čovekovo neznanje i neupućenost u sopstveni „slučaj”, ili sudbinu.
Nevinost, reč danas retka, pa se i njeno značenje gotovo zagubilo, razredilo, u svakom slučaju. Nevinost bi ovde valjalo shvatiti kao nemoć ljudskog bića da vlada svojim životom, da ga vodi i predviđa, da mu da smisao. Nevin, nedužan je ljudski stvor, pa ipak živi i pati se, umire ozveren, pod krivicom, izludeo od onog što je činio, ne znajući šta čini. Kad sve prođe, ko će nas spasiti, Treba mi neko, Imali smo svoje snove, Dozivanje, Beše mu... Život i ispaštanje, Romantika i ozverenje, sve bi to mogli biti naslovi drame Dee Loer, i njenog zažarenog čovekoljublja, njene žestoke potrage za ljubavlju, dodirom, razumevanjem.
U drami „Nevinost” čovekov život je ispaštanje krivice ili greha, mučno posrtanje pod teretom onoga što je bilo, što se već odigralo, a što ni sanjali nismo da nam se događa. Tek pošto mu se život dogodi, čovek počinje da razmišlja o njemu, ali sada je već kasno! Kako kaže jedna cura iz Kožetina: Pa, gospodine, ja sam život već promašila, ali je i život promašio mene! Dea Loer i reditelj Dejan Mijač u predstavi Ateljea 212 oblikuju, dramatizuju život, sudbinu jedne ovakve skupine ljudi.
Dea Loer je i prozni pisac, i to se u strukturi njene drame oseća. Ona voli ispovedanje, drži do literarnosti, lepog kazivanja, lako se prepušta melodijama i ritmovima sećanja, šumovima mora i obala, onoga što iz minulosti, iz daljine i neosvojene prošlosti, progovara. Njen prevashodni glas je glas nedužnih i nevinih, krivih bez krivice, onih koji lutaju svetom nepouzdanosti. Mislio sam, verovao sam, nadao sam se, snevao, zamišljao, ali sve je ispalo drugo i drugačije, i sada sam tu, sam i nasukan!
Verovao sam da znam šta radim i biram, a ispalo je obrnuto, i kako ću, i kuda ću sada sa krivicom, grehom, zabludom, sa svim što mi je natovareno, ili što sam, i ne znajući, sam sebi natovario na leđa. Zašto sam učinio to što sam učinio, i što mi je život unakazilo? Zašto mi se to desilo, i kako to da nismo znali da izbegnemo ono što će nam život pretvoriti u muku i patnju, u nepodnošljivo sećanje. Zašto smo izabrali, ako smo znali i mogli da biramo, baš tog čoveka koji nam najmanje odgovara, da sa njim provedemo život? Zašto smo učinili, ako smo znali šta činimo, upravo ono što nikako nismo smeli da učinimo, što ćemo kao teški kamen o vratu nositi kroz život? Po čemu smo mi vlasnici sopstvenog života, ako je gotovo svaki naš izbor fiktivan, iznuđen, slučajan, i ako se svaki život završava u padu, u nekoj vrsti poživotinjenja, duševne patnje, izbezumljenosti, ludila. Upravo ovaj pogled sa kraja, očima smrti uprtim u nekontrolisani kratki život, približio je reditelja Dejana Mijača drami Dee Loer „Nevinost”.
O ljudima Dejan Mijač razmišlja ostrašćeno i sa gorčinom. Stalo mu je do ljudskosti, nevinosti, nežnosti, do svega čega nikada nije bilo dovoljno, a danas ga ima još manje, ali čovek za sobom ostavlja sve ubedljivije znake zveroidnosti. Hteli smo da se nasmejemo, ali smeh nam je zastao u grlu! Mijač je nameravao da o mučnim i gorkim stvarima govori polemički, sa ironijom i humorom pod vešalima. Nekako je to išlo, ali je išlo teško. Sviftovska gorčina meša se sa agoničnom romantičnošću čiji snovi i predviđanja se nisu ostvarili. Hteli smo da se zamislimo nad čovekovom sudbinom, nad metafizičkom rupom u koju Loer i Mijač sabijaju izgubljeno, razoreno ljudsko biće. Rečju, drama nepouzdanosti i neodređenosti, i sama nedovoljno određena, raspeta među javom i snom, realnošću ozverenja i ozarenja.
Scene i akteri zaoštreni, pogurani ka ivicama i krajnostima, izrazu koji iz pobune, ili molitve i kajanja, prelazi u krike, vrisak, razdraženost, ludilo. I glumci i reditelj tragaju za nečim što nazivamo stranošću, što nije isto što i nastranost, pa ni začudnost. Samoća, bol, napuštenost, lica drame pretvaraju u maske, grimase, kreature, bića na granici ljudskosti i oživotinjenja.
Iz skupine objedinjene istom, ili sličnom sudbinom, reditelj na scenu oblikovanu panelima (scenografija Juraj Fabri), izvodi pojedince, ili parove, baš kao da listamo knjigu, i prelazimo iz poglavlja u poglavlje. Još nešto žive duše, želje i dobrote, ili u potrazi za njima, nalazimo u Apsolutnoj uverljive Sonje Kolačarić. sa romantičnom odsutnošću i otkačenošću igra Dara Džokić gospođu Haberzat. Dalje, ka rastrojstvu, ludilu i čudaštvu vodi Branka Šelić-Ilić Majku ubijene devojke. Obilnu ozverenost i samoironiju gospođa Cuker Ljiljane Dragutinović. Slabo, krhko i drhtavo, neuslišeno žensko čeljade javlja se iz Roze Nade Šargin. Sumnjiva upućenost, ili sporeno znanje i samouverenost, nepomirenost narcisoidne inteligencije koja završava u zločinu, oblikuju Elu Aleksandre Janković. Priču Mladog lekara sugestivno je kazao Bojan Žirović. Karakter predstave osobito plastično se očituje u dvosmislu igre Srđana Timarova i Gordana Kičića. Strogi, svedeni, upečatljivi, Mladen Andrejević (Franc), Branislav Zeremski (Otac). Mladići sa još očuvanom ljudskošću: Goran Jevtić (Elizio), Nikola Rakočević (Fadul), Helmut Janoš Tot. Kostimograf Maja Mirković. Kompozitor Anja Đorđević. Dramaturg Jelena Mijović. Prevod Drinka Gojković.Možda i muca, ali predstava koja hoće mnogo da kaže.
Muharem PERVIĆ, Politika, 24. maj 2008.
Prokleta avlija
Ima li nevinih, pitanje je koje postavlja istorija drame već dve hiljade godina. Teorija iste umetnosti pokušava da, spajanjem biografije pisca, afektivnog sveta gledaoca, društvenih okolnosti i konteksta pozorišne predstave obogati odgovor na ovo teško pitanje, dajući mu višeznačnost i relativitet.
"Nevinost" Dee Loer (1964), u znalačkom prevodu Drinke Gojković, drama je koja u svojoj unutrašnjosti nema ničega dramskog. Sličice iz života osujećenih i unesrećenih su samo Golgota na njihovom putu do samuništenja, koje je neminovno. No, Dea Loer ima tu sposobnost da u svaku repliku implementira poeziju, ne samo scensku, koja je najvidljivija. Uprkos izvesnoj plakatnosti, zadatku, njeni likovi su živi ljudi, kojima je poneka psihološka dimenzija uskraćena životom, ne voljom pisca. Njihova trauma nadilazi psihološki profil. Oni je žive u svakoj sekundi svog tužnog ili haotičnog života.
Dejan Mijač je, ponovo, ovu modernu dramaturgiju protumačio poststrukturalno, ne vodeći računa o kontinuitetu radnje, niti o psihološkim motivima likova. No, i kontinuiteta bola, i živosti karaktera je u "Nevinosti", definitivno, bilo. Kako Mijač to postiže?
Elizio (Goran Jevtić) i Fadul (Nikola Rakočević) su dva klinca, izgubljena u modernoj "transkulturalnosti", koji ništa o sebi ne znaju, još manje o drugima. Samo šok im otvara oči. Mijač ih je, uz podršku pisca, postavio kao dva savršeno realna lika, koji veruju u svoje delanje. Dovoljno da se smisao utrostruči. Susrećući Apsolutnu (Sonja Kolačarić), koja je slepa igračica uz šipku, sa moći da vidi drugim čulima, dečaci se sabiraju sa njom, a ona postaje bitna, s njima, i samoj sebi. Muzički precizno usaglašen trio.
Gospođa Haberzat (odlična Dara Džokić), koja izmišlja sebi sina, jer je usamljena i nepotrebna, Majka ubijene devojke (neobična Branka Šelić) i Otac ubijene devojke (Branislav Zeremski) su tačna slika porodica koje ne mogu da se suoče sa činjenicom da se u savremenom svetu sve tragično menja, nikad na bolje.
Franc (avangardni Mladen Andrejević) i Roza (apsolutno maestralna Nada Šargin) su par izgubljen u kosmosu konvencija koje nisu u stanju da zadovolje. Gospođa Cuker (nova Ljiljana Dragutinović) je glas stalne presije bolesti i anksioznosti koji indukuju zlo i haos.
Ela (Aleksandra Janković) i Helmut (Janoš Tot) su bračni par koji ne živi, ona samo definiše, a on ćuti. Nasilje u najavi.
Samoubice, Gordan Kičič i Srđan Timarov, reperi, ogledalo su stakato sveta u kojem je život posle smrti, ne pre nje. Mlad lekar, Bojan Žirović, ima vrlo efektan monolog na granici Joneska.
Ako je ova šema pozorišne predstave "Nevinost" Dejana Mijača i Dee Loer upućena njenim akterima, za čitaoce dnevnih novina je sledeće uputstvo: ni do jednog rezultata se ne dolazi lako i jednostavno. "Nevinost" u Ateljeu 212 dokaz je da vredi pomučiti se gledanjem i raščitavanjem, da bi čovek postao svesniji okolnosti u kojima živi. Taj brehtovski fau efekat (Dea Loer je dobitnica Brehtove nagrade) dozvoljava da se ova predstava shvati i kao umetnost, i kao škola života. Izvrsno!
Dragana BOŠKOVIĆ, Danas, 7. jun 2008.
Bez uzmicanja
Nekoliko meseci posle postavke komada Barbelo Biljane Srbljanović, naš teatar se hrabro uhvatio u koštac s još jednim sjajnim delom još jedne velike savremene evropske spisateljice; reč je o komadu Nevinost Nemice Dee Loer postavljenom u Ateljeu 212. Pojam iz naslova funkcioniše kao misaoni lajtmotiv u kome se sustiču mnogobrojni, raštrkani, poetički raznovrsni i složeni slojevi ove drame. Sve njene, potpuno samostalne ili ovlaš povezane priče, tretiraju slična pitanja: krivicu, odgovornost, žrtvu, mogućnost iskupljenja, čežnju za nevinošću, iskušenje samoubistva u svetu blagostanja i besmisla.
Neke od njih su realistički uverljive i imaju društvenu pozadinu karakterističnu za savremeni zapadni svet, konkretno Nemačku. One se kreću u rasponu od griže savesti mladog ilegalnog emigranta iz Afrike koji je, podlegavši strahu od policijske i bolničke administracije, dozvolio da se jedna žena utopi, do preispitivanja roditelja koji su, pod teretom nemačkog osećanja kolektivne krivice, učili ćerku da bude žrtva i tako, moguće, postali odgovorni što je ona zaista završila kao tragična žrtva. S druge strane, neke sudbine su začudne i nestvarne, mada se i one mogu tumačiti nemačkim iskustvom: gospođa Haberzat prisvaja tuđe krivice da bi zadobila identitet, stekla uporište u životu.
Ove priče se pokazuju kao realistične ili začudne tek onda kada čitalac uspe da se probije do njihovih situacija i likova kroz specifičnu formu koja je, u svim slučajevima, sasvim apartna, postdramska. U njoj se vrlo slobodno mešaju dijalog i didaskalije, stalno se prelazi iz predstavljanja u pripovedanje; pojedini iskazi imaju formu pesme, dok se njihov sadržaj takođe odlikuje poetskom snagom, ali i filozofskom oštrinom. Iako imaju i parodijski prizvuk (kao sredstvo u građenju lika), filozofiranja rezignirane intelektualke Ele mogu da se shvate i kao neka misaona platforma ove drame: u savremenom svetu više nema opšteg smisla, velikih ideja, objedinjujućih sistema, revolucionarnih kretanja, ostaje samo bavljenje pojedinačnim, nesigurno povezivanje parcijalnog iskustava. Takav pogled na svet je ovde u potpunom saglasju sa svojim dramskim izrazom, jer je u oba slučaja na delu princip – fragmentarizacije.
Posle Psećeg valcera, Trga heroja, Skakavaca i Barbela, reditelj Dejan Mijač još jednom se suočio sa veoma složenom formom i odgovarajućim značenjima, potvrđujući tako da ga danas u pozorištu zanimaju samo veliki izazovi, složene zagonetke koje treba razotkriti. I ovog puta Mijač je proniknuo u svu tu složenost i osobenost, ali je, kao ni u ranijim slučajevima, nije artikulisao ekstravagantnim rediteljskim postupcima. Naprotiv, drami je prišao iz svog pozorišnog iskustva, što je sasvim legitiman pristup, koliko god je legitimno i očekivanje da radikalni dramski jezik iznedri i isti takav teatarski jezik. Mijačev scenski koncept zasnivao se na simultanom prostoru (scenografija Juraja Fabrija) s nekoliko punktova razdvojenih providnim ekranima; glumci su sve vreme na sceni i u toku promena uvek nam se ponovo prikazuju. Ovo rešenje ima puno opravdanje u tome što su sudbine pojedinačnih likova samo kockice u mnogo većem mozaiku, kao i u tome što pitanja koja pokreće delo – krivica, odgovornost, žrtva – ne dozvoljavaju uzmicanje, sakrivanje iza kulisa i u garderobi. Ta pitanja su uvek tu, kao sudbina.
Kao i u nekim ranijim predstavama, Mijač je i ovde tačno prepoznao komični aspekt komada i štedro ga preneo na pozornicu. Međutim, bilo da ih reditelj nije dovoljno suspregnuo bilo da su mu se naknadno oteli, pojedini glumci su isuviše igrali na komički efekat kod publike, a neki su imali i izlišnu potrebu, proisteklu iz iskustva realističke glume, da isuviše oštro razdvajaju pripovedanje od igre iz lika, iako su u drami ti prelazi neprimetni. Bravura Gordana Kičića i Srđana Timarova kao repera-samoubica sigurno je efektna, ali se u njoj potpuno gubi tragički ton njihove priče, ta spoznaja da bol ne može i ne treba da se zaboravi, jer se u njemu sadrži naš identitet. Komičkog preterivanja bilo je i u liku gospođe Cuker, koja svoj mizeran život hoće da poboljša ulepšavanjem svoje prošlosti i zagorčavanjem ćerkine sadašnjosti (Ljiljana Dragutinović), ali posebno u liku Eli, grubo svedenom, u igri Aleksandre Janković, na parodiju intelektualke u farsičnom sukobu s mužem, iako je, zapravo, reč o složenom spletu prezira i zavisti prema čoveku koji, za razliku od nje, može da se iskreno posveti malim stvarima i smisao nađe u lepoti.
Većina glumaca ostvarila je potrebnu meru, te ponudila galeriju vrlo upačatljivih tragikomičnih likova. Od stondirane, umrtvljene, bizarne, zgažene Roze, koja još uvek ume da čezne i želi (Nada Šargin), preko nekako dečački ljutitog i uvek zbunjenog Elizija (Goran Jevtić), do sumanute, opsesivne, u svoj svet zatvorene i sasvim nesrećne gospođe Haberzat (Dara Džokić). Veoma upačatljivu epizodu doneo je Bojan Žirović tumačeći, bez imalo karikiranja, lik gay doktora koji se bori s osećanjem krivice zbog samoubistva svog usputnog ljubavnika. Možda i najjači dramski naboj ostvario je mladi, daroviti i sve zapaženiji Nikola Rakočević u liku ozbiljnog, dubinski ustreptalog, ponekad i fanatičnog Fadula, koji kao da još uvek ima iluziju da su u ovom svetu mogući veliki iskupiteljski postupci, da se nevinost zadobija ili vraća plemenitim delima... Bez obzira na oscilacije u glumačkoj igri, a imajući u vidu težinu zadatka, na kraju se zaokružuje utisak o jednom umetnički veoma značajnom projektu koji služi na čast repertoarskoj politici Ateljea 212.
Ivan MEDENICA, Vreme, 12. jun 2008. |
|
|
|
|
