54. STERIJINO POZORJE 2009.

Režija ANA TOMOVIĆ

Kompozitor DARKO RUNDEK

Dramaturzi
VUK RŠUMOVIĆ i SVETISLAV JOVANOV

Scenograf LjERKA HRIBAR

Kostimograf MOMIRKA BAILOVIĆ

Scenski pokret Saša Krga
Maske Vladimir Radovanović
Organizator Elizabeta Fabri
Dizajner zvuka Marinko Vukmanović

Premijera: 24. septembar 2008.

Predstava traje sat i četrdeset minuta

ULOGE

Mala sestra, Alisa, Snežana, Zlatokosa, Palčica, Princeza, Žena, Veštica	JASNA ĐURIČIĆ
Majka, Mama medved	DRAGINjA VOGANjAC
Velika sestra, Marica	MILICA GRUJIČIĆ
Uča, Tata medved, Žabac	RADOJE ČUPIĆ
Ljutko, Lovac	NENAD PEĆINAR
Pospanko, Medvedić, Orlić, Orao, Ivica	RADOVAN VUJOVIĆ

Muzičari
Ksenija Bašić, Milan Nenin, Lazar Novkov, Lav Kovač, Siniša Mazalica

P O Z O R I Š T E......

SRPSKO NARODNO POZORIŠTE - NOVI SAD

1861, 16/28. jula, u Novom Sadu, na sednici Srpske čitaonice kojom predsedava Svetozar Miletić, osnovano je Srpsko narodno pozorište. Osnivač je Društvo za Srpsko narodno pozorište, akcionarsko udruženje koje, sve do početka Prvog svetskog rata 1914, vodi i razvija SNP. Za prvog upravnika postavljen je Jovan Đorđević, čija je agitacija na svim frontovima, a pogotovo kroz članke u Srpskom dnevniku, u prilog osnivanja (dramskog) pozorišta (na srpskom jeziku) u Novom Sadu, administrativnom centru tadašnje austrougarske provincije, rezultirala upravo gorenavedenim epilogom. Bilo je to prvo pozorište na prostoru koji danas nazivamo eks-jugoslovenskim, a koje je predstave igralo na nekom od južnoslovenskih jezika.
1868, nakon gostovanja u Beogradu, a na poziv kneza Mihaila, Jovan Đorđević s polovinom novosadskog ansambla, osniva Narodno pozorište u Beogradu.
1914 - 1941. Najteži period u istoriji SNP. Često mu menjaju ime, od 1920. u njegovom sastavu je i Opera (ukinuta već 1925, zbog nedostatka novca i pretvorena u Operetu), 1928, u noći između 22. i 23. januara, izgorela je zgrada (i u njoj kompletan fundus i biblioteka neprocenjive vrednosti) Pozorišta Dunđerskog u kojem je SNP igralo predstave...
1945, 17. marta, prva predstava nakon Drugog svetskog rata: Najezda Leonida Leonova, u režiji Jovana Konjovića. Prvi posleratni upravnik je pesnik Žarko Vasiljević. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno pozorište.
1958. na čelo kuće stupa Miloš Hadžić, upravnik s najdužim stažom (do 1979) čije je vreme upravnikovanja nazvano "zlatnim dobom" SNP.
1947. osnovana je Opera Srpskog narodnog pozorišta.
1950. osnovan Balet Srpskog narodnog pozorišta.
1956. SNP je inicijator i osnivač Sterijinog pozorja.
1981, 28. marta, iz Sokolskog doma SNP, u svojoj 120 sezoni, useljava se u sadašnju zgradu. Taj dan ustanovljen je tada kao Dan Srpskog narodnog pozorišta.
2006, septembra, SNP ulazi u svoju 146. sezonu kao član Evropske teatarske konvencije (od juna) i kao član asocijacije Pozorište bez granica, u kojoj su i: Odsek za kulturu grada Šćećina, Poljska, Teatar "Gardonyi", Eger (Mađarska), Teatar "Tamasi", Sv. Đorđe (Rumunija) i Teatar "Rictus", Nant (Francuska).

P R E D S T A V A......

REČ DRAMATURGA

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

U svom, četvrtom po redu nastanka dramskom tekstu, Milena Marković istražuje istovremeno i mogući profil tipične “junakinje našeg doba”, i jednu od najpopularnijih i za scensko uprizorenje najtežih dramskih konvencija – konvenciju bajke. Brod za lutke je dramski tekst u kome se smenjuju i tragično, i farsično, i groteskno; međutim, budući da je u isto vreme ova drama i originalno “putovanje” kroz Snežanu i sedam patuljaka, Zlatokosu, Ivicu i Maricu i druge kultne bajke zapadne tradicije, reč je o projektu koji spaja modernost izraza i vrhunsku veštinu pisanja, te mu je u tom smislu mesto na elitnoj dramskoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Ujedno, Brod za lutke reprezentuje Srpsko narodno pozorište na festivalu koji organizuje novoustanovljena asocijacija “Kvartet”.
Svetislav JOVANOV

R E Č...S E L E K T O R A......

Protkan fantastičkom spisateljskom maštom Milene Marković, Brod za lutke na naizgled predmetno, muzički i simbolički prenatrpanoj sceni SNP-a povezuje krug presnog života kakav danas znamo sa krugom večnih bajki uz brze izmene stilskih i žanrovskih odrednica igre iz kojih naizmenično, pa i unisono, provejava duh prve romanse, groteske, karikaturalnog verizma, konačne tragičke ispražnjenosti bića i vremena... Nasuprot, ali i u prilog tome, statična uporišta ove protejski zahuktale igre u kojoj se stapaju naracija i poezija, mladalačke svetkovine želje i njihovi skršeni preostaci postaju simbolički višeznačne maske uz punu interakciju glumaca/likova s njima, kao i snažan muzički fon Darka Rundeka koji celom ovom gorkom zamešateljstvu daruje gromadna figura orkestra postavljenog uživo na sceni, poput nekog čvrstog a opet ne baš opipljivog uporišta.
Očigledno složeno, pa i ponešto pretenciozno u zamisli, ali i podjednako živo, scenski ubedljivo, zahvaljujući izbalansiranoj, preciznoj režiji mlade rediteljke koliko i briljantnoj igri Jasne Đuričić kojoj u gotovo podjednako podignutom/multipliciranom interpretativnom ključu dobro pariraju Draginja Voganjac, Milica Grujičić, Radoje Čupić, Nenad Pećinar, Radovan Vujović.

Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL

R
E
D
I
T
E
L
J

A
N
A

T
O
M
O
V
I
Ć

Rođena 1979. u Beogradu. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na FDU- u Beogradu, u klasi prof. Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića. Režirala predstave: ”Creeps” (Nakaze) Luca Hibnera (Beogradsko dramsko pozorište, 2004), ”Patka” Stele Fihili (Kraljevačko pozorište, 2005), ”halFlajf” Filipa Vujoševića (Atelje 212, 2005), ”Povratak Kazanove” Artura Šniclera (Srpsko narodno pozorište, 2007), ”Monogamija” Stele Fihili (Narodno pozorište Sombor, 2007), autorski projekat ”Trtmrtživotilismrt” (BELEF 2007), ”Norway.Today" Igora Bauersime (koprodukcija Beogradsko dramsko pozorište i Kruševačko pozorište, 2007), ”Brod za lutke” Milene Marković (Srpsko narodno pozorište, 2008), "Slučaj Vojcek - Hinkeman” po G. Bihneru i E. Toleru (Bitef teatar, 2009). Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Patka, a 2006. je s predstavom Halflajf učestvovala na Sterijinom pozorju. Od 1998. do 2005. je član redakcije i urednica biltena Bitefa. Asistent je režije na projektu Fast sicher u "Theater am Neumarkt" u Cirihu, 2007, i stipendista Goethe instituta za studijski boravak u "Thalia theatru" u Hamburgu 2008. Počev od 2003. jedna od osnivačica i predsednica Centra za interaktivnu umetnost «In Stage Organization» iz Beograda.

R E Č...R E D I T E L J A ...

Alisa: Da li bi mi rekla, molim te, kojim putem da idem odavde?
Češajerska mačka: To u velikoj meri zavisi od toga gde želiš da stigneš.

Neobičan, jedinstven i emotivan poetski svet Milene Marković, na mene je delovao poput zagonetke. Duboko sam ga osećala iako nisam mogla da ga sasvim racionalno objasnim. Veoma brzo sam shvatila da to ne treba ni pokušavati i da je ta naša prirodna sklonost ka racionalizaciji u ovom slučaju pogubna. Konačno, odlučila sam da zagonetku prenesem i na publiku.

Ana TOMOVIĆ

P
I
S
A
C

M
I
L
E
N
A

M
A
R
K
O
V
I
Ć

Rođena 9 aprila 1974. u Zemunu. Završila osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu.
Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru, u junu 1998.
April 2001 - u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Beogradu premijerno izveden ovaj komad, u režiji Alise Stojanović.
Zbirku pesama "Pas koji je pojo sunce" izdaje Flavio Rigonat. Zbirka je imala tri izdanja.
Jun 2001 - u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju izvedena je predstava Paviljoni, u režiji Srđana Janićijevića.
Decembar 2001 – Milena Marković dobija specijalnu nagrada za dramu Paviljoni, na konkursu bečkog teatra m.b.h.
Jun 2002 - Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira pozorišnu režiju s tekstom Paviljoni.
Jul - avgust 2002 - s dramom Bog nas pogledao–Šine učestvuje u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu
Oktobar 2002 - premijera istog teksta u bečkom teatru m.b.h. u režiji Zijaha Sokolovića.
Novembar 2002 – premijera komada Šine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
U Stokholmu, sa zbirkom pesama, učestvuje u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre.
Maj 2003 - ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanju, u režiji Rafala Sabare.
Oktobar 2003 – izlazi druga zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje. Izdavač: LOM/ Flavio Rigonat.
Jun 2004 - predstava Šine, u režiji Rafala Sabare, učestvuje na Sterijinom pozorju. Milena Marković dobija Specijalnu Sterijinu nagradu za tekst.
Predstava Šine u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta učestvuje na Festivalu nove drame u Visbadenu.
Drama Šine je objavljena u nemačkom pozorišnom časopisu Theater Heute.
Septembar 2004 – Milena Marković učestvuje u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja u projektu SWITCH - čitanje poezije u Stocholmu, i u Geteborgu.
Tokom decembra 2004. i januara 2005. piše scenario i učestvuje u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera, u Boru. Film režira Oleg Novković.
U februaru premijerno izvedena drama Šuma blista, u pozoristu Schauspielhaus u Cirihu.
Oktobar 2005 – Milena Marković postaje prvi dobitnik nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz”, a povodom drame Brod za lutke.
Izlazi knjiga drama Milene Marković u izdanju Prve srpske čitaonice u Irigu.
Novembar, 2005 - premijera Šina u Ahenu, Nemačka.
Po scenariju Milene Marković snimljen je film Sutra ujutro, u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, Beograd.
Maj 2006 – premijera predstave Nahod Simeon, po tekstu Milene Marković pisanom po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta u povodu jubileja Jovana Sterije Popovića. Predstava je rađena u koprodukciji SNP i Sterijinog pozorja. Reditelj: Tomi Janežič
Jun 2006 – premijerno izvođenje drame Brod za lutke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog.
Jun 2007 – Milena Marković dobija Sterijinu nagradu za dramu Nahod Simeon
Oktobar 2008 – premijerno izvođenje drame Šuma blista u Ateljeu 212, u režiji Tomija Janežiča
Februar 2009 – Milena Marković dobitnica nagrade Fonda "Todor Manojlović" za 2008. godinu

R E Č... P I S C A ...

BAJKA, ASOCIJACIJE

Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi.

Milena MARKOVIĆ

K
O
M
P
O
Z
I
T
O
R

D
A
R
K
O

R
U
N
D
E
K

Rok pevač, kompozitor, pesnik i glumac. Rođen 30. januara 1956. Muzičku karijeru započeo ranih 80-ih, kao frontmen grupe Haustor, koja je stvarala pod uticajem world music, negujući reggae, latinoamerički i afrički zvuk i bila jedna od vodećih na rok sceni bivše Jugoslavije. Tokom 80-ih, izdali su albume: Haustor, Treći svijet, Bolero, Tajni grad, kao i tri singla: Moja prva ljubav, Zima i Ulje je na vodi. Rundek 1995, na hrvatskom muzičkom festivalu Fiju Briju, počinje solo karijeru i kreće na koncertnu turneju po Hrvatskoj. Radeći u Parizu, od 1991, Rundek je izdao tri albuma s muzičarima iz raznih krajeva sveta: U širokom svijetu, Apokalipso i Ruke. Ovaj poslednji, nakon izdanja i promocije u Hrvatskoj i Srbiji, kojoj se pridružilo još muzičara, inicira novi naziv benda: Darko Rundek&Cargo Orkestar. Pod tim nazivom, bend 2002. pravi promotivnu turneju. Osnovu albuma čine kompozicije Darka Rundela u kojima se prepliću poezija i bogatstvo slika. Dotadašnji zvuk obogaćen je kompozicijama inspirisanim balkanskom, centralnoevropskom i mediteranskom muzikom. Album Ruke objavljen je u Berlinu i distribuiran u 25 zemalja.
2004. izlazi, u Zagrebu, album Zagrebačka magla, a 2006. album Mhm A-Ha Oh Yeah Da-Da.
Na koncertima koji slede, Darko Rundek&Cargo Orkestar miksuje novo i staro iz bogatog repertoara Rundekovih kompozicija, uvek zadržavajući izazivajući nepredvidljivu atmosferu, dobar i otvoren duh, kako na koncertima u manjim prostorima, tako i na onim na velikim stadionima.

K R I T I K A......

Komadić koji nedostaje
"Ja bih da radim što niko nije", kaže od kuće odlazeća junakinja Milene Marković na vratima percepcije, na ulazu u surovo, licemerno i mimikrično okarakterisan svet, na mestu gde svoju junakinju autorka naziva Alisom... I ne, ovo nije autobiografska drama, kaže ista ta Milenina junakinja u liku Palčice, iako je sve što doživljava savršeno realno, a nekako zamagljeno, kako primećuje Žabac... Da li je nju u ulogu žrtve odveo sopstveni (umetnički) hibris, univerzalno propadajuća bit svakog od nas, vaspitanje/ porodica ili možda seksualnost, iako se autorka i toga odriče, ipak, intimno i ispovesno pišući svoju dramu krvlju i spermom - sve to nije (lako) rešivo, ali je izvesno da je njen put i njeno osećanje sveta obeleženo onom nepotpunošću, onim "komadićem koji nedostaje", što unatoč komadini (telu sa srcem i glavom) koji je tu, ne pomaže i ne čuva je od tragične sudbine, naprotiv...
Iz priče u priču, iz slike u sliku "Brod za lutke" fantastičnom spisateljskom imaginacijom u hronološkom maniru povezuje krug života sa krugom bajki, dok se stilski i žanrovski situacije menjaju, te bivaju nešto više ili nešto manje groteskne, karikaturalne, apsurdne, ali čak i hiperrealne. Devojka koja zaglavljuje u lošem društvu postaje žena u dobrom, iako su te kategorije karakterističnom autorkinom drskošću izvrću na glavu. Zatim se penje na društvenoj lestvici, da bi usledilo ono što obično i biva s onima koji se "popnu" - silazak/ pad i, konačno, smrt, u želji da se "ponovo rodi i legne u čisto" (poetska vrednost teksta pojačana međuscenskim pesmama, koje su i svojevrsne didaskalije, posebna je vrednost uzbudljive i veoma dirljive drame Milene Marković).
Jasna Đuričić je apsolutno otelotvorenje autorkine junakinje. Menjajući se iz scene u scenu ona odrasta, izrasta/ umanjuje se do konačne faze kučke, Veštice, u kojoj se njen put i završava. U sposobnosti da se transformiše, scenski otelotvori različita stanja tela i duha junakinje, Jasna Đuričić demonstrira i jedan začudan efekat koji bi bio brehtovski "fau" da nije sasvim suprotnog postignuća (što ga, opet, ne čini nečim drugim). Naime, sve vreme (na pojedinačnim mestima) prisutan je jedan realan, naturalistički odnos prema liku, jedna "glumačka" životnost koja se karakteriše i komunikacijom/ kontaktom sa publikom (očijukajućim ili drugim komentarima) koja umesto da, kao kod Brehta, upućuje da je reč o pozorištu, ovde tvrdi upravo suprotno - da je reč o stvarnosti. Čak i glasovna intonacija, dikcija Jasne Đuričić, veoma često izlazi ispod i iznad glumačkog registra u svakodnevni govor.
U nekoliko šarmantnih scena, od ostalih glumaca najuočljivije je bilo umeće Radoja Čupića, koji se od kolega Nenada Pećinara, Radovana Vujovića, i koleginica Draginje Voganjac i Milice Grujičić (pomalo stegnutih veličinom i važnošću premijere), izdvajao čas teatralizovanim gestom, čas ubedljivom realnošću lika (Uče - "bandita", Žabca - "umetničine", Tata Mede - "papučara").
Što se tiče rediteljskog jezika u predstavi "Brod za lutke", sem u praćenju glavne niti dela - takva kakva je, u velikoj meri je u rasejanju, iako je trud očigledno bio na strani unificiranja svojevrsne disparatnosti spisateljičinog "predloška". Ana Tomović je Milenin sirovi smisao za dramu domaštavala, "muzicirala" (opet na tragu Brehta), čas oraspoložavala (tragički humor je već obilato tu, što su glumci znali sjajno da iznesu), čas zaoštravala, i trudila se da ono što je alegoričnost bajkovitih ili basnolikih motiva (u dramskom tekstu prisutna prvenstveno na nivou imena/ znakova) pretoči u konstanto prisutan scenski elemenat (upotreba maski). Organizacija prostora u okviru kojeg je pažnje vredno geometrijsko mizanscensko praćenje hronološke i ontološke ravni dramske suštine - junakinjinog paklenog kruga, mnogo više smera ka spoljašnjoj efektnosti (otvorenost, nagomilana, šarena rekvizita sve sa zvučnicima koji i deluju da su tu namerno postavljeni bez nekog posebnog opravdanja).
Poseban problem skoro maksimalnog otvaranja (ionako predimenzionirane) scene "Pera Dobrinović" je disperzija, gubljenje intimnosti, skromnosti jedne individualne i lične priče/doživljaja sveta. Postoje scene (kad se već govori o Brehtu) koje svojim svetlosnim ili fizičkim aranžmanom poboljšavaju koncentrisanost izraza, kreirane su i scene koje to čine radikalnijim rediteljskim postupkom, na tragu pomenute disparatnosti dramskog teksta, ali sve je to u fragmentima, nikako na nivou celine, što bi bilo i te kako poželjno. Dosetke u međuscenama (glumačka istupanja iz likova, šale, dodavnja rekvizite i slično) opet su tu poput ukrasa, udaljavajući od raskošne ružnoće proizvedene glavnim tokom.
Izbor orkestra/ kompozitora, njegove instrumentalne sofisticiranosti i specifično narodnjačke/starinske harmoničnosti i melodičnosti (vidi Kargo orkestar Darka Rundeka), s pesmama u izvođenju glumaca, nekako su gubile na dramatičnosti - gutale stih i (ponovo) vapile za radikalnijim pristupom. Iako je sama autorka tu videla harmoniku, bubnjeve, flautu i gitaru, utisak je da bi pank-rok muzika (kao što je to slučaj u sceni s Princezom i Orlićem koji je postao Orao) mnogo bolje odgovarala suštini drame. Ili potpuno poetizacija, na liniji instrumentala i recitacije, što Darko Rundek i te kako zna da napravi, i što je u predstavi evidentno takođe samo u fragmentima. Orkestar je tu, opet, na planu dosetke, ukrasa, pošalice i publike, a kad je u toj "publici" Darko Rundek, kao na premijeri, i to s one strane rampe, s glumcima, čovek se ne može oteti pogledu (i) u njegovom pravcu...
Vredna i lepa predstava, koja će dodatnim uigravanjem i opuštanjem sigurno još dobiti na kvalitetu.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 25. septembar 2008.

I estetika i etika
Da bi se osetila emocionalna snaga i prepoznala umetnička vrednost predstave Brod za lutke Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, ona ne mora da se poredi s neuspešnom praizvedbom ove drame Milene Marković, onom koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Slobodan Unkovski. Mnogostruko, zaista eruptivno dejstvo novosadske predstave ostvaruje se samo od sebe, nezavisno od bilo kakvog konteksta. Ipak, jedno poređenje je neminovno: glavni problem prve postavke bio je taj što reditelj nije poslušao autorkin scenski zahtev da ista glumica igra sve faze u psihološkom i emocionalnom razvoju junakinje, što je dovelo do problema u praćenju osnovne priče – u prvoj polovini predstave nismo shvatali da, zapravo, gledamo jednu životnu sudbinu.
U predstavi Srpskog narodnog pozorišta, mlada rediteljka Ana Tomović je gradila veoma radikalan, maštovit i eksperimentalan teatarski izraz, ali nije pravila eksperimente tamo gde im nije mesto. Višestruk, a u osnovi jedinstven lik Žene, koji se od generičkog modela žene-kao-takve odvaja samo umetničkim sklonostima i roditeljskom mukom (ima dete sa posebnim potrebama), u ovoj predstavi igra jedna glumica i to kakva! Pored uloge u predstavi Šuma blista, Jasna Đuričić je ostvarila, i to u razmaku od svega mesec dana, još jednu izuzetnu glumačku kreaciju; kada se tome doda i njena odlična uloga u Nahodu Simeonu od pre nekoliko sezona, nameće se utisak da je ona vodeći, nezaobilazni tumač dramskih snova Milene Marković.
Pre svega drugog, glumica je, u Brodu za lutke, donela čitavu galeriju plastičnih, izoštrenih i upečatljivih portreta, zapravo različitih otisaka jednog istog lika u različitim etapama njegovog sazrevanja. Pored psihološke razrade s odgovarajućim emocionalnim nabojem, koji u nekim scenama doživljava prave erupcije – kao, recimo, u iscrpljujućoj sceni pravog rata među polovima u kojoj se Žena grli/davi s Orlom – u igri Jasne Đuričič prepoznaje se još jedan sloj: neka komičkarska zaigranost, oštra, pametna i bezobrazna persiflaža. Ovo preplitanje pronalazi puno opravdanje u činjenici da su u komadu Milene Marković svi likovi i sve etape u životu Žene udvojeni, da imaju duplikat u (stilizovanim) figurama iz bajki. U poslednjoj sceni, recimo, Jasna Đuričić sjajno igra i složeni dramski lik cinične, promašene, pijane umetnice željne ljubavi, ali i efektnu karikaturu Veštice iz Ivice i Marice, pružajući tako pravi glumački ključ za žanrovsku i stilsku ambivalentnost junaka Milene Marković.
Slična složenost prepoznaje se i u, takođe, odličnom ostvarenju Radoja Čupića: u rasponu od karikature malograđanina do realističkog prikaza opasnog ali istrošenog vođe ulične bande, on je upečatljivo odigrao nekoliko starijih likova. Ovo posebno ističem zato što je rediteljka tu višestruku podelu (jedan glumac igra više uloga), koju predviđa i sam tekst, učinila vrlo znakovitom. Samo tri glumca ulaze u svet Žene, tumačeći, zapravo, različite (generacijske) aspekte muškosti s kojima se ona susreće na putu inicijacije: snaga ali i zamor (Uča), licemerje (Žabac) i malograđanština (Tata Medved) zrelog čoveka (igra ih Radoje Čupić); preka narav (Ljutko), sigurnost, moć i dominantnost (Lovac) mužjaka u punoj snazi (igra ih Nenad Pećinar); nesigurnost i kilavost (Medvedić, Pospanko), provokativnost (Orlić), ratobornost (Orao) i nežnost (Ivica) vrlo mladog muškarca (igra ih Radovan Vujović).
Osim glumačkom igrom, ova dvostrukost između psiholoških karaktera i svedenih likova iz bajki označena je i jednom rediteljskom cakom: većina tih junaka iz bajki pojavljuje se, bar jedanput, s odgovarajućom maskom. Kao i ovo, tako i većina drugih rediteljskih rešenja deluje nekako transaprentno i direktno, te spaja u sebi bezobzirnu scensku zaigranost i pametnu, ubojitu i višeznačnu metaforu. Drugim rečima, izraziti ludizam ovde nije sam sebi svrha, a scenske metafore nisu (samo) predmet za hladno, racionalno dešifrovanje: besomučna igra, ubojita misao i jaka emocija spojene su u jedinstven pozorišni doživljaj. Katalog takvih rediteljskih rešenja nepregledan je: od fizičkog guranja nevoljene snahe s kauča (na kome sedi cela porodica), a koje postaje metafora izbacivanje iz kuće, do erotskog nadmetanja oko ženke Lovca i njegovog sina, a koje je metaforično prikazano tako što otac provocira, napada i najdirektnije ubada sina rogovima svog plena.
Taj ludički karakter predstave uveden je na samom početku, kada se prve scene iz Alise u zemlji čuda dešavaju ispred spuštene pozorišne zavese, iza koje samo probija glava majke ili čudni zvukovi: svet čuda iz bajke o Alisi, odnosno nepoznati, veliki svet u koji mlada Žena tek treba da se inicira, ovde je, zapravo, svet pozorišta. Kada se zavesa digne, otkriva se pozornica koja ne krije da je to što jeste, s bezbroj odbačenih, suvišnih predmeta, oko kojih se organizuje scenska igra (scenografija Ljerke Hribar); doduše, iako takva scenografija estetski u potpunosti odgovara rediteljskom konceptu opšte i namerne scenske muljavosti i nedovršenosti, čini se, ipak, da je pozornica nepotrebno prenatrpana. Značajno mesto u scenskom prostoru ima orkestar koji, izvodeći muziku Darka Rundeka, prati glumce dok pevaju songove, a koji imaju razne estetske funkcije, između ostalog i tu da dodatno, pored već analiziranih scenskih metafora, razgrađuju paradigmu klasičnog dramskog teatra... Iako bi sva rešenja mogla da sugerišu postdramski koncept, ne treba žuriti s rigidnim kritičarskim odrednicama. Predstava ima i klasične dramske elemente, kao što je rast tenzije: tako završna scena – u kojoj Žena priziva tatu da joj napravi brod na kome bi otišla i leže na zemlju da bi „umrla i ponovo se rodila“ – izaziva nezadrživu provalu emocija kod svakog iole senzibilnog gledaoca.
Ana Tomović je nekoliko meseci bila na stažu u jednom od vodećih nemačkih i svetskih pozorišta, Talija-teatru u Hamburgu. Uticaj nemačkog pozorišta, pogotovu one struje sveopšte scenske dekonstrukcije (Šteman, Kastorf...) uočava se u ovoj predstavi, ali to nije nikakav problem, naprotiv; mlada umetnica je prihvatila principe jedne, pri tom vrhunske teatarske tradicije, i samosvojno, nadahnuto i darovito ih primenila. Radikalnost i ekskluzivnost njenog jezika, pri tome, nisu štetili komadu, već su, naprotiv, omogućili da snažna dramska poezija Milene Marković dobije odgovarajući scenski izraz. Sve je to bilo moguće zato što su joj glumci poverovali – pored pomenutih, u predstavi su solidne uloge ostvarile i Draginja Voganjac i Milica Grujičić – a što im, pogotovu u doba kada je glumčka etika najveći problem, posebno ide na čast. Kao rezultat ovog prožimanja etike i estetike dobila se jedna od najuzbudljivijih i umetnički najbitnijih predstava našeg teatra.
Ivan MEDENICA, Vreme, 11. decembar 2008.