54. STERIJINO POZORJE 2009.

Reditelj NIKOLA ZAVIŠIĆ

Pisac stand-up teksta NIKOLA ZAVIŠIĆ

Dramaturg, pisac songova MAJA PELEVIĆ

Kostimograf MIRNA ILIĆ

Reditelj pokreta DUNjA JOCIĆ

Koncept scene NIKOLA ZAVIŠIĆ

Korepetitor Geza Kučera ml.

Asistent reditelja Jelena Mihajlović

Premijera: 21. novembar 2008.

Predstava traje 100 minuta

ULOGE
Maksimilijan fon Mor; Kozinski	LjUBIŠA RISTOVIĆ
Karl fon Mor	BRANKO LUKAČ
Franc fon Mor	MILAN VEJNOVIĆ
Špiglberg	SRĐAN SEKULIĆ
Švercer; Danijel	MILOŠ STANKOVIĆ
Šufterle; Grim kasnije	BRANISLAV JERKOVIĆ
Stand-up comedian; Racman; Herman	VLADIMIR GRBIĆ
Stand-up comedian; Roler	MARKO MAKIVIĆ
Amalija fon Edelrih; Anđeo smrti	MINjA PEKOVIĆ
Četa razbojnika	Darko Mačković, Albert Vujković

Bend Češke Šume	Geza Kučera ml. (Ifj. Kucsera Géza)
	Armand Mesaroš
	Maćaš Lakatoš (Lakatos Mátyás)

P O Z O R I Š T E......

NARODNO POZORIŠTE / NARODNO KAZALIŠTE / NÉPSZÍNHÁZ - SUBOTICA

Istorija pozorišnog života u Subotici vraća nas u XVIII vek kad su, kako zapisi kazuju, postojala dva oblika pozorišnih igara: predstave odigravane u školama i one koje su priređivali nemački profesionalni glumci koji vodeću poziciju zadržavaju do pojavljivanja mađarskog glumišta. Mađarski glumci napuštaju Suboticu 1874, a dolaze glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Pozorište u Subotici bilo je veoma popularno i ovaj grad stalno je pokretao postupak da se Taliji podigne dostojan dom. Godine 1853. na Roginu baru nasuta je zemlja (današnji Korzo) a gradsko veće poverava izgradnju pozorišta majstoru Škultetiju. Izgradnju unutrašnjeg dela preuzima Đerđ Telepi, svestrani pozorišni umetnik. Nova zgrada nikla je za godinu dana, ali na korintske stubove nije ispisan naziv pozorište već hotel Pešta, jer su gradski oci mislili da je to isplativije. Godine 1904. usledila je rekonstrukcija: proširena je scena, podignut je balkon i postavljen je natpis Gradsko pozorište. U proleće 1915. pozorište je izgorelo. Hotel Pešta je sačuvan, a mala sala je ostala netaknuta. Godine 1924. pristupilo se izgradnji požarom uništenog pozorišta. Nova zgrada je svečano otvorena 1927. izvođenjem opere Carska nevesta Rimskog Korsakova Narodnog pozorišta iz Beograda.
U jesen 1945. zgrada subotičkog pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90 godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište. Predsedništvo AP Vojvodine 19. septembra 1945. donosi odluku o osnivanju dva ansambla: Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta. To je ozvaničeno 28. oktobra 1945. predstavom Matija Gubec Mirka Bogovića u režiji Branka Špoljara a novoosnovano Mađarsko pozorište 29. oktobra 1945. izvelo je prvu premijeru Ples veštica Bele Balaža u režiji Lasla Patakija. Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine 1. januara 1951. godine spajaju se dva ansambla čineći jedinstvenu kuću Narodno pozorište-Népszínház.
U jesen 1952. muzička grana pozorišta prerasta u Operu koja se ugasila krajem sezone 1953/54. Ovaj period poznat je u istoriji pozorišta u kao “zlatan period”. Subotica ima tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija rotacionu scenu. Jedna od scena je i Letnja pozornica na Paliću. Subotica postaje festivalski grad. Prema pozorišnom statutu iz 1958. Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku, a Mađarska drama u Dramu na mađarskom jeziku. Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade ali 1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta zbog dotrajalih instalacija. Sledeće godine, posle rekontrukcije, pozorište ponovo radi u matičnoj zgradi. Već 1985. zaključeno je da zgrada ima nestabilne temelje i da se mora rušiti pa je formiran i Savet za rekonstrukciju. Iste godine u subotičko pozorište dolazi Ljubiša Ristić. U desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl s konceptom nekonvencionalnog pozorišnog izraza.
Narodno pozorište-Népszínház 1995. ponovo postaje tradicionalno. Odlukom SO Subotica o učešću u finansiranju rekonstrukcije pozorišta 1997. počinje proces razrešenja sudbine zgrade. Raspisan je konkurs za idejni projekat zgrade i izabrana je projektantska kuća YUSTAT iz Beograda ali je zbog bombardovanja proces finansiranja izrade projekta usporen. Nakon sanacije ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, od marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor već igraju na gostujućim scenama. Oktobra 2002. završeno je rekonstruisano stepenište i otvara se sezona na matičnoj sceni. Godine 2003. završen je idejni projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje zgrade pozorišta a proleće 2007. određeno je kao početak rekonstrukcije pozorišta. Obe drame subotičkog teatra do izgradnje nove zgrade igraće na sceni Jadran.

P R E D S T A V A......

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Zanimljivost se krije u činjenici da je ovo premijera Šilerovog dela na sceni subotičkog pozorišta, a u istoriji će ostati upamćena kao prva izvedena melodrama. Radi se o formi "stend-ap” komedije, u kojoj ima i elemenata lutkarske predstave.
– Predstava bi realno trebala da traje 5–6 sati da bismo dočarali gledaocima sve situacije iz dela. Međutim, "spakovali” smo suštinu u sat i po da ne budemo dosadni. Napravio sam paralelu sa kriznim devedesetim godinama, pa je prisutna ironija, a ne realnost. Hiljadu puta sam čuo reč "igra”, vezanu uz sadržaj predstave ili proces njenog osmišljavanja. Komad je kao čigra, okreće se sve brže i brže i na kraju stane, kao i život uostalom. Izvolite pogledati predstavu a ako se nekome zavrti u glavi neka slobodno okrive mene – ukratko je najavio predstavu reditelj Nikola Zavišić.
Dnevnik - Subotičke, 21. novembar 2008.

R E Č...S E L E K T O R A......

U sve složenijoj istoriji dopisivanja, potpisivanja, svakojakih –post i post-post distorzija, kraćenica, dramaturškog hibridizovanja itd. znamenitih dramskih tekstova, bar kako nam to statistika i iskustvo kazuju, Šekspir je neprikosnoveno u vrhu svetske top liste, ali ni drugima ne ide loše. Na svetsku mapu takvih dešavanja, kada su naši lokalni okviri u pitanju, i inače, ubedljivo se sa subotičkom adresom upisao i aktivni proizvođač nekolikih naših teatarskih kontroverzi Nikola Zavišić, uvodeći u Šilerovu igru krajnje ospoljeni podtekst ovdašnjih potkulturnih težnji i nedaća, od tifoznih agresivaca i homoerotičara pa sve do rodno neostvarenih fensera ili zatočnika ideje o mogućnostima novog šturm und drang kolektivizma.
U ovaj parodični kolaž narativnog, fizičkog, plesno-ekspresivnog, muzičkog i dez/iluzionističkog teatra Zavišić smelo podvodi i što Šiler govori i što mu skorije prohujala doba šapuću sa strane, iz perspektive večnog i samo našeg danas, dok mladalačka aktant-ekipa i repuje i stepuje, i glasom i telom, i smislotvornošću naizgled smisaono provokativne akcije. Smer ovog i ovakvog zahvatanja iz Šilera, ili u njega, gradi se iz pri tom predstavljenog koliko i iz iskustvenog horizonta svakog gledaoca ponaosob, ali srećom tako da nezadovoljnih totalom tako skresane igre nema, s šilerovskim povodom ili bez njega. Dakle, ne/korektno baš koliko i u realnom scenskom vremenu prijatno, zadovoljavajuće.

Igor BURIĆ i Vladimir KOPICL

R
E
D
I
T
E
L
J

N
I
K
O
L
A

Z
A
V
I
Š
I
Ć

Rođen u Beloj Crkvi 1976. Studirao režiju u Pragu i Beogradu. Magistrirao u Pragu gde je sa Islađankom Stefi Tors osnovao trupu sa kojom je radio i putovao po raznim festivalima u Češkoj i po Evropi. Od 2004. u Srbiji uradio više predstava za decu među kojima su "Kiki i Bozo“ Andree Valean (nagradu žirija na festivalu TIBA) i "Skoro svako može da padne (osim čaplje)“ po kratkim pričama Tona Telehena u "Radoviću“, zatim "Trtica rajske ptice“ Branka Dimitrijevića u NP u Užicu (nagradu za režiju na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru 2007), "Aladinova čarobna lampa“ Aleksandra Novakovića (Grand prix za režiju i predstavu u celini na lutkarskim susretima u Novom Sadu 2007) i "Bastijen i Bastijena“ V. A. Mocarta u "Pinokiju“ (nagrada za predstavu na lutkarskim susretima u Nišu 2008).
Kada je reč o predstavama za odrasle to su: "1984“ Džordža Orvela, koprodukcija Bitef teatra i "Grand Theater“-a iz Groningena (Holandija). "Plastelin“ Vasilija Sigarjeva u Ateljeu 212, "Zamak“ Franca Kafke u JDP-u, "Godo na usijanom limenom krovu“ u SNP-u Novi Sad, "RazBOYnicI“ Fridriha Šilera u NP Subotica, "Bli" Jelene Mijović u Ateljeu 212.
Selektor inostranog programa Sterijinog pozorja 2009.

R E Č...R E D I T E L J A ...

RazBOYnici

Ako bi se od mene tražila samo jedna reč (kao što lepo piše u naslovu), bila bi to reč IGRA. Znam, zvuči uopšteno, hiljadu puta smo čuli reč igra vezanu uz neku pozorišnu predstavu ili proces njenog pravljenja, često se toj reči pripisuju razna magijska svojstva i obredne moći. Prečesto se mistifikuje. Ipak, i pored ove svesti o mogućoj zloupotrebi reči IGRA, moja rediteljska reč bi bila... Hm... Hajde onda ČIGRA! I to ona kineska, koja može da se kupi za 200 dinara na ulici, sa led-diodama koje svetle kada se zavrti.
Ovo je, dakle čigra: okreće se, sve brže i brže i na kaju stane. Zvuči više-manje kao bilo šta uopšte, kao sam "život", recimo. Ali ipak ima veze, stvarno ima.
Način na koji su baš ovakvi "RazBOYnici" nastali baš u ovom trenutku i baš u Pozorištu sa baš ovakvim Ansamblom sa baš ovakvim saradnicima iluzorno je opisivati. Osim u toj jednoj reči koju neću da ponavljam jer će previše ličiti na nešto drugo (o čemu nisam hteo da pišem).
Izvolite dakle, a ako se nekom zavrti u glavi (ili bilo kom drugom delu tela ili duha) slobodno za to okrivite mene, reditelja... hm... rOditelja ove predstave.

Nikola ZAVIŠIĆ

P
I
S
A
C

F
R
I
D
R
I
H

Š
I
L
E
R

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller, 10. novembar 1759, Marbah na Nekaru - 9. maj 1805, Vajmar) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.
Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764., porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.
Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.
Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.
Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.
Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.
Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.
Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.
Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.
Pozorišna dela: Razbojnici (Die Räuber) 1781, Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) 1782, Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) 1783, Oda radosti (Ode an die Freude) 1785, Don Karlos 1787, Devica Orleanska 1801, Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) 1804, nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira 1800, Almanah Muza (Musenalmanach) 1797, Valenštajn 1799, Marija Stjuart 1800, Verenici iz Mesine 1803.
izvor Wikipedia

K R I T I K A......

Opasan vic
Fridrih Šiler, RazBOYnici, režija Nikola Zavišić; Narodno pozorište Subotica, Drama na srpskom jeziku (gostovanje u Pozorištu na Terazijama)
Podatak u podnaslovu ovog teksta nije rezultat štamparske greške: predstava Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta iz Subotice, koja je nedavno gostovala u Pozorištu na Terazijama, zove se RazBOYnici, a ne Razbojnici. Sama ova igra slovima momentalno ukazuje na bar tri osobine ovog, kako će se pokazati, vrlo provokativnog projekta. Pored toga što ukazuje na činjenicu da, bez obzira na autorstvo koje mu je priznato u programu, ovo nije čuveni komad Fridriha Šilera već njegova radikalna adaptacija, naslov predstave otkriva i dečačku vickastost cele zamisli, kao i to da bi ona trebalo da ima i neke tematske veze sa - dečacima.
Nije slučajno ni to što je predstava gostovala u muzičkom pozorištu. Reditelj Nikola Zavišić i dramaturškinja projekta Maja Pelević, koja je istovremeno i autorka songova, prekomponovali su (prepevali?) ovaj Šilerov romantičarski klasik u pop-mjuzikl. Taj pop senzibilitet se ogleda u izboru muzike - parodijsko korišćenje hitića sa MTV-a - ali, pre svega, u opštem lakom, neozbiljnom, zezatorskom i, jelte, mladalačkom tonu predstave. Poigravanje s popularnorn kulturom javlja se i u metanaraciji (teške li reči za ovako laku umetnost!): u tome što nam glumci Marko Makivić i Vladimir Grbić, koji su u programu predstave kršteni kao "domaćini programa" (opšteobrazovnog TV programa, reklo bi se), prepričavaju delove komada i iznose najopštije književno-istorijske podatke o Šileru i njegovom dobu, gradeći tako, dakle, dodatni dramaturški okvir. Popkulturne interpolacije ne zaustavljaju se na opšteobrazovnom, već metastaziraju i na sportski TV program, jer se scene bitaka iz komada prikazuju kao prenosi fudbalske utakmice.
Pominjanje fudbalskih utakmica, te najvažnije muške zabave, a koja ima znatan prostor u predstavi - i kao TV komentar, ali i kao konkretna, uprizorena scenska akcija - može da bude šlagvort za bojažljiv pokušaj da se odgovori na pitanje da li ova potpuno neobuzdana scenska zaigranost, ovo dečačko zezanje, ima pokriće u bilo kakvoj misli, Šilerovoj ili inoj. Fudbal i srodne muške zabave - u rasponu od navijačkih zagrljaja do međusobnog čupkanja dlačica na nogama - a koje se krajnje ovlašno i usputno uvode u scensku akciju, podržavaju pretpostavku da je reditelj Zavišić hteo da priču o muškoj razbojničkoj bandi osavremeni tako što će je povezati sa latentnom homoseksualnošću savremenih navijačkih razbojnika. Odatle i izmaštavanje i isticanje reči "boy" u naslovu predstave. Dodatni argument ovoj tezi nudi završna scena - jedina s nekom jačom idejom - a u kojoj zagrIjeni razbojnici-navijači uporno i veoma grubo izbacuju iz svoje ekipe očajnu Amaliju (Minja Peković), jedinu devojku u njihovom svetu.
Naravno da ovde nije problem u tome što se klasika drastično aktuelizuje i dovodi u vezu sa savremenim provokativnim temama, već u tome što, i pored nemalog stepena arhaičnosti i patetičnosti, Šilerovi Razbojnici i danas nude mnogo zanimljivija i složenija značenja nego što je plitak, banalan i nerazvijen vic o navijačima-pederima, koji se, uz neverovatnu dobronamernost, može prepoznati kao jedina, bojažljiva primisao misli u subotičkoj predstavi. U toj neshvatljivoj simplifikaciji, čiji je neželjeni rezultatat i jeziva dosada - jer je strašno mučno dugo pratiti niz neobaveznih scenskih doskočica bez ikakve intelektualne i emocionalne veze i pokrića - ne vodi se računa da Šilerovi junaci nisu nikakva homogena grupa, navijačka ili bilo koja druga: da se u njoj javljaju složene filozofske i psihološke dileme, da protagonista Karl ima ozbiljan duševni problem što je strašno i robinhudovski krenuo u revoluciju, u borbu za ideale republike, a onda shvatio, kada mu već nije bilo povratka, da su njegovi saborci, u većini slučajeva, samo pljačkaši i ubice... Poslednje, ali ne i najmanje bitno, pomenuti misaoni vic čak nije ni originalan, jer je Gorčin Stojanović režirao Rodoljupce pre desetak godina tako što je prožimao nacionalizam sa navijačkom strašću i latentnom homoseksualnošću.
Predstava RazBOYnici Narodnog pozorišta iz Subotice ima nesumnjive vrednosti. One se prepoznaju u furioznoj scenskoj zaigranosti, koja je bila maštovito i zanatski vešto zamišljena (sve s orkestrom na sceni, brzim i efektnim svetlosnim promenama i sl.) i vrlo solidnim izvođačkim - glumačkim, pevačkim i igračkim - standardom (po pevačkim kvalitetima posebno se izdvaja Minja Peković). Sve to, međutim, apsolutno pada u vodu pred nekoliko srodnih, a opasnih problema: besprizornom proizvoljnošću u odnosu prema građi, zapanjujućom misaonom inferiornošću i najjeftinijim populizmom. Opasnost leži u tome što ovakve predstave daju snažne argumente zadrtim konzervativcima u tvrdnji da se drastična aktuelizacija klasike svodi na banalizaciju. Dodatna opasnost naiazi se u tome što ova plitkost i neozbiljnost mogu, zlonamerno, da se izjednače sa nekim opštim "mladalačkim senzibilitetom". To uopšte nije tačno, jer smo upravo ove sezone svedoci da se naši najbolji mladi reditelji, kao što su Ana Tomović i Miloš Lolić, hvataju u koštac sa estetski najsloženijim formama i intelektualno i društveno najozbiljnijim temama.
Ivan MEDENICA, Vreme, 2. april 2009.

Razboynici
Rediteljsko-dramaturški tim Nikola Zavišić - Maja Pelević stoji iza ovog sažetog Schiller for dummies projekta u kojem se romantičarska priča o usponu i padu grupe razbojnika robinhoodovskog tipa pretvara u prikaz grupe navijača bez kojih se nijedno masovno divljanje u Srbiji danas ne može zamisliti. To samo po sebi nije problem, jer odluka glavnog junaka da postane odmetnik (zbog porodičnih problema koji su ga pritisli) zaista traži neko transponovanje u savremene okolnosti. Međutim, uprkos tome što Schillerovi likovi vremenom postaju čak i ubice, oni nisu profil ljudi koji ne razmišlja o sebi, svojim postupcima i posledicama koje iz njih proizlaze. Na prvom mestu vođa grupe Karl Moor, koji je i sam zgrožen time što se njegovo "istraživanje slobode" pretvorilo u mahnito nasilje.
Zavišićeva raspevana momčad površno je umotana u diskurs popularne kulture. Songovi se izvode na muziku instant proizvoda poput New Kids On The Block, No Doubt ili Allanis Morisette, tu su i imitacije klipova sa You Tubea, partizanske pesme i nekoliko taktova Đurđevdana, a i vrlo ležeran nekritički stav prema maloumlju i "muževnoj desnici", sličan političkoj nekorektnosti South Parka, ali za mnogo kopalja ispod, pošto su tvorci animirane serije maksimalno politički i društveno osvešćeni u kritikovanju pojava koje ne zaslužuju uljudnost. Razboynici se svode i na ironiju prema Schillerovoj tragediji i na ironiju prema rediteljskoj ideji, a najviše na geg koji sve vreme služi kao moneta za potkusurivanje publike. I nije sporna duhovitost pojedinih dosetki. Sporna je bezobzirnost autorskog tima da ih nadalje plasira kada se razbojničko haranje otme kontroli i pretvori u zločin zločina radi. Humorni pristup tom problemu stvara klimu koja abolira huligane. Metastaza po sistemu: nosila je kratku suknju, ko joj je kriv što je silovana, ali sve to može da bude, eto, pomalo i "simpa". Nulti nivo tolerancije za ovu vrstu bahatosti, vulgarnosti i promašene aktuelizacije.
S. O., Yellow Cab, 10. april 2009.