 |
Režija, jezička adaptacija Iva MILOŠEVIĆ
Scenograf Gorčin STOJANOVIĆ
Kostimograf Maja MIRKOVIĆ
Kompozitor Vladimir PEJKOVIĆ
Asistent reditelja Tea PUHARIĆ
Asistent scenografa Ivan KRNJIĆ
Organizator Vladimir PERIŠIĆ
Premijera:
18. februara 2010.
Predstava traje 1 sat i 40 minuta
|
|
|
|
IGRAJU |
|
Mirjana |
Mirjana KARANOVIĆ |
Veronika |
Jelena PETROVIĆ |
Violeta |
Branka PETRIĆ |
Simon |
Marko BAĆOVIĆ |
Grozdana |
Anđelika SIMIĆ |
Jakov |
Feđa STOJANOVIĆ |
Ankica |
Cvijeta MESIĆ |
Lucio |
Bojan LAZAROV |
|
|
|
|
| JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE - BEOGRAD |
|
|
|
Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je 1947. godine kao reprezentativno pozorište nove Jugoslavije. Mnogi najznačajniji glumci drugih kulturnih centara iz Zagreba, Novog Sada, Sarajeva, Splita, Ljubljane i drugih gradova pozvani su da učestvuju u stvaranju pozorišta koje će biti za Jugoslaviju ono što je MHAT za Rusiju. Poznati reditelj Bojan Stupica, koji je zadavao velike muke cenzuri i policiji u Kraljevini Jugoslaviji, postavljen je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar Eli Finci, postavili su temelje repertoarske orijentacije JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do današnjeg dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog dobio ravnopravno mesto. Prve sezone prošle su u znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, Gorki, Šo, Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i Nušić. Komadi su birani veoma pažljivo, reditelji su se dugo pripremali, a pripremanje komada do premijere trajalo je katkada i po pola godine. Zbog takvog rada i koncentracije renomiranih i darovitih mladih umetnika, JDP je postalo pozorište izuzetnog nivoa, koje se svojim rezultatima uzdiglo iznad ostalih pozorišta u zemlji. Jugoslovensko dramsko pozorište nije postalo kopija MHAT-a, koje je u doba Staljina već bilo u stagnaciji kao žrtva teorije socijalističkog realizma i dogmatski shvaćenog sistema Stanislavskog... Reditelji koji su u to vreme stvorili slavu JDP-a, Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav Tanhofer bili su između rata već pod uticajem evropskog modernizma tako da nisu ni mogli niti hteli da se potčine staranoj dogmi. Duh, značaj i prestiž Jugoslovenskog dramskog pozorišta, poznati starijima, ali i na drugačiji način bliski publici koja je svoj ukus u teatru formirala od sredine osamdesetih naovamo, u vreme kada je Jovan Ćirilov u svojih četrnaest upravničkih sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše države, nisu ugasnuli ni pod pritiskom Istorije i njenog surovog rada, niti pod čizmama komesara duha.
Sedamnaestog oktobra 1997. nad Beogradom se dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Činilo se tada kako je to konačni kraj jedne utopije. Od tog dana, do dana u kojem će Velika scena ponovo biti otvorena premijerom (23. maja 2003, Jovan Sterija Popović Rodoljupci u režiji Dejana Mijača), pogon istorije radio je ubrzano. Valjalo je sačekati Promene da bi ponovno rođenje iz pepela uistinu bilo moguće. Branko Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002.) učinili su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću u izboru tema i materijala za svoje predstave. Posle požara glavni je napor bio da se Pozorište vrati na kulturnu mapu grada čije je istorijsko sećanje dugo i odista seže do antičkih vremena. Pozorište je podignuto na srećnim i vitalnim temeljima. Klasika na nov način, domaća i strana, savremeni međašnji komadi, a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi - kad se dogode, smelost u otvorenosti formi predstava - to su stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, počiva visoka zgrada duha, stila i ukusa zvana Jugoslovensko dramsko pozorište. |
|
|
|
|
| LEDENA HLADNOĆA STVARNIH ŽIVOTA |
|
|
|
|
(...) Nema tu više ni Godoa kojeg bi se dalo uzalud čekati (što je već nešto), jer Mirjana i ovi oko nje dobro znaju ne samo da Godo neće doći nego i nešto mnogo strašnije od toga: da je Godo već prošao, pa ko ga je video – video ga je. Oni nisu, niti će. Svet koji nam je dat, koji upravo marljivo održavamo u zatečenom stanju i namerni smo ga takvog, ili još malo goreg, predati u nasleđe, jeste svet u kojem se više ne gleda ni gore, ka nebu (gde nema ničega osim gigantskih užarenih lopti koje svetle Nikome i greju Ništa), ni u stranu, ni nedajbože u sebe, nego samo pred sebe, ali nipošto dalje od nosa: svet malih porodičnih rituala, bračnih i vanbračnih afera u kojima više nema ni opasnosti ni strasti jer se zapravo nikoga i ne tiču, naposletku, svet malih vašljivih poslova koji ne služe ničemu do li pukom održavanju jedne mašinerije koja neprestano klepeće ne da bi nešto stvorila nego tek da bi nastavila da postoji. Opsluživanje te mašine – koja nije čak ni ‘zla’, jer je ‘zlo’, baš kao i ‘dobro’, beznadežno anahron pojam, onaj koji pripada hiberniranom istorijskom vremenu – jedino je što je preostalo Mirjani i onima oko nje, rutinskim emiterima jedne slike o životu i sebi u tom životu, koja zapravo ne predstavlja ništa stvarno, niti se to od nje očekuje: biće dovoljno da ispunjava određenu formu. (...) U tom se svetu i samoubistvo planira i oročava na dve godine, i ono je nekakav projekt; egzistencijalni horror vacui tako dobija određenu, gotovo vodviljsku crtu, ne postajući zarad toga ništa manje užasnim. Samo što taj užas gubi značaj i dostojanstvo.
Komad Ivora Martinića duhoviti je koliko i melanholični izveštaj iz onog najstrašnijeg odseka Zone sumraka: onog u kojem nema ničega ‘natprirodnog’, nego iz njega zjapi još samo hladnoća Stvarnih Života, svedenih na mehanicizam svakovrsnih odnosa bez odnošenja, kao logične konsekvence života bez življenja (...)
 Teofil PANČIĆ
Jedan od najzanimljivijih dramatičara najmlađe generacije napisao je iznimno zreo dramski tekst koji priziva utjecaje suvremene dramaturgije na tragu, primjerice, dramskog pisma Biljane Srbljanović. Martinić svojim psihološki istančanim dramskim licima pristupa sa simpatijom i s blagim ironijskim odmakom, te kroz priče takozvanih malih ljudi, duboko zadire u prepoznatljivo stanje našeg tranzicijskog sada i ovdje. Malo novaca, puno mladenačkih snova i apatičnog prihvaćanja življenja kao pukog trajanja onih u srednjim godinama ono je što karakterizira ovaj tekst u kojem se, dramaturškim postupcima spajanja dokumentarističkog i poetskog stila, razgranato isprepliću priče svih generacija.
Radio Atelier, 13. 2. 2009. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Drama o Mirjani zapravo je zbir sličica iz života jedne razvedene žene, sa kćerkom u pubertetu, i nekim ljudima iz okoline. Svakodnevica je to potpuno prazna, ali očišćena od banalnosti time što je pojačana do apsurda. Okolnosti njihovih života nisu ništa drugo do odsustvo ljubavi. Taj život bez ljubavi Mirjana deli sa svima oko sebe. Ko je kriv, mladi pisac ne propituje. Njegova priča podrazumeva da ljubavi u nekim godinama više ne može biti, što je donekle posledica njegove iznimne mladosti, odnekle i slike koju sam život pruža.
Aleksandra GLOVACKI |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
I
V
A
M
I
L
O
Š
E
V
I
Ć |
|
|
IVA MILOŠEVIĆ, reditelj
Diplomirala pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirala Magično popodne Volfganga Bauera (Bitef teatar), Shopping & Fucking Marka Rejvenhila (JDP), Kazimir i Karolina Edena fon Horvata (Narodno pozorište Sombor), Razvaljivanje Nila Labjuta (JDP), Put do Nirvane Artura Kopita (Atelje 212), Mala Sirena H. K. Andersena / Srđana Koljevića (Malo pozorište 'Duško Radović'), Zmijsko leglo Vasilija Sigareva (Atelje 212), Vuk i sedam jarića braće Grim / Ljubinke Stojanović (Pozorište lutaka 'Pinoko'), Fedrina ljubav Sare Kejn (JDP), Princeza i žabac H. K. Andersena / Igora Bojovića (Pozorište 'Boško Buha'), Painkillers Nede Radulović (SNP Novi Sad), Proslava Tomasa Vinterberga i Mogensa Rukova (Atelje 212). |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
MALI LJUDI |
|
|
Sviđa mi se naslov Drama o Mirjani i ovima oko nje. Komad kreira svet koji je potpuno irealan, sastavljen od beketovskih osećanja nedostatka smisla življenja. Dozvoljava nam da svoje potisnuto osećanje zebnje zbog nedostajanja nečeg vrlo važnog u našim životima projektujemo u junake i tako izvučemo na površinu skriveno. Ono čime glumci i ja operišemo je uočavanje ekstremnog u naizgled nedramatičnim životima. Mi naše likove zovemo 'mali ljudi'. Oni pristaju na umerenost života koja vodi u potpunu mehanizaciju i postvarenje bića što za posledicu ima zaboravljanje umeća komunikacija s drugim bićima, tonjenje u repeticiju, u život kao podražavanje niza svakodnevnih rituala po scenariju koji je nametnut. Kopiraš, a da sam ne znaš zašto to radiš.Umeće da se u različitosti uživa može da donese punoću življenja. Ne sme se strahovati od toga da se bude drugačiji, nego se iz toga mora učiti. Kičma koja nas čini neće se time izgubiti. Naprotiv!
Iva MILOŠEVIĆ |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
I
V
O
R
M
A
R
T
I
N
I
Ć |
|
|
IVOR MARTINIĆ
Apsolvent na Odsjeku dramaturgije Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu. Piše dramske tekstove, poeziju, prozu, scenarija za filmove. Tekstovi su mu prevedeni na francuski, engleski, španski, norveški i slovenački, a neki od prevoda su i objavljeni. Za dramu Jednostavno: (nesretni) nagrađen je III nagradom „Marin Držić“, a za dramu Ovdje piše naslov drame o Anti je dobio nagradu Fabriqué en Croatie društva REZ. Drama je izvedena na Hrvatskom radiju, prevedena je na francuski i engleski i predstavljena je i na svetskom festivalu mladih dramskih pisaca World Interplay 2007. u Australiji. Praizvedbu je imala na sceni Gradskog kazališta mladih u Splitu. Drama o Mirjani i ovima oko nje je doživela prvo premijeru na Hrvatskom radiju (2009), a učestvovala je i na 61. Prix Italia u Bolonji. Neposredno posle beogradske premijere Drama o Mirjani i ovima oko nje biće postavljena u Ljubljani.
Ostale radio-drame: Časna sestra, Dječak i ostali prolaznici (2006), Prošlost, Povratak (obe iz 2007, s kojima je Hrvatski radio učestvovao na takmičenju 21. Pri Europa u Berlinu) i Bez naslova (2008). Kratka drama Just Because of the Umbrella uvrštena je u glavni program festivala Short&Sweet u Sidneju (2008). Sarađivao je kao dramaturg i radio dramatizacije za predstave u više hrvatskih pozorišta. |
|
|
|
|
Naslovu posvetim dosta vremena, on mi mora reći nešto o strukturi drame i temi. Koliko god banalno ti naslovi izgledali, čini mi se da točno ukazuju na ono što se u drami događa. I to mi je jako potrebno, da znam točno što želim ispričati. Ja ne pišem stvarni život niti mislim da je život kazalište. Prikazujem život i imam potrebu stalno shvaćati kojim ja to mehanizmima radim. Ta imitacija života me impresionira. I zbog toga su upravo ovakvi moji naslovi, gotovo pa radni, da me stalno upozoravaju da to što pišem jest drama.
Ivor MARTINIĆ |
|
|
|
|
O naslovu i onome oko njega
Nekako se podrazumeva da prikaz predstave rađene po Drami o Mirjani i ovima oko nje mladog hrvatskog dramatičara Ivora Martinića treba započeti od ovog duhovitog naslova. Pored usputnog autopoetičkog štosa – odmah se „otkriva“ da je reč o dramskom artefaktu – ovaj naslov upućuje i na dominaciju junakinjine priče, jer su priče „ovih oko nje“ samo njen odjek, projekcija. Taj se efekat postiže doslovnim pretapanjem scena, bez elaboracije promene prostora, kao i uokvirenošću radnje Mirjaninom pojavom i uvodnom trivijalnom „ispovešću“ u stilu naratorovog uvoda („ja sam Mirjana, sedim za stolom, popila sam gutljaj kafe... pušim, živim“). Glavni efekat naslova sastoji se u ukazivanju na nepretencioznost priče, što je samo druga reč za beznačajnost i Mirjanine i sudbine ovih oko nje: malih ljudi zaglavljenih u svojim do apsurda ispraznim životima.
Apsurd malograđanskog života – jer o takvom je ovde reč – nije, naravno, novina u dramskoj književnosti: Martinović se tu nadovezuje na Joneskovu tradiciju apsurda (ne Beketovu), a očito je, kad govorimo o uticaju, i ugledanje na delo Biljane Srbljanović, na njene porodične i druge priče o međusobnim mrcvarenjima unutar trivijalnih egzistencija, s posebnim naglaskom na odnos majki i ćerki (...)
Osećaj apsurda prepoznat je i uspešno scenski opredmećen u predstavi izvedenoj u Teatru „Bojan Stupica“ JDP-a. U saradnji sa scenografom Gorčinom Stojanovićem, rediteljka Iva Milošević postavila je, duž cele scene, dvospratnu fasadu s prozorima kroz koje se nazire unutrašnjost stanova – istovetnih u njihovoj sterilnoj bezličnosti – i kroz koje se, umesto kroz (nepostojeća) vrata, ulazi i izlazi. Prostorni punkt junakinje Mirjane, jedan malograđanski kutak sa staromodnom foteljom i stočićem, nalazi se ispred ovog zida, čime se njegova funkcija udvaja: on ujedno označava i enterijer i eksterijer. Pored toga što su rešili tehnički izazov neodređenih prostora i njihovog pretapanja, a koje stvara sâm tekst, dvojstvo enterijer-eksterijer i ulasci kroz prozore ostvarili su i poetički zahtev prenošenja dramskog u scenski apsurd. Prostor i kretanje u njemu nisu samo formalne odlike scenskog apsurda, jer oni grade i slobodna metaforička značenja: naglašava se da je ovo drama o Mirjani, te da su priče „ovih oko nje“ samo prozorčići u njenoj svesti, dok upadanje kroz prozore može biti i ironična oznaka malograđanskog nasrtaja na privatnost.
Rediteljka je težila tome da apsurdom prožme i glumačku postavku likova i priče, da napravi otklon od realističke karakterizacije, da sve dramsko otuđi ironijom. Svoju imenakinju, Mirjana Karanović donela je kao vrlo monolitan lik, ali ne u smislu čvrstine ličnosti, već neke duševne umrtvljenosti: nju ništa ne može bitno da pomeri, a apsurdno-ironični izraz tog stanja je krajnje mehanička reakcija na najavu majčine smrti, mada se kroz ovaj stupor, ipak, naslućuje i duboko potisnuta emotivnost. Ironični odmak javlja se i u odsutnom, dvosmislenom i začudnom osmehu Branke Petrić u ulozi Mirjanine majke Violete, kao i u komički efektnom, istovremeno histeričnom i robotizovanom Ankičinom zahtevu, u tumačenju Cvijete Mesić, da muž održi bar privid njihovog odnosa. Najblaže, najfluidnije i, samim tim, najubedljivije preplitanje različitih tonaliteta javlja se u igri Marka Baćevića čiji je Simon istovremeno i ironični kroki zaludnog radoznalca i uverljiv prikaz osobe iskreno zainteresovane za druge (...)
Ivan MEDENICA, NIN
Mirjanu iz naslova zatičemo na početku predstave kako sedi, puši i ispija kafu. Mnogo kafa biće ispijeno do kraja predstave; između, upoznaćemo čitav Mirjanin socijalni i porodični milje, zapravo, upoznaćemo čitav njen život, jer nema tu baš mnogo toga (...) Kada se prepričava, Mirjanin život, i ovih oko nje, ne zvuči naročito interesantno, u stvari, ne zvuči nikako; kada se gleda na sceni, pogađa vas i protrese. Baš tamo gde treba.
U ovoj drami neobičnog ali sjajno odabranog naslova mlađani Ivor Martinić iznenađujuće precizno, suptilno i mudro skicira onu nepodnošljivu lakoću života 'malih ljudi' uhvaćenih u inercije svakodnevnih obaveza i rituala. U drami nema dramskog sukoba, bar ga nema u onom klasičnom smislu, ali Mirjana i ovi oko nje stalno su u sukobu sami sa sobom, sa svojim životima u kojima nešto suštinski nedostaje. Taj osećaj nedostatka, praznine, 'povezuje' likove više no rodbinske, ljubavne ili prijateljske veze.
U spektakularno jednostavnoj i funkcionalnoj scenografiji Gorčina Stojanovića rediteljka uprizoruje ove isečke iz života gotovo koreografski. Svojevrstan 'mehanički balet' kome prisustvujemo najprecizniji je izraz uslovljenosti života likova i njihove nemogućnosti da iniciraju bilo kakvu promenu, čak i kad pokušaju. Iako izaziva dosta smeha, koji je uglavnom smeh prepoznavanja, predstava je obojena dubokom melanholijom i zamišljenošću nad smislom. Glumci su precizni i bolno iskreni do najsitnijih detalja, posebno veličanstvena Mirjana Karanović koja jednostavno 'diše' ovu ulogu.
Sve u svemu, događaj sezone. Ne propustite!
Boban JEVTIĆ, Yellow Cab
"Drama o Mirjani i ovima oko nje", realističan prikaz života sasvim običnih ljudi, koji, ma koliko trivijalno delovao na prvi pogled, predstavlja jedno unutrašnje putovanje u našu ličnost i ukazuje na nemu prazninu čoveka sa ukroćenim potencijalima koji je odavno zaboravio zašto postoji.
Jugoslovensko dramsko pozorište je odabirom ovog dela prepoznalo talenat mladog hrvatskog autora, Ivora Martinića, koji je dobitnik mnogih nagrada i sve više priznat ne samo kod nas, već i u inostranstvu.
Na sceni vidimo Mirjanu i njene susede, kćerku, majku, ljubavnike, bračne parove. Dešavanja i likovi se brzo smenjuju, a dijalozi i monolozi su ciljano isprazni, beketovski, rutinski. Posmatramo blokirane individue ogrezle u gorčini nekog promašenog života, potrošene ljubavi, neobećavajuće budućnosti. Uronjeni u beživotno obavljanje svakodnevnih obaveza, od njih ostaju samo senke, prizori, prividi, oni smisaono ne postoje, osim kao iluzije.
U fokusu je osakaćena uloga žene kroz dva različita aspekta – žene kao majke, ostavljene, razvedene, potrošene i nevoljene, i žene kao ljubavnice, koju tretiraju kao prolazan trenutak zadovoljstva. Mirjana predstavlja otelotvorenje ove ambivalentnosti – u nedostatku prave ljubavi, ona se zadovoljava sporadičnim i ispraznim odnosima sa muškarcima, a njena potreba da voli postaje srljanje u fizičko pražnjenje.
Beskrajno nesrećni, svi junaci komada troše dan za danom, žive u zajednici, a ipak svako za sebe, i grčevito se drže prozaičnog smisla svog dana – ispijanja kafe. "Život je kafa", odgovara Mirjana na pitanja svoje kćerke, ni sama ne znajući kako da joj objasni šta je život i ko su one ustvari. Čula su otupela, radnje mehaničke, a dijalozi banalni.
Gluma je na visokom nivou, a ironija i implicitan humorističan prikaz svakodnevice ne ostavljaju gledaoca ravnodušnim. Kreativno osmišljena scenografija stavlja u fokus i zajednički i individualni položaj likova, a igra svetla i kratka muzička intermeca, koja su više bazirana na efektima nego na samoj muzici, nagoveštavaju početak ili kraj dana, ili pak novu situaciju.
Uživajući u ovoj, na neki način, tragikomičnoj predstavi, možemo da prepoznamo i deo svog života koji vrlo često biva zarobljen u kolotečini svakodnevice. Jer, ova živopisna ispovest o Mirjani i ovima oko nje predstavlja, zapravo, ozbiljan analitički prikaz trivijalne realnosti koja dotiče naš život, oblikuje ga, sputava ili čak, potpuno uzurpira.
Zato je ovaj komad bitan, jer pored toga što jasno sagledava stvari i naziva ih pravim imenom, poziva i na ličnu potragu za smisaonim i za samoodređivanjem.
Ana TODOROVIĆ-RADETIĆ, B92.net, 23. 2. 2010. |
|
|
|
|
