 |
Reditelj, scenograf Diego de BREA
Prevod Maja ŠABEC
Kostimograf Leo KULAŠ
Kompozitor Aldo KUMAR
Lektor Jože VOLK
Premijera:
5. decembra 2008.
Predstava traje sat i 40 minuta bez pauze |
|
|
|
IGRAJU |
|
Bernarda |
Jagoda |
Marija Josefa |
Anica KUMER |
Angustija |
Barbara MEDVEŠČEK |
Magdalena |
Manca OGOREVC |
Amelija |
Tanja POTOČNIK |
Martirija |
Minca LORENCI |
Adela |
Nina IVANIŠIN |
Poncija |
Lučka POČKAJ |
|
|
|
|
| SLOVENSKO LJUDSKO GLEDALIŠČE - CELJE (Slovenija) |
|
|
|
Slovensko ljudsko gledališče Celje jedino je profesionalno pozorište u Savinjsko-šaleškoj regiji. Osnovano je 1950.
U SLG Celje rade vrhunski pozorišni stvaraoci, kako glumci tako i reditelji i drugi saradnici. Umetnički deo čine 23 profesionalnih glumaca s akademskim obrazovanjem, kućni reditelj, stalni dramaturg, lektor i upravnica. Glumci celjskog pozorišta dobitnici su brojnih nagrada, na primer, dvoje dobitnika Borštnikovog prstena – Janez Bermež (1998) i Anica Kumer (2003). Ne treba zaboraviti ni sve ostale zaposlene, koji doprinose uspešnosti pozorišta.
Svake sezone priprema se pet premijera za odrasle i jedna za decu i omladinu. Godišnje teatar poseti 45.000 gledalaca, koji vide oko 170 predstava domaćih i stranih pozorišta u SLG Celje i 60 predstava na gostovanjima po čitavoj Sloveniji i inostranstvu.
Kao jedino pozorište u svojoj regiji pokriva sve pozorišne žanrove, domaćih i stranih autora, kako klasična dela tako i novitete, i stoga je repertoar uvek veoma raznovrstan i šarolik.
Ova godina za SLG Celje posebno je značajna, jer se obeležava 60-godišnjica postojanja. Pozorište je uspelo da se razvije u jedno od vodećih i osobenih u Sloveniji. Za ovaj teatar najviše poslanstvo jeste zadovoljna publika, i zato se još više trude da se o njima govori samo u superlativu. |
|
|
|
|
|
...Ako junake Ibzenovih, Hauptmanovih, Čehovljevih, Strindbergovih, Pirandelovih, Lorkinih... komada povežemo zamišljenom linijom, tada ćemo ustanoviti da se na pozornici s njima pojavila jedna osobena figura koja kao dramski lik postoji samo zahvaljujući sebi samoj, to jest figura potpuno običnog čoveka lišenog bilo kakve strasti koja bi ga posebno oplemenjivala: ona bi mu pre smetala u životu, jer on otkriva da život sam po sebi predstavlja teško rešiv problem.
Takva su lica Lorkinih komada, one usedelice koje žive u jednom starinskom svetu u provincijskim gradovima čiji žitelji mutno osećaju da su zahvaćeni nekim propadanjem, oni sasvim obični ljudi za koje bi se reklo da izgovaraju neke tajanstvene ili magične reći samo zato što se ne izražavaju izveštačeno i što, ostajući u onom međuprostoru, onom području sivila iz koga dramski govor više ne izlazi, nikada ne posežu za bilo kakvim sentimentalnim izrazom. Takve su duvne iz komada Marijana Pineda, takvi su, u komadu Čudesna obućarka, prolaznici u beznačajnoj ulici, seljaci u komadima Jerma i Krvave svadbe, usedelice u Neudatoj donji Rositi, daktilografkinje, manekeni i prolaznici u komadu Kad prođe pet godina, žene koje pripadaju seoskoj buržoaziji u Domu Bernarde Albe...
Ta dramska lica Lorka nije stvorio polazeći od tema preuzetih iz predanja ili iz epa, jer ona ne pripadaju ni kastama koje su davale heroje, ni svetu bogova. Ona se nalaze na sredokraći između trivijalne stvarnosti i likova sa slika za narod, jer ih uobličava ono upola prošaputano, kroz unutrašnji monolog izraženo sanjarenje koje ostaje negde između osećanja života, uobrazilje i intelektualne obrade. Pisac ih stvara u ravni one žive potke u kojoj se prepliću kolektivne i individualne teme koje moderno dramsko stvaralaštvo obrađuje.
...Iz svih Lorkinih komada – izuzimajući neke njegove burleskne fantazije poput Leptiričinih čini – veje neka sumornost i neko osećanje napuštenosti: njihovi junaci se ne uzdižu iznad svakidašnjeg života, ne nastoje da se oslobode utisaka koji, užlebljujući se jedan u drugi, tvore sadržinu dana što se nižu jedan za drugim, nego ostaju na stupnju trivijalnog iskazivanja datog i utisaka koje u njima izaziva ono što se zbiva u najnižoj ravni, pri samom tlu ulice; njihove reči jedva se izvlače iz svakidašnjeg razgovora i nikada se ne uzdižu iznad one linije lebdenja na kojoj nevoljnici samo ustanovljavaju nesreću što ih je snašla ne nastojeći da utvrde njen uzrok. To je svet u kome je sve imenovano, u kome je značenje imanentno označitelju (...)
Pojmljivo je što drama, postavši veoma raznolika, neprestano poziva čoveka da bude spontan, da živi kao slobodno biće (iako ona sama nije u stanju da u potpunosti udovolji tim zahtevima), što pokušava da svlada prepreke koje je čovek pred samog sebe postavio. Život je prometejski, dok drama izražava duboku pometenost jedne slobode koja želi da se ispolji, a koju sve ograničava.
Otuda proizlazi onaj stav sve ili ništa koji karakteriše dramu: njoj je potrebna ona širina koju pružaju apsolutna sloboda, vlast i moć: ali onda kada je ta sloboda usamljena, kada ostane suočena sama sa sobom, ona gubi samopouzdanje i oseća se krivom. Čovek je “osuđen da bude slobodan”, i u isti mah može sam da prihvati da robuje silama koje je izumeo. Ideja sudbine iščezla je onda kada su iščezle nepremostive prepreke koje je tradicionalno društvo suprotstavljalo slobodi...
 Žan DIVINJO, Sociologija pozorišta, BIGZ, Beograd 1978. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Snažno i sugestivno, gotovo sasvim asketski mladi reditelj Dijego de Brea, sa sjajnim ansamblom Slovenskog ljudskog gledališča u Celju, uspeo je da pred publiku donese dobro poznatu Lorkinu tragediju na sasvim nov i uzbudljiv način, nabijen dramskom tenzijom i emocijama. Iako je tekst radikalno izostavljen (predstava gotovo da je neverbalna!), reditelju i ansamblu je pošlo za rukom da pokažu punu tragediju žena iz doma Bernarde Albe na vrlo nesvakidašnji način, i igru punu strasti koja uvek ostaje savršeno tačno fokusirana i gotovo koreografski precizna, i na taj način prodire dublje u svest publike nego što bi u klasičnoj tekstualnoj interpretaciji.
Nikola ZAVIŠIĆ |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
D
I
E
G
O
D
E
B
R
E
A |
|
|
DIEGO DE BREA, reditelj
Jedan od najuglednijih slovenačkih reditelja srednje generacije (1969). Studirao je komparativnu književnost i istoriju umetnosti na Filozofskom faultetu u Ljubljani, a pozorišnu režiju na ljubljanskoj Akademiji (AGRFT) upisao je 1995. Njegova diplomska predstava Obločnica, ki se rojeva nagrađena je 1999. na međunarodnom teatarskom festivalu studentskih produkcija u Brnu.
S jednakom se predanošću bavio raznovrsnim teatarskim oblicima i žanrovima, pa se na popisu njegovih rediteljskih radova, uz autorske projekte, reinterpretacije klasičnih dela i postavke drama savremenih autora, mogu naći i različiti muzičko-scenski projekti, lutkarske predstave, te predstave za mlade.
Najvažnije režije: Pilot – omaž Srečku Kosovelu (1997), Federiko – poezija F. G. Lorke (1999), Oton Župančič, Veronika Deseniška (2000), Jonesko, Kralj umire (2000), Bob Fos, Čikago (2002), Dvoboj (GLEJ, 2002), R. Šimelpfenig, Arapska noć (2003), De Vinji, Chatterton (2004), Cankar, Sablazan u dolini svetog Florijana (2005), A. Dima, Kraljica Margo (2005), K. Marlou, Edvard Drugi (2005), K. Marlou, Doktor Faust (2006), Lukino Viskonti, Sumrak bogova (2006), Žene, Sluškinje (2007).
Osim u Sloveniji, režirao je i u Italiji (autorski projekat Leonora) i Hrvatskoj (Šekspir, Otelo, HNK Rijeka, 2007).
Predstave ovog reditelja gostovale su na festivalima i u teatrima u Antverpenu, Beogradu, Bogoti, Dortmundu, Londonu, Monsu, Parizu, Zagrebu, Sarajevu i Varni, a na festivalu slovenačkog pozorišta, Borštnikovo srečanje, dobitnik je posebne nagrade (Dvoboj) i dve nagrade za estetski pomak (Kraljica Margo, Edvard Drugi). |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
F
E
D
E
R
I
K
O
G
A
R
S
I
J
A
L
O
R
K
A |
|
|
FEDERIKO GARSIJA LORKA (1898–1936)
Pesnik i dramatičar, slikar, pijanista i kompozitor Garsija Lorka ubijen je 19. avgusta 1936. Imao je 38 godina. Premlatili su ga i streljali Frankovi falangisti, zajedno s nekim ‘nestalim’ političkim protivnicima, potom bacili u neobeležen grob. Fašističke ubice pokušale su da njegovu smrt prikažu kao posledicu homoseksualnosti. Pravi motivi ni do danas nisu poznati. Razlozi za brutalno ubistvo Lorke na početku španskog građanskog rata jesu njegov liberalizam, pobuna protiv tradicionalnih vrednosti, simpatisanje komunističkih ideja, zagovaranje Republike i kritika monarhizma, katolicizma i fašizma. Delo velikog umetnika bilo je označeno kao prevratničko, rušilačko i revolucionarno.
U svom kratkom životu napisao je romane, kratke priče, poeziju, drame a za sobom je ostavio čak i muzičke partiture. Svojim pisanjem uticao je na Pabla Nerudu i Salvadora Dalija.
Studirao je književnost a na očevu želju i pravo u Granadi. Godine 1919. odlazi u Madrid. Prijateljstvo s Luisom Bunjuelom i Dalijem. Piše svoju prvu dramu u stihu El malefico de la mariposa (Leptirove čarolije – o nemogućoj ljubavi između bubašvabe i leptira). Kako drama zbog insekata kao likova nije izvedena, Lorka je toliko pogođen da dramu nije priznao kao svoj prvenac. U Madridu doživljava devet najboljih stvaralačkih godina.
Krajem dvadesetih zapada u depresiju, društvo i prijatelji ne odobravaju njegovu homoseksualnost. Doživljava izuzetan uspeh i kod kritike i kod čitalaca pesničkom zbirkom Ciganske balade (Romancero Gitano, 1928), što produbljuje depresiju, razapet je između javne slike slavnog i uspešnog umetnika i privatne slike neshvaćenog i neprihvaćenog pojedinca.
Da bi se izmakao iz andaluzijskog umetničkog vrtloga odlazi u Sjedinjene Države.
Nakon pada diktatora Prima de Rivere i ponovnog uspostavljanja španske Republike (1931), Lorka se vraća u domovinu i postaje direktor univerzitetske studentske pozorišne trupe Teatro Universitario la Barraca, koju je ustanovilo Ministarstvo za prosvetu Druge Republike. Piše knjigu Pesnik u Njujorku, u kojoj je čuvena oda Woltu Vitmenu. Piše svoje tri najpoznatije drame, ‘seosku’ odnosno poetičnu trilogiju: Krvava svadba (praizvedba 1932), Jerma (praizvedba 1934) i Dom Bernarde Albe (1936, praizvedba 1945). Ostale drame: Don Kristobalovo malo pozorište (1928), Čudesna obućarka (1930), Ljubav don Perlimplina i Belise u njihovu vrtu (1935), Dona Rosita neudata (1935).
Generali Francisco Franco i Yoldi Orgaz 18. jula 1936. uspostavljaju vojnu kontrolu u Las Palmasu (Kanari). To je značilo početak krvavog građanskog rata, koji traje sve do 1939.
Lorka se 16. jula 1936. vraća u Grandu; sledećeg dana izbija rat. U noći 19. i 20. avgusta zverski je ubijen.
Španski građanski rat u literaturi je poznat, pre svega, po poeziji W. H. Audna, ratnim sećanjima Džordža Orvela (U čast Kataloniji), a najviše po romanu Ernesta Hemingveja Za kim zvono zvoni. U slikarstvu rat su obeležili Pikaso, Huan Miro, Dali i mnogi drugi.
Hiljade stranaca iz svih krajeva sveta otišlo je u Španiju da se bori. Za većinu dobrovoljaca rat je značio krstaški pohod protiv najvećeg zla toga vremena – fašizma, nacionalističkih pobunjenika generala Franka i njihovih italijanskih i nemačkih saveznika.
Španski građanski rat bio je uvertira za Drugi svetski rat.
Rat u Španiji okončan je pobedom generala Franka, koji je čvrstom rukom vladao do 1975.
Tatjana DOMA, iz programa predstave |
|
|
|
|
Lepota od koje peku oči
...Lorkino štivo, diktaturu Bernarde Albe nad neporočnim kćerkama u zabačenom andaluzijskom selu moguće je tumačiti i postavljati na različite, ideološki suprotstavljene načine, što je režija potpuno zaobišla. Rediteljevo viđenje Doma Bernarde Albe proizlazi iz Lorkinog razumevanja poetičnog pozorišta, kako ga je pesnik izložio u čuvenom predavanju u Buenos Ajresu, u kojem je teatar označio kao “poeziju, koja ustaje iz knjiga i postaje ljudska”.
...Bernardina nerazumna odluka slama otpor, atmosfera je nabijena pretnjama, intrigama, psihološkim pritiscima, mučnim scenama ženske strahovlade, histerije i subverzije – koje Lorka vodi u očekivano tragičan rasplet. Na tom putu iznova se pletu, nastaju i rastapaju scene očaja i izlivi zatomljenih seksualnih frustracija, što je postavljeno u posve specifičan kontekst. Drama i antidrama strasti, s jedne strane, ograničena je zabranom svakog erotskog kontakta, s druge strane otvorena je za incest, koji se u Bernardinom selu čini društveno tolerantnim oblikom nasilja, naslade i greha.
...De Brea je zato akcentovao i stilizovao konstante u ograničenim odnosima između seksualne i društvene tiranije, prigušio ekonomski rezon Bernardinog poteza i otvorio se za ljudske reakcije protiv tradicionalizma... Kćeri deluju kao hor, istovremeno svaka je u nekom trenutku zaustavljena u dramskoj akciji koja bi je dovela do ispunjenja, kad bi ispoljavanje bilo dozvoljeno. Ništa se ne sme dovesti do kraja, svaka akcija je prekinuta, što na ključnim mestima na različite, a uvek efikasne načine naglašava i muzika (Aldo Kumar). Takva stakato postavka, kod Lorke uvek prisutnog deficita u središtu svih sudbina na sceni, glavna je inovacija predstave.
Odnosi belog i crnog – jedinih likovnih dimenzija predstave – tek na kraju pretaču se u drugačije: u toplo crveno-žuto usijano mesto u pozadini.
Istina je da su zarad doslednosti potrebne i žrtve. Motivacija svih likova nije jednako strasno razvijena kao u originalu, ali ideja poetskog pozorišta u celjskoj predstavi data je s lepotom od koje peku oči.
Marjan STROJAN, Novi tednik, Celje, 16. 12. 2008.
Brutalna magičnost
...Lorkin “realizam” reditelj Diego de Brea transformisao je u hiperrealnu grotesknu travestiju, u kojoj je intenzitet osećanja potenciran do krajnjih granica. Projekat tako zalazi na teren performansa, fragmentiran tekst osnovno je vezivo i mada se iluzija scenskog, dakle medijatizovanog, nikada do kraja ne raspline, svuda je vidljiva tendencija instrumentalizacije tela, podvajanje glumaca i likova koje igraju skoro nestaje, u centru su “stvarno telo” i “stvarni prostor”.
...Spoljna vizuelna slika stvara nekakav utisak crno-belog negativa dramskog predloška s nedvosmislenim asocijacijama na andaluzijsku sredinu tridesetih godina prošlog veka, a protagonisti se postupno oslobađaju bilo kakve vremenske i ambijentalne određenosti. Štaviše, u snažnom ritmu predstave brišu se i osnovna polazišta “zapleta”, tiranija majke nad kćerima, frustrirana ženska seksualnost i kritika društvenih normi, u dinamici scena nestaje razlika među pojedinačnim likovima, protagonisti se upliću u snažni grč međusobnih konflikata, koji više nemaju nikakvu realnu osnovu, zasnovani na tradiciji, običajima, normama i tabuima, sve više postaju u sebe zatvoren svet besmislenog mentalnog i fizičkog nasilja...
Od početne stvarne i simbolične sahrane oca, koji je oličavao spoljni prividni red u inače emocionalno potpuno invalidnoj i disfunkcionalnoj porodici, osam glumica hvata se u koštac s veoma zahtevnim zadatkom da svoju prisutnost na sceni ne podrede paradigmama teksta, već zauzimaju položaje primerenije tekstu, odnosno više ili manje proizvoljno ga prate, uz stalno preoblikovanje u nov kontekst, sve je podređeno otelotvorenju duha, prevazilaženju razlika između čulnog i nečulnog, nedualističkog i netranscendentnog. Kako je predstava vremenski homogena, pa svako prekidanje ili pauza poništili bi izuzetan energetski naboj, glumice su osuđene na scensko prisustvo kroz čitavu dramu, pri čemu su jednako naporne kako aktivna tako i pasivna pojavnost.
Anica Kumer kao Marija Josefa je takoreći u čitavoj drami osuđena na to nemo prisustvo, koje je odigrala s izuzetnom koncentracijom, druge glumice su osim kratkih intermeca, deo stalnog nemilosrdnog konfliktnog rituala, koji nema nikakav krajnji smisao i često se utapa u inteligibilnost gesta i fukcija. Osim postupnog ujednačavanja likova u amorfno klupko nasilja, svaka od protagonistkinja uspeva da zadrži određene specifičnosti, kako Jagoda u naslovnoj ulozi tako i Barbara Medvešček, Manca Ogorevc, Tanja Potočnik, Minca Lorenci, Nina Ivanišin i Lučka Počkaj; pre svega, zavidna je njihova sposobnost jednoipočasovnih intenzivnih preskoka iz fenomenalnog realnog tela u fiktivni semiotički lik i nazad, i zato ne čudi što su nakon spuštanja zavese potpuno iscrpljene, i psihički i fizički.
...Celjska predstava spada među dosad najosmišljenije interpretacije kod nas i pokazuje da je moguće potpunu (doduše brutalnu) magičnost i danas na sceni ostvariti bez nasilnih inventivnih rediteljskih, scenskih ili kostimografskih postupaka. Dovoljni su senzibilnost reditelja i osam izvrsnih glumica.
Peter RAK, Delo, Ljubljana, 11. 12. 2008. |
|
|
|
|
