55. STERIJINO POZORJE 2010.

Autor, reditelj
Đanina KARBUNARIU / Gianina Cărbunariu

Vizuelni identitet
Marija DRAGIĆ / Maria Draghici

Mađarski prevod, asistent dramaturga
Kinga BOROŠ / Boros Kinga

Premijera: 14. oktobra 2009.

Predstava traje 120 minuta bez pauze

IGRAJU
	Virđil AIOANEI / Virgil Aioanei
	Barna BANJAI KELEMEN / Bányai Kelemen Barna
	Katalin BEREKMERI / Berekméri Katalin
	Karmen FLORESKU / Carmen Florescu
	Madalina GITESKU / Mădălina Ghiţescu
	Andraš KORPOŠ / Korpos András
	Rolando MACANGOS / Rolando Matsangos
	Sebastijan ABA / Sebestyén Aba
	Kristina TOMA / Cristina Toma
	Klara TOMPA / Tompa Klára

P O Z O R I Š T E......

DRAMACUM - BUKUREŠT (Rumunija)

DramAcum je projekat koji je 2003. godine pokrenula grupa rumunskih pozorišnih reditelja i pisaca (Gianina Cărbunariu, reditelj i pisac; Andreea Vălean, reditelj i pisac; Radu Apostol, reditelj; Alexandru Berceanu, reditelj i Nicolae Mandea, profesor, danas dekan Nacionalnog univerziteta za pozorište i bioskop u Bukureštu).
DramAcum znači ‘savremena drama’ ili ‘drama sad’, a osnovni zadatak koji su osnivači sebi zadali bio je odgovoriti na pitanje: ‘Kako (na)pisati savremeni dramski tekst?’ Projekat traga, putem bijenalnog konkursa, za mladim dramskim autorima (ispod 26. godina), a fokusiran je na dva osnovna cilja: podsticanje zajedničkog stvaralaštva dramskih pisaca i reditelja i povezivanje drame sa savremenom realnošću. Osim što otkriva nove mlade snage rumunskog pozorišta, DramAcum ih, u ulozi posrednika, integriše u pozorišne tokove.
Još jedan od ciljeva DramAcuma je da otkrije, prevede i postavi savremeni dramski tekst iz Evrope , neki od njih su i My name is Isbjorg. I’m a Lioness Havara Sigurjonssona, Norway Today Igora Bauersime, Straight as a Line Luisa Alfaroa, Marisol Hozea Rivera, Porodične priče Biljane Srbljanović...).
Danas je DramAcum nadaleko poznat kao jedan od najinteresantnijih pokreta rumunskog pozorišta. Ne samo zato što je dobitnik nagrade IATC-a (Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara) za najbolji pozorišni projekat, njegovi dramski autori Gianina Cărbunariu i Peca Ştefan spadaju među najpoznatije i najprovokativnije savremene rumunske dramske autore. Njihovi komadi: Stop the tempo, Kebab (G. Cărbunariu) i The Sunshine Play, Romania 21 (P. Ştefan) privaćeni su širom Evrope.
Među ostalim mladim autorima koje je otkrio DramAcum su i Vera Ion (Vitamins), Bogdan Georgescu (Romania! I kiss you), Nicoleta Esinencu (Fuck you, Eu.ro.pa!), Maria Manolescu (Sado-Maso Blues Bar, With a little help from my friends) i Gabi Pintilei (Elevetor). Sve ove komade režirali su reditelji DramAcuma, sačinivši neke od najinteresantnijih i najživljih predstava rumunskog pozorišta u proteklih šest godina.
Ponekad kontroverzni u jeziku i temama kojima se bave, svi komadi i autori imaju jednu zajedničku tačku – stav. Njihova dela su većinom namenjena generaciji uzrasta od 18 do 35. godina i govore o strahu, temama i potrebama ove generacije u Rumuniji, i ne samo u Rumuniji.

P R E D S T A V A......

OGLEDALO

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Godine 1990 (19. i 20. marta) u Trgu Murešu izbili su sukobi između članova rumunske i mađarske zajednice, u kojima su povređena i živote izgubila lica s obe strane. Toliko informacija može naći svako ko pođe tragovima međunacionalnih konflikata poznatih i pod nazivom ‘Crni mart’. Događaj se pominje, s vremena na vreme, u ponekom političkom govoru, u kojem poruka dobija različite boje u funkciji partije. Nedostaje saglasnost koja se tiče neposrednih uzroka, razvoja, posledica i težine događaja. Bez ulaska u otvoren dijalog, različite perspektive brane sopstvenu istinu i tumače, čak i posle dvadeset godina, atmosferu i rumunsko-mađarske odnose u Trgu Murešu. U gradskim institucijama pre bi se moglo reći da Rumuni i Mađari rade jedni pored drugih, a ne zajedno. Mladi najčešče posećuju različite klubove i barove, u funkciji etničke pripadnosti. Istorijski udžbenici sporadično govore o fenomenu manjine.
20/20 je delo koje, pozorišnim sredstvima, raspravlja osobenosti zajedničkog života Rumuna i Mađara, bilingvizam i ljudske situacije, moguće konflikte, kao što su sukobi iz marta 1990. Komunistička diktatura i revolucija iz decembra 1989. inspirisale su mnoge pisce, reditelje, filmske radnike, dok je društveno-politička stvarnost posle 1990. ostala nedovoljno istražena. Zbog toga je rumunsko-mađarska ekipa ove predstave pozvala grad da bude koautor. Lična sećanja više od pedeset intervjuisanih osoba predstavljala su početnu tačku ove predstave iz ne tako davne prošlosti. Predstava nema nameru da deli pravdu, da rekonstituiše događaje iz marta 90. ili da stvara heroje. Fragmentirane situacije, kontradiktorne ispovesti ukazuju na to da ne postoji opšte prihvaćena tačka gledišta. Ostaje nam surova, ponekad groteskna istina nekih detalja sačuvanih u sećanju nasleđene priče, kao i niz nedorečenih pitanja postmartovske stvarnosti.
20/20 – dvadeset godina je prošlo od tog 20. marta. U oftalmološkoj medicini 20/20 definiše normalnu vidnu sposobnost. Studio Jorik stavlja u fokus subjekat da bismo posle toga pričali o njemu na maternjem jeziku, na jeziku onog drugog ili na bilo kom drugom jeziku. Kao što glumci u predstavi ne govore samo svoj jezik već i jezik onog drugog, rizikujući da pogreše. Svako prema svojim mogućnostima.

iz programa predstave

Trgu Mureš – od međuetničke mržnje do mirnog suživota
U centru pažnje za vreme krvoprolića u decembarskoj antikomunističkoj revoluciji 1989, Rumunija se ponovo našla na prvim stranicama svetske štampe i u udarnim informativnim emisijama u martu 1990. Tada je u Trgu Murešu, rumunsko-mađarski međuetnički sukob s ljudskim žrtavama, pokazao pravu meru međuljudske mržnje. U sledeće dve decenije rane su zaceljene, a Rumuni i Mađari postepeno su naučili da je jedino, pravo rešenje miran suživot.
Istorija mađarske zajednice u Rumuniji počinje 890. godine, kada je ratnički narod Mađara osvojio unutarkarpatski prostor. Jedna odvojena grana Mađara, Sekuji, koji su formirali graničarske jedinice, kolonizovani su u Južnim Karpatima, na istočnoj granici srednjovekovne Mađarske. Godine 1918, nakon raspada Austro-ugarske, mađarska manjina ostala je u sredini nove drzave – Velike Rumunije. Rumunska uprava, kao i sve administracije nacionalnih država, nije prijateljski raspoložena prema manjinama, naročito mađarskoj. Agresija iz Drugog svetskog rata na Rumune u Severnoj Transilvaniji pod okupacijom Mađarske, ostala je u sećanjima i konflikt i mržnju ni 45-godišnja komunistička vladavina nije mogla da ugasi. Ekonomski projekti komunističkog režima, smatrani politikom rumunizacije, nisu zaobišli ni mađarsku sredinu, stvarajući utisak da se ugrožavaju njihove kulturne vrednosti. Godine 1990. u Trgu Murešu, nakon demonstracija povodom obeležavanja 15. marta, dana svih Mađara u svetu, između Rumuna i Mađara počeo je otvoreni sukob, jedna od najružnijih i najtužnijih stranica nove rumunske demokratije, u kojem je poginulo 3 Rumuna i 3 Mađara.
Istoričar i politolog Danijel Barbu o situaciji koja je prethodila sukobu: ’Postojala je određena reakcija mađarske zajednice u Transilvaniji na politiku s kraja osamdesetih koja je, opravdano ili ne, dotakla i ovu zajednicu. Reč je o sistematizaciji sela, naročito u zonama Sekuja, koji su tesno vezani za poljoprivredu. Smatralo se da se sistematizacijom ruralnog prostora gube lokalne tradicije. Kod stanovništva je postojala određena očekivanja i osećanja slobode koja su gajila ideju da se ugroženi identitet može spasiti.
Posle 1989. Mađari su stekli utisak da je pretnja prošla i da je možda vreme za izgradnju novog identiteta, a Rumuni da su u pravu, koje im daje nacionalna država, i rodio se neizbežni sukob. Mnogo bolje bi bilo po život rumunske javnosti da je to bio sukob ideja, dijaloga. Dogodila se najneposrednija forma brutalnosti. Sumnjalo se tada, a i danas, da se zapravo radilo o provokaciji koja je, na političko-institucionalnom planu, dovela do osnivanja Rumunske informativne službe – SRI, dakle obnove Sekuritatee. Ona je spasena, tri meseca bila je podređena vojsci s nejasnim statusom. Događaji iz Trgu Mureša pokazali su tadašnjim političkim elitama da je neophodna služba koja bi preuzela deo nadležnosti bivše Sekuritatee. Sumnja se da je Sekuritatea izazvala događaje da bi opravdala svoje postojanje u novom demokratskom kontekstu.
Ne verujem da se mogu ponoviti slični sukobi. Što se tiče sadašnjeg socijalnog ponašanja, verujem da su dve zajednice – tamo gde se susreću, naučile ne toliko da žive zajedno, koliko jedni pored drugih. Ne postoji više prostor za sukob koji bi bio opravdan opštim društvenim stanjem u državi, ili izazvan postupcima nacionalističkog gradonačelnika Kluža kada je u tom gradu sve što se moglo obojiti, obojeno u bojama rumunske trobojke. Gotovo je s provokacijama, ne postoji prostor za fizičke sukobe, ali ne postoji ni saradnja. Postoji neki vid uzajamne ravnodušnosti’ (...)

Steliu LAMBRU, Radio Romania International (S rumunskog preveo Jovan Popović)

R E Č...S E L E K T O R A......

Đanina Karbunariu (Gianina Cărbunariu) je u Rumuniji dobro poznata spisateljica i rediteljka mlađe generacije, a ovo je prvi put da se predstavlja domaćoj publici, i to vrlo interesantnom predstavom koja trojezično govori o jednom nama nepoznatom događaju u rumunskom gradu Trgu-Mureš, koji je naseljen pretežno mađarskim življem. Naime, u martu 1990. izbili su međuetnički sukobi Rumuna i Mađara, poznati kao „Crni mart“. Na obe strane bilo je povređenih i žrtava, a nikad nije bilo zvanične verzije događaja, to jest zbog čega se sve desilo. Cela situacija pada u vreme rasula i interregnuma posle pada vlade Nikolae Čaučeskua, i to priču čini još tvrđom i surovijom. Autorka teksta pošla je od intervjuisanja stvarnih učesnika u događaju, a onda u radu s rumunskim i mađarskim glumcima, na vrlo upečatljiv i originalan način, sačinila rekonstrukciju priče o sukobu koja po mnogo čemu podseća na ono što se nama dešavalo poslednjih dvadesetak godina, a čije posledice na svojoj koži i te kako osećamo i danas.

Nikola ZAVIŠIĆ

A
U
T
O
R

Đ
A
N
I
N
A

K
A
R
B
U
N
A
R
I
U

ĐANINA KARBUNARIU / Gianina Cărbunariu, autor i reditelj
Rođena 1977. Studirala je rumunski jezik i književnost na Univerzitetu u Bukureštu i režiju na Nacionalnom Univerzitetu pozorišnih i filmskih umetnosti u Bukureštu. Dramaturgiju masterira 2006. Osnivački je član grupe ‘DramAcum’. Dobila je stipendije za usavršavanje dramaturgije u Visbadenu, Londonu, Valensiji. Godine 2000. dobija Prvu nagradu na međunarodnom takmičenju dramaturgije, pod okriljem Ministarstva kulture, za tekst Nestvarnosti sa Bliskog divljeg istoka. Njeni pozorišni komadi Stop the Tempo (2003) i mady-baby.edy/Kebab (2004) – koje je sama postavila u Teatrul LUNI iz Green Hours i Teatrul Foarte Mic – Ovi tipovi liče na naše roditelje (2005) prevedeni su, objavljeni i igrani u Nemačkoj, Francuskoj, Irskoj, Poljskoj, Engleskoj i Italiji. Njene predstave učestvovale su na uglednim evropskim festivalima – Visbaden, Torunj, Moskva.

R E Č... R E D I T E L J A ...

ILUZIJA APSOLUTNE ISTINE

(...) Da li je period rada na ‘20/20’ promenio tvoj način viđenja stvari kad je reč o ‘Crnom martu’?
Počela sam da radim na projektu, misleći da nema smisla da tražimo apsolutnu istinu o tom događaju. Mislim da je iluzija apsolutne istine bila prilično zla tokom istorije. Pokušali smo da pronađemo što više pogleda ljudi koji su bili direktno uključeni, manje uključeni ili onih koji nikako nisu bili uključeni. Svima smo dali isti kredibilitet. Ali sve vreme smo znali da se radi o sećanju, sećanje se menja, izrezuje, veliča, minimalizuje određene aspekte, ostalo je viđeno i objašnjeno naravno, kroz perspektivu onoga što se desilo tokom proteklih 20 godina. Ljudski detalji, fragmenti iz svakodnevnog života, odnosi s ljudima iz okoline – to nas je najvše interesovalo. Saznali smo mnogo zanimljivih stvari. Tada sam imala 12 godina i živela u Piatra Neamcu, i na TV gledala snimke iz decembra 1989. i one iz Trgu Mureša. Ti snimci su mi ostali u sećanju. Dok smo prikupljali materijal, sretali smo razne životne priče, svaku zanimljivu i drugačiju. Neki su, nažalost, ostali u prošlosti, drugi su uspeli da se ponovo pronađu posle traume i žive u sadašnjosti. Ovim poslednjima se veoma divim.
Kakvu su ulogu imale predrasude (svih vrsta) u stvaranju predstave ‘20/20’?
Predrasude postoje i nekad je dobro što postoje, one često polaze od opažanja nekih iskustava. Kada čvrsto ostajemo pri određenom stavu i odbijamo dijalog, tada počinju problemi. I ja imam predrasude, kao i ostali. Ali, volim kad se moje suprotstave predrasudama drugih. Onoliko vremena koliko takav dijalog i takva razmena stavova i iskustava postoje, stvari mogu ići nabolje.
(...) U kojoj meri je, s pozorišne tačke gledišta, stvarnost Rumunije zanimljiva van granica? Kako Đanina Karbunariu oseća da su predstave primljene van zemlje, u poređenju s percepcijom tih predstava u zemlji?
Smatram da svaka stvarnost postaje zanimljiva, bez obzira na to koliko je lokalna, ako postoji snažna ljudska dimenzija, iskustvo koje može da se uporedi i pronađe na drugim prostorima. S druge strane, postoji radoznalost za ono što je drugačije. Iskustvo doživljeno na festivalima van granica (gde sam išla sa svojim predstavama Stop The Tempo ili mady-baby. edy) bilo je veoma zanimljivo i inspirisativno. (...) Iako je prisustvo ‘iz centra’ prilično oskudno (šest meseci posle premijere 20/20 svega dva kritičara došla su da vide predstavu u Trgu Murešu), ipak imamo članke mađarskih, čeških, slovačkih, rumunskih kritičara prisutnih na međunarodnom festivalu savremene dramaturgije u Budimpešti, gde su gledali 20/20. Pozvani smo na festivale u zemlji: Sibiu, Arad, Baja Mare, Sveti George, kao i na strane festivale: (Novi Sad, Debrecin, Pečuj, Budimpešta). Najviše me raduje prisustvo mnogobrojnih posetilaca svih uzrasta na predstavama u Trgu Murešu. (...)
Razgovor vodio: Laurenciu BLAGA (S rumunskog prevela Mirela Baba)

K R I T I K A......

Ne znam kako je predstava primljena u Trgu Murešu, ali čini mi se da su budimpeštanska publika i učesnici međunarodne konferencije o temi ‘20 godina posle’ razumeli da se radi o sramoti, jer u 2009. godini njihove hrišćanske istorije, ljudi i dalje mogu biti netolerantni i robovi predrasuda, toliko slepi i toliko glupi. Dobiti ne donose uvek i zadovoljstvo. Ako bar podstiču na razmišljanje, onda je dobro.
Alis ĐORĐESKU, Dilema Veche

Mnogo sam se smejao. (...) Oduševljen sam. Posle 20 godina, Trgu Mureš progovara...
Vojku RADESKU, B24FUN

Predstava me je držala prikovanog za stolicu duže od dva sata. Ističem da je ova predstava igrana više od drugih, što verovatno važi i za većinu drugih mesta u kojima žive i Mađari i Rumuni. Poseduje vanteatarsku vrednost. Ne mogu da se odlučim da li da je nazovem humanističkom ili društvenom i neću da kažem društveno-humanističkom, radi se o uticaju takve teme na publiku koja se efektno suočava sa svim problemima koje nameće predstava: kada se smeješ, gledaš da li se i ona druga nacionalna zajednica smeje....
Matias FAZAKAS, Observator Cultural

Istorijska predstava – ne zato što govori o istoriji, o bliskoj prošlosti, već zato što gazi preko nečeg: preko tišine, tabua, strahova i običaja mađarskog, kao i rumunskog pozorišta da se zatvori u sopstvenu kulturu.
Andrea TOMPA, Szinhaz.hu

Predstava je poziv da budemo normalni, lucidni i u poslednjim minutima čak teži da postane manifest, odlučno odbijajući manipulaciju. (...) Ali 20/20 je veoma dobra predstava. Najbolja predstava Đanine Karbunariu u poslednjih nekoliko godina. Svaka sekvenca ima svoj smisao, svaki znak je koristan za celinu, komično se, na zadivljujući način, meša s dramatičnim, rediteljka ne usvaja – što je dobro – ozbiljan stil, ali i ne igra bez smisla i bez nekog uloga. 20/20 je odličan primer ravnoteže. Primer gradacije napetosti između stvarosti i fikcije. Svaki glumac nije samo neophodan već veoma dobar u sopstvenoj igri i sposobnosti da odgovori na potrebe celine. Znak da pozorište stimuliše opšte razumevanje.
Mirča MORARIU, Teatrul Azi