 |
Koncept, režija Sanja MITROVIĆ
Dramaturg Feliks RITER / Felix Ritter
Umetnički konsultant Vladimir TUPANJAC
Dizajn svetla Erik GRAMBERG
Dizajn zvuka Vladimir RAKIĆ
Kostim Dejan DOŠLJAK
Titlovi Richard De BOER, Vladimir TUPANJAC
Premijera:
26. septembra 2008.
Predstava traje 1 sat i 20 minuta |
|
|
|
IGRAJU |
|
|
Sanja MITROVIĆ |
| |
Johen ŠTEHMAN / Jochen Stechmann |
|
|
|
|
|
Will You Ever Be Happy Again? je predstava u srpsko-holandskoj koprodukciji, premijerno izvedena na uglednom Bitef festivalu u septembru 2008. u Beogradu, a oktobra 2008. u hetvem pozorištu u Amsterdamu. Na Festivalu premijera u Strazburu juna 2009. smatrana je za jednu od najinteresantnijih predstava iz selekcije Evropska scena za mlade reditelje. Posle uspešnih prikazivanja na prestižnim festivalima u Srbiji, Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Bosni, predstava nastavlja turneju u sezoni 2009/2010. Will You Ever Be Happy Again? je u selekciji za Serie Nieuwe Theatermakers Tour-Blind Date u organizaciji Theater Instituut Nederland i imaće svoju holandsku turneju u aprilu 2010.
“Da li ćemo ikada opet biti srećni”?, pitao se nemački narod na kraju Drugog svetskog rata. Veliki deo srpske populacije suočava se sa istim pitanjem na početku novog milenijuma. Nemci su taj momenat zvali ‘nulti sat’ kako bi simbolično označili svoju želju za novim početkom. Ali, pokazalo se da je ovo bila iluzija jer niko ne može da pobegne od sopstvene istorije; možemo samo da se nadamo da ćemo je preživeti.
Hoćete li ikada opet biti srećni? je komad za jednog srpskog i jednog nemačkog izvođača. Strukturiran oko autentičnih autobiografskih iskaza izvođača, Hoćete li ikada opet biti srećni? koristi dokumentarističke strategije da bi istražio na koji način nacionalnost utiče na identitet pojedinca. Ovaj problem bio je od ključne važnosti kako za Srbiju tako i za Nemačku koje su, u različitim trenucima svojih nacionalnih istorija, bile prikazivane u negativnom svetlu u okviru međunarodne zajednice.
Hoćete li ikada opet biti srećni? je struktuiran kroz niz performativnih situacija zasnovanih, pored ostalog, na dečjim igrama, časovima iz osnovne škole i sportskim takmičenjima. Lična i kolektivna sećanja izvođača ocrtavaju narative dobro protiv zla, žrtva protiv kriminalca, i kako te razlike mogu lako da se preokrenu. Nemački izvođač koristi uspomene njegove porodice, iz perioda posle Drugog svetskog rata i tokom ‘hladnog’ rata. Srpska izvođačica reflektuje svoje detinjstvo tokom osamdesetih, etničke sukobe i raspad bivše Jugoslavije u devedesetima, kao i skorašnje iskustvo sticanja holandskog državljanstva. Pružajući kontrapunkt jedno drugom i uzajamno odražavajući svoja različita kulturne i istorijske pozadine, oni pokušavaju da pristupe problemu samoreprezentacije, načinu na koji posmatramo druge i potrebi da pronađemo sebe u očima drugoga.
Hoćete li ikada opet biti srećni? balansira između dokumentarnog materijala i pozorišne interpretacije. Od neposrednog obraćanja do aluzije i citata, uz oslanjanje na posrednu upotrebu istorijskih slika i poetskih izraza, predstava se kreće u rasponu od istraživanja do ritualne igre, stvarajući imaginarna poređenja između dve zemlje i ponavljajući Istoriju kao što Istorija naizgled uvek ponavlja samu sebe.
 iz programa predstave |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Domaća Holanđanka, performerka, glumica, kompletan pozorišni autor sve zapaženijeg imena u evropskim pozorišnim okvirima – Sanja Mitrović, zajedno s nemačkim izvođačem Johenom Stehmanom, napravila je dirljivu, intimnu, duboko ličnu priču koja se tiče nas svih koji smo odrastali u SFRJ i još uvek se sećamo da je takva zemlja zaista postojala. Kroz ličnu priču autorke, s jedne, i mladog Nemca s druge strane, prenesenu kroz dečju igru i situacije iz odrastanja u Jugoslaviji i Nemačkoj osamdesetih godina prošlog veka, dobija se neverovatna mešavina emocija i humora s kojom često publika ne zna šta tačno da uradi. Jer, priča je toliko istinski jednostavna i tragična a s takvom lakoćom i veštinom isprepletana da zaista posmatrač teško može da se odluči između smeha i plača. Zbog toga na kraju ostaje jedino ćutanje. Ali na svu sreću, Sanja Mitrović je dovoljno vešta da kroz izrazito pozitivnu vibraciju koju njen autorski pečat nosi publici pruži ogromno zadovoljstvo i radost života, a što se potvrdilo na mnogobrojnim festivalima širom Evrope na kojima je igrala ovu fantastičnu predstavu.
Nikola ZAVIŠIĆ |
|
|
A
U
T
O
R |
|
 |
S
A
N
J
A
M
I
T
R
O
V
I
Ć |
|
|
SANJA MITROVIĆ
Rođena u Zrenjaninu (Srbija). Od 2001. živi i radi u Amsterdamu (Holandija). Diplomirala japanski jezik i književnost 2004. na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pozorište pokreta 2005. na Akademiji za pozorišne umetnosti u Amsterdamu predstavom Danu. Kao članica pozorišne i plesne kompanije Montažstroj (Hrvatska) i njihovog holandskog partnera, trupe Performingunit, učestvovala je u produkcijama Istina ili smeš (2000), Užasna riba (2001) i Tko je? Vojcek (2002), koje su gostovale na festivalima širom Evrope. Njena saradnja s rediteljem Borutom Šeparovićem dostigla je vrhunac solo-predstavom Encikopedija mrtvih (2004). Mitrovićeva je bila izvođačica u produkcijama Nikole Bojtler Ulazak duha (2006) i Olivijera Provilika Proleće (2008), posebno dizajniranoj za Van Gogov muzej u Amsterdamu. Skorije predstave koje potpisuje kao rediteljka, Stid (2006) i Jednom pročitane knjige prave dobar štit od metaka (2007), realizovane su u produkciji pozorišta Gasthuis iz Amsterdama. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
UMETNOST NIJE DEKORACIJA |
|
|
Will You Ever Be Happy Again? prikazuje nacionalizam u društvima koja su kao gubitnici izašli iz osvajačkih ratova? Postoji li ‘opšti obrazac’ ozdravljenja društva i misliš li da Srbija može da ‘uči’ na iskustvu Nemačke?
Verujem da je za ‘ozdravljenje društva’ lična odgovornost bitnija od bilo čega drugog. Meni je primer Nemačke bio zanimljiv jer sam želela da postavim pitanje da li je moguće da se pronađe zajednički jezik kojim bismo govorili o onome što se desilo, umesto da u tišini čekamo sledeću generaciju koja će, možda, biti spremna da to učini. Da li je i nama potrebno da krenemo od tog tzv. nultog momenta, kao Nemačka pre šezdeset godina, ili je možda bolje da pokušamo da preispitamo već danas sopstvenu poziciju u odnosu na nedavnu istoriju?
Koliko se kroz bavljenje/suočavanje s nacionalnom istorijom umetnik moze suočiti sa sopstvenom istorijom i da li pojedinac oblikuje istorijske okolnosti ili one oblikuju njega?
(...) Upravo je odnos između kolektivnog i individualnog ono što me zanima, u kojoj meri smo definisani okruženjem i koliko, i kako, možemo da utičemo na njega. Pitanje istorije je kompleksno; pisanje i beleženje istorije zavisi uvek od onog koji piše. Drugo je pitanje u kojoj smo meri određeni ličnim istorijama, a u kojoj kolektivnom ili nacionalnom istorijom, i kakvi identiteti nastaju s istorijskim prtljagom koji svako nosi sa sobom. Jedan od centralnih motiva moje predstave jeste potreba da se razume šta je ono što nas određuje kao pojedince, a koji je, i da li uopšte postoji, neki ‘kolektivni’ identitet kojim smo svi zajedno determinisani, preko događaja koji su deo kolektivne memorije, kao što je to na primer Drugi svetski rat. (...)
Kazeš da je nacionalizam trenutno akutni problem u čitavoj Evropi. Da li u tom kontekstu, porast nacionalizma u Srbiji, posebno kod mlađih ljudi, deceniju po završetku ratova ne smatraš karakteristikom posleratnog područja?
Teško mi je da govorim o ovoj temi osim iz jedine perspektive koja mi je dostupna, iz perspektive emigranta. Pozicija emigranta je gotovo luksuzna pozicija, ali u isto vreme i vrlo usamljena. Fizička distanca dozvoljava drugačije sagledavanje situacije u ‘maternjoj’ zemlji i time pruža mogućnost ‘objektivnijeg’ pogleda na sopstvenu prošlost i sadašnjost. Odlazak u Holandiju 2001. godine za mene je trenutak u kome su ovakve vrste suočavanja postale svakodnevna nužnost. U većini situacija osećala sam se kao neka vrsta ambasadora sopstvene zemlje, i ta me je ‘uloga’ često zbunjivala. Šta je bilo to sto sam ja navodno predstavljala i koliko je imalo veze s mojim privatnim svetom, mojim intimnim osećanjima? Mislim da me iz ovog razloga teme individualnog i kolektivnog toliko fasciniraju.
(...) To je opšti evropski fenomen koji je naročito došao do izražaja tokom nedavnih izbora za Evropski parlament u kojima su u većini zemalja desničarske i ultradesničarske partije ostvarile prethodno nezabeležene uspehe. Ovo je, naravno, rezultat kombinacije više činilaca, opšte apatije i anksioznosti podstaknute svetskom ekonomskom krizom koja stvara klimu pogodnu za bujanje konzervativizma u svim obličjima. U opštijem smislu, to je posledica neobuzdavanog kapitalizma i potrebe da se u eri globalnih migracija ljudi i kapitala definiše novi evropski identitet, što nažalost često vodi posezanju za ‘čistim’ identitetima i opasnoj retorici rase i sukoba civilizacija.
Teme tvojih radova su ratovi, ubistva, nacionalizam... Veruješ li u larpurlartizam u savremenoj umetnosti ili smatraš da umetnost mora imati društveno-politički angažman? Kolika je zaista moć socijalno angažovanih umetnika?
Za mene je umetnost uvek refleksija društva. Umetnost radi umetnosti je koncept koji, meni lično, ne znači puno. Bez veze s aktuelnim okruženjem, bez postavljanja pitanja koja su krucijalna za sadašnju situaciju, bez stalnog preispitivanja sopstvene pozicije u odnosu na društvo, umetnost postaje dekorativna (...) Ne znam da li umetnost nužno mora da bude politički angažovana, ali definitivno mora da bude angažovana. U eri u kojoj televizija i internet određuju masovni ukus, teško je uočiti rezultate angažovane umetnosti. Mislim da je sadržaj ili tema još uvek bitan element koji treba da podvučemo da bismo se udaljili od formalizma kao od jedinog umetnički priznatog izraza. (...)
Upravo sam se vratila s festivala mladih evropskih reditelja u Strazburu na kome smo igrali Will You Ever Be Happy Again?. Tokom jednog od razgovora neko iz publike je primetio da se predstave umetnika iz Istočne Evrope znatno razlikuju od predstava umetnika iz Zapadne Evrope upravo po temama koje odabiraju. Za mene sadržaj jeste jako bitan i forma uvek proizlazi iz teme kojom se bavim, ali ne mislim da je moguće praviti strogu podelu između njih, niti mislim da je podela Evrope na Istočnu i Zapadnu više validna. (...)
Da li činjenica da si stekla državljanstvo jedne evropske zemlje čini da budeš ‘happy again’? Otvara li evropski pasoš više vrata ili je u svetu plesnog teatra to pitanje indvidualnog angažovanja?
Pitanje Will You Ever Be Happy Again? je ono koje uvek iznova postavljam sebi i publici kojoj se obraćam – da li nakon svih zločina, ratova i ubijanja možemo, kao pojednici, ponovo biti srećni. Evropski pasoš jeste olakšica u smislu kretanja iz prostog razloga što mi za mnoge zemlje nisu potrebne vize i to mi, prividno, pruža osećaj slobode. Samo državljanstvo ne otvara više vrata. Za mene je mera uspeha u onome čime se bavim intenzitet potrebe da ne zatvaram oči pred ‘neprijatim’ prizorima i temama, i želje da se hvatam u koštac s pitanjima o kojima često radije ne bismo želeli da mislimo.
Razgovarala: Tanja MATIĆ, e-novine, 22. 6. 2009. |
|
|
|
|
Prikaz mladosti koju je Sanja Mitrović provela u ratom razderanoj bivšoj Jugoslaviji nije samo zabavan, već i tera na razmišljanje. Uprkos jednostavnim i minimaliziranim sredstvima koje koristi, dejstvo večeri još dugo ostaje u svesti.
Dr Mihaela PRAJNER, Evropska novinska agencija, Strazbur, jun 2009.
Sveža i divna, privlačna izvedba, sa izvođačima koje biste mogli stalno da gledate, bez obzira da li ste Nemac, Srbin ili Holanđanin.
Robert fan HOJFEN, 8weekly, Amsterdam, oktobar 2008.
Talentom, humorom i osećajnošću, Sanja Mitrović povlači paralelu između ideološkog mehanizma nasleđenog od Tita i od globalnog kapitalizma, njenog obrazovanja pod Slobodanom Miloševićem i sportskih spektakala. Bez konformizma, ona slika potret sebe i njene generacije koje je preživela kraj čvrste vladavine i balkanskih ratova među šizofrenijom, srednjovekovnim patriotizmom i modernim snovima.
Tomas FLAGEL, Poly Magazine, Strazbur, jun 2009.
Sveža i divna, privlačna izvedba, sa izvođačima koje biste mogli stalno da gledate, bez obzira da li ste Nemac, Srbin ili Holanđanin.
Robert fan HOJFEN, 8weekly, Amsterdam, oktobar 2008.
Sveža i divna, privlačna izvedba, sa izvođačima koje biste mogli stalno da gledate, bez obzira da li ste Nemac, Srbin ili Holanđanin.
Robert fan HOJFEN, 8weekly, Amsterdam, oktobar 2008. |
|
|
|
|
