55. STERIJINO POZORJE 2010.

Reditelj Aleksandar POPOVSKI

Prevod Zdravko DUŠA
Dramaturg Darja DOMINKUŠ
Scenografija NUMEN
Kostimograf Jelena PROKOVIĆ
Muzika FOLTIN
Scenski govor Tatjana STANIČ
Oblikovanje svetla Milan PODLOGAR

Premijera: 24. i 25. april 2009.

Predstava traje 1 sat i 50 minuta

IGRAJU
Mlađa sestra. Alisa. Snežana. Zlatokosa. Palčica. Princeza. Žena. Veštica	Barbara CERAR
Starija sestra	Iva BABIĆ
Mama. Mama medvedova	Katja LEVSTIK
Uča. Žabac	Igor SAMOBOR
Pospanko. Ivica	Matevž MÜLLER
Ljutko. Orlić. Orao	Klemen SLAKONJA
Medvedić. Marica	Tina VRBNJAK
Tata medved. Lovac	Valter DRAGAN

P O Z O R I Š T E......

SLOVENSKO NARODNO GLEDALIŠČE - SNG, LjUBLjANA (Slovenija)

Slovenačko narodno pozorište u Ljubljani, koje objedinjuje ansamble Drame, Opere i Baleta, najveće je pozorište u Sloveniji. Tradicija koja ovoj teatarskoj kući obezbeđuje ugledan status zasnovana je 1892, kada je u Ljubljani otvoreno Slovenačko državno pozorište čiji rad obeležava forsiranje nacionalnog dramskog repertoara.
Verna tradiciji i misiji nacionalnog teatra, Drama SNG nastoji da bude moderna i otvorena umetnička organizacija koja zna da komunicira sa savremenom estetikom i intelektualnim izazovima. U poslednjih trinaest godina, pod upravom generalnog direktora Janeza Pipana, Drama SNG se prepoznaje kao najuticajnije a ponekad i najodvažnije pozorište u Sloveniji.
Pored klasičnih dramskih dela, najčešće obnovljenih ili u novim prevodima (Šekspir, Molijer, Čehov, Sofokle, Kalderon...), na repertoaru Drame SNG su dramatizacije literarnih dela (Dostojevski, Stopard, Barker, Babelj) ali i šokantna dela dramatičara srednje i nove generacije (Bernhard, Harover, Labjut, Koltes, Handke, J. Reza, S. Kejn). Repertoar Drame SNG ne može se zamisliti bez dela slovenačkih autora, od nastarijih do najmlađih.

P R E D S T A V A......

TUROBNA BAJKA

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Turobna “bajka” o savremenoj egzistencijalnoj krhkosti
(...) U dramama koje je dosad objavila, Milena Marković pokazuje profilisan dramski rukopis, istovremeno utemeljuje obrise poetike koja ima primetan razvojni potencijal. U osnovne crte njenog autorskog rukopisa spadaju: otklon od ideološko-istorijskog sveta kao predloška i fokusiranje na intimne priče o gradskoj omladini s dna društvene lestvice ili sa socijalne margine; originalno korišćenje žanrovskih obrazaca na nivou radnje kao i na simboličkoj, značenjskoj ravni; funkcionalna upotreba raznovrsnih, do kraja pročišćenih govornih idioma najmlađe urbane generacije.
Brodić za lutke nudi briljantno suočavanje arhetipskog bogatstva bajki sa senzibilitetom savremenog pojedinca. U drami se postupno otkrivaju teme koje suptilno stapaju individualno i univerzalno. Radnja njene treće drame preigrava i karikira čuvene Grimove bajke: 'Snežana', 'Tri medvedića', 'Palčica', 'Zlatokosa', 'Ivica i Marica'... Ipak su te scene bajkovite samo naizgled, a zapravo suprotnost bajkovitom arhetipu o dobroti, lepoti i pravednosti. (...)
Drama donosi sedam inkarnacija junakinje, sedam metamorfoza njenog pasivnog ženskog principa. Sve vreme je ista Žena, samo uloge i egzistencijalne statuse menja s neverovatnom lakoćom. Promena uloga odvija sa sugestivno privlačno i izdaleka podseća na tip ekspresionističke 'drame nagoveštavanja, kakve su pisali Reinhard Sorge i Walter Hasenklever u drugoj deceniji prošlog veka. Ali samo izdaleka. (...) Autorka nam predočava polifonični dramski prostor, sačinjen od sedam zapleta u sedam različitih ambijenata. Pred nama se oblikuje njena iznuđena intimna priča u kojoj simboličnu moć imaju beznađe, okrutnost i apsurdnost zbivanja.
Osoben element specifičnog dramskog izraza u Brodiću za lutke jeste uzbudljiv efekat stapanja žanrova. U našem slučaju, žanrovska matrica bajke i melodrame; njene karakteristike ne deluju samo kao varijante ponovljenih (tipiziranih) zapleta, već se prepliću i stapaju. Osim ironičnih scena, obojenih crnim humorom, u fragmentarnoj Ženskoj priči ima naturalističkih delova dijaloga. Oni, preko melodramskih obrata, vode u kraj koji se po apsurdnosti meri s dramama Harolda Pintera. Da i ne pominjemo brehtovske songove u zaključnom delu svake scene.
Ukratko, aluzije na evropsku dramsku tradiciju 20. veka u Brodu za lutke Milene Marković snažno se prepliću sa samosvojnom, pregnantnom poetikom. Dijagnoza stanja i duha vremena koju daje Brodić za lutke bolno je, jezovito, strasno, a ipak poetizovano viđenje egzistencijalne praznine savremenog urbanog marginalca koji, krajnje očajan, propušta autobuse što prolaze i više ne veruje u mogućnost da se svet može uputiti na pravi smer.

Tea ŠTOKA, iz programa predstave

Sjaj surovog ljudskog tkiva
(...) U dramama Milene Marković zvuci imaju važnu ulogu. U Paviljonima autorka im ne posvećuje posebnu pažnju, mada će oni činiti integralni deo u svim sledećim tekstovima. U Šinama, na samom početku Zvuci su navedeni kao jedna od dramatis personae i svojim nevidljivim prisustvom doslovno igraju. Njima se završava svaka scena, autorka ih opisuje kao kombinaciju klanja svinja, harmonike, smeha, plača i kuknjave. “Sve je tako izmešano, da nije moguće razabrati šta se događa.” Prvi deo započinje nevina dečja pesmica, vojsku uvodi popularna rok pesma zagrebačke grupe Prljavo kazalište, ratni deo sledi srpsku pesmu koju su pevali vojnici na frontu, kraj rata prati još kraća autorkina pesma. U tom tekstu pesme imaju funkciju atmosferskih promena i vremenskih granica, uspostavljanjem elipsi one razdvajaju jedinstvo vremena i mesta.
(...) Ako još jednom preletimo građenje priče, arhitekturu prostora, sve primetniju ulogu pesama i zvukova i dramske likove u dramatici Milene Marković, uočićemo brojne žanrove kojima se autorka poigrava. Od realizma, naturalizma, apsurda do nadrealizma. Otklon od takozvane realnosti istovremeno je i otklon od uskih, konkretnih tema, širenje polja na opštu humanost. Postupni ulazak u svet nadrealnog i fantastičnog utiče na izbor prostora koji se gotovo instinktivno udaljavaju od konvencionalnih prizora. Pesme i zvuci u kombinaciji sa strukturom i načinom pripovedanja vode nas ka osećanju nečeg silnog, istovremeno strašnog i lepog, nečega što su stari Grci zvali deinón i koji je u biću tragičnog još od vremena pre nastanka tragedije. Među prva tri teksta, Brod za lutke u tom je pogledu najviše pročišćen, i ne iznenađuje što je sledeća drama u autorkinom opusu Nahod Simeon, koga Milena Marković naziva svojim Edipom. U toj drami kao i u Brodiću za lutke svedoci smo putovanja kroz brižljivo izabrana iskustva, u kojima se protagonist/kinja kali, ispituje, otkriva i razotkriva, sreće pomagače i protivnike te kroz fantastičnu formu “road trip drame” plovi kroz životne mene. Simbolika plovidbe u pesmi Čarobnice na samom kraju drame iznenađuje kružnom strukturom, koju predočava želja za ponovnim rođenjem, reintegracijom. U toj želji se kako sadržinsko tako i oblikovno pokazuje tendencija ka drami apsurda.
Dramatika Milene Marković je pogled kroz kaleidoskop u kojem krhotine surovog ljudskog tkiva stvaraju slike, oblike, senke i odsjaje. Dramatičarkino viđenje često teče kroz presek porodice, najmanje ćelije društva, kroz partnerski odnos to jest kroz dinamiku odnosa u manjim (marginalnim) zajednicama, koje predstavljaju izvor života. Svojim poetičnim stavom priča nam priče o svetu koji se događa ovde i sada, i svojom iskrenošću otvara nam vrata do nas samih.

Eva KRAŠEVEC, iz programa predstave

Brodić za život, brodić za smrt*
(...) Drama Brodić za lutke za proizvodno načelo bira suočavanje paradigmatične šeme bajke s banalnošću savremenog, urbanog sveta. Ali, desilo se nešto novo, kreativno: oba niza se prepliću, dopunjuju, ogledaju se jedan u drugom, jedno drugom su čas stvarnost čas iluzija – oba u neprekidnom begu pred vlastitim identitetom: stvari nisu samo ono što jesu, one su i nešto drugo, dvosmisleno, višesmisleno, bez temelja i s korenima do pakla, s lakoćom se poigravaju u poznatoj, razređenoj atmosferi i guše se u melanholičnoj, samrtnoj fatalnosti. (...) U banalnoj situaciji iznova se otvara zemlja, iz utrobe se diže vriska demona i zadah krvi. U želji za životom Devojčica je otvorila vrata zabranjene sobe i iznenada su iskočile zveri, ruši se siguran svet – u kojem mama s lakoćom otera pretećeg čiku a oštećene igračke otac uvek može da pošalje dalje na brodu za lutke. Uskrsnuće fantastične šeme u trenutku nadilazi isključivo pojedinačnu, individualnu priču, na površinu izranja kompleks kolektivnog arhetipskog straha, u kojem se prikazuju izbledele slike rata, zapaljenih kuća, prognanih i mučenih ljudi, unakaženih tela; proganja paradigmatičan čovekov usud ugroženosti i prolaznosti, dok se svaki čas može desiti da Bogić / dune vetrić/ pa odnese taj gnezdić / boli boli trpi, boli boli trpi.
A devojčica je postala Alisa, ne osvrće se, stoji na pragu Čudesne zemlje i sanja snove. Čeka je Češajerska mačka ili Kraljica koja naređuje: Odsecite joj glavu? Ne, banalnost je spremna: snovi i prva ljubav ostvaruju se u polukriminalnom društvu nadrogiranih skvotera i u grupnom seksu. Jasno je da i bajkovita Snežana u kući patuljaka nije samo kuvala i čistila; u mnogim starim kulturama raširen je običaj ritualnog razdevičenja, koji je praktikovan iz straha pred demonskom moći ženskog pola (...) Devojka je neko vreme živela kao “sestra” u kultnoj muškoj kući koja je ženama uvek strogo zabranjivana. Uloga “sestre” je cenjena, devojka poštovana, i pre odlaska iz muške kuće morala se obavezati na ćutanje, u bajkama “umiranje”, kao što je umrla Snežana, dok u staklenom kovčegu nije dočekala pravog bračnog partnera.
Opet se provalilo tlo, zinuo je ponor nesvesnog, podigli se arhetipi rata, nasilja, haosa: sanduk s oružjem, razbijene šoljice, džezve nema, lončić je napuknut, Snežana ne može više kući i niko neće znati / kako se ko zove / ovde dole. Devojka malo-pomalo postaje svesna da nije “kod dobrih ljudi”, da je njena luda nada izneverena, neostvarena je njena želja da bude prihvaćena, traži dalje. A kraljević, koji bi Snežanu pretvorio u Zlatokosu, ironija je samog sebe. Tu se proizvodno načelo zbivanja obrće: bajka o Tri medvedića, tipična za žensku inicijaciju i ritualni brak s čudovištem, ovaj put cilja u realitet samozadovoljnog malograđanskog društva srednjeg sloja, gde pre svega treba “paziti”, ne paliti cigarete, ne piti, ne prespavati, ne u šoljicama za belu kafu posluživati čaj, gde se moraju saditi ruže na grobu, ići u crkvu... I kako su deca iz ritualnog braka po pravilu odmah ostavljana ili ubijana, i Zlatokosa rađa čudovište, sina koji nije naš: svoj greh je rodila, njena krv je nečista, kriva je, ona i sav njen rod! Ubilačka erupcija ksenofobije, neprijateljsko potiranje svake drugosti, ekskluzivni pritisak kolektivnog bratstva-terora. I ne treba ići u bajku, u stvarnosti je toga više nego dovoljno.
Brod za život plovi napred, plovi kroz močvare, gde u svom brlogu čuči mali Žabac, okružen lepim i skupim stvarima, poharanim iz napuštenih kuća; među njima Žabac se oseća velikim, monumentalno, duhovi bivših vlasnika za njega su “stvar želuca”. Palčica prihvata njegovu pomoć, ostvaruje se kao uspešna umetnica, a poljubac koji bi ružnog žapca pretvorio u lepog kraljevića, (opet) je šipak. Očaj raste. Ništa više nije kao pre, iluzije su isparile, sve se polako kruni i izmiče, između susreta, aplauza i kamera udara samoća, defektnog sina Palčica ne prihvata, mama ne govori s njom, očev brodić za lutke gori, uspomena na njega je daleko i boli kao otvorena rana. Svet je njen a njen je i pakao, rađa se neprijateljstvo i želja da trpljenje “naplati”; očaj raste. Kroz kanibalski seks s Orlom od Princeze postaje Žena u mračnoj zemlji, koja bi rado unutra, kojoj je hladno, koja je mrtva, koja ne može ni da ode ni da ostane, koja vrišti od straha; sada je kraj svih iluzija, stigla je do svoje istine? U pozadini straha ocrtava se bajna uspomena na ritualno hranjenje orlova, koje su arhaične grupe potom ubijale i slale, kao glasnike, u zemlju mrtvih. Iz još većih dubina izranja predstava ptice kako nosi junaka/junakinju preko mora, koju on/ona mora hraniti vlastitim mesom. I upravo na dnu pokazuju se obrisi prastare slike smrti, koja širi svoje ždrelo od zemlje do neba, guta mrtvace i hrani se njima.
Na kraju, tu je šuma, u bajkama tako česta granica između sveta živih i sveta mrtvih. Drveće zavija, da se krv ledi, obožavaoci lutaju oko kućice Ivice i Marice, ona, Veštica, čami u samoći i nemoći, sama sa sinom, koji je nevidljivo priviđenje u njenoj glavi, sa željom-potrebom leže u čisto da zaspi i izjutra se ponovo rodi... Brod, koji je devojčicu odveo u život, plutao kroz predele, pećine, močvare, na zapad, stalno dalje na zapad, kljunom je kucnuo u dveri smrti. Na tom poslednjem pragu, nakon namerno nepatetičnih, krajnje suzdržanih, a krajnje gorkih i nemilosrdnih autoreflesija pojedinačne i kolektivne sudbine, može da se dogodi samo još očajnička molba-molitva: Tatice, napravi mi brod da odem, pošalji me kao pokvarenu igračku, lutku bez glave, princu lutaka da mi dâ novu glavu! Neću znati da sam postojala, neću znati da sam umrla, nisam živela u svetu kakav sam iskusila, nisam bila tamo. To se meni nije dogodilo. Hoću da se opet rodim, tatice moj!

Alenka GOLJEVŠČEK, *Odlomak iz inspirativnog teksta slovenačke književnice, proučavaoca slovenačke narodne književnosti, esejistkinje, dramatičarke.

R E Č...S E L E K T O R A......

Ovu interpretaciju verovatno najbolje drame Milene Marković definišu ležerna stilizacija, pomeranje ka žešćoj karikaturi likova i radnje, redukcija tragičnosti i emocija, a naglašavanje grotesknih aspekata radnje. Popovski je pronašao niz posebno maštovitih rešenja, lucidno je iskoristio scenografiju, tečno je koketirao s mogućnostima njene transformacije. Demistifikacija bajki, njihovo naličje i večita, neizbrisiva potreba za ljubavlju, prikazani su neuobičajeno precizno i čisto, za šta su zaslužni i svi glumci, čija je igra opčinjavajuće uverljiva, homogena, jednostavna, neusiljena.

Ana TASIĆ

R
E
D
I
T
E
L
J

A
L
E
K
S
A
N
D
A
R

P
O
P
O
V
S
K
I

ALEKSANDAR POPOVSKI rođen je 1969. godine. Studirao je u Skopju, gdje je stekao diplomu iz oblasti pozorišne i filmske režije. Popovski je režirao dela mnogih savremenih makedonskih dramskih pisaca, među kojima je više dela Dejana Dukovskog - Div i sedam patuljaka, koji je režirao u Velesu 1992. godine, Ko je, jebote, sve ovo započeo, koje je nastalo u Narodnom pozorištu Skopje 1997. godine, te Balkan nije mrtav, koje je režirao u Dramskom Teatru u Skopju 2001. godine. Režirao je i Divlje meso Gorana Stefanovskog u skopskom Dramskom Teatru 2000. godine.
Popovski je režirao film Svetlo siva 1993. godine, te Zbogom, 20. vek 1998. godine. Oba filma predstavljena su na velikom broju festivala širom sveta. Aleksandar Popovski radio je i kao Direktor skopskog MOT Festivala, te kao Umetnički direktor Makedonskog narodnog pozorišta.
Predstave: Marius Ivaškevičius Zatvoreni grad (Teatro Stabile Sloveno, Trst); Šekspir San letnje noći (Gradsko kazalište „Gavella”, Zagreb); Metamorphoses, adaptacija i dramatizacija Ovidijevog dela (KUG, Grac); Slavko Grum Događaji u mestu Goga (SNG Celje); Elen Peg Novi Prijatelji (Nacionalni teatar severne Grčke, Solun); Ana Lasić Antiridi (SNG Ljubljana); Molijer Don Žuan (Dramski teater Skopje i Ohridski letnji festival); Biljana Srbjanović Alisa u zemlji čuda (Atelje 212); A.P. Čehov Tri sestre (Narodni teatar Bitolj); Šekspir Bura (Turska drama Teatra manjina u Skoplju); Martin Mekdona Jastučko (SNG Celje); A.P. Čehov Višnjik (NP Beograd); Georg Bihner Dantonova smrt (Teatro stabile di innovazione del FVG – Udine); Drakula po motivima romana Brama Stokera, adaptacija i dramatizacija Aleksandar Popovski i Dejan Dukovski (SNG Maribor); Don Kihot po motivima Servantesovog romana, adaptacija i dramatizcija T.Kosi/J. Vencelj/A. Popovski (SNG Maribor); Dejan Dukovski Balkan nije mrtav (Dramski teatar, Skopje); Dejan Dukovski Bure baruta (Satirično kazalište „Kerempuh“); A. M. Koltes Roberto Cuko (Atelje 212), Goran Stefanovski Divlje meso (Dramski teatar, Skoplje) ...
Za režiju Volterovog Kandida (Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd) na Pozorju 2009. dobio je Sterijinu nagradu.

P
I
S
A
C

M
I
L
E
N
A

M
A
R
K
O
V
I
Ć

MILENA MARKOVIĆ - scenarista, dramski pisac, pesnikinja
Rođena 1974. u Zemunu. Diplomirala na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru" (1998).
Paviljoni – 2001. godina: specijalna nagrada za dramu u bečkom teatru m.b.h.; premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režija Alisa Stojanović; postavka u Makedonskom narodnom teatru Skoplje, r. Srđan Janićijević; 2002: Jaka Ivanc u Slovenskom narodnom gledališču Ljubljana diplomira pozorišnu režiju ovim tekstom; premijera u bečkom teatru m.b.h., r. Zijah Sokolović.
Objavljena zbirka pesama Pas koji je pojeo sunce (Flavio Rigonat, 2001; tri izdanja).
Bog nas pogledao – Šine (drama) – 2002: učešće u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu; premijera u JDP-u, r. Slobodan Unkovski (učešče na festivalu Nove drame u Visbadenu 2004); 2003: postavka u Teatru polskom Poznanj, r. Rafal Sabara (na Sterijinom pozorju 2004, Specijalna Sterijina nagrada za tekst); 2005: postavka u Ahenu (Nemačka); 2007: postavka u pozorištu TUTA u Čikagu (SAD); tekst drame objavljen u nemačkom časopisu Theater Heute.
U Stokholmu (2002) učestvovala sa zbirkom pesama u javnom čitanju u Royal Dramatic Theatre. Očekuje se švedsko izdanje te zbirke pesama.
Izlazi druga zbirka pesama, Istina ima teranje (LOM, Beograd 2003).
Učesnik u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja, projekat SWITCH – čitanje poezije u Stokholmu i u Geteborgu (2004).
Godine 2004/2005. piše scenario i učestvuje u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera u gradu Boru, režija Oleg Novković.
Godina 2006: na francuskom jeziku objavljena knjiga tri drame Šine, Beli beli svet i Brod za lutke (izd. Dominique Dolmieu).
Nahod Simeon – 2006: praizvedba u SNP-u, režija Tomi Janežič, SNP i Sterijino pozorje; na Pozorju 2007. autorka dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst, predstava odnosi skoro sve nagrade.
Brod za lutke – 2005: nagrada za dramsko stvaralaštvo 'Borislav Mihajlović Mihiz' za tekst Brod za lutke; 2006: premijera u JDP, r. Slobodan Unkovski; 2009: premijera u SNP-u, režija Ana Tomović – na Pozorju 2009. autorka dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst. Predstava doživela brojna gostovanja u okviru festivala Kvartet (Bratislava, Anseni itd.).
Po njenom scenariju snimljen film Sutra ujutro (režija Oleg Novković, Zillion Film, Beograd) – nagrade za scenario u Aleksandriji, Minsku i Vrnjačkoj Banji.
Izlazi knjiga pesama Crna kašika (Lom, Beograd 2007).
Godine 2007. dobija nagradu 'Miloš Crnjanski' za prvu knjigu Tri Drame.
Šuma blista – 2005: izveden deo nove drame Šuma blista u Schauspielhausu Cirih; 2008: premijera u Pozorištu Atelje 212 Beograd, r. Tomi Janežič – učestvuje na Pozorju 2009. Objavljena knjiga drama Šuma blista (Narodna biblioteka Zrenjanin, 2009, Dobitnica nagrade 'Todor Manojlović' (2009).
Izlazi četvrta knjiga pesama, Ptičje oko na tarabi (LOM, Beograd 2009). Dobitnica nagrade za poeziju 'Biljana Jovanović' za ovu zbirku (2010).
Očekuje se izvođenje drame Žica (JDP, sezona 2010/11), gostovanje Broda za lutke u Visbadenu i predstave Šuma blista u Beču. Očekuje se postavka Broda za lutke u Nantu.

R E Č... P I S C A ...

UMETNIK SVOJ ŽIVOT UVEK VIDI KAO MIT

Zašto pišete drame?
(...) Studirala sam dramaturgiju i danas sam profesorka. Učim druge koji žele da pišu, koje nagriza isti crv, što bi rekla Žena u Brodiću za lutke. Dramu poimam na način starih Grka, kao arenu ljudskih strasti, gde ljudi gledaju, navijaju, plaču, smeju se, padaju u trans i onda lakše podnose svoj teški život. Kod Grka je drama bila kao rok koncert. (...)
Vaši dramski likovi često su ljudi s margine društva, za koje je nasilna komunikacija deo svakidašnjice. Da li je tematizacija nasilja jedan od činilaca koji podstiču vašu motivaciju za pitanje?
U prva dva dramska teksta pretežno sam koristila sleng, koji je, po meni, udarna pesnica ugnjetene klase, poetičan je i izgrađen. Kad je ušao u književnost, bio je krik i kletva i psovka, i tako ga koristim. Društvena margina za mene je izvor života. Nisam jedina među piscima koje to fascinira. Bolji i stariji od mene bavili su se društvenom marginom. Ona je za nas možda polje slobode, kao što bi rekao Bataj, slobodni su i fukare i kraljevi. Ne bih volela da me smatraju za nekog ko tematizuje nasilje. Tematizujem različite stvari a istovremeno tako su koreografisane da se oseti nasilje. I ljudi se rađaju u nasilju, u sluzi i krvi. (...)
U najmanje dva teksta ('Nahod Simeon' i 'Brodić za lutke') na originalan način koristite mitski odnosno predložak bajke. U 'Nahodu Simeonu' srpsku narodnu pesmu, u 'Brodiću' obrasce bajke.
Mislim da su velike drame, koje veoma volim, uzbudljive zbog arhetipova. Arhetip je ono što svakog uzbuđuje, jer je univerzalan i daje sliku smrti i života koji se obnavlja. Pesma Nahod Simeon govori o traganju, što je arhetip, Brodić pak o nedovršenom traganju, koje se obnavlja, što je takođe arhetip.
Dok sam čitala 'Brodić', imala sam osećaj da je to veoma intiman tekst...
Dugo sam se bavila bajkama i uz njih sam spoznala visoku poeziju i obrednu inicijaciju u život. Bajke su takve, ali obezvredila ih je komercijalizacija. Osim toga, umetnik svoj život uvek vidi mitološki, jer ga svagda posmatra sa strane, zato sam i život umetnice postavila u bajku. (...)

Eva KRAŠEVEC, iz programa predstave

K R I T I K A......

“Život je more”
(...) Sve scene u predstavi su snažne, celovite i, u skladu s tekstom mlade srpske pesnikinje i dramatičarke Milene Markovic (Brodić za lutke je njena četvrta drama), prate liniju razvojne logike, koja tvori veoma dobru, ujednačenu unutarnju dramaturgiju celine. Reditelj Aleksandar Popovski povremeno to sledi preterano ispovedno (npr. u korišćenju crvenog svetla između poetskih tačaka), zaista izvanredno pa zbivanja vezuje za scenske promene (scenografiju potpisuje Numen). Scena je i u ideji i u realizaciji izuzetna i svakako jedan od najboljih delova predstave. Čine je pohabani masivni stolovi raznih veličina, i to je nekako to. Režija brine da su do kraja iskorišćeni i da je prostor, koji se svaki put menja, odgovarajući biotop za sva zbivanja. Razvoju dramskih situacija u predstavi tako pročišćena scenska komponenta svakako nudi obilje mogućnosti, što je odlično kako za gradaciju napetosti tako i za glumu.
Milena Marković dramu postavlja u oštro razlučenim scenama s različitim likovima (većinom je reč o imenima iz poznatih dečjih bajki), koje igraju isti glumci. Taj povezani niz likova iz bajki, čije su osobine prilično jednoznačno određene, u tekstu je eksplicitno pojašnjen, iz njega izvire i naslov drame. Iza metaforične kulise, u njoj se otkriva opora priča žene (u čitavom luku, od Mlađe sestre do Čarobnice, sjajno je donosi Barbara Cerar, koja jedina nastupa u svim scenama), koja bi, bar u pojedinim delovima, mogla biti i univerzalna, što Brodu za lutke daje dodatnu težinu, i tako tekst kroz protagonistkinju, ali i ostale likove, veoma precizno odslikava atmosferu svakidašnjice. Aktuelna predstava je zanimljiva i vredna da se vidi i zbog načina na koji se tom atmosferom bavi; reč je o mešavini izvođenja i tumačenja, koja dozvoljava stanja suptilno otvorena te ih dodatno ne opterećuje nasilnim (jednoznačnim) interpretacijama. U takvoj postavci glumci se uglavnom dobro snalaze, gluma je ubedljiva, transformacije likova dobro naglašene. Spoj aktuelne scenske realizacije i vrednog dramskog štiva iznenađujuće je uverljiv, pa celina deluje naročito i zanimljivo, razdoblja i atmosfera u njoj vredni su detaljnije analize.
Anja GOLOB, Večer, Maribor, 22. 05. 2009.

Povodom premijere
Dramska dela savremene srpske pesnikinje, nagrađivane dramatičarke i filmske scenaristkinje Milene Marković, kod nas prvi su otkrili studenti pozorišne akademije. Od njenih sedam drama dosad su postavili već dve, prvenac Paviljoni i Šine. Premijera drame Brodić za lutke (napisane pre šest godina), u prevodu Zdravka Duše i dramaturgiji Darje Dominkuš, s te strane nije prvi susret s autorkom, ali jeste praizvođenje Markovićeve na slovenačkim profesionalnim scenama. Kad je reč o ekipi saradnika, to je bezmalo jugoslovenska koprodukcija. Scenograf je Sven Jonke iz Hrvatske, reditelj Aleksandar Popovski iz Skoplja, muziku je spremila makedonska grupa Foltin, kostime Jelena Proković. Neke utiske s premijere rezimirao je Dušan Rogelj.
Dušan Rogelj: Brodić za lutke je veoma ambiciozan tekst o čitavom luku postojanja, traženja smisla i ostvarenja, o putu i njegovom završetku, zaustavljenom u samo jednom zamahu. Toga se prihvataju i idu do kraja samo pravi pesnici. S jedne strane, to je tekst o samopropitivanju, rastu i sazrevanju kroz iskušenja koja prolaznom čoveku, umetniku još i pomoću intime i iskazivanja, omogućavaju napred. Ženi, nada da put vodi cilju, ka zrelosti, pomirenju sa sobom i svetom, ka mudrosti. A uvek ostaješ isti, zarobljen u jednom od elementarnih osećanja, obrazaca. Onih već davno sažetih i zakodiranih u bajkama, otud Brodiću za lutke okvir bajki kao redosled osam ključnih scena iz života žene, umetnutih u bajke po meri njenih puteva i traganja Alise, Snežane, Zlatokose, Palčice. Reditelj ih je spretno i efektno povezao i razgraničio songovima. Zahtevnu naslovnu ulogu žene, junakinje svih priča i nje same, Barbara Cerar je personifikovala pronicljivo i virtuozno. Ona je devojčica kojoj nisu po volji ni telo ni svet, samica-skvoter, majka problematičnog sina i odbačena žena, slikarka, ljubavnica oca i sina, starica, čarobnica umetnosti života koja se poigrava učenicima. Osnovni i jedini scenski element su stolovi, oni oblikuju prostore, vertikale, ističu odnose među likovima. Pročišćen scenski jezik i delimično stilizovani kostimi potcrtavaju teksture značenja. Rezultat truda reditelja, saradnika i usklađene glumačke podele jeste savremena, maštovita, senzibilna i višeslojna predstava s istančanim karakterizacijama. Sigurno jedan od vrhunaca sezone.
Radio Slovenija 1, 25. 04. 2009, Događaji i odjeci