55. STERIJINO POZORJE 2010.

Reditelj, scenograf M. Nurullah TUNCER

Prevodilac Bilge EMIN

Kostimograf Nihal KAPLANGI
Dramaturg Dogan KORKMAZ
Muzika Nedim YILDIZ
Koreograf Handan ÖZER
Dizajn svetla Fatih M. HAROGLU
Scenski efekti Ersin AŞAR
Asistent reditelja Melahat ABBASOVA
Asistenti Pinar AYGÜN, Derya ÇETINEL

Premijera: 16. decembar 2009.

Predstava traje 85 minuta bez pauze

IGRAJU
Glumac, Samoubica i Samoubičin brat	Bora SEÇKIN
Glumac, Kapetan, Biznismen, Psihijatar, Advokat	Serhat Mustafa KILIÇ
Glumac, Ribar	Ibrahim CAN
Glumica, Žena	Bennu YILDIRIMLAR

P O Z O R I Š T E......

ISTANBULSKO GRADSKO POZORIŠTE - ISTANBUL (Turska)

Od “DAR-UL- BEDAYI” do Istanbulskog gradskog pozorišta
Džemil Topuzlu Paša (1868-1958), jedan od najuspešnijih gradonačelnika Istanbula, ustanovio je “Darülbedayi-i Osmani (Osmanski dom lepote) 1914. i tako osnovao današnje “Gradsko pozorište” – Istanbulsko Gradsko Pozorište. Andre Antoan, poznati francuski glumac, postavljen je za umetničkog direktora ove institucije, koja je ustanovljena u obrazovne svrhe. Međutim, ubrzo nakon što se Antoan vratio u Francusku zbog početka Drugog svetskog rata i zbog toga što je Osmanska imperija bila na suprotnoj strani od Francuske, ova institucija je „posrtala“ jedno vreme. Onda se oporavila zahvaljujući nastojanjima Rašid Rize (Samato). U vreme Antoanovog upravljanja, učenici su primani u škole posle polaganja ispita, a osmanski zvaničnici i prosvetni radnici su bili zaduženi za „Dom lepote“.
Entuzijasti koji su položili te ispite postali su važne ličnosti turskog pozorišta i filma sledećih godina. Među njima su: Muhsin Ertugrul, Halit Fahri Ozansoy, Behzat Butak, Ali Naci Karacan, Peyami Safa, Emin Belig Belli, Celal Sahir, Eliza Binemeciyan, Ahmet Muvahhit, I. Galip Arcan, Raşit Riza, and Fikret Şadi.
Rad pod nazivom „Probno pozorište“ (Tatbikat Sahnesi) u iznajmljenom „Letafet stanu“ smeštenom u istanbulskom okrugu Şehzadebaşi nastavljen je u Tepebaşi pozorištu. Tepebaşi scena postala je simbol našeg pozorišta mnogo godina, ali je napuštena iz tehničkih razloga 1970. Takođe je služila kao administrativni centar tokom mnogih godina.
Pored Tepebaşi pozorišta, Dar-ul-Bedayi, koji je evolurao od školske scene “Çürük Temel” 1916. u profesionalnu pozorišnu zajednicu, otvorio je svoje zavese na novim scenama iz raznih razloga i razvio se u različitim gradskim okruzima. Şehzadepaşa Ferah pozorište, Kadiköy Apollon pozorište, Kadiköy Süreyya bioskop, Kadiköy centar za javno obrazovanje, Beyoglu Odeon, pozorište francuske i nove komedije, Aksaray tusko ognjište, i Rumeli tvrđava gradsko pozorište su neke od pozorišnih zgrada gde je naše pozorište priređivalo predstave u Istanbulu.
Prvi radovi mnogih dramskih pisaca postavljeni su u Istanbulskom gradskom pozorištu po prvi put, i mnogi novi dramski pisci su predstavljeni turskoj publici u Gradskom pozorištu.
Darülbedayi, koji je zvanično povezan sa gradom Istanbulom 1931, promenio je ime u Istanbulsko gradsko pozorište 1934. Prvo dečije pozorište u njemu je ustanovljeno 1935. U tom razdoblju, dečije predstave su redovno i stalno postavljane. Naročito je inicijativa Ferifa Egemena doprinela razvoju dečijeg pozorišta.
Dom lepote je otpočeo tradiciju izdavanja pozorišnog časopisa u Turskoj. Časopis se zvao “Temaşa”, i imao je tiraž od svega 25 primeraka od 1918 do 1920. Časopis, jedan od onih koji izlaze najduže u svetu, koji je u međuvremenu preimenovan u Darülbedayi, Türk Tiyatrosu (Tursko pozorište) i Şehir Tiyatrosu (Gradsko pozorište) redovno izlazi od 1930.
Uprava Graskog pozorišta, kada se uzmu u obzir promene u tuskom pozorištu poslednjih godina, i širok repertoar domaćih i stranih autora, otvorio je zavese publici u Istanbulu i ljubiteljima pozorišta u drugim turskim gradovima kroz gostovanja. Takođe, ona prikazuje predstave publici pozivajući svetske reditelje i glumce u Tursku.
Danas Gradsko pozorište, koje ima šest scena u pet pozorišnih zgrada, može da smesti oko dve hiljade gledalaca svaki dan. To su sledeća pozorišta: Harbiye Muhsin Ertugrul pozorište, Kadiköy Haldun Taner pozorište, Fatih Reşat Nuri pozorište, Üsküdar Musahipzade Celal pozorište, Üsküdar Kerem Yilmazer pozorište, Kagithane Sadabad pozorište, Ümraniye pozorište, i Gaziosmanpaşa pozorište.

P R E D S T A V A......

ZDRAVSTVENA KARTA NAŠEG VREMENA

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Na most dolazi čovek srednjih godina, skida mantil i sprema se da skoči. Ubrzo se suočava s organizovanom grupom ljudi koji imaju zadatak da sprečavaju samoubistva...

Kovačević raspolaže neiscrpnom komediografskom invencijom, koja mu pomaže da nikad ne izneveri ono zlatno pravilo koje se ni noću ne gasi iznad pisaćeg stola komediografa: da gledaoca mora uvek da iznenađuje (...) Kovačevićeve komedije katkad izgledaju tako kao da je u njih upakovan dinamit. Pri tom, Kovačević ne propušta da adrese na koje upućuje svoje pakete dinamita ispiše čitko i jasno. Gledajući ili čitajući te komedije treći ili četvrti put, mi se više ne smejemo kao da gledamo Nušića, nego kao da gledamo Beketa...

Ljubomir SIMOVIĆ

Generalna proba samoubistva... na specifičan i posredan književni način, uz pomoć podtekstualnog humorističkog i satiričnog tona, uz neposredne groteskne i hiperbolične situacije i prizore, sistematski razvijajući i iz scene u scenu uvećavajući svoju komediografsku tenziju, govori o složenom i protivrečnom moralu i poremećenom identitetu današnjeg čoveka i našeg društva, opterećenih neizvesnošću i različitim izazovima egzistencijalnog trenutka u kojem postoje...
Još jednom potvrđujući i u prostoru savremenog Beograda pronalazeći dramu apsurda i groteske u kojima živi današnji čovek, Kovačević je u Generalnoj probi samoubistva našu neposrednu stvarnost video kao mnogostruko isprepletenu igru različitih životnih i književnih žanrova – kao dramu u drami, tragediju u komediji, satiru u groteski, farsu u tragediji. Njegova drama zapravo je simbolična tragikomedija današnjeg vremena, koja umnoženim, dobrovoljnim ili nametnutim ulogama koje nose njeni protagonisti pokazuje do kojeg stepena odbrambenih mehanizama je prinuđen da se spusti čovek našeg vremena i prostora da bi opstao u tragediji apsurda i agresije čiji je bespomoćni svedok. Stoga se Generalna proba samoubistva, po svojoj složenosti i semantičkoj dubini, može smatrati, kako i sam autor sugeriše, njegovom dosad najbolje napisanom dramom.
Iz knjige Dušan Kovačević, Generalna proba samoubistva, SKZ Beograd

Bićeš onoliko uspešan koliko budeš dobro lagao
U jednom intervjuu Branka Čečena i Dušana Kovačevića u Wine Style, pisac kaže sledeće: „Vreme u kome živimo može se opisati kao 'legalna otimačina' i 'legalni lopovluk'. Ako jedan čovek dobro laže, sva vrata su mu otvorena. To stanje je razlog što sam napisao dramu. Mislim da je vreme u kome živimo potpuno lažno. A ono što me interesuje jeste da li će lopovi biti uhvaćeni ili ne...“
U sudbini Srba uvek su tragedija i komedija išle jedna uz drugu. I iz tog razloga Kovačević uglavnom u svim svojim dramama koristi tragikomične elemente... Humor je nešto što je u srpskom načinu života; pošto su kroz istoriju stalno ratovali, izabrali su humor kao oružje da bi se održali u životu.
Svakodnevno povećanje broja samobuistava u Turskoj, za šta je jedan od osnovnih uzroka ekonomska kriza, čini ovu dramu bliskom našem gledaocu. U zemlji u kojoj živimo sve više se povećava broj ljudi koji se ubijaju zbog materijalnih teškoća. Svakako da ima onih koji nastoje da ljude odgovore od samoubistva, ali da li to ljudima nudi drugačije rešenje ili ih poziva da budu deo sistema? To je pitanje. Pisac kao rešenje za to nudi 'pozorište'...
Bilge EMIN, prevodilac drame

R E Č...S E L E K T O R A......

Čitanje Generalne probe samoubistva reditelja Nurulaha Tundžera značajno se razlikuje od rediteljskog tumačenja Dušana Kovačevića – praizvedbe ovog teksta u beogradskom Zvezdara teatru. Istanbulsku predstavu karakterišu posebna vizuelna elegancija, jednostavna, a efektna poetičnost koju stvara uzbudljiva kombinacija scenografskog minimalizma, upotrebe video-snimaka, suptilne koreografije, senzualne muzike. Cugovi i reflektori su osnovni scenografski elementi, u pozadini se nalazi veliko platno na kome se emituju poetične, nežne sekvence noćnih, morskih pejzaža, kao i različiti, asocijativni crteži, što sve doprinosi posebnoj uzbudljivosti atmosfere. Takav koncept scene bogat je izvor zanimljivih scenskih rešenja, pri čemu je duboko integrisan u značenja radnje koja, između ostalog, problematizuje odnos pozorišta i života. Kovačevićev tragikomičan pogled na napore čoveka da opstane u sistemu koji ga lomi, ispisan je u jednom poetskom, likovno potentnom maniru, dajući, pri tome, drugačiji, liričniji pogled na najnoviji tekst ovog pisca.

Ana TASIĆ

R
E
D
I
T
E
L
J

N
U
R
U
L
L
A
H

T
U
N
C
E
R

M. NURULAH TUNDŽER
Završio diplomske i postdiplomske studije na Fakultetu lepih umetnosti Univerziteta Mimar Sinan na Odseku za pozorišni dekor i kostim. Od 1985. do 2002. radio kao predavač na Odseku scenskih i vizuelnih umetnosti istog univerziteta, a od 1985. kao umetnik u Gradskim pozorištima Skupštine grada Istanbula. Uradio je blizu stotinu projekata za scenu, kostim i svetlo. Od 1987. do danas radi slike u ulju. Priredio je dve izložbe u Istanbulu.
Scenografije (izbor): Ilhami Emin–Jordan Plevneš, Crno Pero, r. Vlado Cvetanovski, Tursko pozorište Skoplje; Molijer, Tartif, r. Rahim Burhan, Kosovsko državno pozorište; M. Selimović, Tvrđava, r. Nebojša Bradić, Kruševačko pozorište / Beogradsko dramsko pozorište; Đ. Pučini, Boemi, r. Sulejman Kupusović, Sarajevska državna opera i teatar; Franc Lehar, Vesela udovica, r. Stephanie Jamnickz, Hrvatsko narodno kazalište.
Režije: M. Selimović, Derviš i smrt, Gradska pozorišta Kodžaeli (2009); Ozen Jula, Mesto na sredini sveta, Bosansko državno pozorište Zenica; Hristo Bojčev, Orkestar na Titaniku, Pozorišna grupa 'Katar' (2007); Mehmet Baydur, Sviračeve bamije s mlevenim mesom, Bosansko državno pozorište Zenica (2006); Daha Al Rahbi, Maneken, Sirijsko državno pozorište (2006).
Dobitnik je nacionalnih i internacionalnih pozorišnih nagrada. Predstave koje je režirao učestvovale su na mnogih međunarodnim pozorišnim festivalima.

R E Č... R E D I T E L J A ...

NA RUBU VREMENA

Ova drama sadrži sve što je rečeno o čoveku koji stoji na 'rubu vremena': ljubav, mržnju, zlobu, odvratnost, požudu i dr. Čovek koji se bori sa svim tim u isto vreme je bespomoćan pred modernošću. Kad dospe u samo središte ličnosti, ta bespomoćnost ga odvlači u društveni ćorsokak i mat-poziciju. Kao što je nemoguće da se ličnost kao celina oslobodi tog ciklusa, biva primoran da 'gubeći' plati cenu. Drama govori o procesu raspada Jugoslavije u bezizglednoj situaciji čoveka koji izvršava samoubistvo, i o bolu, bezizlazu, bespomoćnosti koji su ostali posle tog raspada. Stanje čoveka koji je danas ostao bez ruke, noge, oka istovetno je sa stanjem Jugoslavije. Kad bude kasno, ono što je rastureno nije dovoljno da sastavi celinu... Urađeni posao vezan je za performans i 'trenutak', 'trenutak' koji je u prirodi pozorišta... Taj 'trenutak' ima strukturu koja se teško uspostavlja, mučno stiče, a brzo troši... Potrebno nam je da se u ponoru haosa u koji smo uvučeni nadamo i smejemo kako bismo mogli da se održimo u životu. Da bismo se udaljili od bola, brige i strahova...

M. Nurulah TUNDŽER

P
I
S
A
C

D
U
Š
A
N

K
O
V
A
Č
E
V
I
Ć

DUŠAN KOVAČEVIĆ - dramski pisac, scenarista, reditelj
Rođen 1948. Diplomirao na odseku dramaturgije na Akademiji za pozorište, film, radio i TV 1973, dramom Radovan Treći, kod prof. Slobodana Selenića. Od 1973. do 1978. radi kao dramaturg Dramskog programa TV Beograd. Od 1986. do 1988. docent je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1998. direktor je Zvezdara teatra u Beogradu. Oktobra 2000. izabran je za dopisnog člana SANU. Godine 2005/2006. ambasador je SCG u Portugaliji. Živi i radi kao profesionalni pisac u Beogradu.
Drame: Maratonci trče počasni krug (1973; Sterijina nagrada Sterijinog grada Vršca za savremenu komediju; na Pozorju 2005, režija Dejan Mijač, SNG Nova Gorica / Slovenija), Radovan Treći (1973), Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1976), Proleće u januaru, Svemirski zmaj, delo za decu u stihu (1977), Limunacija na selu (1978), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983; Sterijina nagrada za tekst savremene drame), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986; Sterijina nagrada za tekst; na Pozorju 1995, režija Branislav Lečić, Narodno pozorište Atina / Grčka), Klaustrofobična komedija (1987; Sterijina nagrada za savremenu komediju; odbio da primi nagradu: 'Pa, moj tekst uopšte nije komedija'), Profesionalac (1990; na Pozorju 1996, režija Horea Popesku, Narodno pozorište 'Jon Luka Karađale' Bukurešt / Rumunija; na Pozorju 2004, režija Lorans Kalam, Teatar Le poche Ženeva, Teatar Vidy Lozana / Švajcarska), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson – tragedija jedne mladosti (1996; na Pozorju 2001, režija Mara Pašić Manolesku, Pozorište 'Notara' Bukurešt), Kontejner sa pet zvezdica (1999), Doktor Šuster (2001; Sterijina nagrada za tekst).
U Zvezdara teatru režirao praizvedbe svojih drama: Klaustrofobična komedija, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson, Kontejner s pet zvezdica, Doktor šuster.
Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u istočnoj i zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Kanadi, Iranu... a prevedene su na nemački, engleski, francuski, italijanski, ruski, češki, slovački, grčki, poljski, makedonski, švedski, finski, mađarski, rumunski, bugarski, kineski, slovenački, persijski, turski, katalonski, španski jezik. Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je više od 2500 predstava po Kovačevićevim tekstovima. Većina njegovih drama doživela je brojna video-izdanja.
Filmski scenariji: Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, S. Šijan), Balkanski špijun (1984, D. Kovačević, B. Nikolić), Sabirni centar (1990, G. Marković), Podzemlje (1995, E. Kusturica), Urnebesna tragedija (1995, G. Marković), Profesionalac (2003, D. Kovačević), Sveti Georgije ubiva aždahu (2007, Srđan Dragojević).
TV drame i originalni scenariji: Povratak lopova (1974), Dvosobna kafana (1975), Zvezdana prašina (1976).
TV serije: Čardak i na nebu i na zemlji (1976, 13 epizoda), Bila jednom jedna zemlja (1995, 6 epizoda).
Radio-drame: 828 kilometara severno od prve varoši (1970), Bio čovek (1970).
Romani: Bila jednom jedna zemlja (1995), 20 srpskih podela (Srba na Srbe), Meda peva bluz (2004).
Nagrade: Laureat je mnogih profesionalnih, pozorišnih i filmskih nagrada u zemlji i inostranstvu: nagrada 'Miloš Crnjanski', Oktobarska nagrada grada Beograda, dve Zlatne arene na filskim festivalima u Puli, 'Stjepan Mitrov Ljubiša', Grad teatar Budva, Zlatna palma na Kanskom festivalu (Podzemlje), Sterijina nagrada za životno delo, 'Vjekoslav Afrić' za najbolje ostvarenje na području filmske umetnosti (Maratonci), 'Branko Ćopić' (dva puta – Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija), Savez dramskih umetnika Jugoslavije 'Marin Držić' (Balkanski špijun), Statueta 'Joakim Vujić' za doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, Dani komedije u Svetozarevu, Oktobarska nagrada grada Beograda (scenario filma Sabirni centar), Fond 'Todor Manojlović' za moderni umetnički senzibilitet, Gran pri za scenario (Balkanski špijun, Profesionalac) na Filmskom festivalu u Montrealu, nagrada međunarodnog žirija kritike za najbolji film – FIPRESCI Montreal (Profesionalac), nagrada za najbolji scenario i najbolji film na Međunarodnom festivalu u Vijaređu (Profesionalac), scenario za Profesionalca bio je nominovan među šest najboljih evropskih scenarija za 2003. od strane EFA (Evropska filmska akademija) u Berlinu, Čaplinova nagrada u Veveju (film Ko to tamo peva), Prva nagrada na TV festivalu u Kanu, Zlatna palma na Kanskom festivalu (Podzemlje), nagrade filmskih festivala u Valensiji, Marseju, Beču, Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj... Ko to tamo peva proglašen je za najbolji film YU kinematografije nastao od 1945. do 1995.

R E Č... P I S C A ...

GOLI ŽIVOT SE BRANI SMEHOM

Za pisca koji ne želi da ‘dosoljava’ već postojeći pesimizam, šta je prava namera „Malo gorke komedije o laži“?
– Interesovalo me je šta je to što danas, 2008, dovodi ljude u situaciju da čine zločine prema sebi i drugima. Nisam mogao da ne primetim da su samoubistva i ubistva postala epidemična pojava, i da su verbalna obećanja koja su čoveku danas ponuđena, saveti davljeniku – plivaj, plivaj dok imaš snage, dok se ne umoriš i ne udaviš. I to je, u osnovi, moje osećanje vremena u kojem živimo, u kojem su novine i televizije prepune svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj drugi imao zrno više u glavi, ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe. Od takvih informacija nemate gde da se sakrijete. Ali, u ovom komadu postoji „reka ponornica“ – da publika ne bi došla u pozorište i izašla lošije raspoložena nego što je ušla, trudio sam se da napišem što je moguće bolju komediju, da se ljudi svemu ovome nasmeju na jedan, da tako neskromno kažem, lekovit način, i da jedna vrsta katarze koja je svojstvena drami, bude katarza kroz smeh...
Ako se prati hronologija vaših komada, da li „Generalna proba samoubistva“, metaforično, predstavlja i naše najdestruktivnije doba, iako se u ovoj priči samo indirektno bavite političkim pitanjima?
– Ubeđen sam da bi država morala ozbiljno da se pozabavi problemom da su njeni stanovnici dovedeni u situaciju da čine zlo, ako pre toga zla ne učine zlo sebi, pa se tako onemoguće... Šta je to što polarizuje ljude na ovoj planeti, i zbog čega je sve više onih koji su željni da se svete? Da li je to ta globalna nejednakost, nehumanost u poimanju pravde, raspodeli dobra, od velikih ideja do hrane?... Ako neko dnevno zarađuje profit jedne siromašne zemlje, to je očigledan satanizam. Ako jedan čovek zarađuje dnevno, u novoj demokratskoj državi, onoliko koliko zarađuje jedan grad godišnje, šta smo mi uradili, zašto smo se borili i dokle smo došli?...
Gde bismo, shodno našem mentalitetu, danas mogli da tražimo i možda pronađemo optimizam?
– Sva je sreća što je u našem mentalitetu, negde duboko, ukodirano osećanje da će se ‘nešto desiti’, uprkos svim činjenicama da je to ‘nešto’ nemoguće. I, počevši od tog iracionalnog osećanja, kao ‘tragičnog optimizma’, uspeli smo da preživimo čuda i strahote, koje bi sve ostale narode satrle, uništile, kolektivno odvele na most. Sve ostale narode, osim Nemaca, naravno. Smeh je poslednja odbrana golog života. A u ismejavanju i podsmejavanju samih sebe i – usput, i drugih, bili smo nadaleko poznati. Šala nas je održala, njojzi – hvala. (...)

Radmila RADOSAVLJEVIĆ, Večernje novosti, 30. 12. 2008.

K R I T I K A......

Iza zavese jedne drame
Da li 'sistem' primorava čoveka da se ubije? (...) Primorava. Štaviše, prikazuje kao da je to želja samog čoveka, a vi nesvesno proživljavate priču junaka antičkih grčkih tragedija u kojoj se 'ne ide protiv sudbine'... Kad-tad doći ćete na most. Dok ne stignete, čitav duh vam je ionako isceđen, i delimično ste već mrtvi. Tako je 'onaj trenutak' – 'trenutak' vašeg života za koji shvatate da se ne razlikuje od filma koji ste gledali... Generalna proba da ne bi došao na most, u procesu preobražaja društva, da bi još jednom razmislio o onome što ti se događa. Vi zamislite 'predstavu'!
Dogan KORKMAZ

Zašto vuk ne pase travu?
(...) Drama na divan način obrađuje neke od najvećih problema – osećanja stresa, beznađa, bezizlaza, bekstva. Govori o tome da čovek koji odustane od negovanja svoga duha i koji grabi za ovozemaljskim dobrima u osnovi nema ništa drugo osim sebe i da ide prema početku kraja. Pisac kaže da je ljudsko biće još slabije kad u trenutku dok izvršava samoubistvo spazi trenutnu priliku i pokuša da se uhvati za svaku, odmah ispruženu ruku spasa. I u tom njegovom najslabijem momentu, trgovci nadom ga zgrabe i pretvaraju u igračku njihovih sopstvenih želja.
Prikazana je jedna uspešna izvedba zajedništvom ekipe koja se dobro razume. Gledamo sve glumce kao da harmonično igraju tango s istančanim osećanjem za ritam, ne odvajajući se jedno od drugog. Gledalac sasvim jasno oseća da jedni druge dopunjuju i da postoji timski duh za kojim se oseća potreba naročito u ovakvoj vrsti komada. Nemoguće je ne čestitati Bori Sečkinu koji se ljulja na mostu neposredno pre nego što će se ubiti i koji igra svoju ulogu znajući šta želi, Benu Jildirim koja svakoj ulozi udahnjuje nešto od sopstvenog duha i koja čini da joj osetimo dah, mladom Ibrahimu Džanu koji nas je uverio u snagu svoje entuzijastične glume. Treba posebno čestitati Serhatu Kiliču koji se prihvatio teškog zadatka da odigra nekoliko uloga zato što je svakoj pružio osobenu vizuelizaciju i glumački duh.
Dok vizuelni efekti drame navode čoveka na različite ideje ne odvajajući ga od predstave, istovremeno zajedno s duhom drame koriste čvornim tačkama, i to tako da se ne raspršuju i ne razdvajaju. Uspešna muzička podrška vizuelno bogate predstave i upotreba dekora i snopova svetla na sceni osnova su vizuelnog obilja. To što, konačno, kad pogledamo na sceni ničeg nema, ali dok nas svetlosni snopovi koji se tokom predstave dižu i spuštaju s uspehom uvlače u dramu, ne ostavlja zapravo priliku za skrivanje iza ogromnog dekora. Tako na ogoljenoj sceni pratimo golo glumačko umeće...
Džunejt INGIZ, tiyatrodunyasi.com, 15. 12. 2009.

Kovačevićeve drame na turskim scenama
Nedavno su u Istanbulu, u toku mesec dana, premijerno izvedene dve predstave prema tekstovima Dušana Kovačevića, Generalna proba samoubistva, u Gradskom pozorištu Istanbula, kao i Profesionalac, u Nacionalnom turskom teatru. To je prvi put da se u Turskoj igraju tekstovi Dušana Kovačevića, što je, u najvećoj meri, zasluga prevoditeljke Bilge Emin, vanredno zainteresovane za balkansku dramu i pozorište.
(...) Generalnu probu samoubistva reditelja Nurulaha Tundžera, premijerno izvedenu u januaru, karakteriše autentičniji, promišljeniji, savremeniji rediteljski koncept. Vizuelni plan ove predstave je zaista impresivan, ona je izuzetno poetična, minimalistički elegantna (Tundžer je, inače, završio studije scenskog dizajna). Njena scenografija je posebno funkcionalna – cugovi i reflektori su osnovni scenografski elementi, u pozadini se nalazi veliko platno na kome se emituju poetične, nežne sekvence noćnih, morskih pejzaža, kao i različiti, asocijativni crteži, a uključena je i veoma senzualna muzika koja doprinosi uzbudljivosti atmosfere. Scenografija je raskošan izvor maštovitih scenskih rešenja, pri čemu je duboko integrisana u značenja radnje, koja, između ostalog, problematizuje odnos između pozorišta i života. U pogledu glumačkih ostvarenja, glavne uloge, samoubice/brata samoubice (Bora Seckin), kao i kapetana/biznismena/psihijatra/advokata (Serhat Mustafa Kilic), oblikovane su vrlo kvalitetno, svedeno i blago groteskno. Tundžerova režija se, u velikoj meri, razlikuje od režije naše predstave u Zvezdara teatru (režija Dušana Kovačevića, 2009). Konceptualizovanija je, promišljenija, savremenija i, što je najznačajnije, daje drugi, novi, svež pogled na tekst.Po ko zna koji put se potvrdilo da je za pozorište mnogo bolje kada reditelj nije i pisac teksta. Ma koliko predstava Zvezdara teatra bila dobra (ona to nesporno jeste, zahvaljujući odličnoj igri beogradskih glumaca), ona je, u određenom smislu, sputana, ograničena, nerazmaštana, zbog odsustva drugog viđenja, posebnog, odvojenog rediteljskogtumačenja teksta.
Zanimljiv nam je i način na koji je turski reditelj pristupio tragikomediji Generalna proba samoubistva. Tundžer je borbu likova ove drame razumeo u kontekstu cepanja Jugoslavije: „Ovaj komad govori o procesu raspada Jugoslavije i onome što je ostalo nakon toga, bolu, očaju, bezizlaznosti, o ćorsokaku života čoveka koji želi izvršiti samoubistvo... Vidite čoveka koji je izgubio svoje ruke, oči, predstavnika života u Jugoslaviji. Kada prekasno stižete, slomljeni delovi više ne mogu oformiti celinu” (rediteljsko viđenje teksta, iz programa istanbulske predstave Generalna proba samoubistva). Inače, naša publika je imala prilike da upozna rad Nurulaha Tundžera, kao scenografa predstave Tvrđava (Meša Selimović/Nebojša Bradić, Kruševačko pozorište), kao i reditelja predstave Derviš i smrt, produkcijaGradskog teatra u Izmiru (dramatizacija Nebojše Bradića), koja je prošle godine gostovala na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Tundžer je režirao i u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici, predstavu Mjesto u središtu Zemlje. Interesantno je i to da do pre pet godina pozorišna režija u Turskoj nije bila česta praksa, odnosno glumci su ranije uglavnom režirali predstave (ponekad bi dolazili reditelji sa strane, kao što je Roberto Ćuli koji je, na primer, režirao Bihnerovu Dantonovu smrt). Danas već postoji uhodana rediteljska praksa (i studije režije na akademijama u Turskoj).
Reakcije turske publike (...) bile su izvanredne, sale su bile prepune, (...) aplauzima prekidala glumce, a na kraju ih je sasvim ekstatično pozdravila, na nogama. Veoma je uzbudljiva i heterogenost publike u istanbulskim pozorištima ... Među gledaocima Generalne probe su se mogle videti i „zatvorene” žene, prekrivenih lica, čiji je pogled na svet, verovatno drastično drugačiji od konvencionalnog. One su, bar je tako delovalo, podjednako uživale u predstavi, iako ta vrsta religiozne posvećenosti podrazumeva da je pozorište grešna delatnost.
To sve govori o univerzalnosti Kovačevićevih dramskih tekstova, potvrđuje da oni, uprkos brojnim razlikama u pogledu nacionalnosti, vere, tradicije, pola, godišta, iskustva publike, neposredno i iskreno komuniciraju sa esencijom ljudskog bića.
Ana TASIĆ, Politika, 20. 2. 2010.