 |
Reditelj Andraš URBAN / Urbán András
Dramaturg Olivera ĐORĐEVIĆ
Scenograf Marija KALABIĆ
Kostimograf Dragica LAUŠEVIĆ
Kompozitor Feliks LAJKO / Lajkó Félix
Korepetitor Geza KUČERA ml. / Kucsera Géza
Premijera:
12. januara 2010.
Predstava traje 1 sat i 40 minuta |
|
|
|
IGRAJU |
|
Banović Strahinja |
Srđan SEKULIĆ |
Majka |
Vesna KLJAJIĆ-RISTOVIĆ |
Žena |
Minja PEKOVIĆ |
Milutin, sluga |
Marko MAKIVIĆ |
Vlah Alija |
Miloš STANKOVIĆ |
Jug Bogdan |
Jovan RISTOVSKI |
Vojin Jugović |
Ljubiša RISTOVIĆ |
Damjan Jugović |
Vladimir GRBIĆ |
Komnen Jugović |
Branko LUKAČ |
Boško Jugović |
Milan VEJNOVIĆ |
Sluga u kući Jugovića |
Zoran BUČEVAC |
|
|
|
|
| NARODNO POZORIŠTE / NARODNO KAZALIŠTE / NÉPSZÍNHÁZ - SUBOTICA |
|
|
|
Istorija pozorišnog života u Subotici vraća nas u XVIII vek kad su, kako zapisi kazuju, postojala dva oblika pozorišnih igara: predstave odigravane u školama i one koje su priređivali nemački profesionalni glumci koji vodeću poziciju zadržavaju do pojavljivanja mađarskog glumišta. Mađarski glumci napuštaju Suboticu 1874, a dolaze glumci Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Pozorište u Subotici bilo je veoma popularno i ovaj grad stalno je pokretao postupak da se Taliji podigne dostojan dom. Godine 1853. na Roginu baru nasuta je zemlja (današnji Korzo) a gradsko veće poverava izgradnju pozorišta majstoru Škultetiju. Izgradnju unutrašnjeg dela preuzima Đerđ Telepi, svestrani pozorišni umetnik. Nova zgrada nikla je za godinu dana, ali na korintske stubove nije ispisan naziv pozorište već hotel Pešta, jer su gradski oci mislili da je to isplativije. Godine 1904. usledila je rekonstrukcija: proširena je scena, podignut je balkon i postavljen je natpis Gradsko pozorište. U proleće 1915. pozorište je izgorelo. Hotel Pešta je sačuvan, a mala sala je ostala netaknuta. Godine 1924. pristupilo se izgradnji požarom uništenog pozorišta. Nova zgrada je svečano otvorena 1927. izvođenjem opere Carska nevesta Rimskog Korsakova Narodnog pozorišta iz Beograda.
U jesen 1945. zgrada subotičkog pozorišta postaje stalna kuća profesionalnim ansamblima. Nakon više od 90 godina grad je dobio stalni ansambl i svoje pozorište. Predsedništvo AP Vojvodine 19. septembra 1945. donosi odluku o osnivanju dva ansambla: Hrvatskog narodnog kazališta i Mađarskog narodnog pozorišta. To je ozvaničeno 28. oktobra 1945. predstavom Matija Gubec Mirka Bogovića u režiji Branka Špoljara a novoosnovano Mađarsko pozorište 29. oktobra 1945. izvelo je prvu premijeru Ples veštica Bele Balaža u režiji Lasla Patakija. Odlukom izvršnog odbora AP Vojvodine 1. januara 1951. godine spajaju se dva ansambla čineći jedinstvenu kuću Narodno pozorište-Népszínház.
U jesen 1952. muzička grana pozorišta prerasta u Operu koja se ugasila krajem sezone 1953/54. Ovaj period poznat je u istoriji pozorišta u kao “zlatan period”. Subotica ima tri scene, a u leto 1952. pozorište dobija rotacionu scenu. Jedna od scena je i Letnja pozornica na Paliću. Subotica postaje festivalski grad. Prema pozorišnom statutu iz 1958. Hrvatska drama prerasta u Dramu na srpskohrvatskom jeziku, a Mađarska drama u Dramu na mađarskom jeziku. Godine 1970. završen je projekat rekonstrukcije pozorišne zgrade ali 1974. inspekcija donosi odluku o zabrani rada pozorišta zbog dotrajalih instalacija. Sledeće godine, posle rekontrukcije, pozorište ponovo radi u matičnoj zgradi. Već 1985. zaključeno je da zgrada ima nestabilne temelje i da se mora rušiti pa je formiran i Savet za rekonstrukciju. Iste godine u subotičko pozorište dolazi Ljubiša Ristić. U desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstven umetnički ansambl s konceptom nekonvencionalnog pozorišnog izraza.
Narodno pozorište-Népszínház 1995. ponovo postaje tradicionalno. Odlukom SO Subotica o učešću u finansiranju rekonstrukcije pozorišta 1997. počinje proces razrešenja sudbine zgrade. Raspisan je konkurs za idejni projekat zgrade i izabrana je projektantska kuća YUSTAT iz Beograda ali je zbog bombardovanja proces finansiranja izrade projekta usporen. Nakon sanacije ruši se plafon iznad glavnog stepeništa, od marta do oktobra 2002. ansambli nemaju svoj prostor već igraju na gostujućim scenama. Oktobra 2002. završeno je rekonstruisano stepenište i otvara se sezona na matičnoj sceni. Godine 2003. završen je idejni projekat adaptacije, rekonstrukcije i izgradnje zgrade pozorišta a proleće 2007. određeno je kao početak rekonstrukcije pozorišta. Obe drame subotičkog teatra do izgradnje nove zgrade igraće na sceni Jadran. |
|
|
|
|
|
...Iako Mihajlovićeva drama o Strahinjiću Banu, gospodaru male i junačke Banjske, ima za dramsku osnovu dobro poznat motiv, preuzet iz riznice naše narodne pesme, koju su već i drugi priređivali za scenu (Milan Ogrizović, Budimir Grahovac), ona je ipak, i višestruko, i u svojim povodima i u svojim razlozima... sasvim originalno delo.
Istorijska zbivanja, ionako nerazlučiva od mašte koja ih je, u laboratorijumu narodnog predanja, okrunila legendarnim nimbusom, u Mihajlovićevom Banović Strahinji imaju prevagu samo u prvom činu, koji je i inače zamišljen više kao sumarna ekspozicija zamršene situacije, više kao nepretenciozan uvod u psihološke i moralne dileme... Od prvog do drugog čina, Mihajlović je narodnu legendu, koja se već okoštala u mitu, preveo iz epske hijerarhije trajanja u intelektualnu hijerarhiju vrednosti.
...Sistem intelektualnih divagacija i prestrojavanja. Bez misaonog osavremenjivanja ljudskih dilema u stavovima i odnosima, intelektualnog osmišljavanja relacija čoveka i čoveka, čoveka i društva i čoveka i istorije, ljudski motivi ove drame ostali bi u naivno-romantičarskom okviru...
...Kamen kušnje nije u samom činu osavremenjivanja, nego u karakteru koje ono dobija; koju vrstu intelektualne i moralne aktuelizacije ta legendarna materija pruža i omogućuje, kakva je i kolika njena životna nosivost, koji su elementi u njoj podobni za rad duha i uzlet mašte a koji okruženi sivim horizontom i omeđeni naoštrenim koljem ograničenosti?
...Misli i ideje, stavovi i pozicije koja pojedina lica iskazuju i opredmećuju, kao da su preuzeti iz nekog egzistencijalističkog brevijara za laičku upotrebu. Cela scena suđenja, sa svim što joj prethodi, u domu Jugovića, sa cerebralno izdiferenciranim stavovima prema preljubi i izdajstvu, od krajnje naglašenog humanizma po svaku cenu, pa i po cenu odricanja od sopstvene ličnosti (Banović Strahinja), preko poletne i mladalačke ljudske neposrednosti, koja se na svakom koraku krši i lomi o ljudsku krutost i životnu neminovnost (Boško Jugović), i pune zrelosti koja zna samo za jednu logiku, za logiku društvenih interesa i političke probitačnosti (Vojin Jugović), do skeptične, relativističke misli i pasivne, nemoćne ironije, kojima su životni kompromisi odredili boju i zapreminu (Jug Bogdan) – cela ta scena suđenja, u hladnoj senci kraljice koja se niti vidi niti čuje, ali čiji je autoritet utoliko teži i mučniji, ima nečeg od sartrovske ili kamijevske suprematije idejnog angažovanja nad neposrednim impulsima života. Na tom zadatku subjektivnog idejnog i moralnog određivanja, u razgovetnim nijansama jedne geometrijskom shemom ograničene skale, sasvim izvan njihovih epskih normativa i iznad njihovog etičkog vjeruju, ličnosti ove drame lome se pri najnežnijem doticaju sa stvarnošću kao da su od najfinijeg kristala...
[ljubu Strahinjića Bana] autor je sagledao kopleksno i u izvanredno suptilnom tkanju protivrečnih impulsa i poriva. Ona je za njega 'žena sa tajnom koju verovatno ni sama ne zna i stalno iznova stvara, žena nezadovoljna sobom i svim oko sebe, nezadovoljstvom sangviničnim, možda niskotoničnim, ali iskrenim i neizlečivim. Odveć zagledana u sebe i zato kratkovida. Rođena za žrtvu, zločinca i saučesnika istovremeno'.
 Eli FINCI, Posle predstave, Sterijino pozorje, 1978.
Mihizove čudne izdajice
Kada se Mihiz, posle četvrt veka, zamislio nad svojim dramskim delom da bi našao naslov za čeriti drame koje je napisao, zaključio je da im je zajednički imenitelj reč izdajica.
Dramska literatura sveta poznaje mnoge ličnosti koje se mogu podvesti pod neku opštu karakteristiku: zna za junake bez mane i straha, kakvi su Prometej, Sid i markiz Poza, zna za majstore zla, poput Magbeta i Ričarda Trećeg, za velike, a raznolike ljubavnike, kao što su Romeo i Don Žuan, ili strasne žene, Fedru, gospođicu Juliju, Juliju Kapulet i Margaritu Gotje, ali gotovo da ne poznaje velike izdajice. Naći ćemo jedan jedini izuzetak, ali u opusu u kome može naći svaka ljudska strast i slabost, svaka veličina i niskost: tvorac mu je Šekspir, a tvorevina – Koriolan, čovek velikih poteza i u patrotizmu i u izdaji.
...U Banović Strahinji izdajica, na prvi pogled, nije ličnost iz naslova, već njegova žena.
...U finalnom suđenju ljubi Banovića Strahinje, naročito iz razgovora muža i žene u četiri oka, saznajemo da Strahinja od nje više ništa nije 'ni dobio do njenu ruku i njeno telo'. On kaže: “I ona i ja smo znali, ja bolje nego ona, da je ljubav nešto što se ili mora, ili ne može.'
...Motivi oproštaja mnogo su jasniji. Kada Banović Strahinja saopštaba njenoj braći i njenom ocu da oni, po osveštanom feudalnom zakonu, i nemaju prava da sude nekome ko 'nije više Jugović, a ona je iz porodice Strahinjića', on kaže da je hteo da na suđenju zajedno vidaju, a ne da kažnjavaju. On se opredelio za svoju 'malu priču, u velikoj priči veka' i dodaje: 'Mala je, ali je moja. I ja ću je nositi i nositi se s njom kako ja znam i kako je ja razumem.'
Iako sam razlog oproštaja nije jasno izrečen, iskazano je pravo na malu, ličnu priču, na vlastitu istinu, na vlastiti duh tolerancije, pravo na lečenje, a to znači i pravo na oproštaj.
...Mihiza zanima istorija kao ograničavajući faktor ljudske sudbine i pokušaji da se ostvari sloboda makar i kao incident.
...Celokupna duhovita 'stihomitija' Mihizovog dijaloga dramatični je traktat o osnovnim etičkim temama čoveka i istorije, muškarca i žene, vlasti i naroda, slobode i dužnosti... Pored moralistike, autora zanima gotovo apstraktna igra konflikata i razrešenja...
...I kao što je Gistav Flober rekao 'Ja sam Madam Bovari', Mihiz, s istim pravom, može reći da je on svaka ključna ličnost kojom se bavio u svojim dramama. Moralne dileme koje je postavio pred junake svojih drama, iste su one moralne dileme koje su pred Mihiza postavljali život, istorija i društvene okolnosti.
Jovan ĆIRILOV, Dramski pisci, moji savremenici, Sterijino pozorje, 1989.
Kada se radi o epskim temama koje u svojoj pozadini imaju jak patriotski ili politički naboj, veoma je lako skliznuti u kliše i predstavu pretvoriti u amaterski resital. Nebrojeno puta uverili smo se da iza velikih reči o patriotizmu stoje posebni lični interesi i privatni motivi. I danas volimo da izbacujemo parole, da ne bismo razmišljali o tome zašto niko, na primer, ne čisti sneg. Mihizov Banović Strahinja je na scenama u Srbiji izvođen samo tri puta, i, razmišljajući o tome ko bi mogao da je režira, bila sam sigurna da je Urban poslednji čovek koji bi od ovog teksta napravio kliše predstavu i da će je „propustiti” kroz ličnu prizmu u kojoj neće biti mesta strahopoštovanju.
Olivera ĐORĐEVIĆ, direktorka Drame na srpskom i dramaturg predstave |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Urbanovo čitanje Mihizove psihološke/egzistencijalističke/pseudoistorijske drame ogoljeno je i direktno, emotivno prodorno, snažno, stilski homogeno i koherentno, a tematski aktuelno i dalje aktuelizovano, imajući u vidu naš večiti problem ostrašćenog nacionalizma, ksenofobije, pseudopatriotizma, političke manipulacije nacionalnom istorijom, mitovima, religijom. Jasno prateći tokove piščevih ideja, reditelj likove drame baca u rupu, prostor koji podseća i na ring, čime se efektno, simbolički, utvrđuje činjenica propasti, ali i bitnost borbe, ratova, agresivnosti, u životima aktera. Gledaoci su smešteni vrlo blizu izvođača, malo iznad scene, sa svih strana ih okružuju, čime se i oni uvlače u radnju, redukuje se njihova pasivnost, odnosno pojačava emotivna recepcija. Predstavu definišu i prisustvo niza novih motiva, značenjsko osavremenjivanje drame, reference na savremene oblike društvene agresije, poseban fokus na manipulaciji religioznim osećanjima itd.
Ana TASIĆ |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
N
D
R
A
Š
U
R
B
A
N |
|
|
ANDRAŠ URBAN / Urbán András
Rođen 1970. u Senti. Još kao sedamnaestogodišnjak stvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu (bio autor, reditelj i glumac). Kasnije formira pozorišnu trupu "Aiowa", koja je teatar tretirala kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju.
Upisuje režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti, studira filmsku i pozorišnu režiju, režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih napušta studije, rad u pozorištu i godinama živi povučeno.
Režiju diplomira 2000, u klasi prof. Vlatka Gilića i Bora Draškovića i ponovo intenzivno radi u pozorištu. Uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla stvara i "nezavisne" pozorišne predstave. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station. Radi u Novom Sadu i Beogradu, vodi umetničke radionice u Rumuniji, odlazi na studijsko putovanje u Japan. Od 2005. direktor je Mađarskog gradskog pozorišta "Deže Kostolanji" u Subotici.
Na pozorište gleda kao na prosvetljeni prostor ponekad provokativne akcije, gde se misli, govori i organizuje specifičan vid umetničke stvarnosti.
Predstava je za njega komuikacija i druga stvarnost koja postoji za sebe, ali nastaje u odnosu izvođača, izvođene stvarnosti i gledaoca. Režiju ostvaruje preko interaktivne komunikacije s glumcem.
Režije (izbor): vlastiti projekti Gušteri, Rosa; G. Bihner, Vojcek; Šekspir, Hamlet; Dejan Dukovski, Mamu mu jebem, ko je prvi počeo; F. Arabal, Piknik na frontu; Jordan Radičkov, Lazarica (Balkanstage Bugarska); Janoš Pilinski/Urban, Deca; Beket, Čekajući Godoa; Silvija Plat/Urban, Devojka koja je lajala na mesec; Šekspir, Ukroćena goropad; Brecht The Hardcore Machine (Berlin); D. Kovačević, Sabirni centar; Danilo Kiš, Turbo Paradiso (po Enciklopediji mrtvih).
Kratki filmovi: Neko i neko, Staklo (AU Novi Sad–TV Novi Sad); Kao da nas i nema (AU Novi Sad)
Partizan iz zore, pripovetke, zEtna
Nagrade i priznanja: Prva nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena u Pančevu, Specijalna nagrada žirija Bitefa (Wojcek, Hamlet), nagrada za režiju i za inovacije na Smotri alternativnih pozorišta u Segedinu, nagrada Ministarstva kulture Mađarske za pozorišno stvaranje Jászai Mari, Sterijina nagrada Okruglog stola 53. pozorja 2008 (Urbi et orbi), Nagrada festivala Infant za najbolju predstavu (Brecht the hardcore machine), nagrada za najbolju režiju na festivalu Tvrđava, nagrada Pro urbe Grada Subotice. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
NORMALAN LJUDSKI DIJALOG, NASUPROT AGRESIJI |
|
|
Za mene je ovo komad koji se bavi određenim mehanizmima unutar društva, ali takođe i unutar porodice, pa sve do pojedinca. Ipak, tu je pre svega reč o suprotstavljanju, kako u odnosu prema svetu, društvu ili kroz mehanizme vlasti, tako da je sama romantika, ta ljubavna priča koja takođe ovde postoji, bitna kao lična priča jedne šire priče koja govori o celom društvu. No, iako nije najbitnija, važna je, zato što upravo ona predstavlja ljudsku nit, zdrav i iskren govor u toj široj priči čiji je deo.
Dnevnik, 10. 2. 2010.
Zanimao me je lični nivo priče i nepristajanje na život koji se od pojedinca očekuje u kontekstu političkih i društvenih dešavanja. Želeo sam da potenciramo i humani odnos prema stvarnosti, danas lako prelazimo preko agresije i zločina, kao da nas to ne interesuje i ne razmišljamo da sredina koja čeka izdajnika i žrtvu proždire samu sebe. Želeo bih i da s publikom započnemo taj dijalog jer jasan, čist normalan ljudski dijalog, nasuprot agresiji, jeste katarza koja održava ideju ove predstave.
Politika, 12. 2. 2010. |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
B
O
R
I
S
L
A
V
M
I
H
A
J
L
O
V
I
Ć |
|
|
BORISLAV MIHAJLOVIĆ - MIHIZ (Irig, 1922 – Beograd, 1997)
Književnik, kritičar, esejista, dramski pisac, putopisac, dramaturg, pesnik i polemičar...
Klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima 1941. Diplomirao na Katedri za južnoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu 1950. Bio je asistent Vukovog i Dositejevog muzeja u Beogradu. U nedeljniku NIN od 1951. do 1956. radi kao književni kritičar. Upravnik Biblioteke Matice srpske je od 1955. do 1960, kad se vraća u Beograd i radi kao umetnički savetnik i direktor “Avala-filma”. Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća "Prosveta", ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse itd. Sterijinu nagradu dobio je za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije (1961), za originalnu dramu Banović Strahinja (1963), za koju je 1965. dobija i nagradu Saveza dramskih umetnika Jugoslavije “Marin Držić”, i za Korešpodenciju, adaptaciju Zlatnog runa Borislava Pekića (1982). Nagradu “Đorđe Jovanović” dobio za Portrete (1989). Za knjigu Autobiografija o drugima dobio nagradu “Miloš Crnjanski” (1992) i nagradu Zadužbine “Branka Ćopića” (1994).
Značajnija dela: Pesme (1947), Ogledi (1951), Od istog čitaoca, članci i rasprave (1956), Književni razgovori, izabrane kritike (1971), drame: Derviš i smrt (1989), Kolubarska bitka, drama u dva dela (dramatizacija romana Vreme smrti Dobrice Ćosića, 1983, 1985), Izdajice (1986), Portreti (1988), Autobiografija – o drugima I–II (1990–1993), Kazivanja i ukazivanja, eseji, sećanja (1994). Beogradska pozorišta, kao i više scena širom zemlje, izvela su i ostale Mihizove drame – Komandant Sajler (Narodno pozorište Beograd, izvedeno na Pozorju 1967), Kraljević Marko, Optuženi Petar Todorović.
Važnije dramatizacije: Poetska panorama Vojvodine, Stradija (SNP Novi Sad, izvedeno na Pozorju 1959),, Lopov, Lulu, Ranjeni orao, Međa Vuka Manitoga, Gorski vijenac, Kolubarska bitka, Valjevska bolnica.
Napisao je nekoliko filmskih scenarija i sarađivao na njima: Orlovi rano lete (režija Soja Jovanović), Ponoćna zvona (r. Orson Vels), Vojnik i pas (r. Anžej Vajda), Čovek i ptica (r. Dušan Markavejev), Zaseda (r. Žika Pavlović) itd.
Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz“ (Fond „Borislav Mihajlović Mihiz“ i Srpska čitaonica Irig). Nagrada se od 2005. dodeljuje za dramsko stvaralaštvo i pod pokroviteljstvom je Izvršnog veća Vojvodine i Ministarstva kulture Srbije. Dosadašnji dobitnici: Milena Marković, Maja Pelević, Marija Karaklajić, Milena Bogavac, Milica Piletić. |
|
|
|
|
Rasecanje nacionalnih mitova
Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza je mnogoznačna, višeslojna, psihološko-egzistencijalistička drama (1963), bliska tekstovima Ibzena i Strindberga (zbog tretmana muško-ženskih i porodičnih odnosa, pitanja biološkog nasleđa i porekla), kao i komadima Žida, Koktoa, Kamija, Sartra ili Anuja, koji su, polazeći od mita, demistifikovali tradiciju i istoriju, izvrtali ih naglavačke i tumačili u kontekstu novog vremena. Krećući od srpske srednjovekovne istorije i mita (radnja se dešava uoči Kosovske bitke), a preplićući intimni i politički tok, Mihiz je razvalio niz društvenih predrasuda i ograničenih, jednostranih čitanja Istorije. Razgovetno je izgrađena jedna pseudoistorijska, duboko ironična drama koja problematizuje savremene antropološke dileme, slobodu pojedinca, mehanizme političke manipulacije, zloupotrebu pojmova morala i časti.
Dosledno prateći tokove piščevih misli, reditelj Andraš Urban likove baca u rupu, prostor koji podseća i na ring, čime se efektno, simbolički, definiše ponor, provalija njihovog postojanja, kao i bitnost borbenog, ratničkog aspekta radnje (publika je smeštena vrlo blizu izvođača, malo iznad scene, sa svih strana je okružuje). Scenografija je minimalizovana, glumci igraju na pustom prostoru, što se može i metaforički tumačiti – likovi su zakopani u svojoj ograničenosti, slepilu (pseudo)patriotizma, a to ne ostavlja mesta za neki drugi život. U takvoj redukovanosti scenskih znakova, fine promene u osvetljenju imaju značajnu dramsku i simboličku funkciju, kao i muzika koja kontinuirano prati radnju (kompozitor Lajko Feliks). Moć Majke Jugovića, koja se ne pojavljuje fizički na sceni, označava se, u nekoliko navrata, promenom osvetljenja, čime se delikatno izražava njen ogroman uticaj, iz senke.
Specifični, urbanovski asketizam igre, traži poseban, prodoran kvalitet glume, slojevitu, rafiniranu tragičnost. Glumci subotičkog pozorišta su se vidno trudili, rezultati su različiti, ponekad neujednačeni, ali u celini sasvim dobro funkcionišu. Banović Strahinja (Srđan Sekulić) je nosilac individualnosti, racionalnosti i otpora prema sveprisutnim ograničenjima. Žena (Minja Peković), hladna i bezlična, artikuliše pobunu protiv nemoći u tom patrijarhalnom okruženju, podsećajući na neku od Ibzenovih buntovnih heroina koje samouvereno ruše temelje društvenog poretka. Jugovići su, s druge strane, manifestacija nepodnošljive agresije, bestijalna, razularena, osvetoljubiva grupa nasilnika, vučena iracionalnom, animalnom, lako zapaljivom strašću za ratovanjem.
U Urbanovoj snažnoj, stilski homogenoj i koherentnoj, a tematski i idejno vrlo aktuelnoj predstavi, podvučena je i jako izoštrena kritika institucije crkve, odnosno lažne, pseudoreligioznosti (dramaturg Olivera Đorđević). Okupljanje Jugovića, njihovu divljačku, životinjsku, zastrašujuće strasnu pripremu za rat, kao i za suđenje Ženi, prati kolektivno, ritualno čitanje Biblije, kao i pojanje (pseudo)religioznih pesama, njihova sablasna igra u mraku, simbolički ples smrti. U isto vreme, ona čuvena Lazarova kletva, „Ko je Srbin i srpskoga roda... a ne došao na boj na Kosovo...”, postaje neka vrsta izopačene himne, užasne mantre kojom se Jugovići, nasilno, uveravaju u opravdanost rata. U tim scenama se značajno problematizuje zloupotreba religioznih i patriotskih osećanja. Neposredno se otkrivaju mehanizmi društveno-političke manipulacije, raseca se utroba mita i tradicije, razaraju se floskule i deklarativne parole, otuđuju se od njihovog površnog značenja. Istina, gola i bolna, baca nam se pred oči, bljuje u lice, zahtevajući suočavanje sa nama samima.
Ana TASIĆ, Politika, 16. 02. 2010.
S loptom u pohode
Kada Strahinjina žena pred sam kraj drame kaže 'Hajdemo odavde', ona kreće, izlazi. Ne čeka pozdrav 'milosrdnih' Jugovića, i bukvalno zagledanih u više ciljeve, jer im je (veliku) majku reditelj postavio gore, na nebo. Takav je tretman ženskog u subotičkoj predstavi, na tragu onog što i u čuvenom Mihizovom komadu stoji. Još od sveca (Jovan) kuće Banovića, pa do pomenutog kraja, nad glavom, nad tom tvrdom muškom glavom (balkanskom), nadvita je ženska sen. Ona je ta koja je ljubav (Strahinjina Majka), ona je ta koja je sloboda (Strahinjina Žena), ona je ta koja je zakon (Majka Jugovića). Jovan Krstitelj zna se kako je završio. I time je Mihiz, koristeći se antičkim, ali i savremenim motivima i postupcima, uneo dovoljno obrta u epiku storije o čojstvu, junaštvu, hrabrosti i patriotizmu. A Andraš Urban te detalje oberučke prihvata režirajući kao što je napisano i između redova, između onog zdravo za gotovo prihvaćenog, sudbinski neumitnog, tragičnog.
Oni koji više vole pesme i lake fraze, u ovom slučaju, obučeni su u 'trendže', obučeni da tuku rakiju, a za Turke ne znamo. Na to da podela ne bude jednoznačna i banalna mislio je još i Mihiz, pa je starog Jug-Bogdana, za razliku od Vojina i Boška (a muvaju se tu i Komnen, pa i Damjan) obukao drukčije, dao mu da bude neka vrsta rezonera, relativizatora onoga što će kod Strahinje da se pokaže apsolutnim, čist etički princip, volja i intuicija usklađene kao jedno (izgubljeno) dejstvo – plemenitost. Nisu baš ruku pod druku Bogdan i Strahinja, ali su ipak naspram svih, pa i svojih rođenih.
...Van komada, Urban dozvoljava sebi i da se poigra, ostavi autorski pečat ubacujući scene-komentare: srpska vojska se za Kosovski boj priprema igrajući kolo, pri čitanju molitve i pop ima fantomku na licu, predstava se završava fudbalom, kao nekim provokativnim postmoderno hipi-šovinističkim zovom: 'Igrajmo lopte, a ne rata (kad već ne možemo da pobedimo)!'
Glumci su takođe materijal za rediteljski koncept u kojem mnogo više ima mesta za fizičko, čisto vizuelno i zvučno nego za naglašeno dramsko ili melodramsko. Vesna Kljajić-Ristović kao energična Strahinjina Majka, Minja Peković kao jaka, a ne kao milena-svilena, izgubljena Žena, Srđan Sekulić kao slabašni, izmučeni, ali dosledni Banović. Vojin Jugović Ljubiše Ristovića, poput svoje braće, sablasna je i surova karikatura dvorjanina, ali je zato odlični Jovan Ristovski starinu Juga znalački odigrao kao pomalo ciničnog, onog koji će reći sve što treba čak i kad time ne može nikome i ništa da ukaže. U funkciji dramskog patosa, njegov doprinos je neprocenjiv, baš kao i muzika Lajka Feliksa koja neposredno uspostavlja kontakt sa samom suštinom Strahinjine, Mihizove, srpske ili bilo čije druge aveti egzistencije. Specifično, uzbudljivo i prilično efektno!
Igor BURIĆ, Dnevnik, 15. 2. 2010. |
|
|
|
|
