 |
Reditelj Kokan MLADENOVIĆ
Prevod na mađarski
Kata ĐARMATI /Gyarmati Kata
Scenograf Marija KALABIĆ
Kostimograf Marina SREMAC
Muzika Irena POPOVIĆ
Scenski pokret Andreja KULEŠEVIĆ
Dramaturg Kata ĐARMATI / Gyarmati Kata
Asistent reditelja Judita FERENC / Ferenc Judit
Premijera:
17. april 2009.
Predstava traje 1 sat i 40 minuta |
|
|
|
IGRAJU |
|
On |
Aron BALAŽ / Balázs Áron |
Ona |
Andrea JANKOVIČ / Jankovics Andrea |
Zrela |
Livija BANKA / Banka Lívia |
Problematična |
Emina ELOR / Elor Emina |
Medicinska sestra |
Terezija FIGURA / Figura Terézia |
Trudnica |
Agota FERENC / Ferenc Ágota |
Udovica |
Edita FARAGO / Faragó Edit |
Uplakana |
Gabrijela CRNKOVIĆ / Crnkovity Gabriella |
Barbika |
Elvira GAL / Gál Elvira |
|
|
|
|
| NOVOSADSKO POZORIŠTE - ÚJVIDÉKI SZÍNHÁZ, NOVI SAD |
|
|
|
“Mačja igra” Ištvana Erkenja, premijerno izvedena 1974. godine, bila je prva predstava našeg pozorišta. U prostorije nekadašnje Ben Akibe preselili smo se 1985. godine i tu se naše pozorište nalazi i danas, u Ulici Jovana Subotića, 3-5.
Predstave igramo na mađarskom jeziku i to na dve naše scene – velikoj i kamernoj. Sve predstave sa redovnog repertoara se simultano prevode na srpski.
Uprava Novosadskog pozorišta uvek se trudila da unese što više raznolikosti u svoj repertoar i zato je u svojim redovima uvek imala najbolje reditelje i glumce. Svi koji su već sarađivali sa ovom trupom, vraćaju joj se s radošću – pre svega zbog dobrog ansambla čiji je rad bio višestruko nagrađivan na domaćim i inostranim festivalima. Svi reditelji koji su radili sa nama ističu vrednoću, marljivost i posvećenost naših glumaca.
Do sada smo s uspehom nastupali na domaćim i regionalnim festivalima: Sterijino pozorje, Bitef, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, sarajevski MESS, te festivalima u Užicu, Kišvardi, Pečuju, Segedinu, Sibiuu…
Da bi se stiglo na ove prestižne festivale važno je napraviti dobar repertoar, a to je uvek vrlo delikatan i složen posao - treba ostati na zavidnom umetničkom nivou a istovremeno napraviti predstave za različite generacije i raznolike ukuse.
Naše pozorište ima u proseku pet premijera po sezoni a isto toliko predstava prenese iz prethodne u narednu sezonu. Na repertoaru imamo: drame, vodvilje, operete, tragikomedije, mjuzikle… Postavljamo klasike - mađarske, vojvođanske i svetske ali i savremene dramske pisce iz raznih geografija.
Predstava koju smo najduže igrali – više od deset godina - bila je “Igra u dvorcu” u režiji Ljubomira Mucija Draškića a najnagrađivanija je bila “Play Strindberg” u režiji Radoslava Zlatana Dorića. U najuspešnije predstave ubrajamo i Pirandelovih “Šest lica traže pisca” u režiji Georgija Ivaškua i “Pripitomljavanja” Janoša Siverija u režiji Kinge Mezei. Najgledanije predstave su nam mjuzikli; “Starmejkers”, “Kosa”, Čikago” i “Roki horor šou”.
Direktor Novosadskog pozorišta je Šandor Laslo, glumac, reditelj i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu a dramaturg je Kata Đarmati.
Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház učestvovalo je na Pozorju četiri puta: 1993 - Atila Farago / Faragó Attila, Bogalj, režija Bela Mere / Merő Béla; 2000 - Janoš Siveri / Szíveri János, Pripitomljavanje, režija Kinga Mezei / Mezei Kinga (Sterijine nagrade: scenska muzika Silard Mezei / Mezei Szilárd; scenski pokret Krista Sorčik / Szorcsik Kriszta i Gabor Nađpal / Nagypál Gábor); 2001 - Kosa / Hair, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor (van takmičenja, u čast nagrađenih) i 2008 - Roki horor šou, režija Viktor Nađ / Nagy Viktor (Aron Balaž / Bálazs Áron - Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje, Eva Sendrenji / Szendrényi Éva - Sterijina nagrada za scenografsko ostvarenje, Ildiko Lavro-Đeneš / Lavro-Gyenes Ildikó - Sterijina nagrada za koreografiju). |
|
|
|
|
|
Šesti izvedeni – i do sada najambiciozniji – komad Maje Pelević uvodi niz prekretničkih činilaca u srpsku dramaturgiju. Problemski, Pomorandžina kora, posredstvom afirmacije izvorne osećajnosti i nesputane čulnosti, iskazuje odmetnički credo (post)moderne oslobođene žene. Na žanrovskom planu, autorka koristi prijemčivost melodrame, atraktivnost tragikomedije protkane „non sens” humorom i ubojitu teorijsku kritičnost kasnog feminizma – da bi sve ove činioce prevazišla i utkala u košmarno erotičnu provokativnost svojevrsne diskurzivne balade. Formalno i stilski, ovaj komad pruža razuđenu, a ipak celovitu dramsku mrežu, unutar koje se razlažu, učvršćuju i preobražavaju identiteti junaka, a „radnja” lavira od dijaloških fragmenata i antiiluzionističkih monologa, preko parodiranja formi modnih recepata, reklama i klasičnog literarnog „toka svesti”, do razorno-distanciranog višeglasja kompjuterskog e-mail chata u stilu Koplendove proze, ali i komentatorskih pasaža samog, višestruko podeljenog i problematizovanog autorskog Glasa.
Upravo u maniru prividne neposrednosti, tematika Pomorandžine kore otvara se iluzionističkim „priznanjem” o nestvarnosti (zadatog) življenja, a zaključuje „manifestom” u kome oslobođena istina tela preuzima kormilo. Između tih dveju paradoksalnih tačaka, odvija se proces složenog postavljanja i istovremene, još složenije razgradnje jedinstvene metafore komada. Naime, ta metafora, „pomorandžina kora”, eufemistički naziv za celulit, služi Maji Pelević kao detonator pomoću kog će biti razgrađena čitava veštački inicirana, virtuelno-iluzionistička, histerična i paranoično manična spoljašnjost naše savremene civilizacije. Jer, u okruženju koje od ređuju mašine za „proizvodnju tela” (kozmetički tretmani), multimedijski mehanizmi prodavanja modnih, kulinarskih i emocionalnih surogata, kao i razmena seksa/orgazma za moć (prestiž, slavu), u takvom, dakle, svetu jednostavna istina ljudskog, konkretno želja Junakinje da bude „obična”, može se potražiti jedino kroz poricanje svega što nju (nas) okružuje i prividno definiše.
Formalna razuđenost komada, vrtoglavo smenjivanje naracije, dijaloga, monologa i komentara, treba, otuda, da pokaže upravo jalovost, ograničenost i nekorisnost življenja okovanog formalnim gestovima i praznim ritualima. Tematska i formalna gradacija kojom Maja Pelević vodi čitaoca/gledaoca prema spoznaji ovog problema uistinu je zadivljujuća: dok parodiranje „malograđanske idile” izaziva humorni i satirični efekat (ali i povremeno emocionalno poistovećivanje), a uvođenje kompjuterske (e-mail) komunikacije izazi va šok i teskobu distance, maštovito i radikalno dosledno variranje monološko-lirskih i deskriptivnih segmenata uvodi suštinski drukčiju vrstu učinka. Reč je o mešavini užasa i neodoljive komike, o učinku koji ne bi bio moguć bez lucidnog preplitanja dvaju postupaka koji sežu u samo jezgro „dramskog”: dok se lik, dakle junakinja (Ona) – i kao nezavisni identitet i kao povremena maska Autorke – razlaže na maske i surogate, umnožava, poništava i menja tačku gledišta/delovanja, sklop radnje pokazuje da se svi pomenuti žanrovski i formalni parametri objedinjuju u bitnoj protivrečnosti (a pokatkad krhkoj harmoniji) priče i diskursa. Ili, da to kažem jednostavnije – naše, neotuđivo lične, sputane osećajnosti i Sveta u kome iza maske reda caruje praznina. U takvom svetu, dilema koja se postavlja pred Junakinju – i Autorku – jeste: biti savršeni kiborg, ili odbačena ruina, prezreni torzo potisnutih želja. Ali i jedna i druga (svest i instinkt), prevazilazeći obzor na metnutog konflikta, biraju „pomorandžinu koru” – auru nesavršenosti koja će im, svakim novim jutrom, omogućiti barem jedan trenutak tegobne, ali tako dragocene slobode.
 Svetislav JOVANOV |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Mladenovićevo čitanje Pomorandžine kore uključuje značajna dramaturška, strukturalna pomeranja u odnosu na tekst (i u odnosu na praizvedbu teksta, u režiji Gorana Markovića). Ponavljanje, kao određujuća forma dramaturško-rediteljskog postupka, scenski je delotvoran, simbolički potentan način da se iskaže bitnost problematike kojom se predstava bavi – opsesija telesnim izgledom, različiti strahovi od neuspeha u društvu, pucanje stabilnosti porodičnih odnosa, opšta usamljenost, otuđenje itd. Izvanredna preciznost, posvećenost i ogromna energija igre glumaca zaslužni su za potpunu uspešnost ove multimedijalne, radikalno stilizovane predstave.
Ana TASIĆ |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
K
O
K
A
N
M
L
A
D
E
N
O
V
I
Ć |
|
|
KOKAN MLADENOVIĆ, reditelj
Rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića.
Režije (izbor):
Šekspir, Bunjuel, Miler: Hamlet; Harms: Slučajevi; Tirso de Molina: Seviljski zavodnik i kameni gost; Bomarše: Figarova ženidba; Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; Aristofan, Maričić, Mladenović: Lizistrata, Mir; Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele; Vida Ognjenović: Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere; Agota Krištof: Velika sveska; Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela; Henrik Ibzen: Per Gint; Šekspir: Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad; Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Opsada crkve Svetog Spasa; Goran Stefanovski: Bahanalije; Mihail Bulgakov, K. Mladenović: Majstor i Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Strah i njegov sluga; Goran Petrović: Skela; Dž. J. Tolkin, K. Mladenović: Hobit; Dž. M. Bari, M. Stojanović: Petar Pan; Enda Volš: Discopigs; Fosi, Eb, Kender: Čikago; Slobodan Vujanović: Poslednja smrt Frenkija Suzice...
Nakon predstava Kuba libre, po tekstu Ivana M. Lalića i San letnje noći Viljema Šekspira, Ja ili neko drugi Maje Pelević je njegova treća režija u Srpskom narodnom pozorištu.
Dobitnik je nagrade "Bojan Stupica", tri Sterijine nagrade: 1998, adaptacija, Afera nedužne Anabele (NP Sombor); 2000, adaptacija, Ruženje naroda u dva dela (NP Sombor); 2002, dramatizacija, Opsada crkve Svetog Spasa, NP Sombor) i mnogih značajnih nagrada na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
POD PRESIJOM TABLOIDA |
|
|
„Pomorandžina kora“ postavlja pitanje naših života pod presijom tabloida. To je ženski komad koji razmatra pitanje, da li je žena dovoljno žena ako ne izgleda tabloidno, ukoliko ne poštuje te imperative i standarde koje nameće ovo ludo i izopačeno vreme, sve te plastične operacije, doterivanja, kozmetičare, kuseve lepote... Sva ta uprošćena komunikacija odvija se jako daleko od emocija, od ljudskog a kao imperativna nametnula je pogrešne izbore i uopšte sve pogrešno. To robovanje spoljašnjem izgledu, ta gotovo klonovska podudarnost sa estradnim zvezdama i tabloidnim ličnostima je nešto što ostavlja mesta tuzi ali i smehu. Napravićemo intimnu predstavu a s druge strane, moje nepoznavanje mađarskog jezika omogućava mi da ga promatram kroz strukturu, ritmove, zanimljive reči... Sa Irenom Popović, sa kojom sarađujem godinama, radimo na šest - sedam songova koji će biti muzička podloga za dramsku priču. Za mesec dana trajanja priprema uživam u ritmu i melodičnosti tog jezika, doživljavam ga kao muzičku a ne logičku sturkturu. U tome je pomogla sjajna Kata Đarmati, dramaturg na predstavi koja je i prevela tekst na mađarski, a koja takođe pripada sjajnoj generaciji o kojoj smo govorili na početku razgovora. Mislim da ćemo se i zato razumeti.
www.uvszinhaz.co.rs |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
M
A
J
A
P
E
L
E
V
I
Ć |
|
|
MAJA PELEVIĆ
Rođena 1981. u Beogradu. Dramska spisateljica i dramaturškinja Narodnog pozorišta u Beogradu. Član projekta Nova drama. Završila Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramturgiju u Beogradu (2005).
Izvedene drame: ESCape – Bitef Art Cafe, 2004, režija Jelena Bogavac; Ler – Narodno pozorište Subotica, 2005, r. Slađana Kilibarda; MTM Mostar, r. Miloš Lazin; Fake Porno (zajedno s Milenom Bogavac, J. Bogavac i Filipom Vujoševićem) – Bitef teatar, 2005, r. J. Bogavac; Budite Lejdi na jedan dan – Bitef teatar, 2005, r. Ksenija Krnajski; Beograd-Berlin, Zvezdara teatar, 2005, r. K. Krnajski; Volksbuhne Theater (Parazit project), Berlin 2005, r. Predrag Kalaba; Pomorandžina kora – Atelje 212, 2006, r. Goran Marković; Centar za kulturu Lazarevac 2008, r. Bojana Lazić; Speltriebe Theater-Stadt Osnabruck, 2009; Theater Halle Munich 2010; Ja ili neko drugi – Srpsko narodno pozorište Novi Sad, 2007, r. Kokan Mladenović; Skočiđevojka – koprodukcija Budva grad teatra i SNP Novi Sad, 2007, r. K. Mladenović; Putokaz-beskrajno blizu, beskrajno daleko (Via Balkan) – Narodno pozorište Sombor, 2007, r. K. Mladenović; Hamlet Hamlet Eurotrash (tekst i režija zajedno s Filipom Vujoševićem), Pozorište na Terazijama, 2008; Možda smo mi Miki Maus – koprodukcija Narodno pozorište Beograd, Sterijino pozorje, Bunker Ljubljana, 2009, r. Matjaž Pograjc.
Nagrade: Nagrada "Borislav Mihajlović Mihiz" za dramsko stvaralaštvo, nagrada "Slobodan Selenić" za najbolju diplomsku dramu i nagrada Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst 2007 (Možda smo mi Miki Maus).
|
|
|
|
|
Da li naziv vaše predstave ima nekakve veze sa "Niveinom" reklamom za anticelulit?
Naravno da ima! Čak mi je ta reklama bila početna tačka za pisanje komada. Mnoge reklame na našem tržištu su više nego inspirativne. Mislim da se kroz njih može iščitati celokupan problem prikazivanja rodnih identiteta. To više nije samo pitanje prodaje proizvoda već i uspostavljanja određenog sistema društvene kontrole. I to na najsuptilniji način. Svi smo mi na neki način žrtve te medijske mreže bilborda, reklama i časopisa za lepotu i zdravlje. Mislim da se teško možemo ispetljati iz nje. Možda je jedini izlaz biti u mreži ali imati kritičku svest o tome. A možda je i to uzaludna borba. Ko zna.
Izjavili ste da se vaša drama bavi preispitivanjem ženskog identiteta. Ko su zapravo junaci vaše nove "priče"?
To su sve novi junaci stare priče. Glavna junakinja, Pomorandža, jedna je neprilagođenja žena koja sprovodi eksperiment na sebi. Ona želi da bude "obična" i da pokuša da uradi sve što se od nje očekuje u jednom ne baš tako običnom svetu. Kroz tu transformaciju je prate dva lika koja su otelotvorenja ideja ponašanja i izgleda žena iz ženskih časopisa. Tu je naravno i neizostavna muška figura koja doprinosi stvaranju utiska da živimo u jednom prilično izopačenom svetu.
iz intervjua Miće VUJIČIĆA, plastelin.com |
|
|
|
|
Dopadati se ili ne
Posle uspešne praizvedbe u Teatru u podrumu, koja se desila pre nekoliko godina, komad Pomorandžina kora Maje Pelević se ponovo vratio u Atelje 212, ali ovaj put na Veliku scenu i u gostujućoj inscenaciji, u predstavi Novosadskog pozorišta. Ispostaviće se da je rezultat poređenja, koje se nužno nameće, nerešen. U novosadskoj predstavi reditelj Kokan Mladnović pronalazio je vrlo inventivna pozorišna rešenja za osoben, postdramski rukopis Maje Pelević, ali je u beogradskoj predstavi priča o borbi „arhižene“, prototipa ženskog roda, protiv osujećujućih zahteva savremenog potrošačkog društva delovala nekako uzbudljivije.
Temu izloženosti žene maniji večne lepote i mladosti, reditelj Kokan Mladenović je scenski centrirao i izoštrio tako što je radnju smestio u sterilni beli prostor ordinacije za estetsku hirurgiju. Tu osnovnu scensku situaciju – odlazak na pregled kod “plastičara“ – reditelj je dodatno razigrao: umesto jednom, kao u komadu, ona se ponavlja u ravnomernom ritmu, svaki put s drugom protagonistkinjom i njoj prilagođenim ličnim podacima, i tako postaje dramaturški okvir predstave. Osnova za to scensko rešenje dobijena je dodavanjem novih varijeteta (Trudnica, Udovica, Uplakana, Barbika) likovima Zrele i Problematične, koji u komadu oličavaju dva lica ženske opsednutosti izgledom. Ovo atraktivno, maštovito i metaforično scensko sredstvo u vidu ženskog hora – sve nose istovetne plave perike – ne javlja se samo u toj „opetovanoj“ sceni u ordinaciji, već i u mnogim drugim, poprimajući pri tome najrazličitije moguće funkcije: najduhovitija upotreba hora je ona u kojoj on oponaša primanje poruka, isključivanje i slične kompjuterske aktivnosti.
Nasuprot scenskom razmaštavanju ženskog hora, reditelj je zadržao autorkinu zamisao da se svi muški likovi koji prolaze kroz život junakinje – od usputnih slučajeva iz noćnog života, preko hirurga do muža fudbalera – svode na jedan jedini. Aron Balaž tumači tog „arhimuškarca“ u vrlo dinamičnoj i atraktivnoj persiflaži, s brzim i oštrim promenama najosnovnijih tipoloških odlika i duševnih stanja. Pametna persiflaža i distanca prisutna je i u igri horistkinja, pre svega Edite Farago i Livije Banke. U osmišljavanju scenske igre, Mladenoviću su značajnu podršku dali i drugi umetnički saradnici (...) Kao završni rezultat dobilo se moderno i atraktivno pakovanje, s vrlo dinamičnim i metaforičnim scenskim jezikom koji nalikuje tradiciji nemačkog pozorišta.
Bitan element ove rediteljske poetike je i humor koji „radi“ publiku celim tokom predstave, potvrđujući da je, i pored ozbiljnih motiva, Pomorandžina kora prevashodno komedija. Međutim, glavna zamerka sastojala bi se u tome što je ta žanrovska ravnoteža koja postoji u komadu, u predstavi Novosadskog pozorišta, ipak, narušena, jer je ozbiljna priča o borbi za žensku samosvest i autentičnost nekako potisnuta u drugi plan. Problem ne leži u igri Andree Jankovič koja, tumačeći lik žene koja priziva nazad „pomorandžinu koru“ (da muškom čitateljstvu objasnimo da je to celulit) kao paradoksalni izraz ženske autentičnosti, ostvaruje nekoliko emocionalno snažnih momenata. On se, naprotiv, nalazi u dramaturškom i rediteljskom utapanju središnje dramske akcije, a to je proces ženske individuacije, u opštu scensku atrakciju sa ženskim horom i mnogostrukim muškarcem u središtu... Imajući ovo u vidu, sjajna završna scena može da deluje kao pokušaj da se nadoknadi i poentira taj ozbiljan, dramski ton, koji je nedostajao u prvom i najvećem delu predstave. Solidarišući se s junakinjom, hor izlazi na proscenijum, zauzima ratoborni, frontalni stav prema publici i izvodi dramatičan gest skidanja perika kao simbolični izraz otpora prema diktaturi lepote i mladosti. Ali, rizik je veliki: posle hrabrog postupka sledi sumnja i obrt, jer žene počinju, šapućući, da se preispituju. Predstava ima značenjski otvoren kraj, jer jedna ženska dilema ostaje nerazrešena: dopadati se ili ne, pitanje je sad.
Ivan MEDENICA, NIN
Pomorandžina kora
U predstavi Pomorandžina kora reditelja Kokana Mladenovića, produkciji Novosadskog pozorišta, nastaloj na osnovu teksta Maje Pelević, naracija je radikalno razlomljena, priča tu više nije važna, bitan je sam čin igre, izvođenje, ovde i sada, pred publikom, u zajedničkom vremenu i prostoru. U osnovi predstave se nalazi jedna scena koja se, u različitim varijacijama, sedam puta ponavlja, u izvođenju različitih glumica koje predstavljaju različite likove-tipove žena. One dolaze u ordinaciju, kod plastičnog hirurga, da bi sa svog tela uklonile ružne naslage - celulit, strije itd. Ove žene su veoma različite, različitih godišta (od veoma mlade do veoma stare), karaktera i temperamenata - od samouverenih i agresivnih do mirnih, očajnih, nezadovoljnih itd. Doktor i sestra im postavljaju pitanja o njihovom braku, ishrani, seksualnom životu, a njihovi odgovori se razlikuju u zavisnosti od njihovih karaktera. Odgovori su ponekad komični, ponekad tužni, najčešće provokativni, a pri tome, sve to asocira na formu i sadržaj televizijskih emisija, talk šouova itd. Između ovih repetativnih segmenata se, fragmentarno, nižu slike koje formiraju nekakav glavni tok, radnju predstave. Glavna akterka te priče je jedna žena (igra je Andrea Jankovič), udata za nekog nadobudnog, šupljoglavog fudbalera (igra ga Aron Balaž, kao i sve ostale muške likove u predstavi) koji je vara sa nekom manekenkom. Ona će pokušati da ga povrati, ponovo zavede, ali bezuspešno. On će je napustiti, a ona će roditi njegovo dete, koje on neće priznati, jer je zaboravio da su imali seksualne odnose. Izvođenje je, naravno, veoma stilizovano, izveštačeno, u pogledu glumačkih interpretacija, scenografije, kostima, što, takođe, stvara odmak, pogodan za uspostavljanje kritičkog odmaka.
Ova predstava Pomorandžine kore, osoben je primer scenske prakse koju karakteriše rascep između dramskog teksta i predstave, u postdramskom pozorištu, čijem diskursu ona pripada. U osnovi postdramskog diskursa, prema Hans-Tis Lemanu koji je utvrdio i razmatrao osobenosti postdramske paradigme u savremenom pozorištu, nalaze se, između ostalog, postupci autorefleksije i dekompozicije. Tu dolazi do odvajanja drame i izvođenja, što je, između ostalog, rezultat tendencija da se, na jasan način, istaknu prednosti živog izvođenja, u odnosu na medijske, posredovane predstave, čije prisustvo definiše savremeni kulturno-društveni kontekst. Tom vrstom odvajanja drame i pozorišta, ukazuje se na ono pozorišno, sam čin igre.
Ova predstava Pomorandžine kore drastično je udaljena od inicijalnog teksta Maje Pelević, kao i njegove praizvedbe, u režiji Gorana Markovića, u podrumu Ateljea 212. A polazni tekst Maje Pelević je otvoren, nelinearan, pogodan za dekompoziciju, razmeštanje, kompoziciju, ponavljanje njegovih fragmenata, što je reditelj Kokan Mladenović uspešno iskoristio. Radnja se u ovoj predstavi ukazuje kao skoro nebitna, fokus je na izvođenju, priča je skoro samo povod za igru. Ovo obezvređivanje naracije, izmeštanje tradicionalne dramske funkcije u drugi plan bitna je karakteristika postdramskog diskursa. U tom smislu, Leman postdramsko pozorište definiše i kao pozorište post-epske naracije, gde se radnja, ionako već fragmentizovana i prožeta drugim materijalima, pojavljuje samo u obliku referata: ona se pripoveda, o njoj se izveštava, figurira samo kao usputna funkcija. Ovo scensko tumačenje Pomorandžine kore je, očigledno, plodno polazište za rasprave o formi savremenog pozorišta, odnosu teksta i predstave, ukidanju linearnosti, funkciji fragmentarnosti, radikalnoj teatralizaciji, odnosu izvođenja u pozorištu i tehno medijima.
Ana TASIĆ, Politika, 25. 3. 2010.
... pomorandžina kora, 'upala potkožnog vezivnog tkiva', kako to tumači medicina, ta noćna mora svake žene predmet je dramskog teksta Maje Pelević, sazdanog od reklamnih slogana, odgovora na medicinske ankete, chetovanja na netu, komentara i opisa postupaka i sredstava povećanja muške potentnosti, frapantnih saveta, uobičajenih replika i ispovesti bračnih razmirica, dijaloških i monoloških fragmenata. Ovaj tekst je na mađarskom, nakon temeljne obrade prevoditeljke i dramaturškinje Kate Đarmati, stekao formu serije životnih epizoda koja je, u odnosu na inicijalni tekst, prigodnija za scensko izvođenje. Đarmatijeva je to postigla tako što je ispovedno-monološki kontinuitet originalnog teksta izdelila na samostalne epizode koje počinju skoro doslovno na isti način, pa tako se pored Žene, postavljene u fokus predstave, pruža mogućnost oblikovanja još šest ženskih uloga...
Laslo GEROLD, szinhaz.hu
...osobita i neobična predstava u režiji Kokana Mladenovića koju je izneo mlad glumački ansambl. (...) Reč je o nekoj vrsti postfeminističkog teksta u izražajnoj formi lišenoj misli, svako svakog ponavlja i u suštini ništa se ne dešava.
Žužana FRANJO, Radio Novi Sad
Drama Maje Pelević govori o muško-ženskim vezama, odnosno o ulozi medija u životu, u ljubavi savremenog čoveka. Ali ujedno i o tome da je gori celulitom zahvaćen mozak, i da bi možda trebalo da se oslobađamo pomorandžine kore u glavi kako bismo mogli da pronađemo/zadržimo 'pravog'. Iako je to predstava o ženama, glavnu rolu ipak ima muškarac – onaj 'idealni'. Aron Balaž i osam glumica briljiraju u ovoj predstavi koja inspiriše na razmišljanje.
kulturpont.hu |
|
|
|
|
