 |
Reditelj Boris LIJEŠEVIĆ
Scenski prostor, kostim Mina ILIĆ
Kompozitor Aleksandar KOSTIĆ
Dramaturg Branko DIMITRIJEVIĆ
Pomoćnik reditelja i video materijal
Ognjen ISAILOVIĆ
Premijera:
23. januar 2010.
Predstava traje 1 sat i 30 minuta |
|
|
|
IGRAJU |
|
|
Branka ŠELIĆ |
|
Nebojša ILIĆ |
|
Bojan ŽIROVIĆ |
|
Jelena TRKULJA |
|
|
|
|
| POZORIŠTE ATELjE 212 - BEOGRAD |
|
|
|
12. novembra 1956. godine, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada “Faust” u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme.
Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo “Čekajuci Godoa”, Semjuela Beketa, 1956. godine. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, Fokner, Jonesko, Kami, Pinter, Adamov, Ruževic, Džojs, Žari, T.S. Eliot, Vitrak, Šizgal, Kopit, Žene, prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića...
Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vodjen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. godine u Ateljeu 212, i traje preko tri decenije.
Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozirištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. 1992. godine Atelje 212 u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141.
Peti upravnik Ateljea 212 bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Svetozar Cvetković, glumac i dugogodišnji član ansambla ove kuće, bio je 12 godina upravnik Ateljea 212 (od 1997. do 2009.). Sadašnji upravnik je Kokan Mladenović, pozorišni reditelj. Danas Atelje 212 ima stalni ansambl od 33 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea 212, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni Ateljea 212 igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat. |
|
|
|
|
Istorijat Kulturnog centra neraskidivo je vezan za pozorišni život u Pančevu koji traje oko 250 godina. Prikazivanje pozorišnih predstava na srpskom jeziku vezuje se za „oca srpskog pozorišta”, Joakima Vujića, koji je u Pančevu boravio i radio od 1824. godine. Zlatno doba pančevačkog teatra bile su četrdesete godine XIX veka kada je Nikola Đuričković osnovao pozorišnu družinu sa svim karakteristikama stalnog pozorišta. Od 50-ih godina, pa sve do sloma monarhije 1918. godine, na pančevačkoj sceni nastupali su putujući teatri sa predstavama na srpskohrvatskom, mađarskom i nemačkom jeziku. Početkom 1945. godine profesionalno pozorište koje radi u Pančevu postaje sekcija Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu. Rešenjem Komisije za eksproprijaciju Gradskog narodnog odbora, zgrada imućnog trgovca Oskara Fišgrunda je oduzeta oktobra 1947. godine, kao opštenarodna imovina a za potrebe pozorišta. Iste godine 28. decembra završena je pozorišna zgrada koja je brojala 600 sedišta i imala balkon. Ovo zdanje je danas poznato kao Kulturni centar Pančeva. Umetnički ansambl tada je brojao oko 25 članova, a u pojedinim periodima bilo je zaposleno i preko 70 ljudi. U vremenu od 1944 – 1956. održano je blizu 2.000 pozorišnih predstava na matičnoj sceni, i 425 gostovanja. Odlukom Narodnog odbora opštine od 28.02.1956. god. ukida se Narodno pozorište i pretvara u Dom kulture. Ova odluka tadašnjih političkih vlasti u Pančevu imaće dalekosežne posledice po kulturni život grada. Institucija je dobila ime Centar za kulturu „Olga Petrov” Pančevo. U godinama koje slede pozorišni život se odvijao usporeno, retka gostovanja drugih pozorišta trebala su da stvore utisak da kulturne ponude ima, a sporadični koncerti klasične muzike, koji su se najčešće odvijali u Velikoj galeriji, današnjoj Galeriji savremene umetnosti, imali su isključivo edukativni karakter (najčešće su nastupali učenici muzičke škole). Osamdesetih godina prošlog veka kulturni život dobija nov podsticaj. Otvara se dečija scena, putujuća lutkarska trupa i 1988. dečije pozorište „Trubač” pri Centru. Devedeste godine prošlog veka Centar dočekuje u novom ruhu. Izvršena je rekonstrukcija zgrade (kapacitet dvorane je 380 sedišta, uklonjeni su balkoni, renovirani su foaje i biletarnica) i Centar za kulturu „Olga Petrov” menja naziv u Centar za kulturu Pančeva. U produkcijskom smislu, Centar se više okreće likovnoj sceni i to kroz manifestaciju Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture koja vremenom menja naziv u Bijenale vizuelnih umetnosti. Počev od 2006. godine, još jednom se menja naziv u Kulturni centar Pančeva. Od tada do danas Centar dinamičnije posluje, ima bogat, raznovrstan i kvalitetan program, pojačava se investiciona aktivnost, i kao rezultat toga krajem 2006. godine gradi nova zgrada izabinskog prostora. Istovremeno, Centar počinje da stvara sopstvenu produkciju, pre svega na planu pozorišta, osnivanjem dečje scene „Pođi tuda...”. Decembra 2006. potpisan je ugovor o koprodukciji sa Narodnim pozorištemu Beogradu, i na taj način oživljena je davnašnja tradicija kreiranja pozorišne produkcije za odrasle. |
|
|
|
|
| KAKO MALE DRAME POSTAJU VELIKE |
|
|
|
|
Inspirisan komadom nemačkog autora Klausa Pola “Waiting room – Germany”, koji je nastao iz ispovesti ljudi koji su se po ujedinjenju Nemačke našli u novom sistemu i novoj državi, još uvek čekajući odgovor na to što su godinama očekivali, Boris Liješević počinje da istražuje na koji način su naše promene uticale na lične živote ljudi u Srbiji na početku dvadeset prvog veka. Intervjue je zajedno sa dramaturgom Brankom Dimitrijevićem obrađivao, kako bi od iskaza postali dramski monolozi. Ovim monolozima je dodao i monologe iz izvornog komada “Waiting room Germany” kako ni analogija između našeg društva danas i (bivšeg istočno) nemačkog pre 15 godina ne bi promakla.
 www.atelje212.rs
Četvoro glumaca igra sedam likova. Sve priče su autentične i mada su svakidašnje, akterima se čine da je njihova muka najveća na svetu...
- Ovo i jeste komad o tome kako male drame postaju velike. Osetio sam snažnu potrebu da o tome progovorim na sceni. Nemoguće je biti okružen takvom zbiljom, a baviti se nečim drugim. Svuda, pa i u pozorištu. Zakon garantuje neka prava, ali je praksa sasvim drugačija. Na primer, žene s tek rođenom decom rade noću i praznicima. I još ne smeju da pokažu nezadovoljstvo, jer znaju da na to radno mesto već čeka neko drugi! Zato, ma kako da izgleda obično svakodnevica, dilema jeste hamletovska: suprotstaviti se sistemu i poslodavcu ili sačuvati posao - pitanje je biti ili ne biti. Otuda i našoj temi mesto u dramskom stvaralaštvu.
V. Strugar, Večernje novosti, 20. 1. 2010. |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Tekst, čiji su autori Boris Liješević i Branko Dimitrijević, u Srbiji je prvi, zvanični slučaj verbatim drame, kao baze za verbatim pozorište. Reč je o obliku dokumentarnog dramskog teksta koji je nastao adaptacijom niza razgovora autora s realnim ljudima, koji su otkrili svoja stvarna, autentična iskustva o suočavanju s posledicama društvene tranzicije (gubitak posla, sećanja na devedesete godine, čežnja za sigurnijim životom). Koncept predstave je osoben, u njoj nema klasičnih, aristotelovski definisanih likova, ni linearne radnje, već njihovih fragmenata, koji formiraju živopisan mozaik egzistencije u današnjoj Srbiji. Scena predstave je sasvim prazna i pusta, iluzija je proterana, čak i stolice na kojima glumci sede ili leže su stolice pozorišta, na koje je smeštena i publika. To potpuno ogoljavanje igre, ukidanje iluzije i neposredno suočavanje gledaoca s bitnim pitanjima koja se u predstavi postavljaju, podrazumevaju društveno-politički značaj, jer direktno problematizuju postpetooktobarsko društvo, na umetnički vredan način.
Ana TASIĆ |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
B
O
R
I
S
L
I
J
E
Š
E
V
I
Ć |
|
|
BORIS LIJEŠEVIĆ
Rođen u Beogradu 1976. Gimnaziju završio u Budvi. Godine 1999. apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za srpsku književnost i jezik, a 2004. diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde radi kao asistent na Katedri za intermedijalnu režiju.
Kao asistent režije radio na predstavama Jagoša Markovića, Bora Draškovića, Ljuboslava Majere, Omar Abu el Ruba i nekoliko godina sarađivao na predstavama Tomija Janežiča.
Režije: Nikolaj Jevrejinov, U kulisama duše,Kristofer Fraj, Feniks, Teatar 'Promena', Akademija umetnosti Novi Sad; V. Šekspir, Dva viteza iz Verone, Amatersko pozorište 'Zmaj' Irig;B. Nušić, Opštinsko dete, Narodno pozorište Kikinda; Fedor Šili, Beograd– London (u okviru projekta Beogradske priče 04), SKC Beograd; Dejvid Harover, Prisustvo, Atelje 212Beograd;L. Hibner, Greta stranica 89, Srpsko narodno pozorište Novi Sad;Milena Bogavac, Dragi tata, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd; Džon Ozborn, Osvrni se u gnevu, Narodno pozorište Beograd i Kulturni centar Pančevo; Dušan Spasojević, Zverinjak, SNP Novi Sad; Jurij Poljakov, Jare u mleku, Pozorište mladih Novi Sad;Miloš Jakovljević, Projekcija, Narodno pozorište Sombor.
Živi i radi između Beograda, Novog Sada i Budve. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
OVO JE DOBA SUNOVRATA |
|
|
(...) Po njegovim rečima, čekaonica je prostor u kojem ličnost i individualnost nisu potrebne: „Čovek je u njoj sveden na broj, na karton. Na telo koje nešto čeka. To je prostor predviđen samo da u njemu prođe neko vreme.
Zato se čekaonica pod tim imenom pojavljuje samo u ustanovama u koje se obično dolazi po nekoj nuždi - u zdravstvu i u administraciji.
Na aerodromu se taj prostor zove izlaz. U pozorištu je to foaje, u bioskopu - hol. U čekaonicama nećete sresti neke uticajne ili bogate ljudi. Oni uvek imaju vezu pomoću koje izbegavaju čekaonice.
Otud mi se čini da je čekaonica kao prostor srećno pronađena metafora za ono u šta se pretvara svet i život čoveka u 21. veku.“
Govoreći o pričama od kojih je satkana predstava „Čekaonica“, o činjenici koliko nas se zapravo sve to tiče, Liješević kaže da problemi s kojima se suočavamo svakodnevno zapravo menjaju ne samo pogled na stvari nego i ličnost: „Recimo, mnogi su naivno poželeli da parama kojima plaćaju podstanarsku kiriju – da sada otplaćuju svoj stan kupljen na kredit. I tu čovek ulazi u najsuroviju borbu za opstanak, u kojoj mora da pristane na sve, sve da podnese, istrpi, da se odrekne svega. Takav čovek postaje divan teren za poslodavce koji ne pitaju koliko možeš da izdržiš, kada ti se završava radno vreme, koliki je minimalac, da li treba da prijavi radnika... Šta da radi čovek? Da se suprotstavi? Da traži socijalnu pravdu, a na grbači nosi saznanje da 50 istih takvih ljudi čeka da se on pobuni, da dobiju njegovo radno mesto. I šta da radi? Da se buni? Biti ili ne biti. To je ta dilema. To je to pitanje. I ti problemi su dramatični. Ti ljudi postaju tragični junaci. Tu kreću drame. Drame mladih ljudi koji nikada nisu skrenuli sa dobrog puta, koji su uradili sve što se očekivalo od njih... vaspitanje, škola, fakultet, porodica, a odjednom se obreli u nekoj džungli u kojoj je sve nesigurno, važe isključivo zakoni snalažljivijih. Sistem vrednosti se menja preko noći. Dobri ljudi teško opstaju u tome jer se vezuju. A vreme te tera na brzinu i površnost. I protejsku prilagodljivost. A nisu svi spremni. Nismo svi od istog materijala sazdani. A mora se preživeti! Ali život uvek nekako pobedi. Svako nađe kakav-takav lek. To je i divno i potresno i tu smo uvek jači od tih pretećih okolnosti u kojima živimo.“
T. NJEŽIĆ, Blic, 22. 1. 2010. |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
B
R
A
N
K
O
D
I
M
I
T
R
I
J
E
V
I
Ć |
|
|
BRANKO DIMITRIJEVIĆ
Rođen u Beogradu, diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, piše drame i romane. Tri romana su mu objavljena i veći broj pozorišnih komada i scenarija za televiziju izveden. Od 2006. radi kao dramaturg u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
- Objavljeni romani:
Hoćeš li da popiješ nešto
Oktoberfest (po kome je snimljen istoimeni film)
Nećemo o politici (dramatizacija izvedena u somborskom Narodnom pozorištu)
- Neke od izvedenih drama:
Ko je ubio kapetana Kuka
Tragedija genija
Frenk Zapa i praško podzemlje
Kako je pisan sovjetski Robinson
Čarobono kresivo
Trtica rajske ptice
Kakao i čokolada i kapetan crna brada
Godo na usijanom limenom krovu
Kao da
Ljubavni jadi Vudija Alena |
|
|
|
|
(...) Dokumentarno pozorište nije nova stvar, setimo se samo Piskatora i njegovih živih novina i mnogih drugih pokušaja u istoriji da se dokumentarno prikaže na sceni. Verbatim pozorište se upotrebljava, jer osećamo da ono nekako bolje pristaje ozbiljnim i važnim temama. Svet je postao mnogo ozbiljniji i mi želimo da nam pozorište pomogne da ga bolje razumemo.
Robin Soans, glumac i dramski pisac, koji se već četrnaest godina bavi isključivo verbatim teatrom, kaže: umetnost treba da postavlja teška pitanja koja ostali radije ne bi postavljali. Poslednjih godina, kako su oni na vlasti postali lukaviji u manipulacijama vestima, rasla je potreba da se postavljaju takva pitanja. Nije slučajnost da, kako je umetnost spinovanja postala sofisticiranija, vodeći ka opadanju standarda poštenja u javnom životu, istovremeno je došlo do proliferacije političkog pozorišta... Jedna od glavnih razlika između izmišljenog i verbatim komada je u onome što publika očekuje. Publika od vaerbatim teatra očekuje da bude političan, oni ćer prihvatiti da to bude predstavljeno u nekonvencionalnoj formi, verovatno će očekivati od sadržaja da preispituje njihove stavove... Ali, najvažnije od svega, publika verbatim komada ući će u pozorište s uverenjem da ih niko neće slagati!
Branko DIMITRIJEVIĆ |
|
|
|
|
Askeza igre i istina života
Tekst Čekaonica koji su potpisali Boris Liješević i Branko Dimitrijević prvi je (registrovani) slučaj verbatim drame kao baze za verbatim pozorište kod nas. Reč je o osobenom obliku dokumentarnog dramskog teksta koji je nastao adaptacijom niza razgovora autora sa realnim ljudima, koji su otkrili svoja stvarna, autentična iskustva. Čekaonica tako predstavlja jedan istiniti mozaik današnjeg življenja (ili preživljavanja) u Srbiji, sliku traumatičnog prilagođavanja na nova pravila društvenih igri. Suočavanje sa brutalnom bezličnošću (post)kapitalističkih principa inicira jedan novi, post ili turbo, dramski apsurd, udesetostručeno mračniji i bezizlazniji od onog Beketovog.
Scena predstave Čekaonica je sasvim prazna, pusta, jalova; čak i stolice na kojima glumci sede ili leže su stolice pozorišta, na koje je smeštena i publika. Time se simbolički poistovećuje pozicija likova i gledaoca: oni, kao i mi, neprestano nešto iščekuju, vrebaju prilike, nadaju se. To je jedna postegzistencijalistička situacija užasa čekanja, bez vizije ili plana, izoštrenija i kolosalnija, odgurana u još skučeniji ćorsokak. U jednom uglu scene se nalazi boca sa vodom, iz koje likovi ponekada piju, što je retki trag života (možda je ta voda i neka vrsta replike na ono drvo iz Čekajući Godoa). U pojedinim scenama, sasvim retko, kratko i stidljivo se začuje tiha, ali razigrana muzika koja cepa, bar na trenutke, jako bolnu i uznemirujuću tišinu (kompozitor Aleksandar Kostić). Muzika ima funkciju kontrasta prema preovlađujućem beznađu, predstavlja neki prasak nade koja se provlači kroz pukotine opšte nemoći.
Koncept predstave je neuobičan, u pogledu toga da nema klasičnih, aristotelovski definisanih likova (kao ni radnje), već samo njihovih fragmenata, delića, odblesaka koji su neka vrsta metaforičkih rezova, masno i jarko ucrtanih tragova na društvenoj mapi današnje Srbije. Glumci Branka Šelić, Nebojša Ilić, Bojan Žirović i Jelena Trkulja u takvoj apartnoj postavci su se sasvim spretno snašli i igrali veoma uverljivo, emotivno, iskreno, a pri tome međusobno vrlo ujednačeno, homogeno, kao da su jedno telo. Komadići njihovih likova se pretapaju jedan u drugi, glatko, diskretno i prirodno, monolozi se utapaju u dijaloge, dijalozi u monologe, stvarajući živu bujicu različitih sudbina koje se slivaju sa svih strana.
Predstava Čekaonica reditelja Borisa Liješevića dragocena je zbog uvođenja forme verbatim pozorišta u srpsku produkciju, kao i zbog svoje ogoljene istinitosti, funkcionalne izvođačke askeze, koncepta koji je sveden na snagu teksta i predanu, tragalačku igru glumaca. Takođe, kako predstava reljefno iscrtava raspad iluzija i gubljenje tla pod nogama savremenog čoveka, njegovo teturanje i pad pod nepodnošljivim teretom nove, birokratske, obezličene stvarnosti, ona je i vredan umetnički dokumenat o prilagođavanju na novo vreme. Ipak, stresovi naših života, lomovi živaca, gubitak privatnosti, supstitucija bliskosti virtualnom komunikacijom (facebook socijalizacija kao nova paradigma), naslikani su sa oslobađajućim humorom. Jeste to humor očajnika, čemeran i gorak, slamka za davljenika, močuga za vađenje iz živog blata, ali je, ipak, neka iskra nade, znak opstanka duha u haosu batrganja, izazvanim pokušajima da se nadmudri svirepost sistema.
Ana TASIĆ, Politika, 25. 1. 2010.
Tokom trajanje sada već čuvene „svetske ekonomske krize“ (kojoj se bliži druga godina optimističkog opstanka na globalnom nivou) srpska štampa dobila je gotove i savršeno koncipirane „noir“ sadržaje. Naslovi kao što su „Jedu prste“, „Umiru od gladi“, „Rade kao psi“ vezani isključivo za „crnu hroniku“ u vreme samoupravnog socijalizma i Miloševićevog socijalnog autizma dospeli su na naslovne strane i okupirali sve novinske rubrike: od unutrašnje i spoljne do ekonomske, a sa predstavom „Čekaonica“ i kulturne rubrike dnevnih novina. Tranzicioni kapitalizam i položaj radnika u sveže demokratskoj i liberalno kapitalističkoj Srbiji tema je komada „Čekaonica“ koji svoju inspiraciju nalazi u novinskim člancima i slučajevima radnika širom Srbije. Slučajevi su različiti: od nehumane radne satnice, preko rada koji obuzima i privatni i profesionalni život, do „mobinga“ na poslu i nezaposlenosti, a svi se predstavljaju publici u formi monologa koje glumci izvode provodeći vreme u godoovskoj čekaonici gde ih niko ne prima, a kako stvari stoje ni neće. Simbolička ravan čekaonice veoma dobro gradi opšti okvir predstave i ističe beskonačnost čekanja da nam svima bude bolje. Vešt i interesantan dramaturški eksperiment u kome se prvi put ispovedni dramaturški ton u pozorištu koristi tako da bude zanimljiv, daje glumcima dosta prostora te oni vrlo brzo menjaju pozicije od tragičnih ka komičnim čineći ovu često monotonu dramaturšku formu zanimljivom. Što gledaoci pažljivije prate sudbine različitih likova, to više žele da saznaju kako se one završavaju, smeju se ili bivaju emotivno uzrujani ispričanim sudbinama. Potpomognuti maestralnim rolama glumaca, pogotovo Bojana Žirovića i Nebojše Ilića, sav jad, čemer i tuga tranzicione Srbije opisani u dnevnim novinama oživljavaju pred očima gledalaca i podsećaju ih na probleme koji su ostali kod kuće ili na radnom mestu. Paradoksalno, kako se predstava bliži kraju ono što je najveća prednost „Čekaonice“ postaje i njena najveća mana. Ispovesti glavnih junaka gube smisao, dramaturški nisu složene tako da bi dočarale širi smisao ili metaforu, a često ostaju i nedorečene postajući same sebi svrha i svode se na bolje ili lošije ispričan vic. I pored mana, dramaturški eksperiment koji su Boris Liješević i Branko Dimitrijević izveli na sceni, na nivou je progresivnih evropskih teatarskih eksperimenata i zaslužuje svu pažnju publike iako je „Čekaonica“ pomalo marketinški zapostavljenja u odnosu na ostale predstave Ateljea 212. U učmaloj pozorišnoj zajednici gde kultura i njeni „eksperimenti“ ili nemaju nikakvog smisla ili fingiraju da su eksperimenti, „Čekaonica“ pobeđuje i veće kulturne projekte i tupastije novinske članke. I to zajedno.
Ivan JOVANOVIĆ, City Magazine, 11. 3. 2010. |
|
|
|
|
