 |
Reditelj Andraš URBAN / Urbán András
Pokret Deneš DEBREI / Döbrei Dénes
Scenograf Zoltan PEROVIČ / Perovics Zoltán
Kostimograf Tinde VARGA / Varga Tünde
Muzika Erne VEREBEŠ / Verebes Ernő
Asistent reditelja
Robert LENARD / Lénárd Róbert
Premijera:
29. aprila 2009.
Predstava traje 90 minuta bez pauze |
|
|
|
IGRAJU |
|
Nepoznati,
koji to jeste za izvesno vreme |
Akoš BUZA / Buza Ákos |
Rešetkov,
zatvorski čuvar, koji je po Crnom Pišta, ili o kome Crni misli da je Pišta |
Arpad MESAROŠ / Mészáros Árpád |
Rešetkov mlađi,
isti čuvar, samo mnogo mlađi |
Arpad MESAROŠ / Mészáros Árpád |
Džonidepo,
komandant zatvora |
Gabor MESAROŠ / Mészáros Gábor |
Katandžija,
vaspitač |
Robert LENARD / Lénárd Róbert |
Pravednik,
kralj lopova, interni gospodar zatvora |
Imre-Elek MIKEŠ / Mikes Imre Elek |
Evanđelista,
neofit ili misionar |
Danijel GOMBOŠ / Gombos Dániel |
Biserko,
prva 'dama' gospodara zatvora |
Zalan GREGUŠ / Greguss Zalán |
Crni,
nije se borio za ovo |
Zoltan BALINT / Bálint Zoltán |
Lukavko,
bradat kao Lenjin ili L(j)enon, profani svetac i martir |
Atila URI / Úri Attila |
Dr Mila Oštrica,
ženski alter-ego Džonidepa, vešto rukuje skalpelom |
Andrea ERDELJ / Erdély Andrea |
Žana Žilet,
ne može se isključiti da je alter-ego dr Mile Oštrice, vešto rukuje skalpelom |
Marta BEREŠ / Béres Márta |
Dr Mozak,
simpatična (čak i onda kada je samo) faca na putu između mučionice i masovnih scena u ćeliji, sa sve manje noktiju, udova, iznutrice itd., sve dok konačno ne nestane, premda je njena noga nalik žabljoj, nikad se ne zna |
Zoltan MOLNAR / Molnár Zoltán |
Maruška, starija žena |
Marta BEREŠ / Béres Márta |
Magduška, mlađa žena |
Andrea ERDELJ / Erdély Andrea |
|
|
|
|
| POZORIŠTE "DEŽE KOSTOLANJI" / KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ - SUBOTICA |
|
|
|
Alternativnost, eksperiment, modernost i otvorenost - to su osnovne odlike Pozorišta “Kosztolányi Dezső” iz Subotice. Pozorište je osnovala lokalna samouprava grada Subotice, 1994. U početku radi u zgradi subotičkog Narodnog pozorišta. U dosadašnjem istorijatu značajnu ulogu odigrali su Ferenc Peter (Péter Ferenc) i Tibor Sloboda (Szloboda Tibor). Od sezone 2006/2007. direktor pozorišta je Andraš Urban (Urbán András). U novembru 2006. pozorište otvora sezonu u sopstvenoj sali. Ansambl čine četvoro mladih glumaca: Marta Bereš (Béres Márta), Andrea Erdelj (Erdély Andrea), Arpad Mesaroš (Mészáros Árpád) i Imre Elek Mikeš (Mikes Imre Elek). Izvedeno je pet premijera: Ukroćena goropad Šekspira, Drakula - Svetlosti trenutka, Tango S. Mrožeka, Five for Two, Deneša Debreija (Döbrei Dénes) i Henija Varge (Varga Heni), The Hardcore Machine Brehta, čija je premijera bila u Berlinu. U sezoni 2007/2008. premijerno su izvedene predstave: Urbi et orbi Janoša Pilinskog, Prava priroda ljubavi Breda Frejzera, Iskušavanje jagnjeta Andora Silađija, Kolekcionar Džona Faulsa, Okuka smrti (po drami Ota Tolnaija), Turbo Paradiso (po pripoveci Enciklopedija mrtvih D. Kiša), Sretni ludaci Žolta Požgaja. Ansambl je u ovoj sezoni pozvan na 58. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine (Zrenjanin), 53. Sterijino Pozorje, Festival “POSZT” (Pečuj), INFANT (Novi Sad), “THEALTER” (Segedin), “SZIGET” Festival (Budimpešta). U sezoni 2006/2007. pokrenuta je programska serija “Tramvaj Desiré” (Desiré villamosa), jedinstvena u Vojvodini. Cilj programa je prikazivanje pozorišnih i srodnih produkcija koje vojvođanska publika nije imala priliku da vidi. Serija želi da upozna publiku sa priznatim domaćim kao i s umetnicima iz Mađarske. U ovom programu učestvovale su uglavnom alternativne pozorišne produkcije i predstave teatra pokreta, a održavaju se i književne večeri i koncerti. Težnja Pozorišta je da obezbedi prostor mladim vojvođanskim umetnicima. Od oktobra 2007. obezbeđen je simultani prevod na srpski jezik. |
|
|
|
|
| SAVRŠENI SCENSKI MEHANIZAM |
|
|
|
|
Imamo jednu relativno zaokruženu priču, na zatvorsko ostrvo, među zatvorenike, stiže jedan ranjenik, za koga neki misle da je Isus, ali on je samo kormilar ledolomca koji se izgubio, i sav se izranjavio kad se upetljao u ogradu od bodljikave žice. Zatvorenici pak pripremaju svečanu predstavu u čast guvernera, ali šef države se smrzava na palubi nasukanog ledolomca, pa zatvorenici proglašavaju nezavisnost, aplauz i himna. Ili obrnuto.
 Mikloš FAJ, Nepsabadšag
...postavlja se pitanje, šta znači probiti se iz zatvora naše kože, i šta znači ostati u njemu. Zatvor za mene znači pokušaj izdvajanja čoveka iz njegove prirodne sredine i njegovo premeštanje u neku drugu. Mene zanima šta se dešava s telom, kakve promene nastaju u ljudskim pokretima, razmišljanju... Menja se čovekov glas, misaoni svet, njegov odnos prema okolini. Ovaj nasilno promenjeni prostor, mesto, utiče na čovekove pokrete. Zanima me kako će se igrivost teksta preobraziti u ritam tela, kako se pretvara u ples, kakve će boje, ritmove, pokrete da iznedri.
Deneš DEBREI
Pred sobom imamo jedan savršeni scenski mehanizam i, unutar njega, tekst koji se s naporom prati. Zaista deluje fascinantno ona tehnička harmonija koja se uspostavlja između sprava fitnes-centra i protagonista...
Laslo GEROLD, criticailapok.hu |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Predstava je nastala prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša (pisca iz Sente), fragmentarnoj, apsurdnoj, filozofskoj drami s elementima izrazito grotesknog, nadrealističkog humora. Radnja se dešava u zatvoru, pri čemu se prepliće nekoliko tokova: čeka se dolazak predsednika, pojavljuje se jedan Nepoznati za koga ostali likovi misle da je Mesija (a ispostaviće se da je pijani kormilar), priprema se pozorišna predstava itd. Ovi narativni tokovi daju okvire za pokretanje različitih diskusija – o smislu egzistencije, nevinosti, grehu, krivici, protoku vremena, telesnosti i duhovnosti, kažnjavanju, funkciji i estetici pozorišta, državnom sistemu, politici, vlasti itd. Rediteljsko čitanje Besedeševog teksta je posve specifično, forma predstave je složena i nesvakidašnja, pa je, u tom smislu, značajna za razvoj scenskog jezika u našem pozorištu. U predstavi se višeznačno upotrebljava tehnologija (video-prenos, mikrofoni), što ima brojna značenja, na formalnom i na idejnom nivou. Ta vrsta radikalne tehnologizacije i teatralizacije rastvara pozorišni mehanizam i indirektno postavlja pitanja o odnosu žive i medijatizovane igre, prirodi živog, kao i medijskog izvođenja. Na značenjskom planu, tako se pokreću pitanja o društvenom nadzoru i kontroli, bezličnosti sistema, kao i o otuđenju ljudskog bića, u okolnostima ogromnog društvenog uticaja tehnologije i novih medija. Za ovu vrstu savremenog pozorišta, za koje se može reći da pripada postdramskom izrazu (kako ga je definisao Hans-Tis Leman), uobičajeno je da se gledaoci izlažu multiplim, simultanim slikama i radnjama, u različitim medijima. To stvara difuziju njihovog fokusa, traži ozbiljnije, aktivnije, posvećenije tumačenje predstave. Ova vrsta izraza ruši temelje teatarskog pristupa koji podrazumeva stvaranje iluzije i identifikacije s likovima. Promene u korišćenju medija, žanra i stila izvođenja u Sardiniji, traže od publike tumačenje bazirano na razumevanju veza između različitih izvora i materijala, a ne emotivnu reakciju. Ova dehijerarhizacija pozorišnih sredstava protivreči tradiciji koja je težila izbegavanju zbrke i uspostavljanju harmonije i razumljivosti. To znači i ukidanje klasičnog estetskog ideala organskog povezivanja elemenata i vodi do toga da se istovremeno mora paziti na pojedinačno i na celinu. Publika se namerno želi ostaviti (delimično) zbunjenom, kako bi aktivnije interpretirala i stvorila vlastite strukture značenja. Zbog zahteva za povećanu aktivnost gledalaca, u procesu tumačenja radnji na sceni, ovaj radikalan raskid s tradicionalnom dramskom linearnošću uključuje i određenu društveno-političku angažovanost, ma koliko taj pojam bio diskutabilan i porozan u ovom vremenu raznoraznih (post)post-izama.
Ana TASIĆ |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
A
N
D
R
A
Š
U
R
B
A
N |
|
|
ANDRAŠ URBAN / Urbán András
Rođen 1970. u Senti. Još kao sedamnaestogodišnjak stvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu (bio autor, reditelj i glumac). Kasnije formira pozorišnu trupu "Aiowa", koja je teatar tretirala kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju.
Upisuje režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti, studira filmsku i pozorišnu režiju, režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih napušta studije, rad u pozorištu i godinama živi povučeno.
Režiju diplomira 2000, u klasi prof. Vlatka Gilića i Bora Draškovića i ponovo intenzivno radi u pozorištu. Uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla stvara i "nezavisne" pozorišne predstave. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station. Radi u Novom Sadu i Beogradu, vodi umetničke radionice u Rumuniji, odlazi na studijsko putovanje u Japan. Od 2005. direktor je Mađarskog gradskog pozorišta "Deže Kostolanji" u Subotici.
Na pozorište gleda kao na prosvetljeni prostor ponekad provokativne akcije, gde se misli, govori i organizuje specifičan vid umetničke stvarnosti.
Predstava je za njega komuikacija i druga stvarnost koja postoji za sebe, ali nastaje u odnosu izvođača, izvođene stvarnosti i gledaoca. Režiju ostvaruje preko interaktivne komunikacije s glumcem.
Režije (izbor): vlastiti projekti Gušteri, Rosa; G. Bihner, Vojcek; Šekspir, Hamlet; Dejan Dukovski, Mamu mu jebem, ko je prvi počeo; F. Arabal, Piknik na frontu; Jordan Radičkov, Lazarica (Balkanstage Bugarska); Janoš Pilinski/Urban, Deca; Beket, Čekajući Godoa; Silvija Plat/Urban, Devojka koja je lajala na mesec; Šekspir, Ukroćena goropad; Brecht The Hardcore Machine (Berlin); D. Kovačević, Sabirni centar; Danilo Kiš, Turbo Paradiso (po Enciklopediji mrtvih).
Kratki filmovi: Neko i neko, Staklo (AU Novi Sad–TV Novi Sad); Kao da nas i nema (AU Novi Sad)
Partizan iz zore, pripovetke, zEtna
Nagrade i priznanja: Prva nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena u Pančevu, Specijalna nagrada žirija Bitefa (Wojcek, Hamlet), nagrada za režiju i za inovacije na Smotri alternativnih pozorišta u Segedinu, nagrada Ministarstva kulture Mađarske za pozorišno stvaranje Jászai Mari, Sterijina nagrada Okruglog stola 53. pozorja 2008 (Urbi et orbi), Nagrada festivala Infant za najbolju predstavu (Brecht the hardcore machine), nagrada za najbolju režiju na festivalu Tvrđava, nagrada Pro urbe Grada Subotice. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
NEKA VRSTA OPERETE |
|
|
Pričamo o zatvorima. Konačno, komad koji smo nazvali Sardinija, odigrava se na nekom zatvorskom ostrvu, ovaj tekst najradije pominjem kao libreto. Sam po sebi je veoma karakterističan, s 'govorljivim' zaokretima, preplitanjima. Govori o svetu koji hrli u jedan neobičan apsurd koji je, sam po sebi, veoma duhovit. Uprkos tome što je reč o jednom apstrahovanom prostoru, u jezičkom smislu tekst je veoma uzbudljiva pustolovina. Voleo bih da se probe ovog komada odvijaju kao slobodno sanjarenje. Prišao sam ovom komadu kao nekoj vrsti operete. Govorimo o takvoj predstavi koja pored svojih jezičkih bravura, intelektualne duhovnosti iskazuje veoma bliske, ljudske momente. Počev od svih užasa ovog opakog sveta, pa do toga da zatvorenici, spavajući, osluškuju glasove kitova. Reč je o takvom pesničkom svetu kojem pokušavamo da pristupimo savremenim pozorišnim sredstvima.
Andraš URBAN |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
I
Š
T
V
A
N
B
E
S
E
D
E
Š |
|
|
IŠTVAN BESEDEŠ / Beszédes István
Ištvan Besedeš (Beszédes István, 1961), pesnik, prevodilac, urednik. Organizator Kulturnog centra mladih u Senti (1986–1989), glavni i odgovorni urednik časopisa Új Symposion (1989–1991), osnivač, urednik online časopisa i izdavačke kuće zEtna (www.zetna.org, od 1999). Autor tri zbirke pesama (Kívánja-e a pirosat? / Želite li crveno?,1988; Égviziséta, déli tükör / Šetnja na nebeskim vodama, ogledalo juga, 1997; Messziről Andromeda / Izdaleka Andromeda, 2007), zbirke drame u stihovima za decu (Rozsdaszín / Zlato zemlje Zarđalije na adresi http://www.zetna.org/zek/konyvek/98/index.html], 2006) i zbirke proze (Napkitörés / Solarna erupcija, 2008). Pobednik I regionalnog takmičenja dramskih pisaca u Segedinu (2008). |
|
|
|
|
To je zatvorska priča koju sam počeo da ispisujem na podsticaj Karolja Vičeka. Meni je, srećom, stran ovaj zatvorski svet, nemam takva iskustva. Međutim, osećaj zatvorenosti je i kod mene prisutan, on je i te kako karakterističan za naše doba. Ovde zatvor u prvom redu znači takav prostor za igru koji se poklapa sa scenskim prostorom. Na taj način, to je moderni zatvor današnjeg doba. Ako bih pokušao da odredim koje je njegovo najtačnije sazvučje, onda je to gubitak prostora kretanja, što je jedna od bitnih karakterstika našeg doba. Jedna vrsta klaustrofobije, dakle. Radnja teče na nekoliko paralelnih niti, jedna pokušava da predoči neku vrstu zatvorske priče. S njom uporedo teče priča o tome da se u zatvoru očekuje poseta predsednika koja, dakako, izostaje. Druga je nit priča o pijanom mornaru koji pokušava da se, pešačeći po zaleđenom moru, dokopa svog izgubljenog broda, međutim stiže na ovo zatvorsko ostrvo. Tu se upetlja u ogradu od bodljikave žice, i u tom mračnom svetu on postaje jedina svetla tačka. Njega sam u radnoj verziji teksta nazvao električni Isus. I u samom zatvoru se, dakako, nešto dešava, dominira priča o odnosu komandanta zatvora i oficira-vaspitača. Ta priča povlači nekakvu paralelu s pozorištem. Njih dvojica nastoje da u zatvoru izgrade takav sistem prevaspitanja kojim bi dokazali da su zatvori najvažniji stubovi poretka. Kreativni rad i u ovom slučaju oplemenjuje dušu, a nudi i neku vrstu strategije preživljavanja.
Ištvan BESEDEŠ |
|
|
|
|
Odraz za (novu) meru
Priča počinje simultano, sve vreme je višesmislena i naizgled bizarna. Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima u Sardiniji ili Facies Hippocratica je, dakako, namerna.
Aristotelovsko jedinstvo (vreme-mesto-radnja) ispunjeno je tako što je izvrnuto naglavce, pa jedva naseljeno ostrvo na kojem je smešten zatvor, sve sa upravom i osuđenicima, poprima obrise paralelnog univerzuma, Platonu, Danteu ili Makijaveliju (ima njih još) nalik predstavljanja celine-kao-jednog. Na takvom mestu vreme je relativna stvar, pogotovo onda kada je konkretizovano kategorijom iščekivanja (el prezidentea, Godoa, mesije, ili bilo kog drugog). Radnju Sardinije, pak, predstavlja filozofičan dijalog gomile likova određenih manirom dramatike apsurda, dijalog i prividna kretnja ka (prividnom) cilju – kreaciji/ ispunjenju/obećanoj zemlji/apsolutnoj nezavisnosti.
'Scenario' Ištvana Besedeša sigurno bi odlično poslužio maksbunkerovski orijentisanim strip stvaraocima, autorima filmske umetnosti po receptu braće Koen ili 'Letećeg cirkusa Montija Pajtona'; da tekst ovog Senćanina nije tako superioran, jezik 'skokovit', naizgled lakomislen, a u stvari 'lakosmislen', ovaj osvrt bi morao početi od umeća drugog Senćanina – reditelja Andraša Urbana koji je iz Sardinije na svoj, a potpuno novi način, na videlo izvukao dobru meru potencijala, predstavu uglavnom začinjavajući koreo-vokalnom aranžerijom karakterističnom za pop produkt pozorišta – mjuzikl. I upravo te note – naruženi pokret Deneša Debreija, sačinjen od svega samo ne gracioznosti, muzika Ernea Verebeša, komponovana u genetski modifikovanom hibridu brodvejskog melosa i fri džeza, značajno određuju željenu i postignutu alternativnost sveukupnog pozorišnog čina u subotičkom teatru „Kostolanji Deže“.
Da nije ovih tandema, onda bi glumci sada dobili mnogo više prostora, taman onoliko koliko i pored naglašeno ostvarenog autorefleksivnog intimizovanja reditelja Urbana s predstavljenim delom imaju u predstavi – sav. Čak i kad je on (na sceni) pretesan za pravo mnoštvo njih (stalni četvoročlani ansambl pozorišta „Deže Kostolanji“ gotovo je utrostručen). Sav, a ni sa malo mesta da se nepotrebno izađe van zadatog – unutrašnjeg i/ili pojavnog. Tako se i ostaje svoj i daje liku tačno toliko da ne bude karakterističan. Cela igra vodi u detinjstvo, izvornu zapitanost i u njoj nesputanost, u čitavo jedno polje u pravom, čak i bukvalnom smislu te reči.
I dok u atmosferi zabave, 'besmislica', jedna za drugom prolaze (i ostaju) sve važne i velike teme ovog sveta (nevinost, telo, vreme, sloboda...), ne treba zaboraviti onaj latinsko-medicinski dodatak iz naslova – Facies Hippocratica – koji označava ništa drugo do mrtvačko lice i upućuje da je ipak reč o smrtno ozbiljnom pozorišnom traktatu pisanom daleko posle kraja. Već davno od kad je superteška crna rupa postojanja iz ljudskog bića iscedila gotovo sve osim najtežih elemenata – filozofije, poezije, lepote, emocije i humora. I kao uprkos Besedešovoj rečenici iz teksta predstave – čovek i dalje ima od čega da se odrazi i čime da meri sebe!
Igor BURIĆ, Dnevnik, 8. 5. 2009.
Postdramske predstave
(...) Realizovana prema savremenom tekstu Ištvana Besedeša, predstava Sardinija se može definisati kao postdramska... Reč je o nekoj vrsti apsurdno komičnog mjuzikla koji se bavi nizom bitnih pitanja u oblasti politike, religije, etike i estetike pozorišta. Naracija je i ovde fragmentarna, prepliće se nekoliko tokova radnje koja se dešava u zatvoru.
U predstavi se, izuzetno inteligentno i višeznačno, upotrebljava tehnologija (mikrofoni, video-prenos). Četiri ekrana direktno prenose radnju koja se odvija na sceni, onu koja je vidljiva publici, kao i onu koju gledaoci ne vide. Ovaj postupak je podsticajan i na formalnom i na idejnom nivou. Implicitno se postavljaju pitanja o odnosu živog i medijatizovanog izvođenja, putem teatralizacije koja rastvara pozorišni mehanizam. Na taj način se izazivaju i razmišljanja o društvenom nadzoru i kontroli, bezličnom totalitarizmu orvelovsko-kafkijanskog tipa, kao i o otuđenju čoveka u okolnostima opšte teatralizacije koju proizvodi medijski kontekst. Scena predstavlja i neku vrstu bizarne teretane, čime se, autoironično, definiše i problem važnosti tela u društvu koje unakažava duhovne potencijale (scenografija Zoltan Perovič). Glumci igraju sasvim teatralno, u skladu sa brehtovski ironičnim, distanciranim, analitičkim, krajnje stilizovanim rediteljskim konceptom (Erdelj, Bereš, Mesaroš, Mikeš, Robert Lenard, Gabor Mesaroš, Zoltan Molnar, Atila Uri, Zoltan Balint, Akoš Buza).
Predstava Sardinija je malo neuobičajena u dosadašnjem Urbanovom radu, zbog izbora žanra – tehno-komičnog mjuzikla, ali ona poseduje sve autentične vrednosti Urbanove rediteljske poetike: senzualnost, lucidnu stilizaciju, začudnu maštovitost, šarmantan, ponekada detinje iskren humor. A ova složena, raskošna forma predstave nije sama sebi svrha, već daje okvire za izazovna razmatranja položaja savremenog čoveka, mučno razapetog između hladne, otuđujuće tehno-stvarnosti i esencijalne, već očajničke potrebe za pronalaženjem smisla postojanja, pregaženog bezličnošću novih društvenih okolnosti.
Ana TASIĆ, Politika, 27. 12. 2009. |
|
|
|
|
