 |
Adaptacija, režija Kokan MLADENOVIĆ
Kostimograf Maja MIRKOVIĆ
Scenograf Marija KALABIĆ
Dizajn muzike Marko GRUBIĆ
Scenski pokret Andreja KULEŠEVIĆ
Grafički dizajn, fotografija Radovan VUČKOVIĆ
Premijera:
26. juna 2009.
Predstava traje 90 minuta
|
|
|
|
IGRAJU |
|
Dundo Maroje, dubrovački trgovac |
Milija VUKOVIĆ |
Maro, njegov sin |
Nebojša VRANIĆ |
Ugo Tedeško, njemački plemić |
Dušan Dule JOVANOVIĆ |
Bokčilo, sluga Dunda Maroja |
Bojan VELJOVIĆ |
Popiva, sluga Mara Marojeva |
Dejan TONČIĆ |
Pomet, sluga Uga Tedeška |
Branislav TRIFUNOVIĆ |
Ondardo de Augusta |
Dragan MARINKOVIĆ |
Sadi, lihvar |
Toma TRIFUNOVIĆ |
Niko |
Nikola RAKIĆ |
Vlaho |
Boba STOJMIROVIĆ |
Stražar |
Dragan MARINKOVIĆ |
Oštijer |
Predrag MILENKOVIĆ |
Laura, rimska kurtizana |
Nikola RAKIĆ |
Petrunjela, njena služavka |
Miloš SAMOLOV |
Pere, Marova verenica |
Boba STOJMIROVIĆ |
Baba, njena pratilica |
Toma TRIFUNOVIĆ |
Muzičar |
Nikola PANTOVIĆ |
|
|
|
|
| KRUŠEVAČKO POZORIŠTE - KRUŠEVAC |
|
|
|
Profesionalno narodno pozorište u Kruševcu, zvanično osnovano 1946. godine, ima duboke korene u amaterskim, radničkim, omladinskim i staleškim “ad hok” ansamblima... Stotinu godina teatarskih zbivanja spontano ili sistematično negovali su glumačke ličnosti i scenske umetnike koji su na velika vrata ulazili u prestoničke, beogradske tetare. Pedeset godina pre otvaranja profesionalno teatarske kuće u Kruševcu, u visokom pozorišnom liceju beogradskom, završiće brilijantnom diplomom najveća legenda kruševačke Talije pod Bagdalom – Bora Mihajlović. Iz njegovog “šinjela” izaći će prvorazredni srpski dramski glumci: Rada Savićević, Mihajlo Paskaljević, Miodrag Petrović Čkalja, Đuza Stojiljković, Taško Načić...
U prvom periodu svog bivanja i delanja, Narodno pozorište u Kruševcu radi na profesionalizaciji pozorišnog čina, na akademizaciji teatarskog stila u pozitivnom smislu te reči. Ansambl je sastavljen od vrlo različitih umetnika nejednakih stilskih oblika i obličja. Repertoar je klasično domaći sa nekoliko ruskih dramatičara u auri socrealističke “nekonfliktne” drame. U drugoj etapi Narodno pozorište u Kruševcu približiće se respektabilnom dramskom opusu savremene evropske i domaće drame: Kokto, Šo, Tenesi Vilijams, Gogolj, Sterija, Nušić, Krleža, Brešan...Treći krug kruševačkog repertoara, od 1986. do danas sa artističkom voljom za promenom i uzletom obeležile su drame Bena Džonsona, Goldonija, Aleksandra Popovića, Joneska, Dušana Kovačevića...Rado bismo rekli da je Kruševačko pozorište počelo, razvijalo se, uzletalo i gibalo se, da bi i danas živelo kao teatar koji igra autentični, domaći i strani klasični repertoar i one komade i farse iz naše savremenosti, čija je vrednost već proverena ili se, tek, proverava, danas i ovde. Kruševačko pozorište je, decenijama, sve do poznih osamdesetih, bilo u rezervnoj teatarskoj koloni, da bi danas postalo jedna od vodećih umetničkih kuća u našoj republici i našem narodu.
|
|
|
|
|
|
Izvođenje komedije u ambijentu zatvora, gde glumci imaju dvostruke uloge, zatvorenika i Držićevih junaka,omogućilo je da autor adaptacije i režije pokaže svu raskoš slavljenja života u doba renesanse i sputanosti života u okviru kaznenog zavoda, uz humor svih dosadašnjih epoha i podsmeh nekim pojavama sadašnjosti. Gledaoci su se tako uverili u najavu da je ovaj „Dundo” jedna od najradosnijih i najsmešnijih komedija i da uspešno dočarava, odnosno stvara iluziju renesanse, čak i uz jako oskudne tehničke rekvizite: metle, klupe, četke...
 Politika, 28. 6. 2009.
Držićev 'Dundo Maroje'
... Ma kako bio komično šaržiran, u stvari je nosilac velikog motiva vremena, jedan od nezasitih u osvajanju novca, oličenje one požude i gramzivosti za novcem, onog obožavanja novca, one strasti za bogatstvom kojima se doista karakteriše epoha rascvata trgovine u gradovima... Marin Držić to ropstvo novcu vidi bezmalo već kao ljudsko zlo i gotov je da poželi jedno društveno stanje u kome se ne bi čovek mučio pod opsesijom svojine i imanja. Ali Držićev stav prema novcu i bogatstvu nije određen samo utopijskim sanjarenjem, već i nedvosmislenim suprotstavljanjem bogatstvu kao privilegiji. Izvanredno zanimljivu funkciju u njegovoj komediji ima ona falanga slugu i sluškinja... Počevši od Tripčeta iz Kotora i Bokčila, preko Petrunjele i Popive do Pometa, svi su oni ovde u revandikacijama, svaki od njih nešto traži i zahteva, na nešto više i dalje polaže pravo, svaki već oseća svoju ličnost i teži da je afirmiše. Ako kod Bokčila preovlađuje neodoljiva potreba da se bukvalno najede kod škrtoga bogataša koji mu to osnovno pravo osporava, Pomet svoju glad proteže daleko šire i više i pretvara je je u neku vrstu želje da se uzdigne do moći, do bogatstva, čak do vlasti. Pomet je sav obuzet nekom sudbinskom igrom sa Fortunom, koja je, sa rogom izobilja iz koga rasipa bogatstvo, već bila postala veliki simbol vremena. Pomet gleda na visoko, oseća sposobnost i snage, a time i pravo da se izjednači s bogatašima, da i sam postane 'gospodar i kralj' u nekom svom ličnom carstvu. On je na putu da se pretvori u trgovca, ima one pustolovne smelosti, tako karakteristične za renesansno ekonomsko prosperiranje, da se u tom smislu ponese za sudbinom. Takav, Pomet je stariji brat Figaroa, koji će dve stotine godina kasnije, iz položaja sluge, revolucionarno zapretiti svom feudalnom gospodaru. Ali nije težište ove komedije, kao ni čitavog komediografskog rada Marina Držića, samo u društveno-kritičkim određenjima prema stvarnosti. Ono što je ne manje značajna draž njegovih komedija, i po čemu ih i danas prosuđujemo kao divotni, a progresivni literarni sadržaj naš iz XVI veka, bio bi njihov visoko poletni renesansni kvalitet. Kroz Držićeve komedije doista progovara jedno novo, oslobođeno osećanje života i njegovih vrednosti, u njima dejstvuje jedno razigrano rasterećenje od mračnih pritisaka prošlosti, one su izraz jednog potpuno novog, razvedrenog, humanizovanog, ljudski, ovozemaljski ovaploćenog nazora na svet i život...
Milan BOGDANOVIĆ, Marin Držić, SKZ, Beograd |
|
|
|
R
E Č...S
E L E K T O R A...... |
|
|
|
|
Komedija o sinu razmetnome, čiji je povratak pod očev skut daleko od pobožnog pokajanja, i svedoči samo o opštem licemerju, kome ništa ne može stati na put, propituje biblijski mit o povratku bludnoga sina. Svu iščašenu bratiju koja stvara ovu priču, pisac šalje put Rima da bi ih tamo, na malom prostoru sukobio, tamo gde njihove naravi i karakteri ’van prirodnog staništa’ deluju još grotesknije. Reditelj ih, pak, odmah smešta u zatvor, jer ovaj Dundo je komedija koju izvode štićenici kazneno-popravnog zavoda. Označivši ih dovoljno jako rešetkama unutar kojih su smešteni, reditelj prestaje da se bavi prevarom kao središnjom temom, pa Držićev miks komedije naravi i karaktera prevodi u tip koji su još Grci prepoznali kao zaseban, onaj koji je smešan zbog apsurdnosti svojih pretenzija, a upravo se to dobija kada vrsni Držićev stil i jezik izvode robijaši, neobrazovani i neskloni ičem duhovnom, a skupljeni sa svih strana lopovske nam domaje.
Aleksandra GLOVACKI |
|
|
R
E
D
I
T
E
L
J |
|
 |
K
O
K
A
N
M
L
A
D
E
N
O
V
I
Ć |
|
|
KOKAN MLADENOVIĆ, reditelj
Rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića.
Režije (izbor):
Šekspir, Bunjuel, Miler: Hamlet; Harms: Slučajevi; Tirso de Molina: Seviljski zavodnik i kameni gost; Bomarše: Figarova ženidba; Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; Aristofan, Maričić, Mladenović: Lizistrata, Mir; Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele; Vida Ognjenović: Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere; Agota Krištof: Velika sveska; Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela; Henrik Ibzen: Per Gint; Šekspir: Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad; Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Opsada crkve Svetog Spasa; Goran Stefanovski: Bahanalije; Mihail Bulgakov, K. Mladenović: Majstor i Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Strah i njegov sluga; Goran Petrović: Skela; Dž. J. Tolkin, K. Mladenović: Hobit; Dž. M. Bari, M. Stojanović: Petar Pan; Enda Volš: Discopigs; Fosi, Eb, Kender: Čikago; Slobodan Vujanović: Poslednja smrt Frenkija Suzice...
Nakon predstava Kuba libre, po tekstu Ivana M. Lalića i San letnje noći Viljema Šekspira, Ja ili neko drugi Maje Pelević je njegova treća režija u Srpskom narodnom pozorištu.
Dobitnik je nagrade "Bojan Stupica", tri Sterijine nagrade: 1998, adaptacija, Afera nedužne Anabele (NP Sombor); 2000, adaptacija, Ruženje naroda u dva dela (NP Sombor); 2002, dramatizacija, Opsada crkve Svetog Spasa, NP Sombor) i mnogih značajnih nagrada na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori. |
|
|
R E Č... R E D I T E L J A ... |
|
|
|
|
|
|
|
Držić je vešto renesansnoj komediji dodao satiričnost usmerenu protiv rasipništva i bahatosti dubrovačke vlastele, u vreme kada običan puk živi prilično teško. I njegov čuveni monolog o ljudima nazbilj i nahvao, dobrim i zlim, utopistička je projekcija zemlje u kojoj su svi jednaki i svako gospodar svega. Dundo Maroje je nastao pre Utopije Tomasa Mora i Grada sunca Tomaza Kampanele, i u toj svojoj plemenitoj utopiji veoma je sličan zemlji u kojoj smo živeli i koju sam, lično, veoma voleo. Bio sam motivisan i željom da iznova podsetim na svog sjajnog profesora Miroslava Belovića, jednog od najznačajnijih reditelja u istoriji našeg teatra, i njegovu postavku Dunda Maroja, s Nikolom Simićem kao Pometom i Brankom Cvejićem kao Petrunjelom. Belović je Dunda Maroja smestio u katolički samostan, a ja u Kazneno-popravni zavod u Kruševcu. I samostan i zatvor su prostori sputane slobode, mesta gde slavljenje života kakvo Dundo Maroje uistinu jeste – mnogo bolje i jače dolazi do izražaja.
Kokan MLADENOVIĆ |
|
|
P
I
S
A
C |
|
 |
M
A
R
I
N
D
R
Ž
I
Ć |
|
|
MARIN DRŽIĆ (Dubrovnik, 1508 – Venecija, 1567)
Pisac pesama, pastorala i komedija. Rođen u staroj građanskoj porodici koja je za njegove mladosti propadala. Posle završenih škola u Dubrovniku postaje klerik i po starom porodičnom pravu rektor crkve Svih svetih i Sv. Petra. Uz pomoć vlade, od 1538. do 1544. studira kanonsko pravo u Sijeni. Zbog prisustvovanja predstavi neke zabranjene komedije u privatnom stanu dobija policijski ukor. Kako se više interesovao za renesansnu komediju nego za crkveno pravo, studije nije završio. Iz nužde, postaje i sveštenik, a zbog dugova i pisar u Uredu za prodaju soli. Nezadovoljan položajem u društvu, u sukobu s vlastelom pokušava da silom obori aristokratsku vlast u Dubrovniku i zavede demokratskiju vladu od plemića i pučana. Zato kao kapelan venecijanskog biskupa napušta Dubrovnik. U Firenci od toskanskog kneza Kozme I traži pomoć u novcu i nekoliko vojnika da podigne bunu. Ostavljen bez odgovora, vraća se uplašen u Veneciju, gde naredne godine umire.
Najpre se ogledao u petrarkističkoj poeziji, koja nije nagoveštavala njegovu sjajnu darovitost. Po povratku sa studija napisao je niz pastorala sijenskog tipa (Tirena, Venera i Adon, Plakir i vila i dr.) i komedija eruditskih, plautovskih i samostalnih (Dundo Maroje, Novela od Stanca, Skup, Mande, Arkulin i dr.) Tek je komedija književna vrsta u kojoj njegove blistave stvaralačke sposobnosti dolaze do najpunijeg izražaja. Dubrovačku vlastelu na otvorenim pozornicama je i zasmejavao i ismevao, zabavljao i izobličavao. Vlastelu u Dundu Maroju, kao i u drugim komedijama, svojim sposobnostima visoko natkriljuju pučani, vešte, okretne, dovitljive, pametne sluge. |
|
|
|
Četiri stotine godina Dubrovnik je uporno skrivao izvorni tekst najbolje komedije u hrvatskoj dramaturgiji. Kao da je neka vrsta savremenog mraka progutala ovo delo prvog disidenta ove zemlje. Zar je reditelj mogao Pometa čuti drugačije nego kao onog koji dolazi iz renesansnog slavlja čovekova otkrića i otkrića čoveka? Zar ga je mogao prepoznati drugačije nego doslovce kao “Kralja od ljudi” i pobednika nad Fortunom?
Čita se Dundo Maroje kao istinita i prava komedija iz sredine cinquecenta; kao delo jednog vrlo kratkog razdoblja svetske istorije, kada se činilo da sve postoji po meri čoveka, da traje večni Dan, da niotkud ne prete zadnja pitanja. “Čovek je podsećao na odrasla dečaka; izgledao je kao da ga još nije pogodio nijedan stvarni gubitak. Bio je praktičan, poslovan, jasan, bez metafizike, bez romantike.” Činilo se da vlada, da se smeje, da je zapanjen samim sobom. Bio je u dosluhu s bogovima – mogao je da igra komedije.
Mani GOTOVAC, Dubrovačke mišolovke, 1986.
Pismo glumcima Dunda Maroja
Misao da je "život jači od svih dogmi" traži da bude potvrđena kroz sve scene i odnose u komadu. Renesansni fratri, koje je život skupio pod jedan krov, praštaju se kroz smeh od srednjeg veka. Želja za životom, akcijom, za ženama, za pravim ljudima prožima glavnu temu predstave koju sam pre neki dan formulisao kao "strasno, južnjačko stremljenje za pravim životom i pravim ljudima". Ovu našu komediju shvatili smo kao gorku i u isti mah sunčanu komediju, kao stalnu borbu za opstanak, uvek između lica i naličja života. Držićev Pomet nalazi put do istine, do ljudi, do životne mudrosti. Ova komedija je negacija krajnosti, bilo da se ona odražava u škrtosti ili u rasipništvu, ona je Držićev pokušaj da se nađu putevi koji ljude zbližuju, a ne razdvajaju .
Da bi Dundo Maroje imao svoj neposredni, spontani, duhoviti pučki tok i razvoj, svi glumci trebalo bi da se potčine, ne da se potčine nego da zavole osnovni tempo-ritam našeg spektakla. On bi mogao da se formuliše Pometovim rečima"došo mi vjetar u krmu". Radnja komedije treba da klizi kao jedrenjak zahvaćen pogodnim vetrovima [...]
Komedija je žanr egzaktan i ne trpi nepreciznost, površnost, polovičnost. I crtež i boje moraju biti jasni. I sve mora mirisati na život, na naš mentalitet. Mora biti negacija teatarskih šablona i rediteljsko-glumačkih konvencija u odnosu na renesansnu komediju. Ceo naš stvaralački tim pokušao je da svežim očima pročita Držićeve scene i likove. Bili smo fascinirani (...) kako je Marin Držić, zvani Vidra, pronikao još pre četiri stoleća u naše naravi, naše mane i vrline, naša preterivanja, naše strasti, jednom rečju sve ono što predstavlja mentalitet jednog naroda i jednog podneblja.
Ja sam na prvoj probi i okarakterisao Dunda Maroja kao komediju našeg mentaliteta. Mene, pre svega, interesuje plastika naših karaktera, naš zvuk i miris naše zemlje. Po mom dubokom ubeđenju Marin Držić nije epigon talijanske komediografske škole. On je originalni talenat koji je shemi renesansne komedije udahnuo slovenski duh našeg življa kraj mora. Zato i govor Držićevih likova i njihovo fizičko samoosećanje, njihovi gestovi i mimika, njihove fizičke radnje treba da budu duboko naši i prepoznatljivi. Da bismo to postigli, istina mora u našoj predstavi biti pristupna od početka do kraja. Treba igrati bez rutine i podvale. Sa punim pokrićem i opravdanjem, ulazeći potpuno u kožu karaktera [...]
Cilj je jedan i zajednički. Postoji družina monaha, postoji njihova iskonska žeđ za smehom, životom, ženama, za oslobođenjem ljudske ličnosti. Kroz gromoglasni, narodski Držićev smeh pucaju stege, rađa se lice novog čoveka renesanse koji počinje sanjati o jednoj višoj pravednosti i jednakosti. Pedeset godina pre Kampanele i njegovog Grada sunca dum Marin sanja o zemlji "gdje nema moje i tvoje". Te njegove poetske snove treba dešifrovati, scenski proniknuti u njihovu dubinu; te misli ne smeju biti vlasništvo samog Pometa, već cele družine [...]
Ne bih hteo da zaboravim ni važnost prisutnosti poezije. I to ne neke uopštene; mislim o poeziji koja izvire iz zagonetki o čoveku, u onim čudnim tišinama kada reč postane nemoćna, kad se partneri gledaju i kroz te poglede otkrivaju suštine kojima reč još nije dorasla. Ako u odnosima između Pometa i Petrunjele, Mara i Laure, Babe i Pere, Popive i Petrunjele ne bude poezije (naravno različitog tembra i kvaliteta), onda naša komedija neće sijati pravim svetlom. Nijedan trenutak se ne sme zaboraviti da je Držić pesnik, a ne vešt krojač komedije. Njegova misaonost ima svoju poetsku dimenziju, i njegov erotizam i njegovo epikurejstvo. Držić je često u malim stvarima veliki. Najbolji primer za to su monolozi o jelu (Pomet i Bokčilo). Nije to prizemna stvar, ima to svoju dimenziju žeđi za životom uopšte. Kao što su Brojgelove slike prerasle značaj žanr-slika i postale oda životu, tako i Držićevi prizori iz života imaju veći obim i slave čoveka, njegovu radost i njegov prkos pred smrću [...]
Ne bije samo Pomet bitku za svoja shvatanja koja su najbliža shvatanjima pesnika, svaki Držićev karakter se bori za svoju pravicu i za svoj pogled na svet. Iz tog sukoba različitih životnih shvatanja nastaje uverljiva slika bogatog i mnogostrukog života. Pozicija je tu stvarno rašomonska. Svako ima svoju dijagnozu i svoju verziju i nje se uporno drži. Taj sukob subjektivnih istina i opredeljenja postepeno se kristališe u Držićevoj komediji u jednu objektivnu istinu koja se sliva sa osnovnom porukom predstave [...]
U želji da se izbegne istoricizam, mi karaktere bogatimo bezbrojnim savremenim asocijacijama, ali pri tom izbegavamo svaku deklarativnost. Kao i usvakom valjanom teatarskom činu, sadašnjost i prošlost se spontano prepliću i nalaze put do gledaoca [...]
Za naš koncept južnjačke, slovenske, razigrane, pučke komedije važan je ne samo autentični i komedijski ritam već i puna konkretnost u zbivanju i karakterizaciji likova. I najmanji danak igri uopšte ili površnost u plasiranju dosetki mogu da dovedu Držićevu komediju putem stereotipne stilizacije ili zabavljačkih gegova. O tome treba strogo voditi računa. O tom problemu duhovito govori Efros: "Površno tumačenje uloge je uvek povezano sa nekom duševnom sitošću, ili duševnom nerazgibanošću." Držićevi likovi traže izuzetnu koncentraciju i mahniti intezitet.
Miroslav BELOVIĆ, Rediteljska dilema, Sterijino pozorje, 1986. |
|
|
|
|
Nežni Pomet
Ismevajući merkantilizam svojih savremenika, dičnih dubrovačkih trgovaca, i Republike sa kojom je u stalnom sukobu, Držić piše lakrdije, komedije i pastirske igre, u čijim s karikaturalnim likovima dubrovačka gospoda morala prepoznati. I sam sin prebogatog škrca kojeg je više puta razočarao upadajući u dugove, Držić, pesnik vedre, renesansne glume, pre gotovo pet vekova stvara ovu briljantnu komediju o sine razmetnome, čiji je povratak pod očev skut daleko od pobožnog pokajanja, i svedoči samo o opštem licemerju, kome ništa ne može stati na put. A svu iščašenu bratiju koja stvara ovu priču, pisac šalje put Rima, da bi ih tamo, na malom prostoru sukobio, tamo gde njihove naravi i karakteri ‘van prirodnog staništa’ deluju još grotesknije. Reditelj Kokan Mladenović ih sve odmah smešta u zatvor, jer je ovaj Dundo Maroje komedija koju izvode štićenici kazneno-popravnog zavoda, uz pomoć nekoliko čuvara.Označivši ih dovoljno jako rešetkama unutar kojih su smešteni, prestaje da se bavi prevarom kao središnjom temom, pa Držićev miks komedije naravi i karaktera prevodi u tip koji su još Grci prepoznali kao zaseban, onaj koji je smešan zbog apsurdnosti svojih pretenzija, a upravo se to dobija kada vrsni Držićev stil i jezik izvode zatvorenici, listom neobrazovani, neskloni ičem duhovnom, a skupljeni sa svih strana lopovske nam domaje, pa se renesansni dubrovački meša sa južnosrbijanskim ‘tatko’ i ‘bratko’, vojvođanskim razvlačenjem, kruševačkim i požarevačkim (recimo?) kratkosilaznim tamo gde ih najmanje očekuješ. Zahvaljujući listom sjajnom glumačkom ansamblu, ovo je dva sata vrhunske pozorišne igre na sceni i glasnog neprekidnog smeha u gledalištu, a stekne se valjda i neka predstava o originalnom tekstu. Bane Trifunović je doneo jednog nežnog Pometa, koga stalna glad pre dovodi do suza nego do besa, Milija Vuković je nepokolebljiv i kao Dundo i kao policijski narednik, njegov pomoćnik u zatvoru, a sluga Bokčilo u predstavi, Bojan Veljović, donosi predobrog i dragog izelicu i ispičuturu; dva su neodoljiva mladića u ženskim ulogama – Nikola Rakić kao Laura i Boba Stojimirović kao Pere vjerenica; divna epizoda Tome Trifunovića kao Babe, najapsurdniji od svih, najavljivač Nikole Pantovića, i konačno, najšarmantnija Petrunjela koju sam ikada videla – Miloš Samolov.
Čak i ogoljeni zatvorski zidovi i siva jednoobrazna odela pozorišnom čarolijom (kostimi Maje Mirković, scena Marije Kalabić) pružaju utisak vesele renesansne raspojasanosti. Treba li podsećati da je ovo i omaž Kokanovom profesoru, Miroslavu Beloviću, koji je pre više decenija izrežirao čuvenog muškog Dunda. Smestivši ga u samostan.
Aleksandra GLOVACKI, Večernje novosti, 2. 11. 2009.
Sve je podređeno igri i zabavi
Renesansnu komediju Marina Držića reditelj Kokan Mladenović postavio je u formi ‘pozorišta u pozorištu’. Glumci kruševačkog ansambla stvaraju likove zatvorenika i vođa u Kazneno-popravnom zavodu u Kruševcu, koji igraju Držićevog Dunda Maroja. Ovaj osobeni i provokativni rediteljski postupak označava drugačiji pristup u tumačenju klasične komediografije koji nadgrađuje komičke vrednosti teksta, naročito na polju komedije situacije.
Glumci igraju krajnje izveštačeno i preterano, u okvirima persiflaže, fizičke, facijalne i verbalne afektacije, što likove i radnju čini sasvim grotesknima. U predstavljanju Držićevih likova zatvorenici su trapavi, kruti i neprirodni, što pojačava komička značenja u pravcu apsurda. Nebojša Vranić igra Slavišu Ilića Lepog, zatvorenog zbog zavođenja i materijalnog iskorišćavanja deviznih penzionerki. On igra Mara preafektirano i arogantno, gordo se šepureći po sceni, nakićen kič privescima kao paun. Vranić jasno pokazuje da je Slaviša oduševljen što je na sceni, u prilici da igra predstavu, što je izvor dodatnog humora, novog, u odnosu na inicijalni tekst. Dejan Tončić nastupa u ulozi Milića Petrovića, zatvorenog zbog šverca cigareta, koji igra Popivu. I on je fasciniran jer je na sceni, a njegova budalasta želja da se prikaže u najboljem svetlu je prioritet u odnosu na oblikovanje Popive. Tako Slaviša ponosno pokazuje muskulaturu svog istetoviranog tela, umesto da se fokusira na stvaranje lika, što je, zbog udaljavanja od scenskog zadatka koji je dobio, takođe, raskošni izvor smešnog.
Bojan Veljović igra Ivicu Gulu, starijeg vodnika u tom zatvoru, koji oblikuje lik Bokčila, dajući mu smešno neprirodni, piskavi glas. Ukočen je i nespretan, pri čemu se vidi njegov veliki trud da verodostojno prikaže Bokčila, što intenzivira komičnost, posebno zato što je on, u toj igri, veoma neuspešan. Dušan Dule Jovanović igra zatvorenika Stojana Bradu, autoprevoznika zatvorenog zbog vožnje u pijanom stanju i rušenja privatnog objekta. On je dobio zadatak da predstavi Uga Tudeška, što obavlja zbunjeno, odsutno, neuverljivo. Sličan je slučaj sa igrom poslastičara Kirila, zatvorenog zbog neizmirenih poreskih obaveza, koji, anemično i nezainteresovano, igra Babu; zbog te mlake ravnodušnosti, pojava Babe ima komična značenja (Toma Trifunović). Lik Dunda Maroja stvara upravnik zatvora, ozbiljnije i zategnutije, kako bi pokazao autoritet vlasti (Milija Vuković). Najmanje izveštačen, odnosno najuverljiviji je lik Pometa, verovatno zato što ga igra Nikola Belović, zvani Glumac, zatvoren zbog prevara, krađa i lažnog predstavljanja (Branislav Trifunović).
Muškarci, naravno, tumače i ženske likove Držićeve komedije, što još snažnije podvlači grotesknost dešavanja na sceni. Nikola Rakić nastupa u ulozi Dakija, alternativnog stiliste, zatvorenog zbog falsifikovanja robnih marki. On igra Lauru, rimsku kurtizanu, vidno se trudeći da bude zavodljiv, nežan i ženstven, pri čemu taj sudar njegove muškosti i plastične feminiziranosti imao jaki komični smisao. Smešan je i lik Laurine služavke Petrunjele, jer nju igra bradati i debeli Đorđe Dobanovački, mesarski pomoćnik, zatvoren zbog nedozvoljenog puštanja u promet mesa zatrovanog trihinelozom (Miloš Samolov). On skoro i ne pokušava da bude ženstven; ulozi prilazi bez oduševljenja, igra kao pod prisilom, što izaziva drugu vrstu komičnog efekta, pojačanog zbog njegovog fizičkog izgleda – namerno eksponiranom stomačinom koja se neobuzdano talasa na sceni. Izbor rekvizita koje zatvorenici koriste u pravljenju predstave takođe je veoma kreativan i neiscrpno smešan – kuhinjski i klozetski alat, raznorazne četke i četkice groteskno stoje umesto brkova, perika, ženskih grudi (kostimograf Maja Mirković, scenograf Marija Kalabić).
Mladenovićev Dundo Maroje je bleštavi primer nepretencioznog čistog zabavljačkog teatra. Autori vešto, domišljato i razigrano pronalaze najrazličitije načine da zasmeju publiku, bez mistifikacija nasilnih umetničkih ambicija i visokoparnih metafora. Sve je ovde podređeno igri i zabavi, kristalizovanom ludizmu koji predstavlja odu životu i pozorištu.
Ana TASIĆ, Politika, 20. 8. 2009.
Kokanov ‘Dundo’
Iako zvuči paradoksalno, ko ne poštuje tradiciju teško može stvoriti nešto novo u pozorištu. U najnovijoj predstavi Dundo Maroje u Kruševačkom pozorištu, u režiji Kokana Mladenovića, traje tradicija prikazivanja Držićevog Dunda Maroja na ovim našim stranama. Miroslav Belović je poštovao ono suštinsko renesansno u Stupičinoj predstavi Dunda u JDP iz 1949, a Mladenović Belovićevog Dunda takođe u JDP iz 1976.Kokan od Belovića preuzima Dunda kao komediju koju igraju samo muškarci, kao 1552. godine na zvaničnoj premijeri, u izvođenju mladih fratara u dubrovačkoj Vijećnici. Ovog puta smo sa Kruševljanima gledali kako bi to izgledalo da ih igraju zatvorenici danas i ovde.
Travestija je sama po sebi princip pun teatarskih mogućnosti. U pozorištu glumac igra nekog drugog, a kad tumači lik suprotnog roda, onda igra nekog trećeg. Ali za Kokana igranje likova i suprotnog pola, i to zatvoru, nije puka pozorišna dosetka, već angažovani čin. Time što zatvorenici igraju Dunda, tu himnu renesansnih sloboda i utopijskih žudnji, metafora je sveopštih i svevremenih težnji za slobodom. Nije nimalo slučajno da u Kruševcu animatora celokupnog zatvorskog čina igra šef zatvora kao kontrolor svega što se pozorištem sme reći. Imam za to i dokaza: kad se Lauri omakne da se sa Držićem začuđujuće aktuelno zapita: ‘Misliš li ti da u nas nema pravde i zakona’, onda ga usred predstave policajci pendrecima vraćaju na kolosek čistog ‘pozorišnog’ čina. Zaželeo bi takvu slobodu intervencije u umetnosti i po koji ‘organ reda’ naše tekuće tranzicije. Još na samom početku, dok slušamo zbog čega je koji ‘glumac-amaterac’ dopao zatvora, u parteru zavlada zarazni smeh koji se, uz aplauze na otvorenoj sceni, ne smiruje sve do kraja predstave.
Kako je uzbudljivo još jednom doživeti da se Držić sa svojim dubrovačkim jezikom od pre pola milenijuma usred Srbije razume bez ikakvih teškoća (...) Taj raskošni komediograf i opasni vizionar kao da je stvoren da briše stvarne i nestvarne granice, ne samo na Balkanu nego i u svetu.
Jovan ĆIRILOV, Blic, 4. 7. 2009. |
|
|
|
|
