55. STERIJINO POZORJE 2010.

Tekst i songovi: Džejms Rado, Džerom Ragni
Muzika: Galt Makdermot

Režija, adaptacija, prepev songova
Kokan MLADENOVIĆ

Koreograf Mojca HORVAT

Dramaturgija
Gordana GONCIĆ, Jelena MIJOVIĆ

Scenograf Marija KALABIĆ

Kostimograf Maja MIRKOVIĆ

Aranžmani kompozicija Marko GRUBIĆ

Vokalni aranžmani Milan NEDELJKOVIĆ

Asistent reditelja Iva RISTIĆ

Lektor Radovan KNEŽEVIĆ

Asistent kostimografa
Teona GRAHOVAC-LAZIĆ
Korepetitor Miša CVIJOVIĆ
Dizajn zvuka Dragan STEVANOVIĆ
Dizajn svetla Radomir STAMENKOVIĆ
Organizator Ana MILIĆ

Premijera: 3. februara 2010.

Predstava traje 2 sata i 40 minuta

IGRAJU
Berger	Sergej TRIFUNOVIĆ
Klod	Branislav TRIFUNOVIĆ
Vuf	Gordan KIČIĆ
Had	Ivan JEVTOVIĆ
Šila	Jelena GAVRILOVIĆ
Dženi	Katarina ŽUTIĆ
Džoana Frenklin, Šilina majka	Dara DŽOKIĆ
Džon Frenklin Junior, Šilin otac	Feđa STOJANOVIĆ
Vivijen Bukovski, Klodova majka	Tatjana BOŠKOVIĆ
Klod Huper Bukovski, Klodov otac	Nenad ĆIRIĆ
Margaret Mid	Gorica POPOVIĆ
Hjubert	Mladen ANDREJEVIĆ
Pleme

Linda Iskra BRAJOVIĆ / Jasmin Aleksandra ĐOKOVIĆ / Elizabet Vederford Jelena ILIĆ /
Niki Aleksandra IVANOVIĆ / Sara Ana JOVANOVIĆ / Krisi Sofija JURIČAN / Klara Nela KALUĐEROVIĆ /
Viktor Ištvan KEREŠI / Spidi Joana KNEŽEVIĆ / David Vladislav MIHAILOVIĆ / Deni Sanja MILOŠEVIĆ /
Toni Stefan MLADENOVIĆ / Diona Dušica NOVAKOVIĆ / Natali Tanja PETROVIĆ / Karlos Nemanja PRAŽIĆ /
Rif Rifat RIFATOVIĆ / Suzan Ana STOJANOVIĆ / Edi Boba STOJIMIROVIĆ / Rubi Lućija TRAVIČIĆ /
Stiv Siniša UBOVIĆ / Hiram Ilija VEKIĆ / Blondi Danijela VRANJEŠ

Grupa VROOM:
Branislav POTIĆ (bubanj), Aljoša VARGA (bas), Nenad KNEŽEVIĆ (gitara, truba), Marko GRUBIĆ (sempler),
Nenad PAUNOVIĆ (klavijature)

Sekretari, obezbeđenje, specijalci:
Aleksandar JOVANOVIĆ, Nemanja MILUNOVIĆ, Filip ŽARKOVIĆ, Đorđe STOJKOVIĆ, Ivan KOMAROV, Dejan ĆORKOVIĆ, Radomir NIKOLIĆ, Duško AŠKOVIĆ

P O Z O R I Š T E......

POZORIŠTE ATELjE 212 - BEOGRAD

12. novembra 1956. godine, u maloj sali stare “Borbe” ispred 212 stolica, premijerom komada “Faust” u režiji Mire Trailović, počeo je život pozorišta Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisaca, muzičara, u trenutku kada se pojavila potreba za pozorištem koje će igrati novu avangardnu dramu od velikog uticaja u Evropi u to vreme.
Atelje 212 je bilo prvo pozorište u Istočnoj Evropi koje je igralo “Čekajuci Godoa”, Semjuela Beketa, 1956. godine. Veliki uspeh ove predstave omogućio je čitavom nizu drugih avangardnih drama i autora da se pojave u pozorištu. Sartr, Fokner, Jonesko, Kami, Pinter, Adamov, Ruževic, Džojs, Žari, T.S. Eliot, Vitrak, Šizgal, Kopit, Žene, prvi put su prikazani na ovoj sceni pred jugoslovenskom publikom. Pozorište Atelje 212 je otkrivalo i nove domaće pisce i igralo komade Brane Crnčevića, Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića...
Od samog osnivanja Mira Trailović je vodila Atelje 212, u početku, kada su na čelu pozorišta bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, kao pomoćnik upravnika, a potom kao dugogodišnji upravnik. Vodjen njenom rukom, Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i ostalim svojim saradnicima, Mira Trailović je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala, BITEF, koji je nastao 1967. godine u Ateljeu 212, i traje preko tri decenije.
Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozirištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina, koliko je bio upravnik, pozorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima, i dobija novu zgradu. 1992. godine Atelje 212 u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Velika scena ima 385 mesta u gledalištu, a Teatar u podrumu 141.
Peti upravnik Ateljea 212 bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao vrlo kratko (ni celu jednu sezonu). Svetozar Cvetković, glumac i dugogodišnji član ansambla ove kuće, bio je 12 godina upravnik Ateljea 212 (od 1997. do 2009.). Sadašnji upravnik je Kokan Mladenović, pozorišni reditelj. Danas Atelje 212 ima stalni ansambl od 33 glumca, ali je otvoren i za one umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju na sceni Ateljea 212, a najbolji domaći i internacionalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni Ateljea 212 igraju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima pozorište daje svoj, vrlo prepoznatljiv pečat.

P R E D S T A V A......

OGLEDALO

V
I
D
E
O

A
L
B
U
M

Premijera Kose u Ateljeu 212 održana je 19. maja 1969. (...) Na beogradskoj sceni su se te večeri prvi put pojavila obnažena tela. U Njujorku je to izvođeno u gotovo potpunom mraku, u Beogradu pri punoj svetlosti. Anketa Književnih novina: 'Predstava je lepa i uverljiva. Ali, kao pravnik i građanin ove socijalističke zajednice, mislim, kad bi svi bili hipici, ko bi privređivao? Kad bi svi bacali cveće, ko bi ga sadio?' (Miroslav Mihajlović, glumac Radničkog pozorišta); 'Kose ćemo se sećati najviše stoga što nas je primorala na ozbiljno preslišavanje o odnosu prema društvenim konvencijama i umetničkoj slobodi' (Dragutin Gostuški)... Poslednja, 207. predstava Kose odigrana je 3. februara 1973. Bila je to popodnevna predstava, otkupljena za pitomce Vojne akademije. Zoran Ratković: “Nekoliko dana kasnije dobili smo fotokopiju pisma trojice pitomaca koji su kod Komiteta SK u JNA protestovali što se u predstavi vređaju ličnost druga Tita i ugled JNA... Pitomci nisu shvatili da je spaljivanje vojnih knjižica deo rituala američkih mladića, a ne naših. Američki vojnici odbijaju da idu u Vijetnam, a ne u našu JNA.”

Feliks PAŠIĆ, Mira Trailović, Gospođa iz velikog sveta, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2006.

Sergej Trifunović: Slučaj Berger
Kakav je vaš Berger? - Drugačiji je od filmskog, zajedničko je samo to što je i moj Berger vođa. Ovde je on profesor filozofije sa Harvarda, tu je sa studentima, kolegama i prijateljima koji su skloni promeni, revoluciji, i vrlo su voljni da postojeću situaciju promene na svaki mogući način.
Kako? - Nažalost, u definiciji revolucije piše da je upotreba sile jedini mogući način. Tu sad ima jedan problem, to je i tema naše Kose... Znate onu rečenicu Prvog Među Jednakim Revolucionarima Vladimira Iljiča Uljanova zvanog Lenjin – da revolucija jede svoju decu? Kad ti svrgneš s vlasti onog s kim nisi zadovoljan i dođeš na njegovo mesto, ti postaneš isti kao on ako ne i gori od njega. To je poenta ove naše priče. Ideju koja se očitava u liku Bergera, istinska ljubav prema čovečanstvu, istinska želja da se pomogne na sve načine, u sekundi pojede ego trip sujeta, što dovodi do neminovnog pada. Kako kaže moj ćale: nešto se gradi vekovima, a sruši se u dve sekunde. Taj pad je kao pad Kišovog Simona Čudotvorca. Kad se Simon uzdigne iz zemlje, on pada, pada i rasprsne se u milion komadića. To je slučaj s našim Bergerom, to je slučaj sa mnogim revolucionarima – jedan od njih je Lenjin, jedan je Staljin, a onaj drugi Josip se izmakao. (...)

Sonja ĆIRIĆ, Vreme

R E Č...S E L E K T O R A......

To nije veselo i naduvano hipi pleme naivnih šezdesetosmaša, ovde je mahom reč o osveštenim intelektualcima, čiji je vođa razumski uokvireni, iako srčani, profesor filozofije Berger. A razumni intelektualac 21. veka sklon je dijalogu i raspravi mnogo više nego akciji, jer zna da akcije vode paljenju i rušenju, čega se gnuša. Tako i ova Kosa, u skladu s vremenom koje ogleda, poziv je na dijalog i programsko sučeljavanje, lista tema koje je neophodno pokrenuti ukoliko se ima savesti, dajdžest izdanje vodiča kroz registar globalnih laži i prevara: delovanje korporacija, svetski ratovi s akcentom na onom u Iraku, osvrt na 68. i njene učesnike, škola i crkva, porodica, odnos bog–sudbina i bog–crkva, zastava, svetska turistička zavera...

Aleksandra GLOVACKI

R
E
D
I
T
E
L
J

K
O
K
A
N

M
L
A
D
E
N
O
V
I
Ć

KOKAN MLADENOVIĆ, reditelj
Rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića.
Režije (izbor):
Šekspir, Bunjuel, Miler: Hamlet; Harms: Slučajevi; Tirso de Molina: Seviljski zavodnik i kameni gost; Bomarše: Figarova ženidba; Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; Aristofan, Maričić, Mladenović: Lizistrata, Mir; Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele; Vida Ognjenović: Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere; Agota Krištof: Velika sveska; Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela; Henrik Ibzen: Per Gint; Šekspir: Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad; Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Opsada crkve Svetog Spasa; Goran Stefanovski: Bahanalije; Mihail Bulgakov, K. Mladenović: Majstor i Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Strah i njegov sluga; Goran Petrović: Skela; Dž. J. Tolkin, K. Mladenović: Hobit; Dž. M. Bari, M. Stojanović: Petar Pan; Enda Volš: Discopigs; Fosi, Eb, Kender: Čikago; Slobodan Vujanović: Poslednja smrt Frenkija Suzice...
Nakon predstava Kuba libre, po tekstu Ivana M. Lalića i San letnje noći Viljema Šekspira, Ja ili neko drugi Maje Pelević je njegova treća režija u Srpskom narodnom pozorištu.
Dobitnik je nagrade "Bojan Stupica", tri Sterijine nagrade: 1998, adaptacija, Afera nedužne Anabele (NP Sombor); 2000, adaptacija, Ruženje naroda u dva dela (NP Sombor); 2002, dramatizacija, Opsada crkve Svetog Spasa, NP Sombor) i mnogih značajnih nagrada na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori.

R E Č... R E D I T E L J A ...

KRIK JEDNE NOVE GENERACIJE

Šta će u izmenjenim političkim i kulturnim okolnostima, posebno u ovoj zemlji danas, značiti kada svi na kraju zapevaju 'Let the Sunshine in'?
– Uveren sam da Srbija, uz sve nedaće uzrokovane teškim nasleđem proteklih decenija, ide sigurnim korakom ka svetu i da, samim tim, dolazi vreme kada ćemo mnogo intenzivnije razmišljati o globalnim problemima, umesto svakodnevnih na koje smo navikli i s kojima smo se, na neki teško objašnjiv način, srodili. Ulazak u svet predstavljaće i još radikalniji susret sa svetom beskrupuloznog kapitala, multikorporacijskih interesa i svim devijacijama koje čine sumornu planetarnu stvarnost na početku ovog veka. Protiv takvog sveta se, hrabrošću i maštom, bore mladi ljudi u našoj verziji Kose. 'Let the Sunshine in' na kraju predstave treba da iznova sublimira krik jedne nove generacije mladih ljudi i njihovo osećanje pobune u odnosu na savremeni svet. (...)

Ivana MATIJEVIĆ, danas.rs

Pesma ‘Akvarijus’, jedna od zaštitnih znakova ovog mjuzikla, poziva na promene. Kakve promene u idejnom smislu nudi nova verzija ‘Kose’?
– Biće to radikalni sudar sa stvarnošću u kojoj živimo, ne samo mi u Srbiji, nego na globalnoj ravni. U ovom komadu o pobuni uspeli smo da dodamo materijal koji smo glumci i ja napravili, definiciju našeg stava o vremenu u kome živimo. To je stav o našem socijalnom statusu, nemanju posla, o medijskoj manipulaciji, o statusu osnovnih linija društva, pa do stava o ratovima koji nisu više ideološki ratovi kao u vreme nastanka Kose, nego su tužna finala multikorporativnih sukoba ili režiranih interesa ne bi li se neko još više obogatio. Pokušali smo da se bavimo globalnim fenomenima koji se, na sreću ili nesreću, veoma lepo očitavaju i u Srbiji. Pokušali smo da danas – van hipi pokreta iz stare Kose koji se bori za mir, van golotinje i njihovog zalaganja za slobodu tela koja se pretvorila u pornografiju, zato što nam to zaista više ne treba – napravimo krik jedne nove generacije. Ja očekujem da će uzvik ‘Daj nam sunca’ na kraju predstave biti sublimacija tih naših stavova i ozbiljan krik pobune ove nove pozorišne generacije, ali i generacije svih mislećih ljudi na ovom svetu. (...)

Sonja ĆIRIĆ, Vreme

„Moderna frizura“ stare „Kose“
Pokušavamo danas da progovorimo o svemu što nas tišti na globalnoj ravni, o ratovima koji više nisu ideološki nego su postali tužna finala multikorporativnih interesa, o stubovima društva koji to više odavno nisu, kao što je državni aparat, školstvo, crkva, vojska... Kosa se i 2010. dešava u Americi, ali samo ukoliko želite da je čitate u jednoj ravni. Naravno, na sreću ili na nesreću, Srbija je već, što se devijacija tiče odavno veliki svet, tako da mi, radeći predstavu koja se dešava u Americi, u Njujorku, na protestima, u stvari govorimo i o našem vremenu ovde i o bilo kojem drugom mestu na svetu gde mladi ljudi pokušavaju da promene svet u kojem žive.’ Što bi značilo da nam je sunce i danas potrebno. Iako se nama danas čini da je svet krajem šezdesetih bio mnogo jednostavniji, a problemi pregledniji nego sada. (...) ‘Ubeđen sam da u eri pornografije prikazati 50 golih tela na sceni ne znači ništa do jedan besmisleni pleonazam. Kosa je u vreme kada je nastala bila subverzivna predstava. Cilj joj je bio da motiviše mlade na bunt protiv sistema koji ih uništava.
Olivera SIMIĆ, RTS, 30. 1. 2010.

K R I T I K A......

Ironija, melanholija, pobuna
(...) I onda i danas, Kosa nije bila samo 'još jedna pozorišna predstava', već pozorišni događaj, frka, talasanje, ubedljiv dokaz da svet je scena, pozorište. Tada sam na ovom mestu napisao: Kosa na atraktivan i zavodljiv način uvodi gledaoca u svet koji se distancira od mentaliteta građanstva, i bedne sigurnosti, od 'kulture srama', od birokratske bezličnosti, tehnokratskog uma, od podaničke psihologije i neodgovornosti, od državnih i partijskih zapovedi, od tabua svih vrsta i boja, od sputavanja fizičkog i umnog, od života u kome je čovek samo dužnik obavezama i obogotvorenoj otadžbini. I onda, i danas, Kosa je govorila i pevala jezik i melodiju osporavanja, zapitanosti, ironije, spontanosti, slobode, melanholije, pobune odbrane života i ljudskog integriteta kao najviših vrednosti. U režiji Kokana Mladenovića Kosa je iscrpna, intenzivna, ekstenzivna, burna, bujna, ostrašćena, prožeta i nošena dinamizomom i crnim žarom, kinetičkom, i energijom ugroženog mladog bića, mjuzikl podvučen prevratničkom linijom bunta, otpora, nepristajanja.
Kad se zavesa podigne (scenograf Marija Kalabić), pred nama je velegradska palata ukrašena zastavama moćnih zemalja, finansijskim, političkim, ekonomskim i tehnološkim vladaocima sveta. U toku je samit grupe zemalja koje oblikuju savremeni svet i njegovu filozofiju života, vladanja, postojanja. Na trgu ispred palate skupina, 'jato', 'pleme' mladih koji protestuju protiv rata u Vijetnamu, Iraku, ili Avganistanu, protiv ustrojstva savremenog sveta za koji nas novi, bolje nego ikad skriveni 'proroci' uveravaju da je najbolji među dobrim svetovima. Kokan Mladenović i pleme mladih dovode u pitanje, izlažu ruglu i podsmehu, žestokoj kritici, političke, ratničke, finansijske, filozofske, religijske fore i fazone novog poretka, u koje je sabijen i sputan život većine ljudi na svekoliko ugroženoj planeti. I danas je Kosa poduhvat odbrane otvorenog duha i života, ljubavi, lepote, svetlosti, osuda, polemična i melanholična, 'administrativno racionalne mašine', belosvetske, veoma slojevite i razgranate gluposti, terora svih vrsta, bede, siromaštva. Savremene istine su male, skrivene, ali su laži i predrasude savremenog načina čovekovog prisustva i delanja u svetu, velike, u Mladenovićevoj Kosi pogurane do očiglednosti. Kosa Kokana Mladenovića je i jedna muzičko-igračka sanjarija o drugom i drugačijem životu, isticanje modela neke druge stvarnosti i poretka, žestoko raskrinkavanje vladajućih predrasuda, 'filozofije bez filozofije', istine izjednačene sa korisnim i probitačnim, finansijske i drugih moći kojima manjina teroriše većinu.
Ljude krupnog kapitala koje je Maja Mirković obukla u prepoznatljiva gavran-odela, njihovu zlokobnu poslovnost, retoriku i poze, sa hladnim predumišljajem, nedotupavnošću i sentimentom, ubedljivo tumače Peđa Stojanović i Dara Džokić. Malograđanski roditeljski par, sa puno uzdržane komike, igraju Nenad Ćirić i Tatjana Bošković. Turistički par Gorice Popović i Mladena Andrejevića sa uspehom dovršava ovu sliku građanske i turističke zatucanosti. Gordan Kičić kao Vuf, u stasu i glasu, ubedljiv, moćan.
Sergej Trifunović, opušten, dopadljiv, sa lepom ironijom i humornom zadrškom, lapidarnom, lako, kozerski, šmekerski, tumači lik Bergera, da bi u finalu tragao za dramatičnim visinama, tenzijama i dimenzijama. Ivan Jevtović kao Had, stamen, rečit, jasan, glasan. Klod Branislava Trifunovića, zamišljen, uzdržan, melanholičan, upitan. Pomenimo i Jelenu Gavrilović kao Šilu, i odrešitu, smehotvornu Dženi Katarine Žutić.
Pleme čini grupa mladića i devojaka koje svakodnevno srećete na beogradskim ulicama. Tako ih je i obukla Maja Mirković: svako kao da je došao na scenu u svom odelu. Pevaju svom snagom, iz srca, duše i tela, a tako i igraju, do poslednjeg daha! (Koreograf Mojca Horvat). Aranžmani i kompozicije Marko Grubić. Vokalni aranžmani Milan Nedeljković. Prevod Jovan Ćirilov. 'Živa' muzika grupe Vroom.
Kosa Kokana Mladenovića je strasna i upućena kritika sveta hladne perfekcije, krupnih reči i krupnog kapitala, sveta bez ideala, skučene životne filozofije, ratobornosti i utamničenog života. Krik koji valja da čujete i vidite: života, slobode, ljubavi, hleba i vazduha, sunca i svetlosti nam dajte!
Muharem PERVIĆ, Politika, 5. 2. 2010.

Dugo sam čekala na ovakvu predstavu u Beogradu. Na tekst koji ima snagu da dopre do naših ličnih dubina i oblikuje našu svest, koji ima energiju da uzdrma naše uljuljkane živote i pozove nas na bunt. Na revolt i mentalni boj. Na nerpihvatanje lažne demokratije i negativne kulturne klime osakaćenog potrošačkog društva u kome živimo. Na unutrašnji boj protiv obamrlosti duha, na preispitivanje vrednosti sa kojima živimo. Kada sam pošla u pozorište, očekivala sam predstavu o "deci cveća" ili hipicima koji su se šezdesetih borili slobodnom ljubavlju protiv tadašnjeg establišmenta i rata u Vijetnamu. A onda potpuno i, nadasve, pozitivno iznenađenje. "Kosa" svojim transparentnom subverzivnošću, dinamikom i energijom poziva na bunt protiv stvarnosti tragičnog ćorsokaka u kome se savremeni čovek našao. Protiv siromaštva duše u svetu kapitalizma, postmodernizma, ekonomskog liberalizma, brendova, multikorporacija, revolucije sredstava komunikacija i svih devijacija koje vrše tiraniju nad našim životima.
Šačica mladih, predvođena profesorom filozofije Bergerom vapi za oslobođenjem od pogrešnog sistema i pokušava da utiče na svoje okruženje. Uspeva da transformiše Kloda koji se sprema da bude plaćeni vojnik u ratu u Iraku, nesvestan političkog razloga vojevanja. Oni oslobađaju unutrašnjih stega i Šilu, bogatu tatinu kćerku koja je pravo otelotvorenje mrtvila duše savremenih poslovnih ljudi, skupo obučenih ljudi-robota koji promovišu nove brendove i koji su potpuno otuđeni od sebe samih. Njen otac, Džon Frenklin, nekadašnji vođa revolucije iz 1968., a danas vlasnik svemoćne korporacije, više nema želju da menja svet, jer je, kako kaže, u međuvremenu "odrastao." Zanimljivo je postaviti pitanje da li se zaista sa ulaskom u svet odraslih gasi i mladalački plamen bunta i da li samo još mladi i studenti imaju snage i volje da se bore za neki bolji svet?
"Kosa" kritikuje razne aspekte kapitalističkog okruženja i oslikava položaj i (ne)važnost individue u savremenoj globalističkoj eri. Život vredi manje od novca, a čovek umesto svoje ličnosti i imena i prezimena postaje samo broj na papiru, puka informacija, podatak. Šarena i raščupana družina drskih i smelih buntovnika peva na sav glas i postavlja pitanja: "ko sam ja?", "gde je moj dom?" "kome pripadam? ", "ko je moja porodica", "da li Bog vidi šta se dešava? ". Suočeni sa praznim džepovima, u svetu gde su ipak "pobedili loši đaci", Berger, Klod, Vuf, Had, Šila i njihovi drugovi pevaju: "ja imam glavu, / imam čelo, / imam obraz, / imam telo, / imam mozak, / imam vrat, / ja imam jezik, / ja imam stav! "
Za njih je njihova kosa takođe stav, odraz ličnosti, njihova "lična karta". Oslobodili su je kroz različitost forme. Ismevaju besprekorne predstavnike materijalnog, korumpiranost države i crkve, a stvari nazivaju pravim imenom, po potrebi i vulgarno. Ti neustrašivi predstavnici manjine blate novonastali način izražavanja i sakaćenja jezika kroz skraćenice. Besramno prognani iz "važnog i lažnog sveta bez snova i iluzija", oni se brane od ugnjetavanja unutrašnje slobode i traže "sunca zrak".
Treba svakako napomenuti ekploziju energije glumaca koji su se bezgranično dali u ovom mjuziklu. Mokri do gole kože, potrošili su i poslednje atome snage u skoro tročasovnom spektaklu, koji je publika, svakako, prepoznala i osetila. A Atelje 212 i Kokan Mladenović, kao njegov upravnik, su ovom adaptacijom u sklopu repertoara "Revolucija" prokrčili put i otvorili vrata i drugim predstavama sličnog karaktera koje unapred pozdravljamo.
Žao mi je što se u Srbiji i dalje piše o tome ko je iz "srpske elite" došao na predstavu, a ne o samoj predstavi i što oko ovog mjuzikla postoji prava marketinška pomama, koja ipak baca senku na njenu iskonsku snagu. Dobra strana svega toga je što su i predstavnici našeg "džet seta" (čast izuzecima) mogli da se prepoznaju u mjuziklu i razmisle o svojim postupcima, ako uopšte jezik "Kose" može da dopre do njih. Međutim, sigurna sam da će "Kosa" svojim kvalitetom obezbediti mesto i sasvim običnom gledaocu, zaljubeniku u pozorište kao jednom od najsnažnijih oblika stvarnosti pomoću koga se menja naša svest. Jer ovaj mjuzikl je, uprkos svojim muzičkim nesavršenostima, glasna glorifikacija slobode koja hrabro stoji pred nama i nudi spasonosne životne alternative.
Ana TODOROVIĆ-RADETIĆ, B92.net, 8. 2. 2010.