ИЗВЕШТАЈ И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА КОНКУРС СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА ЗА ОРИГИНАЛНИ ДОМАЋИ ДРАМСКИ ТЕКСТ ЗА 2017/18. ГОДИНУ

ИЗВЕШТАЈ И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА КОНКУРС СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА ЗА ОРИГИНАЛНИ ДОМАЋИ ДРАМСКИ ТЕКСТ ЗА 2017/18. ГОДИНУ

ИЗВЕШТАЈ И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА КОНКУРС СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА ЗА ОРИГИНАЛНИ ДОМАЋИ ДРАМСКИ ТЕКСТ ЗА 2017/18. ГОДИНУ

На конкурс Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст у 2017/18. години стигло је 88 радова. Жири у саставу Јелена Мијовић, Игор Бурић и Симон Грабовац (председник), прочитао је све текстове и донео једногласну одлуку да се награда додели драмском тексту Бацачи прстију, чији аутор је потписан шифром Sehnsucht.

Жири је издвојио још три текста који су по квалитету, драмском потенцијалу и умешности на веома високом нивоу и који сведоче о високој свести њихових аутора: Моћни ренџери не плачу (шифра Артичока), Тамо где певају (шифра Прагпраг) и Тако се мења свет (шифра Бубњеви). Увидом у разрешење шифри, након донете одлуке, утврђена су имена аутора награђеног и текстова који су ушли у ужи избор. То су Ива Брдар (Бацачи прстију), Тијана Грумић (Моћни ренџери не плачу), Филип Грујић (Тамо где певају) и Катарина Митровић (Тако се мења свет).

Жири је доносио одлуке у неколико фаза. У првом корпусу одабраних драма било је између десет и петнаест, у зависности од избора појединих чланова жирија. У другом кругу фигурирало је шест до осам текстова и, на крају, одабран је победнички и три пратећа текста.

Жири се при доношењу одлуке држао пре свега естетских критерија, тематско-мотивских полазишта и занатске умешности. Значи текст је морао да задовољи све битне критерије: да полази од оригиналне идеје, да се држи занатских узуса  (у погледу заплета, ликова, вођења драмске радње) и, наравно, да је савремен; тј. да се тиче савременог човека. Поред овога жирију су биле важне и неке општије ствари: да је избор поступка грађења текста посебан, да нуди слојевито читање и да има издвојене друштвене, песничке, па и филозофске ставове, што подразумева да текст може да се тумачи из различитих углова, што му обезбеђује универзалност.

Драма Бацачи прстију Иве Брдар плени необичним избором теме, две девојке на такмичењу аутостопера, језичким стилом – драма је написана готово у стиху, кратким, језгровитим и поетичним реченицама – а истиче се и богатим слојевима значења која описују савремени свет као туробно и празно место за пуне душе жељне живота. Квалитет драме Иве Брдар додатно гради то што су две девојке на почетку драме младе и раздрагане, да би до краја постале зреле и резигниране.

Ива Брдар, кроз главне јунакиње Бацача прстију, Ану и Монику, посматра нашу, нама врло препознатљиву стварност, очима аутостоперки са Севера које се са њом сусрећу први пут. Ми сами, иако животни учесници те исте стварности, откривамо је изнова заједно са њима, “објективним” погледом на кадар у коме смо у крупном плану, гледајући себе онако како нас види Други. И као окамањени погледом Медузе, осећамо стид и срам пред сведоцима сопствене пропасти, одједном раскринкани, ухваћени у трпљењу и стоичком прихватању неприхватљивог, понижени  сопственом бедом, тек у њиховом присуству.
Бацачи прстију покрећу на преиспитивање, на постављање болних питања, на покушаје да откријемо када смо се предали, који је тренутак када је инстинкт за пуким преживљавањем угушио сваки етички и естетски идеал коме смо можда тежили некад.

Када би Бацачи прстију били постављени као филм, био би то роуд муви. Ана и Моника, од аутомобила до аутомобила, упознају различите пределе, али и мишљења, ставове, профиле различитих људи, међу којима је и један пас, чиме се симболика драме још више згушњава, постајући све сугестивнија и поетичнија. Из вожње у вожњу, главни пут који прелазе је пут у себи, драматично приказан као пут без повратка, или пут без циља.

Да се у овом комаду сами не препознајемо, то би могла бити авантуристичка прича, откривање егзотичних крајева из којих се главне јунакиње никада неће вратити. Али, живо блато, у које упадају ове две конзументкиње (чије мотиве и уверења ауторка такође доводи у питање)  некакве сумануте наградне пустоловине, наше је блато, оно које нас је готово сасвим прогутало.

У Новом Саду, 05. 03. 2018.

Leave a Reply

Your email address will not be published.