IN MEMORIAM МИХАЈЛО МИША ЈАНКЕТИЋ

Михаило Миша Јанкетић
(Петроварадин, 1938–Београд, 2019)

Играј Молијера као да га је написао Шекспир           
Глумац има привилегију да на почетку најсамотнијег путовања није сам. „Сваку представу памтим по познанству с неким човеком… Скоро сам чуо неку музику коју нисам могао да дефинишем, чија је. Био сам свестан да ме је она подсетила на неку моју представу. И онда сам се сетио оног човека… У ствари сам то био ја. Из сваке представе имам познанство са собом као с неким човеком с којим сам се некад дружио, а којег више не срећем. Као пријатељ којег сам добро познавао, мање или више волео…“

„Стално сам био на ТВ: Био сам популаран. Играо сам главне улоге, а у позоришту играм четвртог гласника или петог госта. Онда је дошао Бановић Страхиња, дошло Откриће…“

  На сцени матичног позоришта, Југословенског драмског, први пут се појавио као студент (1961) – Трећи гласник, Шекспиров Ричард Трећи, који режира његов професор Мата Милошевић. Играо је у Хамлету, Проклетој авлији, На рубу памети, Сан летње ноћи, Мртве душе, Кад су цветале тивке, Злочин и казна, Колубарска битка, Прљаве руке, Професионалац, Коса … За све године своје каријере није напуштао своје ЈДП, али играо је у многим театрима: у Ужицу, Крушевцу, Сомбору, Зрењанину, Сремској Митровици, Подгорици, Шапцу, Бару, Цетињу. Играо је у готово свим београдским позориштима.           

Сарађивао је с најпознатијим редитељима, међу којима су Мирослав Беловић, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Предраг Бајчетић, Бранко Плеша, Стево Жигон, Арсеније Јовановић, Вида Огњеновић, Душан Ковачевић…

 У ТВ драмама и серијама тумачио је око 170 улога. Играо у више од 30 филмова.

  Има осам годишњих награда матичног позоришта, Октобарску награду Београда за Раскољникова (1971), статуете, награде, признања скоро свих фестивала у Србији, Награду Гавелине вечери у Загребу… Много награда за једну богату глумачку каријеру.

Проглашен је за почасног члана Црногорског народног позоришта у Подгорици.

Од 1998. био је редовни професор на Академији уметности у Новом Саду.

Јанкетић и Стеријино позорје

1962 – Човек који се највише боји, ОТКРИЋЕ, ЈДП Београд; 1963 – Бошко Југовић, Бановић Страхиња, ЈДП; 1964 – Лекар, На рубу памети, ЈДП, 1968 – Крешо, Клара Домбровска, ЈДП, 1968 – Урош Немањић, Смрт Уроша Петог, ЈДП, ван конкуренције; 1969 – Орест, Електра 69, Атеље 212; 1971 – Балтазар, Освајач, ЈДП; 1986 – Благоје Бабић, Путујуће позориште Шопаловић, ЈДП, 1987 – Гавриловић, Родољупци, ЈДП, 1988 (Стеријина награда – Јагоша Крај, Клаустрофобична комедија, Звездара театар; 1992 – Јеврем, Народни посланик, ЈДП & Панчевачки театар; 1992 – Немац, Ђенерал Милан Недић, Звездара театар, 1994 – Газда Јеврем, Девојка модре косе, ЈДП, 1994 – Краљ Никола, Принцеза Ксенија од Црне Горе, Зетски дом Цетиње; 1994 – Беглербег, Лажни Цар Шћепан Мали, група продуцената; 1995 – учествује, Програм у част награђених; 1996 – Дјед Раде, Башта сљезове боје, ”Душко Радовић” Београд, 1998 – Мустај-кадија, Горски вијенац, ЦНП Подгорица, 2001 – Строфије, Електра, ЦНП; 2005 – Чика Драги, Смртоносна мотористика, Атеље 212;  2006 – Вестингхаус, Тесла, Мадленијанум Београд; 2008 – Обрад Ђорђевић, Тако је морало бити, ЈДП, 2009 – улоге, Кандид, ЈДП Београд…

Поред четири Стеријине награде за глумачку креацију, Јанкетић је добитник и највишег стеријанског признања – Стеријине награде за животно дело (2009).

“Како пређем Златибор, идући ка Црној Гори, ја почнем да певам десетерачке пјесме и да зборим ијекавски, а кад се враћам, како сиђем у Ужице, ја почнем да говорим екавски… А никада до сада нисам пожелео да играм неку одређену улогу. Никад нисам рекао: ‘Што бих сад играо Хамлета, што бих играо Ромеа, Ричарда! И сад кад ми је пружена могућност да бирам, и због година и свега, не бих умео да кажем шта бих желео да играм…”

***
О Миши Јанкетићу написано је много, и много тога добро… Нарочито ових дана. Његово детињство и рана младост као да су предложак за добро скројен драмски корак. Кад год би се познати обриси расипали, а указивали нови, Јанкетић је знао да живот треба пригрлити, бити му одан, волети га. Тако је мислио и осећао о Позоришту и о својој Породици. И Пријатељима.

“Кад ми се отме да напишем неку песму, па кад се охладим и кад је прочитам, углавном је бацим, јер она мени на некога личи. Личи ми на некога кога тог тренутка волим, на песника којим се тог тренутка бавим.”