Људи од воска

Home / Људи од воска
Људи од воска
Људи од воска
Људи од воска

Људи од воска

Редитељ: ЈАНУШ КИЦА

Сценографија: СТУДИО НУМЕН, ИВАНА ЈОНКЕ

Костимографија: ДОРИС КРИСТИЋ

Музика: ТАМАРА ОБРОВАЦ

Дизајн светла: АЛЕКСАНДАР ЧАВЛЕК

Улоге

  1. ОБОЖАВАТЕЉИЦА

Виктор: ГОРАН ГРГИЋ

Ана: АНА БЕГИЋ

Јевреса: КСЕНИЈА МАРИНКОВИЋ

Маријан: ИВАН ЈОНЧИЋ

Господин: СЛАВКО ЈУРАГА

Немања: ЛУКА ДРАГИЋ

  1. ПРВИ МУСЛИМАН У СЕЛУ

Виктор: ГОРАН ГРГИЋ

Никола: СИНИША ПОПОВИЋ

Јозо: БОЈАН НАВОЈЕЦ

Јуре: ИВАН ГЛОВАЦКИ

Анте: МИЛАН ПЛЕШТИНА

Мићун: СИЛВИО ВОВК

Дуле: КРИСТИЈАН ПОТОЧКИ

Маринко: АЛЕН ШАЛИНОВИЋ

Младенка: ЈЕЛЕНА ПЕРЧИН

  1. ИСПОД ПЕРИКЕ

Виктор: ГОРАН ГРГИЋ

Ана: АНА БЕГИЋ

Јасна: АЛМА ПРИЦА

Маријан: ДАМИР МАРКОВИНА

Сестра: ВАЊА МАТУЈЕЦ

Тренерица мажореткиња: ИВА МИХАЛИЋ

Дадиља: КАТИЈА ЗУБЧИЋ

  1. дадиља, Славица: БАРБАРА ВИЦКОВИЋ
  2. дадиља, Ксенија: ОЛГА ПАКАЛОВИЋ
  3. дадиља, Николина: ИВАНА БОБАН
  4. дадиља, Магдалена: ДОРА ЛИПОВЧАН

Представа траје 2 сата и 50 минута са паузом

ПИСАЦ

Кад ме питају је ли све то истина, одговарам – и је и није. Нисам то ја, а опет јесам, на неки чудан начин. Доста сам занимљиво живио и имао сам среће да проживим неколико живота у једноме.

Пишући драму, понашао сам се према неким мотивима из свог живота као да не припадају мени и тиме сам, уз помоћ фикције, објаснио нешто што је дио реалитета пуно боље него да сам му приступио на неки други начин.

Та драстичност, примијењена на лику Виктора, немилосрдно је разорила и неке ствари које сам мислио да разумијем о самоме себи. Тако је та драма или крај мог опуса или почетак нечег посве новог.

 

Мате Матишић

Драмски писац, сценариста, композитор и музичар. Рођен у Ричицама крај Имотског (1965), дипломирао је на Правном факултету у Загребу.

Уредник у Драмском програму Хрватског радија и доцент на Академији драмске умјетности, где води драматуршки одсек. Драмски првенац Намигни му, Бруно! праизведен је у сплитском ХНК као Бљесак златног зуба, 1987. Од тада је написао и објавио петнаестак драмских текстова: Легенда о светом Мухли, Божићна бајка, по мотивима комада Josef und Maria аустријског драмског писца Петера Туринија, Цинцо и Маринко, Анђели Бабилона, Свећеникова дјеца, Балон, Фине мртве дјевојке, Посмртна трилогија (Синови умиру први, Жена без тијела, Ничији син) те најновију драмску свиту у три става Људи од воска (Обожаватељица, Први муслиман у селу, Испод перике).

Све драме су извођене у различитим хрватским позориштима, као и у Бугарској, Мађарској, Македонији, Србији, Словенији, Литванији, Русији.

Након што се филмски редитељ Крсто Папић одушевио његовом првом драмом, позвао га је крајем 1980их на сценаристичку сарадњу за нови филм. Настао је Живот са стрицем, темељен на роману Ивана Аралице, који је постигао светску славу и добио номинацију за Златни глобус те освојио Велику златну арену у Пули, као и два следећа филма, Прича из Хрватске и Кад мртви запјевају, а заједно су написали и сценарије за Инфекцију и Цвјетни трг. Наставио је сарадњу са филмским реди тељима, те је био сценариста или косценариста филмова Фине мртве дјевојке Далибора Матанића (награђен Великом златном ареном), Нијекрај, Жена без тијела и Свећеникова дјеца Винка Брешана, Ничији син Арсена Остојића, Соне стране Зринка Огресте.

Већину његових драмских и филмских предложака карактеришу теме које задиру дубоко у аномалије савременог послератног хрватског друштва и воде стални дијалог с друштвеном актуелношћу, чиме интензивно продире у људске трауме, бавећи се темама личног морала и одговорности, насиља, корупције, лицемерја, а многе су смештене у простор из којег је и сам потекао. Матишић је компоновао музику за већину Брешанових филмова (Како је почео рат на мом отоку, Маршал, Свједоци, Није крај, Свећеникова дјеца), за филмове Инфекција К. Папића, Та дивна сплитска ноћ, Ничији син и Халимин пут А. Остојића, Два играча с клупе Д. Шорка, Ајмо, жути Д. Жарковића, С оне стране З. Огресте, као и за позоришне представе Цинцо и Маринко, Четврта сестра, Мириси, злато и тамјан, Што је мушкарац без бркова, Хотел Бабилон, Жак и његов господар,

Дом Бернарде Албе и друге. Добитник је низа награда за драмске текстове и музику.

РЕДИТЕЉ

Уместо речи редитеља

Интимна вивисекција коју је Мате Матишић провео над собом, а Јануш Кица

генијално инсценирао, од публике – или онога њезиног мањег дијела који нешто

види и разумије – не ствара воајере, него активне судионике у поступку,

који гледају представу тако што одиру, сватко себи, кожу с леђа.

То је, наиме, једини начин судјеловања у овоме чину. Притом, сваки тај рез скалпелом,

свака сцена у представи, у свом најдубљем интимизму истовремени је облик

друштвеног коментара, ангажираног казалишта у најбољем смислу те ријечи.

Миљенко Јерговић (Представа живота у култури

која ових дана слави смрт)

Јануш Кица (Janusz Kica)

 

Рођен 1957. у Вроцлаву (Пољска). Театрологију на Јагјелонском универзитету

у Кракову завршава 1981. Државни преврат у Пољској(1981) затиче га у

Западној Немачкој, где и остаје. У Келну уписује студије театрологије и

историје уметности. Ради као асистент режије и сцене. Од 1986. до 1989.

стални је асистент режије, а после и редитељ, у Wuppertaller Buhnen,

позоришту које је прославила Пина Бауш.

 

Једна од првих самосталних режија у том театру је Теобалд/Киплингова

Књига о џунгли. Исти текст 1990. поставља и у Загребачком казалишту младих.

Ради у другим немачким градовима, у Словенији и Аустрији. Сарађивао је с

Петером Штајном и Анджејом Вајдом. За Кафкину Америку и

Сан летње ноћи награђен је за режију на Борштниковим сусретима,

словеначком националном фестивалу, на коме ће Укроћена горопад

бити победничка представа, а награђени су и Калдеронов Живот је

сан и У међувремену Сречка Фишера (СНГ Нова Горица; учествује на

Позорју 2006, у Круговима). У Словенији поставља Шекспирову Буру,

Чеховљев Вишњик, Кафкин Процес, Шпански комад Јасмине Резе…

У Бечу режира Сан летње ноћи, Хамптонове Опасне везе, у Мајнцу

Четврту сестру Гловацког, адаптацију Чаробног брега Томаса Мана…

Режије у Хрватској (избор): Три мускетара Диме, Сан летње ноћи

Шекспира… Скакавци Б. Србљановић ће на 51. позорју 2006. понети

три награде: најбоља представа, глума и сцена; Кријеснице Тене Штивичић;

Мој син само мало спорије хода Ивора Мартинића (у Селекцији

„Кругови“ на Позорју 2012) – (ЗКМ); Шекспиров Јулије Цезар, Клајстов

Амфитрион (Дубровачке љетне игре); Голдонијева Трилогија о летовању и

Бесови Достојевског (ХНК Загреб); Ноћ игуане Т. Вилијамса

(Сплитско љето).__

КРИТИКА

Кључна премијера на крају године

Судећи по интервјуима који су пратили настанак представе Људи од

воска драматичара Мате Матишића, очекивали бисмо да нам ХНКова

позорница понуди неку врсту исповједног комада или драмске аутобиографије.

Но кад бисмо драмске поступке Мате Матишића у драми

Људи од воска морали редуцирати на једну реченицу, она би гласила:

„Варате се, ни ово нисам ја.” Не можете ме сагледати ни онда кад пишем

фикцију, ни онда кад пишем аутобиографију.

Опћенито је ужасно што си узимамо за право судити једни другима

или одбацивати једни друге због ових или оних унутарњих тврдоћа. За

Матишића, стварна је једино ватра непрестаног сазнавања и о себи и о

другима, ма колико при том топила Људе од воска. Како је то рекао још

један мајстор драмске аутобиографије, Аугуст Стриндберг: „Мокри смо

и слани/ и високо ћемо одскочити кад нас разгори језичак ватре,/ па и

ипак даље остајемо мокри пламенови:/ горимо, нестајемо,/ чистимо,

пунимо/ трпимо, зачињемо.”

Најновија ХНКова премијера у режији Јануша Кице има снагу казалишног

догађаја у којем се читава окупљена заједница истовремено

залијева леденом водом и грије Матишићевим пламеном, каткад

остајући без даха пред суровошћу с којом смо суочени, каткад улазећи

у сигурно средиште људске топлине.

Драмски триптих о непризнатој, злостављаној и невољеној дјеци на

позорници је попраћен филмским кадровима увећаних лица дјечјих

протагониста који гледају изравно у камеру и самим тиме непосредно

у публику, нетремичношћу својих нијемих погледа позивајући на одговорност.

Редатељ Јануш Кица и сценографски дуо студија Нумен у сурадњи с Иваном

Јонке изнад глава глумаца разапињу танке жице које

истовремено држе пројекцијска платна и свједоче о „мрежама” манипулације

које пратимо на сцени.

Три различита амбијента драмског триптиха ријешена су минималном

промјеном функционалне собне сценографије, једино се у средишњем

дијелу комада, смјештеном у мало мјесто Далматинске загоре, Ричице,

појављује празна, полураспаднута дрвена колиба, унутар које лијева

густа киша, откривајући нам поглед на напуштено хрватско село. Остатак

изведбе у потпуности је на глумцима. А ансамбл ХНКа не само да је

пристао уз Матишића, него му је, опет стриндберговски страствено,

поклонио свој суауторски максимум.

Није случајно што су и Матишић и Стриндберг највеће повјерење по

питању људског разумијевања поклонили управо глумцима. Професија

која се свакодневно носи с (пре)великим емоционалним интензитетима

уједно је и професија која је у стању прихватити оно најтеже и најизазовније

у нашој природи. Горан Гргић као писац Виктор и Ана Бегић

као његова супруга Ана носе тросатну представу тежином и одмјереношћу

људи који се знају хрвати и с обитељским и с политичким трау

мама, чувајући потребу ликова да остану истинити један пред другим и

да, чак и пред највећим поразима, не изгубе међусобно повјерење. То

су Гргић и Бегић какве глумачки још нисмо видјели.

Из Гргића струји не само растућа узрујаност, него и нетипична благост,

као што и Бегић на сцени ствара све јачи вртлог стрпљивости, емпатичности,

али и несмиљене етичке промишљености, пред којом готово

сви ликови исказују тихо поштовање.

Наташа Говедић (Нови лист, 2. 1. 2017)

 

Људи од воска

Драма загребачког ХНК произвела је још једну хитпредставу, Људе од

воска Мате Матишића у режији Јануша Кице. Праизведба ове драмске

свите догађај је, тек ћемо видјети колико далекосежан, а премијерна

публика искористила је крај тросатног програма за дуготрајан аплауз.

Рекао бих да је режија јако прецизна, но уједно одвише неутрална,

хладна, суздржана, као да се Кица више концентрирао на то да текст

цјеловито прочита на сцени, него да, храбрије, изгради властити свијет.

Заправо, представа је одвише пристојна, естетизирана, чему увелике

придоносе сценографија Студија Нумен и Иване Јонке те костими Дорис

Кристић. Све се некако превише слаже и превише је складно.

Посриједи су три једночинке увезане главним ликовима, писцем и његовом

супругом, а толико се разликују да их збиља није лако изнијети

на сцену. Најважније је Кица дакако схватио и приказао, мада не и на доградио:

посриједи је казалиште о казалишту, метапоступак који испитује границе театра

и стварности онако како је то први био у модерном грађанском театру

учинио Луиђи Пирандело написавши 1921. комад Шест лица тражи писца.

Слично дјело све досад у нас није написано. Други елемент који је потребно

уочити јест да су посриједи, драматуршки, трилери, у којима се драмска напетост

конструира на темељу давних догађаја чије посљедице за протагонисте изненада

искрсавају у садашњости.

Томислав Чадеж (Јутарњи, 2. 1. 2017)

 

Аутобиографија радикалнија од политике

Из реакција на представу Људи од воска која је у ХНКу у Загребу премијерно изведена

концем децембра, а које још увијек не престају пљуштати (а већ је и то егзотична

појава у култури која пати од акутног недостатка критике и у којој већина догађаја

прође с једва картицу двије сувислог текста осврта у медијима), на узнемирујући су начин рекле о

овој култури вјеројатно више него све представе у домаћем театру

тијеком протеклих дванаест мјесеци.

У Људима од воска Мате Матишића, у режији Јануша Кице, нитко не

витла транспарентима, нитко не извикује пароле. Умјесто да нам пренесе

велику, радикалну истину о социјалној и политичкој стварности митских

Ових Простора и овог конкретног времена, и умјесто да нам објасни

какво је то заправо друштво којему с нешто мало пасивног отпора

припадамо, Људи од воска окрећу се од извањског према унутра. И не

само то – сужавају фокус на врло интимну, врло особну причу аутора

драмског текста.

Мате Матишић је причу о својој обитељи исписао добром старом „методом властите коже”,

и као сваки такав текст, и овај је обиљежен болним огољавањем, излагањем.

Баш то беспоштедно излагање испровоцирало је толике реакције,

чиме је доказано да је радикална аутобиографија још увијек, и у ово доба

које цинично изиграва идеју приватности – убојита ствар.

О чему се код Матишића ради? О томе да је у једном дијелу представе

изложио своје усвојене кћери. Над причом о томе како их је усвојио

читатељи рубрика Живот разгаљивали су се прије годину дана, био је

то велик, хуман чин. Испод површне приче о јунаку нашег доба, која је

Матишића морала иритирати, пулсира живот као рањено ткиво у које

сад представа убада. Смије ли умјетност заћи тако дубоко, то је питање

на које се све досад написане полемике о Људима од воска своде.

Смије ли се жртвовати своју обитељ на олтару умјетности?

Маја Хрговић (Нови лист, 15. 1. 2017)

Детаљи представе