Утопљена душа

Home / Утопљена душа
Утопљена душа
Утопљена душа

Утопљена душа

ПИСАЦ
Александар Југовић

РЕЖИЈА
Бобан Скерлић

ДРАМАТУРГ
Кристина Ђуковић

СЦЕНОГРАФ
Немања Петровић

КОСТИМОГРАФ
Татјана Радишић

СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Марија Миленковић

ОРГАНИЗАТОР
Матеја Радисављевић

ИНСПИЦИЈЕНТ
Зоран Милојевић

СУФЛЕР
Светозар Удовички

ФОТОГРАФИЈЕ
Марија Иванишевић

ИГРАЈУ

Сергеј Трифуновић

Милица Зарић

Игор Дамњановић

Немања Стаматовић

Ивана Дудић

Лако Николић

ПРОДУКЦИЈА
БДП

 

О ДЕЛУ

Судбина Владислава Петковића Диса (1880-1917), уклетог песника, вишегодишња је инспирација Александра Југовића. Роман “ ДИСхармонија” објавио је 2005. године (недавно је изашло друго издање), а сада се овој теми враћа у драми “Утопљена душa”. Ово је његов трећи драмски текст који се изводи на сцени Београдског драмског позоришта.

Владислав Петковић Дис радио је као учитељ и царински службеник. касније, био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама “Недовршене песме”. При повратку у Грчку, брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа 1917. године.

Прву песму је објавио у „Српском књижевном гласнику”, а 1911. године објављује прву књигу песама – „Утопљене душе”. Објавио је другу збирку „Ми чекамо цара” 1913. године.

Показао је у својој поезији елементе симболизма. Песимизам је у његовим делима врло изражен, смрт је доминантан мотив, а поезија је окренута себи. Термин „проклети/уклети песници“ Пола Верлена, везује се за симболизам, за нове поетске дрхтаје и нове духовне немире (Бодлер, Рембо, Маларме); карактеристично је раздвајање „понором“ света уметничке имагинације и света реалних, друштвених односа, раздор измедју „вечно проклете расе (песника) и оних који располажу друштвеном моћи“. Владислав Петковић Дис је наш спонтани симболиста, који није знао за Бодлера, али је умео бодлеровски очајно да пати и изврсно пише. Дисова прва збирка „Утопљене душе“ може се окарактерисати као лирика халуцинантног ноктурна; изазвала је сукоб са Скерлићем, који је био против „песимистичке школе“, тражио друштвено ангажоване уметнике. Чувена је по песмама „Тамница“, „Нирвана“ и „Можда спава“, антиципира страхоте Великог рата… Последња песма је најизразитији пример српског симболизма, саткана је од сна и мелодије… Ноћ је за овог песника „халуцинантно бдење, а јава дана – мучно свитање.

РЕЧ ПИСЦА

Владислав Петковић Дис једна је од најтрагичнијих личности српске књижевности. Уплашена количином незадовољства и туге којом проговарају „Утопљене душе“, тадашња књижевна елита оспорила је његов поетски дар и одбацила га као песника. Дис је, пророчки, тим насловом предвидео своју смрт. Вредна поезија отргла се суду савременика и забораву, и метафизичким путевима допрла до будућих читалаца. Живот, судбина и дело овог великог писца разоткривају се и данас.

 

РЕЧ РЕДИТЕЉА

О утапању

Кошмар

Песник
Распертлан
Изврнут наопачке
Поглед му окренут ка унутра
А тамо
Меланхолија
Тешка смоласта туга
И смрт
Извесна
И свеприсутна

Песник добија задатке
Да охрабри
Да оснажи
Да орасположи
Да украси
Да промени
Да прехрани
А он изгубљен
У беспућима сопствене душе
Срце му стеже
Чемер

Песник на броду
Који тоне
Сања будан
Страшне снове сања
Несигуран
Да ли сања успомене
Ил’ се сећа страшних снова
Грозница га тресе
Ћути

Песник у загрљају
Смрти
Помирен
Најзад на своме
С оне стране страха
И несигурности

 

Време трајања:

Премијера: 06.03.2018.

Детаљи представе