NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 1 godina XLI YU ISSN 0036-5734
T E A T R O N : časopis za pozorišnu umetnost
Beograd, 2005. broj 130/131 godina XXX YU ISSN 0351-7500

Slavica VUČKOVIĆ
GODINE 1981-1985. IZMEĐU DOGME I DOSADE

 

Tek nekako stasalo, sa 25 do 30 (ranih osamdesetih), Pozorje je te godine preživelo sa neizbežnim traumama sazrevanja: stvoritelji su ga sve manje razumeli, a za život u koji ulazi - bilo je još ranjivo. Eh, te dvadesetpete, tridesete, a na to još i YU-osamdesete... kada su buka i bes istovremeno, na svim frontovima, proizvodili i trijumf i nemoć skoro usahle utopije o "socijalizmu sa ljudskim likom"! Kosmopolitizam otvorenih spoljnih granica, osećaj slobode koji su one pružale i žilava opstrukcija (postavljanja) unutrašnjih, na putu ka "samosvojnim", učinila je da Pozorje početkom osamdesetih bude jedan od nagoveštaja sledeće, tragične decenije.
U katalozima Pozorja, ranih osamdesetih, još je stajala slika Tita, pod čijim se pokroviteljstvom Festival ranije održavao. Uz njega, a u ime ideološke logistike, nad pozorišnom rečju i estetikom nadvijao se autoritet veterana u vrhuški - četvrt veka predsednika Glavnog odbora Sterijinog pozorja Josipa Vidmara. U areni, teatarsko društvena ...kratija sa, malo opakim, malo komičnim, apologetama na jednoj, te stvaraoci koji su smelo zahvatali u teme sa kojih se skidala dogma, na drugoj strani.
Bio je to period u kojem se, na opštem planu, zaklinjanje "da sa puta ne skrenemo" sve vidljivije napuštalo, u društvu, državi, ideologiji. Pozorišnom scenom je uveliko tutnjala politika i imao se osećaj da najzad pucaju stege koje su je donedavno traumatizovale. U srpskom pozorištu je, recimo, još bilo sveže sećanje na zabranu predstave pre nego što je publika uopšte dobila mogućnost da je vidi (Karamazovi Dušana Jovanovića u beogradskom Narodnom pozorištu, posle generalne probe)... To, uslovno zvano "političko pozorište", na Pozorju je već imalo osvojen teren, zahvaljujući u velikoj meri i selektorima (umetničkim direktorima) kao što su bili Georgij Paro (1972-1976) i Vladimir Stamenković (1977-1981). Sa tog stanovišta, na festivalu domaće drame nisu morala da se očekuju velika iznenađenja.
Novo doba je, međutim, donelo je i nove slobode. Događaji na Pozorju i oko njega, razne zakulisne igre, "ključevi", pritisci na pozorišta, selektore, žirije, bespogovorni autoriteti - kojih je, dakako, bilo i ranije - tih, ranih osamdesetih sve teže su, samim tim, mogli da se skrivaju. U godinama koje su sledile, zaoštravala se konfrontacija okoštale dogmatske struje i onih koji su osvajali prostore stvaralačke slobode. Uz zaglušujuću galamu i opredeljivanje za ovu ili onu stranu, u javnosti.
Iskusilo je to i Pozorje, koje je brižna politička birokratija, već zaglibljena u republičko pokrajinske sukobe i interese, i te kako nastojala da guši kad god joj se približavalo gubljenje kontrole nad pozorišnim poslovima. U prvoj polovini osamdesetih, novinske stupce u vezi s Pozorjem punili su "slučajevi" i polemike - zbog skrnavljenja nacionalnog klasika, "kulturnog terorizma", tretiranja staljinizma, Golubnjače, osnivanja nekakvih programskih odbora i "samoupravne kontrole" izbora ili odluka selektora, selekcionih komisija, potpisivanja društvenih dogovora, sukoba sa sarajevskim MESS...
Sve je počelo sa Slugama (Mestno gledališče ljubljansko), u koje je reditelj Dušan Jovanović interpolirao Cankarev tekst Kako sam postao socijalista (napisan četiri godine posle drame, a objavljen posmrtno), odlomke Katehizisa iz austrougarske škole i pesmice Mi gremo naprej, što je trebalo da prikaže decu kao objekte pedagoškog i ideološkog nasilja. "Jovanovićeve intervencije dopale bi se i samom Cankaru", komentarisao je, recimo, kritičar Dejan Penčić Poljanski. Ali, nisu se dopale Vidmaru, koji je imao potrebu da se "opravda pred slovenačkom javnošću". Po njemu, Sterijina nagrada ovoj predstavi pripala je "usled potpunog nepoznavanja dela Ivana Cankara... Neka neko proba da to uradi sa Šekspirom, Šilerom, ili Krležom, koji je još živ. To je grubo, bez ukusa i razloga..." zbog čega će "biti ogorčena Slovenija u celini". Iako ova predstava jeste stigla na Pozorje sa prtljagom "ogorčene Slovenije", predsednik jednoglasnog žirija (Dževad Karahasan, Boro Drašković, Andrej Inkret, Istref Begoli) Kosta Spaić, otpozdravio mu je: "Dobro je što možemo ovako da razgovaramo, pošto su to principijelna pitanja. To se već radi i sa Šilerom i sa Šekspirom, a siguran sam da će jednog dana i ceo Krležin ciklus o Glembajevima tako da se čita... Sećate li se, druže Vidmar, Fotezove adaptacije Dunda Maroja, koja je obišla svet? Osim fabule, tu nema ničeg zajedničkog sa Držićem, to nije Držićev jezik..."
Vidmarovo nezadovoljstvo u toku samog Pozorja, međutim, bilo je tek inicijalna kapisla onome što je usledilo. Od šaljivih tonova u festivalskom Biltenu ("To je Cankar, nova mera, krojač beše Jovanović Dušan, mnogo ga je stalo cugehera, a štof sitno kariran i - bušan"), do žestokih polemika širom Jugoslavije, koje su se protegle sve do jeseni, komentatori su širili teren i pozorišnu priču produbljivali sve dalje od prvobitne "principijelne" rasprave. "Prava smotra balkanskog folklora, ovaj put u šalvarama. Jedan stari pisac, koji, istina, nije ostao dužan, razvlačen je po intervjuima kao sir u lazanjama", komentarisao je, u dobroj meri držeći stranu Vidmaru, Veselko Tenžera u "Vjesniku", avgusta 1981! On je celu "halabuku" video kao "ilustraciju za nastavak razgovora o fatalnom tipu svake avangarde - o malograđaninu"... koga, za priliku, naziva Radikalnim konformistom! ("... Zgranuo sam se kad sam vidio koliko ljudi, koji ama baš pojma nemaju o kazalištu, razvlače u razgovoru Josipa Vidmara, uvjereni kako pri tome sudjeluju u pravom organizmu progresa. Čovjek se, opet, s druge strane, nije mogao osloboditi ironičnog smiješka videći tuce provjerenih karijerista kako se bore za neku radikalnu sliku svijeta, u kojem bi oni prvi postali žrtvama (...) Drama demokracije stoga je i drama teatra koji, nažalost, i dalje nastavlja padati na koljena pred frustriranim tiranima (...) Cankar, kao i svaki pisac, imade svoje granice i mi ga možemo čitati jedino unutar tih granica...")
Do tada je već sama priča o navodnom skrnavljenju Cankara bila u drugom planu. Sluge su pretočene u odličnu predstavu i argumenti čak i za osporavanje smelosti prema veličini nacionalne kulture su brzo bili iscrpljeni, te se dalja debata održavala na terenu koji više nije bio samo pozorišni. U intervjuu "Dugi", 15. avgusta 1981, Vidmar okrivljuje selektore (republičke, pokrajinske i glavnog) "što katkad nisu čvrsti u svojim estetskim sudovima" i nagoveštava: "Sada spremamo veliki preobražaj Sterijinog pozorja, da bi ono dobilo samoupravne temelje. Stvorićemo posebni korpus, takozvanu repertoarsku komisiju, koja će, uz selektora, imati veliki uticaj na program. Mislim da ćemo time mnogo poboljšati Igre, koje do sada nisu bile na najvećoj visini". A na pitanje "Kako to da na Sterijinom pozorju nije bilo samoupravljanja, kad ono u ovoj zemlji postoji već tri decenije?", odgovara: "Dakako, bilo ga je. Samo, nije bilo u sektoru odabiranja, jer smo to prepustili ljudima za koje smo verovali da će se odlučiti za najbolje stvari (...) Vrlo je teško govoriti o estetskom ponašanju, jer je današnje interesovanje ljudi za umetnost manje estetsko, nego što je ideološko..."
Valja podsetiti da su se, još u toku tog Pozorja, Sluge našle u korpusu "kulturnog terorizma", zajedno sa drugom predstavom koja je digla prašinu, ali je na kraju "izgutala" nagradu oficijelnog žirija (dobila je nagradu Okruglog stola kritike): Misa u a-molu Ljubiše Ristića i Mladinskog gledališča iz Ljubljane (prema Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša). Tom predstavom je, posle Slugu, na Pozorju prasnula druga (slovenačka) mina. Ojačana aklamacijom gledalaca nažuljanih neudobnim malim stolicama na kojima su se vrteli oko sopstvene ose i nezadovoljnih zbog sedam jezika koji se u predstavi govore, kao i nekih kritičara (pri tom je jedna sovjetska kritičarka podigla temperaturu zbog "cinične nepažljivosti" prema dokumentima i himni njene zemlje), eksplozija je dugo iskrila i dimila. U javnosti, "kritički" su se izjašnjavali o njoj i oni koji jedva da idu u pozorište, ali i razni kulturni ideolozi, jedva dočekali da se dokopaju plena. Meta se fokusirala na Jovanovića i Ristića, a ne tamo gde se unapred mistifikovalo i, eventualno, očekivalo: u vezi sa Jovanovićevim Karamazovima, koje je prikazao Kamerni teatar 55 iz Sarajeva (u režiji Zvoneta Šedlbauera), ne ni posle Grobnice za Borisa Davidoviča (u dramatizaciji Danila Kiša, a u režiji Ljubiše Georgievskog). Tada je u široku upotrebu ušla Vidmarova sintagma "kulturni teroristi"...
Ishod tog, "pluvijalnog" Pozorja - prvog u novoj zgradi SNP, u kojoj je, usled kišnog proleća, sa tavanica lilo kao iz kabla - jezgrovito je sadržan u naslovu jednog teksta Petra Marjanovića ("Politika", 6. jun 1981): "Ideološki rat protiv ideologije." Vidmar i ostale pristalice literarnog pozorišta naspram zagovornika totalnog! Bio je to, u suštini, okršaj koji je eskalirao do nastojanja da se, potonjih godina, Pozorje "samoupravno" upristoji (u stvari, optereti dodatnom političkom paskom). To je pogodovalo ne samo "autonomašima" koji su se zdušno dali na posao, nego svim republičko pokrajinskim ideokratijama, koje je u to vreme najviše zaokupljalo virenje preko komšijskog plota. Samom pozorištu, jugoslovenskom pozorištu je, pak, ojačalo prkos i otvorilo novi prostor sloboda, političkih, estetskih... ali i domena koji je prethodno dobru deceniju držan "na ledu" i koji je sada, otopljen, počeo nezadrživo da kulja: nacionalnog.
Sledeći selektor, Dalibor Foretić (Hrvatska), imenovan je 1982, pošto je Andrej Inkret (Slovenija), na koga je došao red, odbio "polovičnu i nadziranu ulogu, bez direktorske manžete". Glavni selektor je, naime, u međuvremenu, "samoupravnim intervencijama" lišen funkcije umetničkog direktora! Foretićev pozorišni itinerer po Jugoslaviji bio je te, 1982, obeležen larmom što u selekciju nije uvrstio Jovanovićeve Karamazove u režiji Ljubiše Ristića (KPGT). Navodno, izostavio je tu predstavu pošto je tekst bio na prethodnom Pozorju. Izostavio je i Šeligovu Svadbu (Kranj) u Jovanovićevoj režiji. Tako je Pozorje u paketu ostalo bez obojice "kulturnih terorista". A na sve češće pitanje o sudbini našeg pozorišta, Foretić je odgovarao: "Pozorište se može spasiti samo na jedan način - izbaciti loptu iz auta i vratiti je u igru. Treba da izbegnemo svaku mogućnost političkih konfrontacija koje su izvan teatra." I: "Za mene je prostor teatra, prostor između ideologije i života".
Politika kao sudbina obeležila je, do kraja godine, ne samo pozorišni kontekst: govorimo o slučaju Golubnjača. Krajem decembra, Atelje 212 povlači već prijavljen Kosančićev venac, u znak protesta zbog nasilnog skidanja Golubnjače sa repertoara Dramskog centra Srpskog narodnog pozorišta, a Ognjenka Milićević podnosi ostavku na vođenje Pozorja mladih. Dramaturg Borka Pavićević (Neko vreme u Salcburgu Jovana Ćirilova, Zenica) objavljuje da joj je, zbog zbivanja sa Golubnjačom, "dužnost da odustane od takmičenja za nagrade". Zeničko pozorište se, međutim, izgovara "materijalnim razlozima", a zatim ipak kandiduje predstavu...
Novi, tek izabrani direktor Igara Ištvan Nemet, izjavljuje: "Prioritetni zadatak je da dosledno i principijelno ostvarujemo novi Društveni dogovor o Sterijinom pozorju, kojim je ta institucija konstituisana na samoupravnim i delegatskim osnovama (...) upravo smo najširoj javnoj raspravi namenili Pravilnik o Jugoslovenskim pozorišnim igrama. Njime će se, ubuduće, regulisati svi odnosi na Pozorju, a biće sve manje nesporazuma...". A Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, i pored silnog posla oko javnog izjašnjavanja građana o Golubnjači, ipak nalazi vremena za javnu raspravu o uticaju Pozorja na pozorišni život u Pokrajini!
Selektor Ljubiša Georgijevski (1983), pod pravom baražnom vatrom od Makedonije do Slovenije, odlučuje da, umesto Golubnjače, "pozove" - praznu stolicu! Izabrao je sedam predstava, a doveo šest... Tako je Golubnjača u odsustvu obeležila festival koji je, inače, bio u znaku dva Hrvatska Fausta. Reditelj Slobodan Unkovski odbio je nagradu (režirao je Hrvatskog Fausta u JDP-u), pošto je nije dobio i njegov glumac Predrag Miki Manojlović. Bilo je i komentara poput: "To što se desilo Manojloviću, samo je nastavak Fausta"...
Tri i po meseca posle odluke o nagradama, na žiri (Kole Čašule, Branko Pleša, Semka Sokolović-Bertok, Tomislav Ketig, Sveta Jovanović) se obrušio i selektor Georgijevski! Putem "subjektivne ocene" retrospektivno se osvrnuo na "jedan amoralan i iracionalan potez", radi kojeg su sa završne sednice žirija izbačeni generalni sekretar, novi direktor i selektor Pozorja (protiv nagrade Manojloviću glasali su Čašule, Ketig i Pleša). Georgievski zahteva da se javnost obavesti o ovom pismu. Širokogrudo mu se udovoljava, štaviše, pismo će biti objavljeno i u festivalskom Biltenu! Šest meseci po završetku Igara, javnost saznaje da je ostavku na članstvo u žiriju Pleša dao - još 2. juna, pošto se našao na udaru Semke Sokolović-Bertok i Svete Jovanovića!
Nekako u to vreme, poklopio se i izbor novog predsednika Glavnog odbora. Ko će zameniti Vidmara? "Neće biti nimalo lako naći zamenu, ne zato što nema ljudi koji bi to što je Vidmar činio mogli isto tako uspešno raditi, nego zato što izbor novog čoveka pretpostavlja i izbor novog opredeljenja Pozorja. Ukoliko novi čovek na čelu Pozorja bude imao zadatak da oponaša Vidmara, taj srećnik ne može očekivati nikakvu bolju sudbinu od one koju imaju epigoni", izjavljuje Branislav Milošević. Uskoro se znao "srećnik": Kole Čašule, koji je vodio Pozorje sve do "razdruživanja" države.
Nije baš "oponašao" Vidmara, te se, već u oprvoj godini njegovog mandata dogodio - Krleža! Glembajeve, u zagrebačkom Dramskom kazalištu "Gavela", dosta radikalno, režirao je Petar Veček. To Pozorje 1984, sa selekcijom Dževada Karahasana, donekle se, iz političke, vratilo u pozorišnu priču. A na Festival se "vratio" i Dušan Jovanović, sa režijom Balkanskog špijuna u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Ali, Pozorje, kao ni jugoslovenski teatar uopšte, više nije bilo mesto hrabrosti i ozbiljnog etičkog preispitivanja. "... Selektorska podela na dve grupe (predstave postavangardnog manirizma i one iz faha političkog pozorišta) do kraja je simplifikovala sadašnji trenutak jugoslovenskog pozorišta. Polarizacija predstava po 'angažovanosti' je tendenciozno pojednostavljivanje, koje bi da u lepom vidi Političko, a Političkom da prikrpi isključivo Aktualno", komentarisala je dramaturg Lada Martinec.
Komentarišu ga i bivši selektori. Georgij Paro tvrdi da "publika gleda dosadan teatar": "Nema toga selektora koji može usmjeriti jugoslavenski teatar. Bili smo selektori u zanimljivim vremenima, kada su neke pojave u kulturi, društvu i politici imale odjeka i u teatru. Na nama je bilo da budemo mediji-prenosioci, da osjetimo i prepoznamo te trenutke i da ih prezentiramo. Smiješno je reći da sam ja doveo politički teatar na Pozorje: samo sam ga osjetio i predstavio. U Stamenkovićevo vrijeme došlo je do radikalnih estetskih promjena u oblikovanju kazališnog čina, u odnosu prema tekstu i u načinu izražavanja teatra..."
Smejao se i Foretić: "... Ali, Pozorje ne bi bilo Pozorje kada na njemu ne bi bilo i drugih komedija (osim Moj tata, socijalistički kulak i Balkanski špijun - SL. V.). One su se događale svaki dan u Biltenu, televizijskim kronikama, štampi, za okruglim stolovima. Komično je kada naš ugledni redatelj, republički selektor za Hrvatsku, javno izjavi da je naša kompletna kazališna kritika pogubna za teatar (...) Komično je kada proradi glumačka sujeta, pa optuži Okrugli sto da se dovoljno ne bavi glumcem (...) Komično je kada javno padne izjava da je za tim okruglim stolom sve izrežirano (...) Komično je kada jedan ovogodišnji laureat na televiziji kaže da je na ovom Pozorju sve dosadno i tužno, pa da stoga radije ide na ozbiljan posao: popiti jedan gemišt (...) Poslije dramatičnih godina, neki Pozorje zaista pokušavaju pretvoriti i cirkusku arenu...".
Treba napomenuti i da je, u to vreme, pozorišta i publiku širom zemlje već uveliko osvajao takozvani nacionalni repertoar. Pokušaji da se iz toga izvuku iole relevantne predstave, ili da se ožive traumatične političke teme (staljinizam je još intrigirao), nije dalo posebno atraktivan rezultat. Iz onoga što je imao na raspolaganju, ipak, selektor 1985. Fabijan Šovagović, nastojao je da, uslovno rečeno, 30. godišnjicu Igara obeleži neveselim delom jugoslovenske epopeje: Krleža (Sprovod u Terezienburgu), dva puta Brešan (Svečana večera u pogrebnom poduzeću i Nečastivi na filozofskom fakultetu), Šnajder (Confiteor), Pekić (Odbrana i poslednji dani), Mihić (Srećna nova 1949), Mihailović (Kad su cvetale tikve), Šeligo (Ana), Popović (Mrešćenje šarana). Samo koju godinu ranije, ovakav izbor teme ne bi digao na noge samo Pozorje i pozorište.
Ovaj put, međutim, koplja su bačena u trnje. "Umor je dominantan na ovom Pozorju. Trošimo ideje, a ne rađaju se nove... oponašajući stvarnost 48, predstave koje ovde gledamo uglavnom i same upadaju u tu stvarnost, pokoravaju joj se", izjavila je kritičarka Mani Gotovac. Na to je Šovagović, koji je obećao predstave "za oko i dušu", podsetio na vreme petnaestak godina ranije, kada su komadi koje sada gledamo nasilno skidani sa repertoara: "Ne otkazuju političari predstave, nego naš samostrah. Doći će do zasićenja ovom materijom, a još nije sve rečeno. Zato sam, na primer, pozvao Kad su cvetale tikve. Da se ne ratuje ćuteći. Više me zanimaju heroji nego žrtve."
Nije mu mnogo vredelo. Uokolo se već događao dovoljno uzbudljiv, bolje reći stresan teatar, na kojem je Pozorje kušalo izdržljivost "zajedničkog kulturnog prostora". A u čemu, ruku na srce, nije bilo i bez sopstvenog udela.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.