NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 1 godina XLI YU ISSN 0036-5734
T E A T R O N : časopis za pozorišnu umetnost
Beograd, 2005. broj 130/131 godina XXX YU ISSN 0351-7500

D. N.
DANILO BATA STOJKOVIĆ
MONAH SCENE, VLASNIK GLUME

 

Još na samom početku karijere, u vreme kada je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu - gde je proveo dve godine neposredno nakon završene Akademije, a potom, kao netalentovan, otpušten - igrao repertoar statiste sa zadatkom, na pitanje: šta je vaš cilj, odgovarao je - da budem prvi! Kasnije, kada je postao "čovek koji ima svog slikara, svog pisca, svoju kafanu", demantovao je - ali samo rečima - tu izjavu kao novinarsku izmišljotinu. Svojom neponovljivom scenskom pojavom, svojom vulkanskom energijom (Dušan Kovačević: "On je mašina koja sagoreva emocije i ceo racio artikuliše na plan velikih emocija. I nije čudo što u poslednjih desetak godina ljudi iz pozorišta izlaze skoro pregaženi energijom kojom on bije sa scene"), on je, doduše "preko trnja", dospeo među najsjajnije zvezde našeg glumišta, postao legenda, baš kao i oni kojima se u mladosti tiho divio, sazreo u unikat (Dušan Jovanović: "Kad glumac sazri u unikat, on postaje prvi i jedini primerak od vrste. Znači: on nema ni poređenja ni zamene. On je jedinstven, neponovljiv izvor dragocene kreacije. Kad njegova zvezda na zemlji izgori - na nebu će ostati strašna crna rupa - gluvo i pusto ostrvo ništavila") i postao "vlasnik glume" (Branimir Brstina), dakle - prvi! Dugo je, međutim, trajalo glumačko tavorenje Danila Bate Stojkovića, čak i po prelasku u Atelje 212, gde je, po sopstvenim rečima, primljen zato što je dugogodišnji prijatelj, njegov "čika", Mića Popović, založio svoj autoritet garantujući za mladog glumca. Odista, neverovatno je, čak blasfemično, da godinama niko u njemu nije prepoznao budućeg vladara scene, taj ogromni, isijavajući energetski naboj, tu čudesnu glumačku potenciju, tu harizmu, ono o čemu su kasnije kritičari pisali, zbog čega su se reditelji o njega otimali, kolege ga poštovale, publika mu se divila. Može biti da je u pravu Vladeta Janković kad tvrdi da Danilo Bata Stojković ne spada među stvaraoce za koje bi se moglo reći da su "rođeni sa srebrnom kašičicom u ustima" i da je Bata svoje glumačko plemstvo zadobio - na sablji! I to tek kad je savladao onaj mladalački grč odmah-i-sve preterane želje za perfekcionizmom i, po svemu sudeći veoma snažnu, fascinaciju pozorišnim veličinama pred kojima se, kako sam priznaje, osećao "kao u oklopu": "I misao mi teška, i ruka teška, i noga teška…"
Ako govorimo o beskrajima Bate Stojkovića (energija, glumačka potentnost, monaška posvećenost glumi), onda recimo i to da je bio i čovek beskrajne sujete. O toj sujeti se anegdote pričaju. Otuda i onaj "vlasnik glume", otuda i atribut - izazivač aplauza. Male glumce, kažu, nije trpeo, a prema velikima je bio - neimlosrdan!
Na sceni, na filmu, na televiziji, odigrao je bezbroj uloga, ali nikada nije izgovorio nijednu Šekspirovu repliku ("Nisam imao ni želju da ga igram. To ne znači da ja Šekspira nisam koristio u mnogim svojim ulogama… Pa, ja sam Lira koristio u mnogim ulogama, mnogo toga sam povukao od Lira, naravno u rezervoar, a ne u imitaciju"), što ne znači da nije igrao šekspirovske likove. Jer, šta je njegov (i Kovačevićev) Sava Odžačar, do - Otelo, lično?! A kad smo kod Dušana Kovačevića, njegov način razmišljanja i njegova rečenica će Bati Stojkoviću, po sopstvenom priznanju, ući u krv, a Sava Odžačar, Ilija Čvorović, Luka Laban, uz Milana Nedića Siniše Kovačevića, Strindbergovog Oca, Bulgakovljevog Savu Lukiča, Putnika Dragoslava Mihailovića, Fjodora Karamazova, Simeona Lupusa u Pekić-Mihizovoj Korešpodenciji, apsolutno ga preporučuju za onaj "susret u istoriji s velikanima" koji mu je svojevremeno, kada je postao deveti nosilac Dobričinog prstena (1994), predvidela njegova prijateljica i veoma česta partnerka na sceni i na filmu, Mira Banjac.
Za taj susret Bata Stojković nosi mnogo "zemaljskih" preporuka. Jednu od njih "potpisuje" i Dobrica Milutinović lično: "Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac", rekao mu je neke 1953, drugu, opet, Mira Stupica ("Vidim kako si lenj u startu, poslednji kreneš na probama a na cilj stigneš taman da nam svima, ispred nosa, zgrabiš lovorov venac. Vidim da su se u to tvoje dežmekasto telo naselili bogovi koji ti pomažu da nam radiš sve to što nam radiš. I šta sad mi tu možemo? Samo da te trpimo"), a jednu od najlepših i najtačnijih posveta ispisuje Branislav Lečić: "Evo, pred nama je najveća Servantesova greška: Don Kihot u Sanču Pansi. I dok ima u njemu kapi krvi (i nikotina), naletaće na vetrenjače vremena, na senke stvarnosti. Umiraće nekoliko puta ako treba, ostavljajući lokvu znoja iza sebe na sceni… Ima li taj radnik - sveštenik išta osim svog manastira - pozorišta i svoje monaške ćelije - glume. Mislim da mu je to sve. Tako malo, a tako mnogo… Pamtimo uloge, ali najviše pamtimo Batu… Glumac dvadeset četiri sata - to je Bata".

Danilo Bata Stojković dobio je četiri Sterijine nagrade:
1982. Simeon Njegovan Lupus, Korešpodencija Borislava Pekića, Atelje 212
1984. Ilija Čvorović, Balkanski špijun Dušana Kovačevića, Zvezdara teatar
1990. Luka Laban, Profesionalac Dušana Kovačevića, Zvezdara teatar
1992. Milan Nedić, Đeneral Milan Nedić Siniše Kovačevića, Zvezdara teatar

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.