NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 1 godina XLI YU ISSN 0036-5734
T E A T R O N : časopis za pozorišnu umetnost
Beograd, 2005. broj 130/131 godina XXX YU ISSN 0351-7500

Vasja PREDAN
JUBILARNE DOBRE ŽELJE

 Sterijino pozorje u Novom Sadu slavi - koliko god to u prvi mah zvuči konvencionalno - zaista častan jubilej: pedeset godina života i rada. Ima onih koji će se upitati: pa šta znači pet kratkih decenija vis-a-vis vekova svakojakih trajanja? Zaista, na prvi pogled, malo i kratko. Ali za pozorišna slavlja (festum) - a ona su ipak najznačajnija sadržajna suština i neosporiva vrednost Sterijinih igara - dovoljno dugo, uporno i lepo. Pošto sam s izuzetkom prvih Igara (1955) sve do 1989. Jugoslovenske pozorišne igre ne samo redovno pratio nego u izvesnom smislu kao izveštač, član ocenjivačkih komisija i glavnog odbora, selektor (1986, 1987) itd. i sukreirao ovu značajnu i meni iznimno dragu pozorišnu smotru, i pošto su protekle decenije ipak dovoljno relevantna vremenska distanca za presuđivanje Sterijinih igara kao specifičnog scenskog fenomena, dozvoljavam sebi bar nekoliko najkraćih spoznaja o tom fenomenu.
Najpre ili pre svega: u čemu se ogleda pomenuta specifika kada znamo da u Evropi, u istome vremenskom periodu, postoji (ili je postojalo) maltene bezbroj na prvi pogled relevantnijih, u svakom slučaju u svetu poznatijih pozorišnih festivala od Pozorja? Pomenut ću samo četiri: Pariz (Međunarodni festival Pozorišta nacija), Festival u Avignonu, Theatertreffen Berlin, Bitef. Naravno, nešto manje poznatih sličnih teatarskih manifestacija mogli bismo navesti mnogo. Sterijine igre su u kontekstu pomenutih brojnih festivala "izmislile" i popunile dotle nepoznatu i potpuno originalnu sadržajnu "nišu": festival domaće drame, pre svega nove ali i one iz dramske baštine. (Koliko mi je poznato, taj koncept je, po uzoru na Novi Sad, nekoliko godina kasnije realizovao i poljski grad Katowice). Bilo je, na početku, pogotovo iz Beograda, sijaset svakovrsnih napomena i prigovora, da je takav "domaćinski" koncept ipak samo lokalan i "lokalistički", što je, naravno, bio čisti apriorizam. Trebalo je samo dve, tri godine prakse i svi "domaćinski" prigovori vrlo brzo otišli su u zaborav. Čak više od toga: pošto su inicijatori i pioniri Pozorja - neka mi bude dozvoljeno od brojnih vizionarskih Sterijinih pozorištnika pomenuti samo Rašu Radujkova, Miloša Hadžića, Luku Dotlića, Miletu Radovanovića - igre vrlo brzo obogatili i stranim predstavama jugoslovenskih dramskih autora te pored trijenalnih izložbi scenografije i kostima, pozorišnih knjiga i publikacija, vrlo žive izdavačke delatnosti ("Scena", novi dramski tekstovi, Dramaturški spisi, Godišnjak jugoslovenskih pozorišta itd) - razvili i značajnu međunarodnu delatnost (vrlo dobro posećivani simpoziji poznatih domaćih i svetskih teatrologa, teoretičara, kritičara, istoričara i drugih pozorišnih delatnika). Sve to danas spada u široki korpus takozvane pozorišne baštine koja je poslednjih petnaestak godina, na žalost, sužena na prostor u kome nije bilo novih (ili bar ne svih) država iz nekadašnje jugoslovenske zajednice.
(Neka mi, s tim u vezi, bude dozvoljeno ponoviti davnu, malu reminiscencu: kada smo 1989. godine dr Andrej Inkret i autor ovih redaka, na početku tadašnjeg Pozorja, došli u kancelariju direktora Milete Radovanovića, Andrej je s izvesnom nezločestom ironijom nagovestio: "Imam utisak da smo poslednji put na Pozorju." Mileta je mirno i bez dužeg razmišljanja odgovorio: "Možda stvarno više neće biti jugoslovenskih igara, ali ćemo mi Pozorje prekvalifikovati u međunarodni pozorišni festival, pa ćemo vas zvati u goste." Tako se sada i dešava.)
Druga, nešto intimnija (i takođe, bar delimice, već definisana), spoznaja: meni, prastarome pozorijancu, bilo je, kada pokušavam bar za trenutak i po načelima takozvane transgresije oživeti prošlost, divno svake godine redovno, i iz godine u godinu, otvoreno i sve otvorenije prekoračivati granice moje nacionalne pozorišne sredine, mentaliteta i prakse; i bilo je, ništa manje divno, neprestano se družiti sa čarobnim ljudima, prijateljima, stvaraocima, kolegama, strancima, družiti se, opijati se uznemirujućim pozorišnim predstavama, strastveno razgovarati i polemisati s njima, pokušavati razumeti na prvi pogled čak nepremostiva i drugojačija shvatanja i poimanja svih mogućih tema i osećaja, od dramatike i tragike do smeha, od intime do politike. Možda ću biti nepravedan ako ću se setiti i navesti nekolicinu meni dragih imena (znajući da će mnoga biti bez zlih namera izostavljena, među njima i moji brojni slovenački drugovi): prof. Stanko Bajić, dr Slavko i dr Nikola Batušić, Petar Brečić, Kole Čašule, Jovan Ćirilov, Boro Drašković, Dimitrije Đurković, Eli Finci, Dalibor Foretić, Ljubiša Georgijevski, Mani Gotovac, Fadil Hadžić, Branko Hećimović, Jovan Hristić, Blagoja Ivanov, Gojko Janjušević, Sveta Jovanović, Dževad Karahasan, Dragan Klaić, Tvrtko Kulenović, Radoslav Lazić, Josip Lešić, Velimir Lukić, Vladimir Marenić, Ranko Marinković, Mateja Matevski, Dušan Matić, Ivan Mazov, Borislav Mihajlović Mihiz, Ognjenka Milićević, Mirjana Miočinović, Miroslav Mirković, Milenko Misailović, Vida Ognjenović, Ksenija Orešković, Feliks Pašić, Zorica Pašić, Borka Pavićević, Dejan Penčić Poljanski, Muharem Pervić, Boško Petrović, Dejan Poznanović, Bogdanka Poznanović, Miroslav Radonjić, Petar Selem, Slobodan Selenić, Meša Selimović, Voja Soldatović, Vladimir Stamenković, Milenko Šuvaković, Mira Trailović, Laszlo Végel, te pre svega uži poslenici Pozorja: pored već pomenutih Raše Radujkova, Miloša Hadžića, Luke Dotlić a i Milete Radovanovića bar još Luka Hajduković, te meni posebno drage dame Katarina Ćirić-Petrović i Aleksandra (Alka) Kolarić. Nažalost, mnogi od ovih čudesnih ljudi već su otišli na drugu stranu...
Bilo je predivno aktivno komunicirati sa svim tim uglednim, pametnim, temperamentnim, nadarenim pesnicima, piscima, kritičarima, teoretičarima, značajnim kulturnim poslenicima svih generacija, sa svih nekadašnjih jugoslovenskih meridijana te, među njima, posebno sa pozorjancima, bez kojih bi sva ta naša druženja bila u svim pogledima neuporedivo manje privlačna, manje ljudski osećajna i, takođe, manje vesela. Nažalost, sada već dugih petnaestak godina nemam relevantan uvid u sadašnje stanje duha na Sterijinim igrama. Meni, dugovečnome pozorijancu, ostaju zaista lepe i nezaboravne uspomene na sve što se u prvim decenijama dešavalo na Pozorju. Njemu i svim njegovim, meni tako dragim, u prvom redu novosadskim prijateljima, želim sve, sve najbolje i dugi, dugi vek trajanja ovoj značajnoj pozorišnoj smotri.
Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.