NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 1 godina XLI YU ISSN 0036-5734
T E A T R O N : časopis za pozorišnu umetnost
Beograd, 2005. broj 130/131 godina XXX YU ISSN 0351-7500

Anja SUŠA
SEĆANJA KOJA VREME JOŠ NIJE (SASVIM) PROGUTALO...

 

2000. godina
Parče noći na Sterijom pozorju. Neka vrsta presedana u odnosu na uobičajene selektorske kriterijume, zato što je predstava nastala mimo velikih pozorišnih institucija, u skromnom Dadovu, u to vreme pribežištu za mlade pozorišne početnike sa mnogo ideja, a kojima su vrata velikih kuća bila zatvorena. Ekipa predstave je praktično sama finansirala ovaj projekat uz minimalno učešće Dadova. Radili smo Parče, kao i mnoge ranije "torpedovske" predstave (cela ekipa ove predstave je ranije sarađivala u "Torpedu"), sa mnogo neizvesnosti, nekoliko puta čak prekidajući rad zbog nedostatka novca i raznih drugih prepreka na koje smo nailazili, od kojih je poslednja bila bombardovanje. Tadašnji selektor Pozorja, Svetislav Jovanov, mislio je da ta predstava o četvoro mladih ljudi u traganju za idenititetom i modelom međusobne komunikacije, po drami Đorđa Milosavljevića, zaslužuje da se nađe u glavnom programu festivala. Moram priznati da, gledajući sa današnje distance, sa iskustvom godina ali i nekih mojih potonjih pozorišnih projekata, nisam sasvim sigurna da joj je tu bilo mesto. Mislim da je Sveta prepoznao ogromnu pozitivnu energiju koja je zračila iz svih nas koji smo učestvovali u tom podvigu, da ga je ona nekako oborila s nogu i da je želeo da joj da podršku. Hvala mu na tome, jer spada u retke u našoj sredini koji su se odvažili da otvore prostor najvećeg državnog pozorišnog festivala za tako mlade i neiskusne umetnike kakvi smo mi tada bili, što, međutim, ima svojih prednosti i mana. Što se same predstave tiče, prema njoj danas imam otprilike onakav odnos kakav ljudi imaju kada čuju svoj davno snimljeni glas ili vide neku svoju adolescentsku fotografiju na kojoj su bili debeli i ružno obučeni, ali se nekako kroz izmaglicu prisećaju da su bili veoma srećni. Sve čega se sećam u vezi sa tim, nekako samo delimično pripada meni. Prošlo je već dosta vremena, mene su u pozorištu počele da interesuju neke druge stvari... kako to već biva. Par godina pre toga, Sterijino pozorje je bilo zainteresovano da dovede neku od predstava trupe "Torpedo" (mislim da je u pitanju bio Etno cirkus), ali nas tada to nije previše interesovalo, jer smo verovali da je naš pozorišni jezik drugačiji od onog koji se definisao kao zvanični. Za razliku od tipičnog "Torpeda", Parče noći je, mereno nekim tradicionalnim parametrima, ipak bila "klasična" repertoarska predstava, "šprehersko" pozorište, pa Svetin predlog, iako nas je šokirao, ipak nije zvučao nelogično i mi smo prihvatili njegov poziv. Što se tiče samog izvođenja na Sterijinom pozorju, to je za mene bio izrazito traumatičan doživljaj. Igrati tu našu malu, naivnu predstavu pred tolikim brojem ljudi, ličilo je na onu situaciju kada krišom pevate ispred ogledala sa četkom za kosu umesto mikrofona, a neko vam upadne u sobu. To sam, suprotno ideji pozorišta, doživela kao atak na moju intimu. To je, na neki način, bio i kraj pozorišnog detinjstva ili adolescencije i stvari su od te tačke počele da se događaju "odistinski". Ne pamtim mnogo detalja u vezi sa tom predstavom, jer je tih "pretpetooktobarskih" dana sve drugo bilo nekako bitnije, ali se vrlo jasno sećam ovacija publike kada je Ivan Jevtović na poklonu pročitao proglas "Otpora".

2003. godina
Peti oktobar je došao i prošao i o njegovim dometima je moguće naširoko raspredati, što mi ovom prilikom nije ni na kraj pameti. Promene u načinu institucionalnog mišljenja koje svakako spadaju u pozitivne tekovine društvenih promena u Srbiji postmiloševićevske ere, odrazile su se i na Sterijino pozorje koje se poslednjih godina otvorilo za neke nove ljude i koncepte. Postavljen je novi umetnički direktor festivala, koji je, ozbiljnim nastojanjem da utiče na lokalne (često samodovoljne) kriterijume, dovođenjem stranih predstava i gostiju, kao i insistiranjem na pratećim programima, dosta doprineo update-ovanju ovog festivala i njegovom novom pozicioniranju u širem, evropskom kontekstu. Na talasu ideje "dajmo šansu mladima" neko se valjda prisetio i mene, i pozvao me da budem član žirija.
Festival je mnogo obećavao, pošto su se u selekciji posle klaustrofobičnih i ksenofobičnih devedesetih našle i mnoge predstave iz inostranstva. I ponovo presedan. Te godine su sve glavne nagrade otišle pozorištu iz Kapošvara za odličnu predstavu po drami Porodične priče Biljane Srbljanović, a u režiji mladog mađarskog reditelja Gabora Rušnjaka. Iako je to bila vrlo objektivna odluka (ako išta u umetnosti može da se nazove objektivnim), oko koje se žiri vrlo brzo usaglasio, iako je većina gledalaca takođe smatrala da su nagrade pravično podeljene, pojavile su se razne "teorije zavere" koje su dovodile u pitanje objektivnost žirija. Ne sećam se šta su tačno bili argumenti onih koji su bili protiv odluka žirija, ali se sećam da je bilo mnogo novinskih napisa tim povodom. Iako onda nismo suviše razmišljali o posledicama svojih odluka, ispalo je da smo izazvali malu revoluciju koja je na neki način provocirala postojeći sistem vrednosti i predstavljala živi dokaz teze da je kultura polje konflikta.
U vezi sa ovim Pozorjem, pamtim i bezbrojne vožnje između Beograda i Novog Sada. Pošto sam tih dana radila čak dve predstave u Beogradu, bila sam prinuđena da svakodnevno putujem. Festival mi je izašao u susret tako što mi je organizovao prevoz. Jednog od poslednjih dana Festivala, bila sam već toliko umorna da sam zaspala čim sam sela u automobil i uspela da prespavam stravičnu oluju sa gradom veličine oraha, i da se probudim tek pred Novim Sadom naočigled zapanjenog vozača koji je mislio da sam se onesvestila. Jednom se umalo dogodilo da zakasnim na predstavu Govornica Jugoslovenskog dramskog pozorišta zbog toga što je automobil koji me je tog dana prevozio bio star i nije smeo da ide brzo, a vozač se usput i zagubio, pa je kratko putovanje od Beograda do Novog Sada trajalo cela tri sata. Predostrožnosti radi, javila sam organizatorima da se može desiti da zakasnim, što, na sreću, nije bio slučaj, ali su oni već obavestili pozorište da odloži početak predstave. Uspela sam da stignem na vreme i da čak među prvima uđem u salu. Tu sam sedela još petnaestak minuta, a predstava i dalje nije počinjala. Kada je publika već počela da se meškolji i raspituje šta je uzrok kašnjenja, neko je proturio informaciju da je to zbog člana žirija koji kasni. Ta informacija je do sutrašnjeg dana toliko metastazirala da je bilo apsolutno nemoguće opovrgnuti je, pa sam prestala i da pokušavam. Ovo je možda dobra prilika da objasnim šta se, u stvari, desilo.

2004. godina
Moje prisustvo na Sterijinom pozorju dobija još jednu dimenziju. Na predlog Ivana Medenice počinjem da vodim razgovore sa umetnicima o predstavama iz glavnog programa, tzv. Okrugle stolove kritike. Potpuno drugačiji pogled na festival. Od svih mojih aktivnosti na Pozorju, ova definitivno najviše iscrpljuje. Svake večeri posle predstave bar dva sata pripremam pitanja za sutrašnji Okrugli sto. Uvek polazim od onoga što (ne) bih volela da pitaju mene na nekom od razgovora tog tipa. Trudim se da izbegavam opšta mesta i glupa pitanja koja su u tradiciji domaćih festivalskih okruglih stolova. Trudim se da sprovedem fenomenološki pristup, da sa umetnicima pričam o idejama, da razgovori, ako je to moguće, imaju filozofsku vertikalu, da ne liče na "čestitke i pozdrave". Razgovori su gotovo uvek inspirativniji kada pred sobom imam inostrane goste koji vrlo detaljno elaboriraju svoje koncepte i način razmišljanja. Kod nas iz nekog razloga još postoji predrasuda da je "ispod časti" objašnjavati bilo šta u vezi sa predstavom, što mi povremeno otežava zadatak. Ovo pozorje ću pamtiti još i po kiši koja je, čini mi se, neprekidno lila sedam dana, po bezbrojnim ljušturama buba koje su izmilele ispod raskopanog asfalta u centru Novog Sada, ali najviše po predstavi Amerika Gorki Teatra iz Berlina.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.