NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2005. broj 1 godina XLI YU ISSN 0036-5734
T E A T R O N : časopis za pozorišnu umetnost
Beograd, 2005. broj 130/131 godina XXX YU ISSN 0351-7500

Nikita MILIVOJEVIĆ
SEĆANJE NA PRVU LJUBAV

 

Mislim da i danas negde imam sačuvan program i plakat sa Pozorja mladih krajem osamdesetih (prošlog veka !?)... Upravo tamo su moju predstavu Hamlet-mašina videli i preporučili "mladog reditelja'' da uradi nešto za treću scenu JDP-a, tzv. "Salon". Dakle, mogao bih reći da je Pozorje mladih bilo nekakva prekretnica za mene, početak "profesionalne karijere''. Sledeće godine mogao sam na ulazu u JDP, na planu proba za novu sezonu, pored imena Dejana Mijača i Slobodana Unkovskog da pročitam:
Žak ili pokornost, scena - "Salon", a malo dalje i svoje ime. Uspeh Žaka mi je doneo novu režiju u JDP-u, a kao nagradu i scenu "Bojan Stupica".
Verujem da nisam jedini koji je prvu šansu dobio na Pozorju mladih. Ono je za nas studente značilo mnogo toga: neke prve profesionalne korake, uslove koji su prevazilazili ispitni okvir, publiku... Srećna okolnost je svakako bilo to da je u Novom Sadu već sve bilo u znaku pozorišta, onog velikog, Sterijinog, i postojala je nekakva šansa da se u kasnim večernjim satima (uglavnom oko ponoći ), posle predstave u zvaničnom programu, pojavi neko i na vašoj predstavi. Meni se izgleda posrećilo da sam imao prave gledaoce. U svakom slučaju, osećali smo se kao deo celine, deo porodice, pozorište je pripadalo i nama! Sećam se da sam u predstavi izmenio odnos publike i scene... publika je naime bila na pozornici, a mi smo većinu scena igrali u gledalištu... (u to vreme to je bilo dosta novo rešnje, bar ja ga do tada nisam video u pozorištu), i verujem da je upravo to poigravanje prostorom bilo preporuka da probam da nekako oživim i prostor "Salona". Kasnije, kada sam prvi put došao da vidim "Salon", pamtim da sam istoga časa osetio šta treba da uradim sa tom velikom pravougaonom učionicom, koji komad treba da radim. Mislim da od tada verujem svom instinktu, uvek pokušavam da prepoznam šta mi govori u prvom susretu sa prostorom (glumcima, saradanicima)... a izbor prostora, u stvari uvlačenje gledaoca u predstavu kroz prostor, i dalje mi je ostala posebna strast. Igranje u podrumu, ispod scene, na brdu, tvrđavi, jezeru, u hangaru, rudniku, srušenom pozorištu... Ponekad mi je prostor otkrivao najdublju ideju predstave.
Sećanje na Pozorje mladih danas mi pomalo liči sećanju na prve ljubavi... Znači, sa svim vrlinama i manama takvih emocija. Pre nekoliko godina hteo sam svoje studente da vodim na susrete Akademija u Novom Sadu. Mislio sam da je to ono što sam pamtio kao Pozorje mladih, i da sada mogu nešto slično, neku prvu šansu da im ponudim, ali sam brzo shvatio da ni to, nažalost, kao i toliko drugih stvari uostalom, više nije isto. Dok sam pisao ovaj tekst morao sam da se raspitam da li Pozorje mladih još uopšte postoji! Siguran sam da bi trebalo, jer ti susreti, prezentacije raznih metoda, sistema, radionica... promovisanje novih glumaca, reditelja (i svoju glavnu glumicu Varju Đukić, video sam i zapamtio upravo na Pozorju mladih)... ne samo da imaju opravdanje, već su, na neki način, i naša obaveza.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2005.