S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 1 godina XL januar-mart YU ISSN 0036-5734

g o d i š n j i c e
Žužana FRANJO
TRIDESET GODINA IMAMO NOVOSADSKO POZORIŠTE

 

Ja sam gledalac koji i nakon trideset godina, kad ode u pozorište, očekuje čudo. Još uvek je pozorište za mene najvažnije u životu. Od svih umetnosti, još uvek najviše volim pozorište. Izabrala sam ga i kao životni poziv. Praćenje pozorišnih zbivanja nije samo jedna od oblasti interesovanja, jedna od pasija, već zanimanje.
Jedina oblast koju i dalje obožavam, istražujem, analiziram, objašnjavam, kritikujem, afirmišem i branim. Zato je za mene svaka premijera praznik, bila ona dobra ili loša. I onda kad razdragana sedim u gledalištu, i onda kad se mrštim i nerviram. Još verujem u čudo, verujem da se u pozorištu dešava nešto što je važno, verujem u mogućnost ostvarenja scenskog trenutka, koji sam u proteklih trideset godina toliko puta doživela u sali Novosadskog pozorišta.
Verujem da je bilo potrebno otvoriti Novosadsko pozorište. Verujem u potrebu da,  pored Narodnog pozorišta u Subotici, postoji još jedno, drugačijeg stila, drugačije fizionomije. Drugim rečima, pozorište koje eksperimentiše. I to baš tu, u Novom Sadu, dalje od područja gde je mađarski živalj u većini. Ovde, gde se obrazuju humana i tehnička inteligencija. Baš ovde, gde je nekada bio državni festival pozorišta, gde su se okupljali pozorišni znalci iz celoga sveta. Zbog svega toga trebalo je u Novom Sadu osnovati pozorište koje govori na mađarskom, a koristi moderan scenski jezik, pri tom otvoreno za nove umetničke impulse. Zato je ovo pozorište bilo primamljivo i najtraženijim, najcenjenijim a istovremeno i najizbirljivijim rediteljima. U Novosadskom pozorištu rediteljske vizije realizovali su Radoslav Dorić, Ljubomir Draškić, Ljubiša Georgijevski, Željko Orešković, Đerđ Harag (Harag György), Gabor Sekelj (Székely Gábor),  Laslo Babarci (Babarczi László), Gabor Tompa (Tompa Gábor),  Peter Temeri (Tömöri Péter),  Imre Čisar (Csiszár Imre), Tibor Vajda (Vajda Tibor), Robert Bambah (Bambach Róbert), Ljuboslav Majera, Karolj Viček (Vicsek Károly), Ištvan Sabo (Szabó István), Laslo Pataki (Pataki László), Mihalj Virag (Virág Mihály), Atila Vidnjanski (Vidnyánszki Attila)... I mogla bih tako ređati imena iz Novog Sada, Subotice, Beograda, Skoplja, do Budimpešte, Užgoroda, Tirgu Mureša...
A Novosadsko pozorište nastupalo je od Malog Iđoša do Kaira i Tunisa, od Čepeovih dana do Evropskog pozorišnog festivala u Beču. Na listi su, naravno, Sarajevo, Maribor, Ljubljana, Beograd, Osijek, Subotica...
Novosadsko pozorište oduvek je imalo svoju fizionomiju, iako su to neki želeli da negiraju samo zato što nisu umeli da je definišu. Ovo pozorište je protekle tri decenije imalo precizno definisan profil, bez obzira na to koliko se dramaturški luk širio. Fizionomiju su određivali aktuelno iščitavanje teksta i način scenske realizacije. Predstave su govorile o nama, na specifičan način  tumačen je sadržaj, jasno definisanim pogledom na svet određivan je način scenske izvedbe. Kazivanje životne filozofije i svetonazora stavljeno je ispred istorijskog konteksta.
U svim predstavama pričana je priča o onima koji čudo očekuju i o onima koji ta čuda stvaraju. Zato ja i dan-danas iščekujem čudo i zato verujem da se ono može dogoditi.
Još se nadam  da ću u pozorištu sresti  neke drage ljude, umetnike, glumce, reditelje, koji žive samo u mom sećanju i legendarnog direktora-osnivača Ištvana Nemeta, i da ću ponovo osetiti nekadašnju pozorišnu atmosferu. I da ću se opet videti s onim gledaocima čije mišljenje cenim.
Bilo je u ovom pozorištu znamenitih predstava, odlično režiranih, s izvanrednim glumcima, a bilo je i veoma loših. Bilo je i ovakvih i onakvih, što je normalno jer u instituciji kao što je pozorište, gde se ostvaruje simbioza smeha i plača, nije neobično da i predstave budu u svakom pogledu dijametralno suprotne. Sreća je što Novosadsko pozorište u anale ulazi zahvaljujući izvanrednim predstavama i što ga i danas po njima pamte.
Imamo tu sreću da mnogi pamte pozorišna čuda koja su doživljavali tokom svih godina koliko postoji Novosadsko pozorište. A ono nas i dalje očekuje.

S mađarskog preveo Tibor VAJDA

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >