S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 1 godina XL januar-mart YU ISSN 0036-5734


v e s t i

 

Dopadljivo eksplozivan koktel
O prijemu Profesionalca Dušana Kovačevića u Švajcarskoj i Francuskoj

Francuska publika koja je do sada poznavala Dušana Kovačevića, filmskog reditelja i Kusturičinog scenaristu, najzad je ovog autora otkrila i u pozorištu i to zahvaljujući predstavi PROFESIONALAC u režiji Lorans Kalam, francusko-švajcarskoj produkciji, predstavljenoj u pariskom Théâtre de la Ville od 14. do 31. januara.
U pitanju je veoma dobra predstava, ne zato što je nastala po komadu priznatog autora ili zato što se pomenuti tekst igra u više od 35 zemalja već pre svega zato što ovaj komad pokazuje neverovatnu aktuelnost u odnosu na recentni politički trenutak u Srbiji – poslednje izbore na kojima je u prve redove opet izbila nacionalistička radikalna partija.
Pitanje koje o političkim promenama i njihovom uticaju na živote ljudi, u trenutku kada novi moćnici recikliraju stare navike totalitarističkih metoda, kao i o srpskom problemu, postavlja PROFESIONALAC, danas je više nego ikad goruće.
Promene, zar one nisu prečesto samo promena uloga žrtava i nasilnika, zar i jedni i drugi ne bivaju izgubljeni u toj igri moći? Šta znači politički angažman starog disidenta koji se nađe u centru moći? Koje granice slobode on postavlja?
Radnja komada smeštena je u Beograd istorijske 1990. To je vreme pada Berlinskog zida, a njegovim rušenjem urušio se i komunistički sistem ruske provenijencije koji je vladao u posttitoističkoj Jugoslaviji. Njome je potom zavladao nacionalizam i ksenofobija, a stari demoni totalitarizma, koji su uvek bili gladni vlasti, doveli su do ekspolozije u vidu rata. Sukob dva aktera PROFESIONALCA, Teje i Luke, najavljuje predvečerje nesreće, a oni kao njene preteče, svakako ne ostavlju iluzije o tranziciji koja vodi u demokratiju.
PROFESIONALAC, nastao u Beogradu 1990, iako govori o prošlosti, istovremeno je surovo aktuelan i on je ujedno poslednji pokušaj upozorenja uoči katastrofe.
Iako su ratovi na području bivše Jugoslavije razbuktali strasti na Istoku, izazvali reakcije i političke angažmane, danas, kada je oružje odloženo, posao se čini gotovim.
A da li je zaista tako? Čini se da su očekivani i željeni demokratija i red i dalje samo želja, a za zapadnog gledaoca, koji sve to gleda s distance i koji je obeshrabren onim što je status kvo, pa i pokušajima uspostavljanja internacionalne pravde, događaji koje prati PROFESIONALAC već uveliko pripadaju prošlosti.
Postavljajući ovaj komad u jesen 2003. u Švajcarskoj i u januaru ove godine u Parizu, Lorans Kalam je vodila računa o ovoj vremenskoj i prostornoj distanci, uvodeći je kao element predstave. Ta dimenzija svakako je obogatila njenu režiju. Događaji iz prošlosti, rekonstruisani u tom dvostrukom sagledavanju, počevši od Tejinih uspomena, doživljaja, gestova, stvari koje mu pripadaju, njegovih razgovora koje je sakupio Luka i transkripta knjiga, u sukobu dva junaka čine jedno unakrsno sećanje koje će Teja prepisati u prvo lice u formi pozorišnog komada TUŽNA KOMEDIJA PO LUKI.
Lorans Kalam zapaža razliku između 1990, kada je nastao PROFESIONALAC, i današnjeg vremena, i zapisuje to u prostoru koji odmah najavljuje kao pozorišni, kao prostor pamćenja. To opredeljenje vidi se odmah i u izboru dekora: u jednoj sceni vidi se pozorište koje nastaje na daskama – vide se tehničari koji rade, pripremaju scenu za predstavu, postavljaju delove dekora – od ”administrativnog” izgleda koji ima konture epohe, do fotelja, stolica, kutija punih rukopisa, stalka za telefon, ormarića s flašom alkohola i čaša.
U trenutku kada radnja praktično počinje, u samom vrhu scene primećujemo slikarsko platno koje se uzdiže da bi otkrilo triptih – fresku slave komunističkog režima – i koje će nam se ponovo ukazati na kraju predstave, kada padne i kada se njegovo nevidljivo prisustvo na nas spusti kao avet.
Ova distanca, koju je zadala Lorans Kalam, daleko je od želje da nas umiri. Ona je dvosmislena, podgreva je igra vremenskih interferenci: priča u prezentu, uspomene, slike prošlosti… Sve to, stalno se unosi u lice Teji i Luki. Istovremeno, primećujemo i taj birokratski nivo, tu sivkastu boju, s mnogo potpuno istih vrata, koja se na momente pojavljuju kao fantomi prošlosti i sadašnjosti… Vidimo ruke i noge činovnika koji slave i pevaju.
U potpunom saglasju s tekstom, artikulišući režiju u odnosu realnosti i samog dela, igrajući se kontrastima – realistične i fantazmagorične scene, komično i sasvim ozbiljno, naracija u prezentu, glumac koji se obraća publici, glas iz ofa i dijaloške scene – Lorans Kalam nam tumači ovo delo.
Treba naglasiti i u kojoj meri glumački kvartet (Kristijan Gregori, An Lor Luzioni, Patrik Mami i Žak Mišel) s dubokom istinitošću i senzibilitetom, bez zapadanja u patetiku ili naturalizam, bez ijednog pogrešnog koraka, doprinose da predstava bude uspešna.
Švajcarska publika je veoma toplo primila PROFESIONALCA. U malom Théâtre le Poche u Ženevi, blizina scene i gledališta davala je puniji ton i igri i onom što se čulo na sceni.
Za srpsku zajednicu u Švajcarskoj, koja je znatna, PROFESIONALAC je kultni komad. Mnogi su ga videli još u vreme kada je prvi put postavljen u Beogradu, a njegova aktuelna verzija zanimljiva je utoliko što ga sada gledaju iz perspektive postmiloševićevske ere i to mu daje novu oštrinu i ujedno aktualizuje svu relativnost poslednjih velikih političkih promena, dajući tako komadu sasvim univerzalnu dimenziju.
Između Švajcarske i Francuske postoji razlika u političkoj kulturi, naročito u pogledu na komunizam i zato je u Švajcarskoj, gde je antikomunizam prilično jak, politički aspekt ove drame imao bolji odjek kod publike nego u Francuskoj, gde je komunistička partija istorijski drugačije pozicionirana.
Ženevski dnevnik „24 časa” ističe „istovremeno duhovit i bolni” pogrešan aspekt promena i duboku humanost koju pisac pokazuje prema liku Luke – s prefinjenim osećajem odigrao ga je Žak Mišel – „pripadniku onog dela naroda koji je ponižen i nasamaren, koga svi režimi tretiraju kao psa”.
List istovremeno hvali režiju Lorans Kalam „koja je izvukla suštinu, izvrsno vodila glumce i osmislila upečatljivu scenografiju”.
List „24 week-end” takođe naglašava politički sadržaj PROFESIONALCA, „slom komunističkog sistema koji je na svetlost dana izveo nadrealne likove koji su uništili živote miliona ljudi. (…) Srpski dramatičar Dušan Kovačević podseća na apsurdnost prosedea izvesnih doktrina bivše Jugoslavije”.
„Komad – piše Korin Žakijeri – konstantno je na putu između drame i tona koji provocira suze, nikad ne izazivajući očaj u gledalištu, dok je humor pravi dragulj ovog teksta. Pisac pokazuje veliko umeće stečeno tokom najcrnjih godina.”
Takođe ženevski „Le temps” ne prestaje da hvali „poetičnu režiju Lorans Kalam” najavljujući da dolazi njena era u pozorištu: „Pokazujući nam junake koji se bore u toj no man’s land ideologiji kao žrtve nedavnih privida koji, opet, liče na današnje, komad vuče isti entuzijastički pristup. Panika, egzistencijalna i komična, kao kod Kafke.”
Podnaslov PROFESIONALCA – TUŽNA KOMEDIJA – za Tijerija Mertenaa iz ženevskog „La Tribune”, ima nešto od čehovljevske tragične komedije. „Komad je glumcima ponudio mogućnost višeznačne igre, a snaga režije vidi se i u načinu na koji predstava oscilira između drame i farse, kako drži ravnotežu između komedije i tragedije. To polazi za rukom samo onima koji imaju istančan osećaj za ove finese.”
„Namera Dušana Kovačevića je, pre svega, da napravi portrete dve žrtve jugoslovenskog komunističkog režima – u vreme Tita i posle njega – portret dva života uništena perverznošću jednog sistema i onoga što je nakon njegovog pada došlo.
Ali ovo strasno poređenje (…) podrazumeva i jedan drugi ogroman ulog: preispitivanje prošlosti i zaboravljenog identiteta, beleži „L’Hebdo”, za čijeg kritičara je ova predstava spoj „minucioznog scenografskog rada s izvrsnom glumačkom igrom”.
I francuska štampa jednoglasna je u oceni kvaliteta komada i režije. Ani Koperman u „Les Echos” piše: „Dušan Kovačević, izuzetni pozorišni fenomen u Srbiji (…),  onako kako se to u Francuskoj ne ume, povezuje drskost i humor, s jedne strane, i maštu i ozbiljnost,  s druge, u dopadljivo eksplozivan koktel. Ova predstava je rasla u skladu s tonom komada. U dekoru koji se gradi, i na kraju ruši pred našim očima, ne ostaje ništa do ruševina, ruševina izgubljenih iluzija, ali s maštovito baroknim rupama u Kusturičinom stilu.”

Irene SADOWSKA GUILLON.... (S francuskog prevela Snežana MILETIĆ)

L'Espace d'un instant

U izdanju pariske kuće L'Espace d'un instant pojavila se ovih dana, u prevodu na francuski, drama Dušana Jovanovića OSLOBOĐENJE SKOPLJA, napisana 1977, s posvetom «prijatelju Ljubiši Ristiću koji je toliko učinio za teatar» i koji je taj komad, nakon mnogih opstrukcija tadašnjeg političkog establišmenta, iritiranog Jovanovićevim nekonvencionalnim odnosom spram okupacije tokom Drugog svetskog rata, postavio 1978. u zagrebačkom Omladinskom kulturnom centru Lapidarijum. Predstava, u produkciji KPGT – shodno načelima tog pozorišnog pokreta, igrana je na srpskohrvatskom, romskom, jidišu i bugarskom – uprkos negativnim stavovima nekih tada vrlo moćnih ljudi, trijumfuje na Sterijinom pozorju, zatim i na Bitefu, a potom odlazi na svetsku turneju: otvara Internacionalni pozorišni festival u Sidneju, gde dobija sjajne kritike i osvaja nagrade, a potom sledi gostovanje u gradovima SAD – Denveru, Čikagu, Los Anđelesu, Njujorku, gde osvaja nagradu Olbi. Nešto kasnije, predstava će biti prikazana u Moskvi i u Londonu.
«Oni koji su videli tu predstavu, ne mogu tek tako da je zaborave, piše u predgovoru francuskog izdanja Dragan Klaić, koji je OSLOBOĐENJE SKOPLJA vrlo aktivno pratio na pomenutoj svetskoj turneji. U mnogim zemljama sretao sam oduševljene ljude koji su se upinjali da mi opišu jugoslovensku predstavu koju su nekad videli i čiji naslov nisu mogli da upamte, ali koju sam ja identifikovao, bez muke, kao OSLOBOĐENJE SKOPLJA».
Dramu su sa slovenačkog na francuski preveli autor i Mirej Roben, koja je pre dve godine prevela, za istog izdavača, i dramu Slobodana Šnajdera ZMIJIN SVLAK.
Inače, kuća L'Espace d'un instant, koja već nekoliko godina izdaje prevode dramskih tekstova autora s područja Balkana (pre dve godine objavljen je i ERIGON Jordana Plevneša, takođe nagrađen svojevremeno na Sterijinom pozorju), najavljuje uskoro i izlazak iz štampe prevoda drame Igora Bojovića: DIVČE, takođe u prevodu Mirej Roben. Dominik Dolmije, umetnički direktor ove male pariske izdavačke kuće, kaže da je veoma zadovoljan interesovanjem koje čitaoci/kupci i francuska javnost pokazuju za najnovije izdanje te kuće: OSLOBOĐENJE SKOPLJA.
Upravo ovih dana, takođe u izdanju L'Espace d'un instant, iz štampe je izašla i drama Dejana Dukovskog: MAMU MU ... KO JE PRVI POČEO, koju je s makedonskog na francuski jezik prevela Harita Wybrands.

Simpozijum

Na pariskom univerzitetu Sorbona IV, na katedri za bosanske, hrvatske i srpske studije koju vode profesori Pol-Luj Toma i Sava Anđelković, 14. i 15. novembra održan je međunarodni simpozijum o temi: Savremeni teatar u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori, na kojem su učestvovali teatrolozi, reditelji i pozorišni kritičari sa bivših jugoslovenskih prostora, iz Sjedinjenih Država i Francuske.
Namera organizatora da se tokom ovog skupa sklopi neka vrsta mozaika o sličnostima i razlikama u savremenoj dramskoj književnosti u zemljama koje su nekad činile jedinstven državni i kulturni prostor, ostvarena je kako na zadovoljstvo organizatora, tako i svih učesnika, koji su ovaj skup doživeli ne samo kao mesto razmene informacija već i kao priliku za ponovno uspostavljanje ili nastavak, tokom prethodnih desetak godina pokidanih, veza.
 Svi radovi izloženi na ovom simpozijumu biće objavljeni u zbornicima koje će prirediti dr Sava Anđelković, na srpskom/hrvatskom/bosanskom jeziku (izdavač: Sterijino pozorje) i na francuskom/engleskom jeziku (izdavač: Sorbona IV).
Učesnici Simpozijuma došli su iz Vašingtona (Naum Panovski), Sarajeva (Marko Kovačević, Muhamed Dželilović, Ljubica Ostojić), Mostara (Tanja Miletić Oručević), Zagreba (Boris Senker, Nataša Govedić, Sanja Nikčević), Podgorice (Radmila Vojvodić), Beograda (Ksenija Radulović, Boško Milin), Novog Sada (Darinka Nikolić), a učesnici iz grada domaćina su bili: Pol-Luj Toma, Sava Anđelković, Miloš Lazin i Iren Sadovska Gijon.
Tokom Simpozijuma, čitanjem dramskih tekstova Dževada Karahasana (MUKE SV. KATARINE), Slobodana Šnajdera (ZMIJIN SVLAK), Biljane Srbljanović (PORODIČNE PRIČE) i Ljubomira Đurkovića (OTPAD), kao i predstavom STILSKE VEŽBE: KAD BI OVO BILA PREDSTAVA, po delima Rajmona Kenoa i Almira Imširevića, predstavljen je i poseban vid rada sa studentima dr Save Anđelkovića, inače lektora na Katedri za bosanske, hrvatske i srpske studije na Sorboni IV.

Milena

«Kada izgovorite ime – Milena (prezime ne morate pominjati) svi znaju da je reč o našoj velikoj glumici, primadoni jugoslovenskog – srpskog filma i pozorišta. Svojim dugogodišnjim radom i sjajnim ulogama, Milena se izborila da je dovoljno reći samo ime, kao kad se kaže Milivoje, Zoran, Bata... ili u književnosti Ivo, Meša, Miloš, Laza...», rekao je Dušan Kovačević na svečanom uručenju nagrade Žanka Stokić Mileni Dravić, u beogradskom Narodnom pozorištu, 8. februara.

Mira

Mira Banjac dobila je, na ovogodišnjem Festivalu komedije u Jagodini, nagradu Zlatni ćuran za životno delo.
«Kad zaokružiš rad i neki svoj vek, te nagrade su i naznaka da si nešto već – zaokružio», izjavila je Mira Banjac koja već ima dva («obična») «Ćurana» i već jednu nagradu za životno delo – Dobričin prsten.

Olga

Ovogodišnja nagrada Miloš Žutić pripala je glumici Olgi Odanović za ulogu Milice Gerasimović, koloraturnog soprana u predstavi GOVORNICA Jagoša Markovića i Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Avinjon

Posle prošlogodišnjeg otkazivanja Avinjonskog festivala, jedinog otkako ga je, 1947. osnovao Žan Vilar, i odlaska direktora Bernara Fevr D'Arsijea, nova uprava na čijem su čelu Ortanz Aršambo i Vensan Bodrije najavljuje promenu u odnosima umetnici – javnost, ali i vrlo ambiciozan festivalski program za koji je obezbeđen budžet od 9,6 miliona evra! Prema ranije donetoj odluci, a u svrhu oživljavanja festivalske forme, ovoga leta će, kako to Francuzi kažu «pridruženog umetnika», biti nemački reditelj i upravnik Šaubine u Berlinu Tomas Ostermajer (sledeće godine ta uloga će pripasti Jožefu Nađu) čije će se četiri predstave igrati na ovogodišnjem festivalu: Bihnerov VOJCEK, Ibzenova NORA, DISKO PIGS Ende Volša i KONCERT A LA KART FRANCA Ksavera Kreca. Nemački teatar predstavljaće takođe i predstave Franka Kastorfa, Saše Valc, Kristofa Martalera... U programu Festivala biće i predstave Rodriga Garsije, Jana Fabra i našeg «poznanika» s Bitefa Sidija Larbija Šerkauija.

Borka

Hirošimapriset, nagrada za mir za kulturne radnike, koja se dodeljuje od 1990, pripala je ove godine Borki Pavićević. Nagrada se dodeljuje svake druge godine osobama koje radom u oblasti kulture doprinose dijalogu, razumevanju i miru na konfliktnim područjima.
Borka Pavićević je publicista, dramaturg, kolumnist, osnivač i umetnički direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Centar, koji je postao neka vrsta utočišta za protivnike represije, pokrenula je 1993. da bi „dekontaminirala” okolinu od nacionalističke propagande Miloševićevog režima. Centar (CZKD) sada organizuje, između ostalog, razgovore, izložbe, diskusije, seminare i pozorišne predstave.
Osnivač Hirošima-nagrade je Edita Moris, književnica rođena u Švedskoj, koja je zajedno sa svojim američkim suprugom Irom Morisom za žrtve atomske bombe osnovala jednu bolnicu u Hirošimi. Nagrada iznosi 100.000 američkih dolara i uručena je Borki Pavićević 15. februara na svečanosti u Stokholmu. Pre nje su nagradu dobili Južnoafrikanci Antje Krog, pesnik i novinar, i Džon Kani, dramatičar.

Pošast

Rudi Šeligo, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca sa ex-ju prostora, rođen je 1935. godine u Sušaku. Diplomirao je filozofiju i psihologiju, a uređivao je kulturne i angažovane časopise „Revija 57” i „Perspektive”. Bio je predsednik slovenačkog udruženja pisaca, jedan od osnivača Slovenačke demokratske unije, poslanik i ministar za kulturu. Kao jedan od najznačajnijih slovenačkih modernista 60-tih i 70-tih (”Triptih Agate Švarckobler”), sledio je u svojoj prozi osnovna načela francuskog „novog romana”, ali je isto tako svoju pažnju poklanjao psihološkim i egzistencijalnim problemima tzv. malih, običnih ljudi. Autor je i brojnih radio-drama, ali će ostati ponajviše upamćen, barem na bivšim jugoslovenskim prostorima, kao pisac izuzetnih pozorišnih komada, koji su sjedinjavali radikalan, ekspresionistički i apsurdistički scenski izraz, sa briljantnim, reskim dijalogom i socijalnim, političkim i filozofskim angažmanom. Među Šeligovim dramama ističu se ČAROBNICA IZ GORNJE DAVČE, LEPA VIDA, VENČANJE i ANA.

U Sarajevu je 6. septembra prošle godine, nakon kratke i teške bolesti, preminuo Dubravko Bibanović Biban, sarajevski reditelj i svojevremeno beogradski student na Fakultetu dramskih umetnosti, urednik igranog programa Federalne televizije. Tokom 35 godina umetničkog delovanja, najdublji trag ostavio je u teatru, a njegovo najveće teatarsko postignuće je Sarajevski ratni teatar – SARTR, čije je osnivanje inicirao odmah nakon početka agresije na BiH, aprila '92. godine.

U Domu socijalne skrbi za starije i nemoćne osobe u Varaždinu, umrla je 5. decembra prošle godine, u 64. godini, Zdravka Krstulović. Rođena Splićanka, od rane mladosti posvećena sceni (balet, opereta, drama), završava Akademiju dramske umjetnosti u Zagrebu i dobija angažman u splitskom Hrvatskom narodnom kazalištu, čiji je dramski repertoar nosila decenijama. Njene najznačajnije uloge su Mare u predstavi  KATE KAPURALICA u režiji Marka Foteza, Šarlota Kordej u predstavi MARA/SAD, Helena u TROJANKAMA, Ismena u ANTIGONI, Dezdemona u Otelu. S izuzetnim uspehom igrala je i u mjuziklima. Najširu popularnost stekla je ulogama u tv serijama MALO MISTO i VELO MISTO.

Pozorišni reditelj Oliver Viktorović umro je 26. januara u Beogradu, u 53. godini. Rođen je 1951. u Beogradu, gde je završio Fakultet dramskih umetnosti, a diplomirao je 1976. predstavom SKUP koja je zatim igrana na redovnom repertoaru beogradskog Narodnog pozorišta. U tom pozorištu režirao je i predstave UBIŠE KNJAZA, KAKO JE DOBROSAV PROTRČAO KROZ JUGOSLAVIJU, POSLEDNJA POTERA ZA ZLATOM... Tokom studija režirao je nekoliko predstava u «Dadovu». Početkom decembra prošle godine premijerno je izvedena Viktorovićeva poslednja predstava: MORSKA SO bugarskog pisca Emila Boneva, u Narodnom pozorištu u Leskovcu.

Mihajlo Bata Paskaljević preminuo je 26. januara u 82. godini, u zemunskoj bolnici. Paskaljeviće glumu učio na Pozorišnom odseku Muzičke akademije u Beogradu, studirao je i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a pohađao je i školu za pantomimu i pokret čuvenog Žaka le Koka u Parizu. Mada je na scenama Akademskog, Narodnog, Beogradskog dramskog i Pozorišta na Terazijama ostvario čitav niz zapaženih uloga (Jerotije u SUMNJIVOM LICU, Estragon u ČEKAJUĆI GODOA...), široku popularnost stekao je ulogama u humorističkim tv serijama Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka, kao i u filmovima Soje Jovanović.

U Novom Sadu je 8. oktobra 2003. iznenada preminula kostimografkinja Anamarija Mihajlović. Baveći se niz godina stvaralaštvom iz oblasti odevanja posebno je bila posvećena pozorišnom kostimu, dizajnu radne i modne odeće, scenskom kostimu i slikanju na svili. Bila je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, kao i Likovnog kruga sa Petrovaradinske tvrđave.
U pozorišnom svetu ime Anamarije Mihajlović vezuje se za niz ostvarenja u kojima je tokom protekle tri decenije bila autor kostima, a često i scenografije kao celovitog vizuelnog identiteta predstave. Najznačajnije kostime ostvarila je u Novosadskom pozorištu, u nezaboravnim predstavama PLEJ STRINDBERG, KO SE BOJI VIRDŽINIJE VULF, ČEKAJUĆI GODOA, MAČKA NA USIJANOM LIMENOM KROVU, U MALOM DVORCU, LILIOM, LJUBAVI DŽORDŽA VAŠINGTONA, ali i u SNP, subotičkom i zrenjaninskom teatru, Pozorištu mladih i Lutkarskom studiju Anima. U njenoj bogatoj umetničkoj biografiji više je od stotinu projekata u oblasti pozorišnog, televizijskog i scenskog kostima. Odlikovali su je visok profesionalizam, velika stvaralačka energija i maštovitost koji su omogućavali da kostimi nastajali u njenom ateljeu zažive na sceni. Dobitnica je brojnih nagrada među kojima je najveće priznanje „Milica Babić” na 11. međunarodnim trijenalu pozorišne scenografije i kostima u Novom Sadu 1998.
Poslednja predstava za čiji je vizuelni identitet, scenu i kostim zaslužna Anamarija Mihajlović je Šoov PIGMALION, reditelja sa kojim je najčešće sarađivala Tibora Vajde u Narodnom pozorištu u Kikindi, a čiju premijeru nije doživela.

Glumac Srpskog narodnog pozorišta Nenad Vujanović Šeša preminuo je 25. decembra 2003. Rođen je 18. marta 1961. u Vukovaru. Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, završio je 1985, a od 1989. bio je u stalnom angažmanu u SNP, na čijoj sceni je ostvario impozantan broj likova iz domaće i svetske dramske literature, radio sa najznačajnijim rediteljima (eks)jugoslovenske scene (Ljubiša Ristić, Dušan Jovanović, Egon Savin, Ljubiša Georgijevski, Boro Drašković, Suada Kapić, Sašo Milenkovski, Ljuboslav Majera, Vida Ognjenović, Žanko Tomić, Dušan Petrović...), a poslednju ulogu – Časlava – odigrao je u predstavi NAKAZE Bogdana Španjevića, u režiji Nemanje Petronje.

Britanski glumac Alan Bejts umro je 27. decembra prošle godine, posle duge borbe s rakom. Imao je 69 godina i petodecenijsku karijeru uspešnog pozorišnog i filmskog glumca. Pripadao je generaciji «mladih gnevnih ljudi s početka pedesetih, a prvi veći uspeh zabeležio je ulogom Klifa u drami OSVRNI SE U GNEVU kojom je Džon Ozborn 1956. zapalio britansko pozorište. Igrao je Pintera, Šekspira s istom lakoćom kao i zabrinute antiheroje ili gej izdajnike. Pisac Sajmon Grej, s kojim je često sarađivao, njegovu «lakoću» glume objašnjava kao «spremnost za opasan flert sa publikom».

Švedska glumica Ingrid Tulin, jedna od zvezda filmova Ingmara Bergmana, umrla je 7. januara u 78. godini. Kćerka ribara, Ingrid Tulin je rođena 27. januara 1926. Posle debija u pozorištu i manjih uloga na filmu krajem 40-tih, ostvarila je zapažene uloge u Bergmanovim filmovima DIVLJE JAGODE, LICE, TIŠINA, KRICI I ŠAPUTANJA... Kritičari su je stavljali u rang slavnih švedskih glumica Grete Garbo i Ingrid Bergman.

Priredila: D. N.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >