S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2004. broj 1 godina XL januar-mart YU ISSN 0036-5734

b u l e v a r / s e n t i m e n t
pozajmljeni intervju : Jasmina Reza
JA SE SAMO PONAVLJAM, ALI FORMA EVOLUIRA...

 

ŠPANSKI KOMAD ponovo je Jasminu Rezu doveo u vezu s Likom Bondijem, rediteljem koji je postavio i TRI VERZIJE ŽIVOTA na nemačkom 2001. Pariska premijera, u januaru, neslavno je prošla kod kritike. Drugi veliki evropski pozorišni reditelj – Kristijan Lupa – isti komad postavlja u martu, u Varšavi. U međuvremenu, „kraljica bulevara” odbija da daje intervjue, a ovaj koji sledi objavljen je uoči pariskog praizvođenja ŠPANSKOG KOMADA, i vrlo brzo skinut sa sajta La Terrasse, specijalizovanog glasila o pariskim scenskim događanjima

Zašto ste svom poslednjem tekstu dali baš takav naslov, ŠPANSKI KOMAD?
– Naslov nema nikakvo posebno značenje. Dugo sam želela da napišem komad o glumcima. Navela sam ih da probaju jedan komad koji se odmah nekako nametnuo kao „španski”, a da ne znam tačno ni zašto. Volim Španiju, čini mi se da ta zemlja ima neki poseban ritam i u jeziku i u muzici. U svom komadu napisala sam Španski komad. Činjenica da je reč o nekom stranom delu, što će reći onom koje proizlazi iz neke druge kulture i koje je napisao, navodno, neko drugi, a ne ja, daje mi neuobičajenu slobodu. Komad počiva na principu ruskih lutaka. Sastoji se iz više fioka, jer to je španski komad u kome glumci probaju bugarski komad, a sve ukazuje i na postojanje nevidljivog komada, koji sam želela da prikažem. Ovo bi moglo da izgleda komplikovano, ali stvari su jasnije kad se vide. Oprostite mi, ali, istinu govoreći, nisam baš u mogućnosti da definišem svoj rad. Pišem slobodno, a o svom tekstu pričam vrlo konvencionalno i restriktivno.

S lakoćom ste prešli s romana na pozorišne tekstove koji su, po Vama, manje „usamljenički”.
– Pozorišna forma je, očigledno, manje „usamljenička”. Na komadu se radi dalje, pisanje je samo jedna etapa. Ipak, pisati za pozorište ne znači pisati kratko, već to znači stvoriti verbalnu muziku namenjenu da bude izgovorena. U mojim prvim komadima atmosfera je zauzimala najvažnije mesto, a njihova koncepcija bila je klasičnija. Ne bih želela to da ponovim i otuda evolucija forme koju i sama zapažam. Pišem eliptičnije, otvorenije, didaskalije su ređe i u ŠPANSKOM KOMADU skoro nestaju. Činjenica da je taj komad poveren Liku Bondiju svedoči o ubrzavanju evolucije. Komad je sav u fragmentima, isprekidan, savremeni svet je samo tako moguće prikazati. Komad TRI VERZIJE ŽIVOTA, koji je Patris Kerbra postavio u Parizu, a Lik Bondi na nemačkom u Burgteatru u Beču, počiva na principu mogućeg i verovatnog. Ne verujem da bih više ikada mogla da pišem za pozorište po sistemu linearnog. Ponavljam: radim instinktivno, ne trudim se da ovladam elementima komada koji me, tu i tamo, povuku, ali vremenom sam naučila da mnogo pronicljivije sagledam svoje želje.

Forma pisanja evoluira, a teme su slične.
– Iste opsesije, iste preokupacije: vreme, ontološka pitanja, samoća, problemi u porodičnim i ljubavnim odnosima, ropstvo savremenog čoveka i prazni razgovori. Stalno se ponavljam, ali forma evoluira. Komad RAZGOVOR NAKON SAHRANE, u režiji Patrisa Kerbraa, bio je jedan od najlepših momenata u mom životu. Izrazila sam ono najintimnije u sebi, a to je onda i za druge dobilo nekakav smisao. Imala sam tu sreću, tu mogućnost, zahvaljujući kvalitetu rada, da analiziram univerzalne vrline kroz lični govor. Takođe, više ne težim da se udaljim od same sebe. U ŠPANSKOM KOMADU dve sestre su mi veoma slične. One „sažimaju” moju ličnost. Bave se istim poslom, obe su glumice, ali jedna je uspešna, a druga ne. Obema je poznato osećanje očaja, razlika između uspeha i neuspeha je mala. Meni su obe situacije poznate. Danas čak mislim da sam bliskija Aureliji, manje srećnoj. Uopšte ne vidim sebe kao nekoga ko je uspeo.

Kako doživljavate vezu svakodnevnog života, porodičnih odnosa i pozorišta?
– Svakodnevni život dobija posebnu dimenziju pod svetlošću pozornice. Vezu stvarnog života i pozorišta smatram veoma čvrstom, ne zato što se u pozorištu prikazuje stvarni život, nego zato što igra čini značajan deo života, a stvarnost čini veliki deo pozorišta. Glumac koji igra Fernana kaže: „Kad napuštaš neki lik i sve ono što ga je činilo, osećaš veću nostalgiju nego kao da si napustio neko mesto koje zaista postoji.” Ima u tome nečeg uznemirujućeg. Kao da je stvarni život nedovoljan i kao da pozorišni mehanizam, koji stvara od bića likove, omogućava da se život sintetizuje i učini zbijenijim, žešćim, intenzivnijim. Pozorišni čin uzdiže banalno na nivo posebnog.

”Autor je ono mračno i nepomično biće koje sedi u dnu sale, u uglu osvetljenom pomoćnim reflektorom.” Zašto ste se odlučili za komad o glumcima?
– S glumcima imam poseban odnos koji bi se mogao opisati kao očajnička ljubav. Bića koja me istovremeno fasciniraju i intrigiraju i koja mogu da utiču na mene čak i u svakodnevnom životu. Glumci su, za mene, materijal, oruđe, kao olovka. Jedan lik u komadu žali se da ne predstavlja ništa. Veliki glumac je svestan da je sastavljen od veličanstvenog materijala. Mi smo neraskidivo povezani. Sećam se da mi je Pjer Arditi jednom rekao da ga život ne interesuje. Svi glumci koje poznajem inspirisali su me na ovaj komad, „ukrala” sam im replike, osećanja, potrebe. Iskreno, ne znam da li autor, kao čovek, može da bude glumcu od koristi. Mislim da ne. Nasuprot tome, autor postoji zahvaljujući glumcima. Nakratko, glumac postaje superioran. Mnogi autori pisali su o pozorištu i o glumcima. Šekspir, Čehov, Pirandelo. To je neizbežna tema. Sudbina glumca je prava  misterija. Ponekad neki od njih toliko utiču na mene da moj tekst dobije neočekivan obrt.
(Iz La Terrasse)

Prevela Bojana JANJUŠEVIĆ

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2004.
 
NAZAD NA SADRZAJ  > > >