Prvi put u jedanaest godina postojanja, festival Vršačka pozorišna jesen: klasika i nova klasika (14. do 20. oktobra 2004), koji se odvijao pod motom: „Novi preseci – novi pogledi”, dobio je obrise jasno definisanog festivala čiji su glavni program ovaj put značajno, tematski i koncepcijski, podržali raznorodni i zanimljivi prateći programi. Najveći deo zasluga za ovo redefinisanje festivala čija je forma, u iscrpljujućem ponavljanju istog, već dugo bila tek prazna ljuštura, ima, po jednoglasnoj oceni pozorišne javnosti, selektor i umetnički direktor Željko Hubač.

Kakvo je mesto i položaj festivala Vršačka pozorišna jesen – klasika i nova klasika na našoj festivalskoj mapi?
– U Srbiji egzistira više desetina pozorišnih festivala i smotri, i mišljenja sam da za sve njih ima dovoljno mesta, baš kao i za neke nove, jer svaki grad ima pravo da svojoj publici upriliči pozorišni praznik. Ono što je bitno u priči o broju festivala jeste njihovo vrednovanje. Šta jedan festival čini značajnim!? Po mom mišljenju, to je, pre svega, čvrst koncept, koji omogućava neprekidnu interakciju sa teatarskom praksom i okruženjem, dakle festival koji nema za cilj puko prikazivanje stanja u ovdašnjem pozorištu, već festival koji može konkretno da utiče na teatarsku zbilju.
S tim u vezi, potpuno je logično da okosnicu festivalske stvarnosti u nas čine Bitef, Sterijino pozorje, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu i Vršačka pozorišna jesen. Prvi, Bitef, najznačajniji je i svakako ima najveći stepen odgovornosti, jer nam je prozor u svet koji bitno utiče na ovdašnju sveukupnu pozorišni praksu. Sterijino pozorje, utemeljeno na domaćem tekstu, razvija esenciju teatra – domaću dramaturgiju, a  užički festival traga za najboljim predstavama i time pruža mogućnost da se stalno definiše i redefiniše pojam kvalitetnog pozorišnog čina, odnos prema trendu, eksperimentu, mejnstrimu i off teatru.
Vršački festival je, na prvi pogled, antipod Bitefu, ali se s njim ipak negde susreće i to ne samo na planu forme pozorišne predstave, pri tom, on je u tesnoj vezi sa Sterijinim pozorjem jer potvrđuje vrednosti koje Pozorje neguje i, najzad, to je festival koji se programom donekle prepliće sa užičkim, jer je činjenica da naši teatri, kada se repertoarski okrenu klasici, to čine sa velikim ambicijama.

Da li je među njima, ipak, više razlike nego sličnosti?
– Ova četiri festivala se, naravno, po mnogo čemu razlikuju, ali pre svega po – statusu. Naime, Bitef i Sterijino pozorje su institucije koje imaju višedecenijsku tradiciju i, shodno tome, značajan status i ozbiljnu infrastrukturu. Užički i vršački festivali su, pak, znatno mlađi i ponajviše su briga gradova u kojima se nalaze, a mnogo manje briga republičkog Ministarstva kulture. Pri tom, ono što vršački festival može da ima kao prednost u odnosu na užički, jeste to da u procesu regionalizacije Srbije bude značajnije sagledan od strane pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Zatim, ova dva festivala nemaju jasno izgrađenu infrastrukuturu, već se oslanjaju na postojeću u gradskim teatrima, u Užicu i Vršcu. Dakle, neki od bazičnih elemenata nisu ostvareni. Uvreženo mišljenje pojedinaca iz lokalne sredine da korišćenje infrastrukture matičnih teatara može biti, pod određenim organizacionim uslovima, trajno i dobro rešenje je, po mom mišljenju, apsolutno pogrešno. Smatram da je budućnost ovih festivala tešnja saradnja sa Sterijinim pozorjem. Korist bi bila obostrana – jednima bi to bio odličan put ka verifikaciji statusa, a logično, potom, i ka stvaranju infrastrukture, a siguran sam da bi ova saradnja pomogla da Sterijino pozorje najzad prevaziđe nagomilane konceptualne i ostale probleme, koje je nemoguće rešiti pukom kozmetikom.

Da li je razmišljate i o eventualnoj međufestivalskoj saradnji?
– Jedanaesti vršački festival otvorila je direktorka Sterijinog pozorja Mirjana Markovinović. Iako se to dogodilo zahvaljujući određenom spletu okolnosti, voleo bih da se „pročita” kao neki znak. No, svestan sam kompleksnih odnosa u našoj teatarskoj zbilji i nisam siguran da će se stvari na planu saradnje odvijati tako lako, ako će se uopšte i odvijati. Ali, preduslov saradnje jeste u tome da sopstvenim snagama izgradite polazne vrednosti s kojima ćete krenuti u saradnju.
Organizaciji prošlogodišnje Vršačke pozorišne jeseni kao selektor i umetnički direktor pristupio sam sa pozicije da je ovom festivalu imperativ da se u kratkom roku izbori za status te da se, shodno tome, otvori put ka njegovoj institucionalizaciji. Podnaslov Festivala Novi pogledi – novi preseci imao je za cilj da sublimira sva moja nastojanja da ukažem na dobro u postojećem konceptu, na ono što je bio kvalitet prethodnih selekcija, te da se na tim presecima pogleda u budućnost.
Prvi korak u tom smeru, bio je organizovanje Festivala po modelu aktivne interakcije sa teatarskom stvarnošću. Elem, pojam klasike se u nas tumači na prilično konzervativan način. Naravno, i iz ovog ugla, držeći se kruto načela šta je klasika, a šta ne, moguće je napraviti uzbudljiv festival, ali ako se taj i takav uzbudljiv festival ne tiče nikoga izvan Vršca, onda je to mrtav koncept. Fleksibilnost u tumačenju pojma klasike može se postići traganjem za novim formama u tumačenju klasičnog teksta, verifikacijom rediteljskog izraza koji je godinama prerastao u svojevrsnu klasiku i koji je iz tog stadijuma iznova unapređen, pružanjem mogućnosti za upoređivanje i otvaranjem prostora da se iz takvog poređenja izvedu neki značajniji zaključci…
S tim u vezi, okosnicu ovogodišnje selekcije vršačkog festivala činle su tri predstave: RODOLJUPCI u režiji Dejana Mijača (Sterija, JDP), MAJSTOR I MARGARITA Kokana Mladenovića (Bulgakov, NP Sombor) i BELI, BELI SVET Rahima Burhana (po motivima romskih bajki tekst napisala Milena Marković, Malo pozorište „Duško Radović” i Belef). Naime, Mijač kao svojevrsni simbol novog pogleda na domaću klasiku, tu mislimo pre svega na Steriju i Nušića, radio je ponovo RODOLJUPCE sa, od javnosti nametnutim, imperativom da u odnosu na svoju legendarnu režiju staru dve decenije, učini iskorak u duhu ovog vremena, koje je na bolan, banalan i nadasve krvav način definisalo rodoljupce iz RODOLJUBACA. Kokan Mladenović je, pak, u vremenu tranzicije teatra, učinio nesvakidašnji napor i vratio nam veru u to da posvećenički rad, koji se temelji na rizičnom eksperimentu, ima budućnost (možda ne u Beogradu, ali, najzad, moguće je da Beograd i nije, bar ne jedini, prostor u kome će se dogoditi lepša strana budućnosti srpskog teatra). Rahim Burhan je jedan od simbola već vremešnog procvata jugoslovenkog (SFRJ) teatra, koji se vezuje za svakako najkontroverzniju pozorišnu pojavu u nas, Ljubišu Ristića. Burhan je u predstavi BELI, BELI SVET spojio sve ono što je već rekao kao reditelj, a što je bila nekadašnja avangarda u izrazu, sa onim što je njegovo teatarsko iskustvo u poslednjoj deceniji (a to iskustvo je značajno, s obzirom da Burhan radi u Nemačkoj). Dakle pojava ova tri reditelja različitih pogleda na teatarsku praksu (a sa stanovišta istorije ovdašnjeg teatra, čini mi se, prilično komplementarnih) učinila je da vršački Festival krene u otvorenu komunikaciju s pozorišnom praksom. Učešće KOSE Ujvideki sinhaza i NARODNOG POSLANIKA zrenjaninskog teatra, kao dva svakovrsna antipoda, otvorili su, takođe, prostor za poređenje i za izvođenje zaključaka. Ali, zaključke niko nije definisao, pa čak, na neki način, ni žiri Festivala, koji je glavne odluke doneo većinom glasova (pojedini članovi žirija su to posebno isticali) što je retkost u našoj festivalskoj praksi. Dakle, sve je ostalo otvoreno i podatno za analizu u kojoj ima prostora za sasvim različite estetske poglede.

Festival je obeležio veliki broj pratećih programa, prvi put, značajnija medijska kampanja.
– Prateći programi Festivala, barem po sadržaju, nisu nikakva novost u našoj festivalskoj praksi (ali u Vršcu jesu) i svojevrsna su kompilacija ideja reformatora Sterijinog pozorja (tu pre svih mislim na Jovana Hristića i Vladimira Stamenkovića) a ti programi su u gradu domaćinu, na moje oduševljenje, prihvaćeni sa velikim interesovanjem o čemu govori i podatak da je festivalska zbivanja pratilo skoro 4000 gledalaca (što je bezmalo deset odsto stanovnika grada Vršca). Okosnica tih programa bio je Okrugli sto na temu „Pozorište nacionalnih manjina u Srbiji” čiji je medijator i organizator bio Aleksandar Milosavljević, a aktuelnost ove teme kao posledicu imala je i veliki broj zaista značajnih učesnika. Ovim Okruglim stolom samo je načeta jedna složena tema kojoj treba otvoriti vrata u budućnosti, ali pre svega u praksi, tema koja sublimira i estetiku, i politiku, i svakodnevicu… Potom, pokazalo se da je program Klasika na akademijama, koji je uobličio Pavle Lazić, a u okviru koga smo praktično, kroz pozorišne predstave, videli kakav je tretman klasike na našim glumačkim školama, izazvao veliku pažnju publike. Izložbe, promocije Scene i Ludusa, kao i razgovor sa Dejanom Mijačem, odlično su prihvaćeni od strane publike i novinara, a činjenica da je kroz Vršac za tih sedam dana prošlo više od 500 pozorištnika iz cele zemlje, pa i iz inostranstva, te pomoć dnevnog lista Danas, koji je svakodnevno iscrpno pratio Festival, po mom mišljenju su omogućili da se u dobroj meri prevaziđe medijska barijera.
Dakle, na ovaj način sam, razmišljajući i o glavnom i o pratećim programima, ali i o realnom teatarskom i medijskom okruženju, želeo da Vršačku pozorišnu jesen programski približim formi jasno definisanog festivala koji može da računa na određen uticaj u okruženju, koji ima perspektivu i sa kojima vredi sarađivati.

Da li možete, iz ovog kratkog iskustva, da sagledate, dakle, kakva je budućnost Vršačke pozorišne jeseni?
– Realno, to je zaista teško pitanje na koje je bezmalo nemoguće odgovoriti zbog svih onih razloga na koje sam na početku ovog razgovora ukazivao. Naime, prošle godine bilo je moguće napraviti određene pomake zahvaljujući visokom stepenu razumevanja lokalne samouprave i velikom entuzijazmu zaposlenih u vršačkom teatru. Ali, šta ako se dogodi da tih uslova u budućnosti ne bude. Najzad, Festival je koštao grad Vršac više od dva miliona dinara, što se, neminovno, odrazilo na budžet vršačkog teatra. Iskustvo me uči da je sve ono što se zasniva isključivo na neobaveznom razumevanju i entuzijazmu – kratkog daha. Dakle, tu se vraćamo suštini problema. Budućnost ovog, za naš teatarski život značajnog festivala, treba tražiti u institucionalizaciji na širem nivou. Tek kada se ti uslovi steknu, kada ovaj festival postane briga većeg broja kompetentnih ljudi, ali i kompetentnih institucija, tek tada možemo govoriti o nekakvoj značajnoj budućnosti. Prošlogodišnji uzlet treba posmatrati samo kao prvi korak iza koga je sasvim moguće da se stvari vrate unazad. Nepovoljan razvoj događaja, moguće je, nekoga bi i obradovao, ali to svakako ne bi doprinelo unapređenju kvaliteta teatarskog života u nas. Kvalitet nam je svima cilj. Valjda...