NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Miša ?URKOVIĆ
STERIJA I IDEJA LIBERALNOG NACIONALIZMA: LIK GAVRILOVIĆA U KOMEDIJI RODOLJUPCI1

 

Jovan Sterija Popović je veoma istaknuta i specifična ličnost u srpskoj istoriji. Njegovo delo, nastalo u sâm osvit nove srpske državnosti, impresivno je po širini interesovanja i problema koje zahvata, ali takođe i po mogućnosti da kroz različite forme izražavanja u samom začetku uhvati i zabeleži osnovne dileme i nezgode koje ovaj narod prate već dva veka. Tokom kratkog života obavljao je više značajnih društvenih, kulturnih, pedagoških, umetničkih, organizacionih... poslova, postavljajući osnove na kojima je srpski narod mogao da gradi svoju budućnost u okviru porodice evropskih nacija.
Sterija je adekvatno priznanje, nažalost, doživeo samo kao komediograf. Ostatak njegovog stvaralačkog, idejnog i delatnog opusa tek treba da doživi istinsku recepciju. Za autora ovog teksta kao posebno intrigantno i privlačno područje izdvaja se kompleks političkih, političko-filozofskih, etičkih, vrednosnih i ideoloških načela koje je Sterija zastupao. Ukratko, više je nego potrebna jedna dobra monografija o Jovanu Steriji Popoviću kao teorijskom i praktičnom političkom misliocu, koji se kao zahvalan predmet istraživanja nameće i zato što je svoja politička načela prezentovao i upražnjavao kroz veoma široku lepezu oblika i činova: od praktične izgradnje institucija do stvaranja pesama i komedija. Sterija, možda više od bilo koje ličnosti iz naše moderne istorije, zaslužuje naziv prvog srpskog političkog konzervativca.
U ovom članku ću se ograničiti na samo jedan problem iz ovog širokog spektra mogućnosti. Pokušaću da Steriju postavim u kontekst tadašnjih rasprava o nacionalnom pitanju u Evropi i da pokažem kako je kroz karakter jedne svoje ličnosti uspeo da iznese svoje normativno političko stanovište o nacionalnom pitanju.

#
Tragični događaji iz prošle decenije i onaj oblik komunističkog, anahronog i manipulativnog nacionalizma koji je dominirao na ovim prostorima od kraja osamdesetih, kod velikog broja ljudi izazvali su gađenje, i za Srbe tako uobičajeno preterivanje na drugu stranu, koje je u velikom delu naše intelektualne elite proizvelo prezir prema samoj ideji nacije i nacionalnosti. Bogato i slojevito Sterijino delo ponovo je doživelo savremena čitanja duboko prožeta aktuelnom političkom situacijom. Kao što su posle Drugog svetskog rata omiljeni bili delovi Rodoljubaca u kojima se prodaje Vojvodina, kao simbol „prodaje sopstvene zemlje” koju su u tek završenom ratu vršili „kvislinzi”, tako je u ovo nesrećno vreme u prvi plan iskočila ideja karikiranja same ideje rodoljublja, kao navodno univerzalne maske za pljačkanje i obmanjivanje. Za temu zloupotrebe pojmova rodoljublja, patriotizma ili nacionalizma ima dosta materijala u našoj istoriji, kao i u istoriji drugih malih i velikih naroda. Poslednjih desetak godina su plastično pokazale kako su raznorazni tigrovi, škorpioni, orlovi i slične pojave, svoje navodno rodoljublje, odnosno monopol na tumačenje, odbranu i praktikovanje „nacionalnog interesa”, brutalno koristili za pljačkanje, otimanje, šverc i promet droge (dakle trovanje sopstvenog naroda), cigareta, nafte, umetničkih predmeta i svega što je moglo da donosi brzu i enormnu zaradu.2 Isti model pre vek i po koristili su razni Žutilovi, Smrdići i ini koje je Sterija sretao tokom burnih dešavanja iz 48–49, ali i prethodnih osam godina dok je boravio u tadašnjoj Srbiji. Sterija zaista u predgovoru Rodoljubaca insistira na ovoj razornoj kritici i razotkrivanju lažnog rodoljublja. On kaže: „Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta načiniti. ”3 Malo dalje on upozorava da će se ovde samo predstavljati strasti i sebičnosti, a da ono što je bilo dobro ostavlja istoriji. Međutim, na samom kraju predgovora Sterija uvodi ličnost „blagorazumnog rodoljupca” koji bi morao da se složi sa njegovom namerom da svoj narod pouči i osvesti i ukaže na loše strane i na to kako se „umeju poroci dovijati”. Iako je, dakle, u njegovoj nameri zaista naglašena kritičko-deskriptivna nota, on dovoljno jasno i precizno iznosi i svoje normativno stanovište sa koga i kritikuje lažno rodoljublje i individualnu sebičnost. Ovo stanovište je na briljantan način locirano i situirano pre svega, u jedinom pozitivnom liku koji nam je pred očima, u Gavriloviću.4 Lik Gavrilovića je, nažalost, shodno svojoj povučenoj, smirenoj i neagresivnoj poziciji ostao u senci raspojasanih, napadnih i frenetičnih „rodoljubaca”, a njegova bogato i suptilno građena normativna pozicija ostala je potpuno u pozadini negativnih pojava, strasti, egoizama i poroka koji su obilato ilustrovani preko ostalih likova. Stoga se kao važan zadatak nameće rekonstrukcija normativnih načela ugrađenih u pomenutom karakteru.
Milan Tokin nas obaveštava da je zaista postojao čovek koji se zvao Arsenije Gavrilović, i koji je tokom previranja zajedno sa Sterijom bio u Okružnom odboru. Bio je to pošten čovek, zanatlija i trgovac, ugledan član Crkvene opštine u Vršcu, koji je u vreme pisanja komada već bio mrtav, pa je Sterija, po tadašnjim običajima, mogao da upotrebi njegovo ime. Međutim, kao i u slučaju Nađ Pala, i ovde su elementi nađeni u jednom čoveku obilno nadopunjeni drugim osobinama i idejama, tako da je sâm lik uzdignut do simbola, do jedne normativno čiste, gotovo idealizovane pozicije. Tokin je sasvim u pravu kada tvrdi da je preko ovog lika Sterija izložio i sopstveno gledište, kao i gledište „tolikih drugih poštenorodnih graždana”.
Teorijska i praktična pozicija koju Gavrilović simbolizuje poznata je u savremenoj filozofiji, etici i teoriji nacionalizma kao „liberalni nacionalizam”. Tokom poslednje decenije prošlog veka vođena je velika debata o ovom problemu. Sama teorija nacije i nacionalizma doživela je veliku ekspanziju zahvaljujući praktičnim podsticajima u vidu mnoštva etničkih i međunacionalnih sukoba koji su se odvijali od Balkana, preko područja bivšeg Sovjetskog Saveza, Afrike, Azije, pa čak i same Evropske unije. U vreme opšte euforije „kraja istorije”, razbuktali nacionalni sukobi bili su činjenica koja je pobijala dominantnu teorijsku matricu i stoga je najlakše bilo osuditi je kao anahroni atavizam ili kao neadekvatnu reakciju na zakasnelu modernizaciju.
Ove površne žurnalističke ocene koje su usled neoprosvetiteljskog optimizma, dominirale i u svetu nauke, bile su najpre suprotstavljene ozbiljnim teorijama iz osamdesetih koje su nacionalizam upravo obrnuto tumačile kao izrazito modenu pojavu, zapravo kao oružje i instrument modernizacije u doba razvoja modernog kapitalizma, dakle kao sredstvo homogenizacije, opismenjavanja, širenja zajedničke pisane kulture, stvaranja javne sfere, industrijske mobilizacije i sl. Drugo, po pravilu kod takvih kvaziteoretičara implicitno bi bila integrisana percepcija o dobrim i lošim nacionalizmima, time što su određeni nacionalni pokreti osuđivani kao po sebi (ili po definiciji) loši, anahroni i nasilni, dok su neki drugi podsticani, branjeni i pomagani. Npr. jedna od apsurdnijih stvari je savremeno kritikovanje svakog principa nacionalnosti i nacionalizma, uz istovremeno zalaganje za manjinska etnička prava – takva prava se, međutim, zasnivaju upravo na principu etnonacionalizma. Zbog toga je nekoliko autora preduzelo ozbiljnu dubinsku analizu fenomena nacionalizma u svim njegovim aspektima, polazeći od realnih, objektivnih merila – ideja je bila izbeći prihvatanje samo remedijalističkog nacionalizma, već istražiti sâm princip nacije i nacionalizma i videti da li se on može legitimisati kao univerzalna teorija, odnosno da li se može racionalno i etički objasniti činjenica da najveći broj ljudi i dalje naciju doživljava kao najvažniji oblik, lokus društvene identifikacije. Ovaj projekat se vezuje za nekoliko značajnih imena kao što su Dejvid Miler, Nil Mekkormik, Vil Kimlika i, pre svih, Jael Tamir, koja je svoju čuvenu knjigu upravo i naslovila Liberalni nacionalizam. Braneći Mekkormikovu ideju liberalnog nacionalizma kao umerenog, racionalnog nacionalizma, Tamirova na jednom mestu sažima osnovne postulate ove teorije i kaže: „Ali zašto bi nacionalizam bio jedini društveni ideal koji se ili zastupa na radikalan način ili se ne zastupa uopšte? Umereni nacionalizam nudi koherentnu teorijsku poziciju, poziciju koja je zaista mnogo koherentnija od pozicija njegovih ekstremnih ’rođaka’. Zašto bi liberalni nacionalizam koji u svoj centar postavlja refleksiju, izbor i imanentnu kritiku i odbacuje koncepciju prema kojoj nacionalizam mora nužno ’istaći ideju nacije iznad svih drugih ideja’, bio definisan kao postnacionalistički? Glavna odlika liberalnog nacionalizma je da nameće nacionalne ideje bez gubljenja iz vida ostalih ljudskih vrednosti sa kojima bi nacionalni ideali trebalo da se usklađuju. Rezultat ovog procesa je redefinisanje legitimnih nacionalnih ciljeva i sredstava koja se koriste da bi se oni ostvarili. Liberalni nacionalizam tako slavi partikularnost kulture zajedno sa univerzalnošću ljudskih prava, društvenu i kulturalnu ukorenjenost individua zajedno sa njihovom ličnom autonomijom. U ovom smislu radikalno se razlikuje od organicističkih tumačenja nacionalizma, koja podrazumevaju da je identitet individua u potpunosti konstituisan njihovom nacionalnom pripadnošću, i da je njihova lična volja ’istinski slobodna’ samo kada je u potpunosti ulivena u opštu volju. On je direktni naslednik Herderovog kulturnog pluralizma i Macinijevog liberalnog nacionalizma”.5 Poslednjim rečima ova autorka ukazuje na činjenicu da je pomenuta ideja u punoj meri razvijena upravo u doba kada je živeo Jovan Sterija Popović, u kasnim dekadama prve polovine devetnaestog veka. Posredi je ideologija koja, s jedne strane, afirmiše jednaka univerzalna prava svih nacija, čime se legitimisala opravdana borba svih malih i velikih naroda koji su se borili za izvlačenje iz okova dominacije viševekovnih imperija, a s druge strane, traži da se sadržaj unutrašnjeg života i identiteta tih nacija puni racionalnim, liberalnim vrednostima koje, osim prava na zajedničku kulturu, pojedincima pružaju i pravo na kreativan, kritički, pluralistički pristup tom zajedničkom području. Upravo u suptilnom spoju ove dve tendencije može se naći osnova mišljenja velikih devetnaestovekovnih liberala kao što su Macini, Vladimir Jovanović ili Džon Stjuart Mil. Suštinu ideje možda najbolje ilustruje polemika između Mila i Tokvila vođena 1842. godine. U vreme velike krize u englesko-francuskim odnosima, u avgustu 1842. Mil piše Tokvilu pismo u kome izražava svoje žaljenje što je nacionalizam u Francuskoj zapao u tako loše stanje. Nije, dakle, sporan sâm princip nacionalizma, već njegov oblik i sadržaj. Štaviše, Mil podseća na Tokvilove reči da je osećanje nacionalnog ponosa jedino osećanje koje je uzvišeno i okrenuto javnom duhu, a koje je preživelo, i da stoga ne sme da se dozvoli da ono nestane. On se apsolutno slaže sa Tokvilom o vrednosti tog neegoističkog osećanja kao moralnog podsticaja koji se mora čuvati i negovati. Ali i dodaje: „Želja da sjajimo u očima stranaca i da nas oni visoko uvažavaju mora se po svaku cenu negovati i ohrabrivati u Francuskoj. Ali, u ime Francuske i civilizacije, budućnost ima pravo da očekuje da bi takav čovek kao što ste vi, trebalo svoje zemljake da uči boljim idejama, o tome šta je to što konstituiše nacionalnu slavu i nacionalni značaj, od niskih i prizemnih ideja koje izgleda da imaju u ovom trenutuku niže i prizemnije nego što danas postoje u bilo kojoj zemlji Evrope, osim možda u Španiji. Ovde, na primer, najgluplja i najneobrazovanija osoba zna savršeno dobro da stvarni značaj država u očima stranaca ne zavisi od glasnog i agresivnog isticanja sopstvenog značaja, čija je zapravo posledica utisak ljutitite slabosti, a ne snage. On stvarno zavisi od preduzimljivosti (industry), obrazovanja, morala i dobre vladavine u jednoj državi: jedino time ona čini da je susedi uvažavaju ili čak i da je se plaše.”6 Ovu plemenitu, univerzalističku, etički utemeljenu normativnu poziciju u potpunosti otelotvoruje lik Gavrilovića u Rodoljupcima. U ostatku teksta pokušaću da sa nekoliko ključnih elemenata ilustrujem načela pomenutog normativnog stanovišta.

#
Gavrilović je svakako privržen partikularnim interesima svoje nacije. On prihvata princip nacionalnosti kao sasvim legitimno načelo na osnovu koga svaki narod ima pravo na negovanje svoje kulture, svojih institucija i običaja. To se jasno vidi iz njegove stalne zabrinutosti za položaj i budućnost svog naroda, iz činjenice da uvek deli sudbinu svojih sunarodnika, bez obzira što se ne slaže sa generalnom politikom, i posebno što je spreman da ulaže u izgradnju narodu potrebnih institucija. U četvrtom pozorju četvrtog čina saznajemo da je o svom trošku sagradio crkvu na vršačkom groblju. Konačno, i on sâm kaže „teško svakom koji ne želi svome rodu dobra”7.
Dakle, nacionalna pripadnost je svakako neosporna vrednost za Gavrilovića. Ali ono gde se on razilazi od ostatka ove vesele družine jeste tumačenje šta ona podrazumeva i šta implicira. Nacionalizam, kao i bilo koja druga ideologija, može biti vrednosno neutralna, prazna forma koja se može puniti najrazličitijim sadržajem. Razlika liberalnog od, recimo, primordijalnog ili šovinističkog nacionalizma jeste u tome što se nacionalni identitet doživljava na konstruktivan i dinamičan način, kao stvar koja je velikim delom vezana za mogućnost izbora, redefinisanja i vrednosnog dopunjavanja samopercpecije identiteta određene zajednice. Osim partikularnih odlika te specifične nacije, neophodno je najpre pomenutu formu puniti univerzalnim etičkim normama koje bi morale jednako da definišu pripadnike bilo koje nacije. S te strane gledano, Gavrilović zaista oličava klasične moralne norme jedne osobe koja ne dozvoljava da apstraktna pozivanja na navodno specifične interese nacije postanu izgovor za zloupotrebu nacionalnog principa i za zanemarivanje bazičnih etičkih i vrednosnih normi, i u ophođenju prema svojim sunarodnicima, ali, što je isto tako važno, ni prema pripadnicima drugih nacija. Za razliku od Žutilova koji ističe da sloboda narodna potire poštenje, Gavrilović tvrdi da je on od partije poštene, od onih koji za svoj novac lebac jedu i čak tvrdi da je za narod bolji stran pošten, no svoj nevaljao.8 On je oličenje individualne moralne autonomije kantovskog tipa budući da brani pravo na autonomiju (u odnosu na klasičnu moralnu heteronomiju Žutilova, Žutilaja, Žutilovića, koji se menja kako vetar dune), na postojanu privrženost moralnim načelima, na moralnu čvrstinu, na slobodu izbora i racionalnog promišljanja čitave kategorije nacionalnog interesa. Štaviše, potpuno u duhu navedenih Milovih reči, Gavrilović insistira da se narodnost ne dokazuje bahatošću, šovinizmom i neobavezujućom upotrebom simbola: „Narodnost nije budalaština; ali da čovek nije narodan ako ne metne kokardu, to je budalaština.” I malo dalje: „Ja držim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veličini i napretku, a ne u kokardama i bojama.”9
Njegovo konstruktivističko i dinamično shvatanje nacionalnog identiteta vidi se u njegovom stalnom insistiranju da kritikuje loše strane svoje nacije i svojih sunarodnika, koje su krive za neuspehe, narodnu nesreću i loše stanje čitave nacije. Za razliku od lažnih rodoljubaca, Gavrilović s pravom insistira da će stvarni napredak nacije biti moguć isključivo uz istinsku toleranciju, pluralizam, kontrolu, vladavinu zakona, sankcije za one koji svoj interes grade na račun zloupotrebe nacionalog pitanja, dakle uz pridržavanje liberalnih načela unutar same nacije – odnosno sloboda nacije neće biti moguća ako se ne stvore uslovi za slobodu svakog pojedinca unutar te nacije. On neprestano kritkuje licemerje, prevrtljivost, otimanje, pljačku, bahatost prema drugima koja se završi nesrećom onih koji nisu krivi, nastojanje pojedinaca da sebe izuzumu iz pravila koje nameću svima drugima itd.10 No, uz to ide vrhunski odraz lojalnost prema svom narodu kada pred tuđim čovekom ne želi da blati svoju naciju (za razliku od ostalih rodoljubaca koji se nadmeću ko će gore o Srbima pričati). To je onaj sjajan kraj drugog čina kada kori ostale što su pred tuđim čovekom tako ružno pričali o svom narodu i ukazuje na to da je o Srbima bolje pričao Nađ Pal nego svi oni. Istinski rodoljub će se truditi da stvarne probleme rešava u svojoj kući, a da pred drugim nacijama pokuša da se predstavi u što je bolje mogućem svetlu.
Posebno valja uočiti njegovo zalaganje za racionalan pristup nacionalnim poduhvatima. Umesto iracionalnog, bukačkog zaletanja koje često dovodi do velike nesreće, Gavrilović traži da se stvarno sagledaju naše snage, da se vidi čime raspolažemo, šta se s time može uraditi, da se stvari osmisle i pripreme, da se proračuna novac i troškovi svakog poduhvata ... Da ne bude kako Nađ Pal kaže, kod Srba vazda prisutni scenario: prvo iju-ju, a posle jao i lele. Konačno, Gavrilović, i kad sve propadne, ostaje uz svoj narod. On koji je jedini ukazivao na opasnosti po imovinu, ljude, crkve i sl. od prekomernog i neracionalnog naprezanja svojih snaga, u trenucima opšte depresije i raspada sistema biće prvi koji će pokrenuti konkretne akcije da se narodu pomogne, da se sakupe sredstva za materijalnu pomoć siromašnima i za reorganizaciju ljudi i resursa kako bi se život nastavio dalje i postepeno obnavljale snage nacije. Naravno i tu će (u poslednjem činu u Beogradu) zasmetati kvazirodoljupcima koji su se u međuvremenu na opštoj nesreći obogatili i debelo obezbedili.
Ne slučajno, mnogo toga istovetnog može se prepoznati i nakon 150 godina. Međutim, Sterija je upravo u liku Gavrilovića ostavio jedan sjajan primer istinskog rodoljublja, normativnog ideala srpskog nacionalnog delatnika, koji se ne predaje ni u trenucima velikih nesreća kakve su nas zadesile u prošloj deceniji, i pokušava da gradi trajne vrednosti, te da svoj narod prosvećuje, organizuje, civilizuje i uči kako da se poštenim radom i moralno i materijalno uzdigne.

Autor je filozof iz Beograda, naučni saradnik Instituta za evropske studije

1 Ovaj članak je nastao kao deo projekta 149026 koji, u okviru Instituta za evropske studije, finansira Ministarstvo nauke i životne sredine Republike Srbije.
2 Lik Ljubiše Kurčubića, tj. „čika Kureta” iz Dragojevićevog filma Rane, u tumačenju Dragana Bjelogrlića, ostao je tipski obrazac junaka iz prve polovine devedesetih.
3 Sterija, Predgovor, Izabrane komedije, Rad, Beograd 1970, str. 146. Ovo Sterijino delo je kao odraz zrelosti neverovatno bogato, kreativno i inspirativno u svakom pogledu, pa i u pogledu metodologije i dramaturgije. Iako je nazvano „veselim pozorjem” i puno duhovi tih dijaloga, obrta i karikiranja, ono zaista ostavlja ukus gorčine i više liči na tragediju, epopeju o propasti jednog naroda, nego na razbibrigu i komediju. Tokin to sjajno uočava: „Rodoljupci su komedija koja se toliko približuje tragediji da se skoro poistovećuje s njome. Ona je, u ostalom, jedina njegova uspela tragedija... Od svih Sterijinih komedija jedino je ona u pet činova, kao da je i time hteo još bolje da naglasi njenu srodnost sa tragedijom” (M.Tokin, Jovan Sterija Popović, Nolit, Beograd 1956, str. 171).
4 Postoji, naravno, i njegov vrlo važan parnjak na mađarskoj strani, građanin Nađ Pal, ali on se pojavljuje samo u dve scene, i to sa jasnom namerom pisca da ilustruje univerzalnost poštenog partikularizma, odnosno mogućnost univerzalnog postojanja liberalnog nacionalizma. Tokin tvrdi da je ovaj lik, takođe rađen prema realno postojećem mađarskom političaru, uzdignutom do simbola, predstavljao oličenje „graždanske poštenorodnosti”, odnosno onoga što je trebalo da bude mađarska politička linija prema Srbima i ostalim narodnostima u Mađarskoj. (Vidi: Tokin, isto, str. 173)
5 J. Tamir, Liberalni nacionalizam, „Filip Višnjić”, Beograd 2002, str. 149.
6 J.S. Mill, Collected Works, tom XIII, Toronto University Press, 1963, str. 536.
7 Sterija, isto, str. 154.
8 J. S. Popović, Izabrane komedije, str. 208. Ko misli da su ove reči hibris samo neka pogleda sadašnju ulogu MMF-a u pokušajima da se smanji javna potrošnja u Srbiji i da se spreči daljnje razvlačenje javnih preduzeća koja domaće partije nemilice eksploatišu.
9 Isto, str. 170.
10 Kao što skoroteča (Isto, str. 199.) ukazuje da čitav poduhvat iz 1848. propada zato što se na našoj strani mnogo pljačkalo pa nije bilo para za topove i naoružanje, tako i Gavrilović (str. 154) odbacuje standardno srpsko zapomaganje da su nam stalno drugi krivi i ukazuje na činjenicu da je i stara srpska država propala zbog nas samih, naše nesloge i želje svake naše vlasti da sebe obezbedi, da pohapsi nepodobne i po cenu štete za naciju.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.