NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Vladislava GORDIĆ PETKOVIĆ
ŽURNAL I ŠANEL: ŽENSKA KULTURNA REVOLUCIJA U POKONDIRENOJ TIKVI

 

„Zakuni se na Šanelu”, kaže Keri Bredšo svom dečku, pokazujući na rukav legendarnog kostima. Ko je gledao „Seks i grad” zna da samo pitanje života i smrti priziva u pomoć jedan tako važan modni artefakt: samo se velike tajne čuvaju zakletvom u sveti brend.
Serija o četiri Njujorčanke sa daleke planete Menhetn nije se bavila pomodarstvom, već visokom modom, te tako Šanel nije uzrečica ili prolazni hir, već svetinja i vrednost. Na planeti šika Šanel ima status Biblije, svetog teksta sveta mode. U tom svetu modni kreator je Tvorac, u pravom smislu te reči. U seriji „Seks i grad” moda je bila peta glavna junakinja. Ta moda više nije imidž koji se menja, već identitet koji se gradi. Na kraju milenijuma, na asfaltu velegrada, u svetu makar prividne ravnopravnosti, Šanel, Dior ili Prada su neupitni deo sistema vrednosti. Međutim, u blatnjavoj vojvođanskoj varošici iz prve polovine devetnaestog veka, moda je ideal slobode i emancipacije, iako je svedena na „sedlanje krmače”, na groteskno i nespretno izobličavanje. Međutim, kao što jedna pop-pesmica kaže, čestitka za Dan zaljubljenih pošiljaocu može da ne znači ništa, ali primaocu može biti smisao života. Tako se lokne u kosi i lepeza u ruci negde podrazumevaju, a negde su revolucija.
U Feminom svetu, koji je daleko od stila i ukusa, od šika ponajviše, za prevrat nije potrebna moda, dovoljno je pomodarstvo kao slepo i nemušto imitiranje. Iz haosa paorluka nastaje uređeni svet noblesa čim se uzme modni žurnal u ruke. Za Femu modni žurnal nije ni kredo ni sveti tekst, već božanstvo kom se neupitno klanja. Mi, doduše, ne vidimo da Sterijina junakinja lista modne časopise. Žurnal je mistifikovana referenca koja se neselektivno ubacuje u razgovor i citira kao knjiga koja nikad nije pročitana. Literatura moderne Feme bila bi edicija „Bluff your way” a ne „Kosmopoliten”, jer nju ne zanima stvarna promena, već samo efekat promene. Pomoć u kreiranju lažnog utiska o revolucionarnoj promeni dolazi od lažnog arbitra ukusa: modna prvosveštenica koja tumači sveti tekst je Sara, svetu noblesa kanda ni korak bliže no što je Fema, ali koja ipak ima autoritet da proceni da su Femine lokne „po poslednjem žurnalu”. Vazda gladna, pohlepna i prevrtljiva, umešna u skrivanju svojih nedostataka a trapava u sprovođenju ženidbeno-udadbenih projekata, Sara kao da je pravljena prema modelu korumpiranog i pohlepnog popa izelice koji nije zao, ali nije ni moćan. I ovde se reference na religiju ne završavaju. Prepoznamo li u imenu Sterijine junakinje Ženu (femme), Pokondirena tikva se volšebno preobraća u moralitet, dramsku formu kasnog srednjeg veka opsednutu temama smrti i polaganja računa pred Bogom. Dok moralitet Svako (Everyman) opisuje okajanje grehova i traganje za dobrim delima koja dušu vode u raj, Sterijina Everywoman žudi za transcendencijom koja treba da bude njena nagrada za život pun teškog rada i teških batina. Ona zahteva s punim pravom da uđe u svet „noblesa” i „komifoa” koji je daleko od nje koliko i smrt od života. Fema je, za razliku od Svakog, svoj raj ne samo zaslužila nego i otplatila. Kao i Svako, ona se priprema za smrt tako što ubija staru Femu, ženu opančara i sestru čizmara, domaćicu ispucalih ruku koje nepogrešivo odaju njenu skoru prošlost i iz nje inkarnira gospođu filozoficu, naoružanu pariskim modnim žurnalima i zaboravom svega pređašnjeg. No, transcendencija ide teško čak i prečicom realnog materijalnog bogatstva i mistifikovanog žurnala, pa se simulakrum žuđenog sveta mora kreirati ovde i sada, u blatu i paorluku. Pokondirena tikva pripoveda o istini koja uspešno skriva svoje nepostojanje, ne o božanskom raju nego o đavolovoj varci – o lažnim identitetima, strogo kontrolisanoj i manipulisanoj iluziji. Ta istina koje nema glasi da je promena samo sporazumna varka: promenjene su možda kulise, ali sve sve je ostalo isto.
Femina ženska kulturna revolucija, koja zahteva novu odeću, novi jezik i novi pogled na svet, počinje šest nedelja nakon smrti njenog muža, mračne figure autoriteta. Paorska Gertruda ne hita toliko filozofu u naručje koliko božanstvu žurnala, drugom imenu za slobodu, pravo u dobrovoljnu amneziju – nikad ničeg nije bilo što nije bilo po njenoj volji. Sve što podseća na tiransku ruku pokojnika uklonjeno je: burmutica je poklonjena, šifonjeri izneseni, kćerine zaruke stornirane. Ipak, patrijarhalni autoritet opstaje u liku Feminog brata Mitra, koji pokušava restauraciju i milom i silom. Mitar je produžena ruka zlostavljanja i zaštićeni svedok koji čuva spomen na nekadašnju Femu i na zlostavljanu ženu, i na jogunicu. Femino „pokondirenje” za njega je ludost i bolest, ali ne i iznenađenje, i ako bismo o njenoj transformaciji govorili kao o neurotičnom poremećaju, ne bismo je nazvali situacionom nego pre – karakternom neurozom. Iako poseduje nesumnjiv kontinuitet pobune i otpora, Femina strategija tretira se kao hir i do poniženja je devalvirana muškim čitanjem. Ipak, da bi obezvredili ženske vrednosti, branitelji starog poretka prinuđeni su da koriste „žensko oružje”: promenama se opiru uz pomoć govora mržnje, podsmeha i uvreda, netolerancije i grdnje. Sluga Jovan ima samo jedan argument u borbi protiv promene svog imena i lika, a taj argument je ksenofobija: dok Fema luduje za Parizom tek nešto više nego za Bečom, on neće da se „nemči” niti da ga „prave Ciganinom”, a zazire i od Francuza, „one poganije što žabe jedu”. Gazda Mitar o Femi govori samo kao o jogunastoj životinji: „Krmačo jedna, obezobrazila si se kao vaška.” Njegova pouka kaže: „Dobro upamtite od Feme kakvo je zlo kad prost hoće da digne nos navisoko. To baš tako liči kao kad bi krmača vikala: Molim vas, metnite mi sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila.” Fema koristi identičan mizogini diskurs da bi svoju ćerku naterala na promenu: malo se, doista, govorilo o pritisku kome je podvrgnuta Evica, učena prvo da bude robinja patrijarhata, pa potom pod pretnjom batina preusmeravana na nobles. Evica je krunski dokaz da je Fema i dalje u vlasti poretka od kog beži: kroz primer intrarasizma, mehanizma po kome u društvu bez slobode i ugnjetavani rado ugnjetava slabijeg od sebe. Svoju ne-slobodu Fema iskaljuje na Evici, prihvatajući iste one metode kojima je ona sama porobljavana – govor mržnje i nasilje.
Femina metamorfoza u damu je površna i smešna, ali njena želja za emancipacijom je iskrena ma koliko neartikulisana. Preteran zanos i podleganje manipulaciji samo su prvi korak ka sticanju identiteta u patrijarhalnom svetu koji žensku želju za promenom imenuje kao ludost, a žensku volju tretira kao divlju životinju.
Femin pokušaj revolucije kažnjen je dejstvovanjem patrijarhalne moći, ali nije ugušen. Njena se želja samo privremeno primirila, a represivni sistem vrednosti bio je izazvan na blažu, pomirljiviju i mudriju reakciju protiv sila promene. Mitar kao produžena ruka tradicije, zakona i reda mora nalaziti način da kamuflira nasilje. Iako je od noblesa leči silom argumenta, a ne argumentom sile, iako pristaje da glumi u iluziji, da preuzme Femin govor i strategiju kako bi je demaskirao, Mitar nije manje grub niti manje agresivan. On ne pregovara, već samo vreba šansu za restauraciju starog sistema vrednosti i oživljavanje pokojnika.
Fema, ipak, nije gubitnik: jer, ona se starom prostom životu vraća kao novoj modi, a od noblesa odustaje tek u strahu od pravila da će morati da ima tri muža. Jer, tri muža su tri figure autoriteta, tri mračne senke koje je nemoguće pobediti i šest teških ruku kojima se ne može pobeći. Strah od novog ropstva tako guši želju za osvajanjem slobode, i Fema odustaje od svoje slobode da ona ne bi postala novo ropstvo. Ipak, želja za lepšim životom ne trese samo nju. Iz blata i mraka želi da pobegne i njen budući zet. Vasilije sanja o geroku od čoje i kući na pijaci, „gdi su gospoda”, i on želi gospoštinu i lep život. Zaslepljena sjajem žurnala, Fema ne prepoznaje prirodnog saveznika i istomišljenika koji jednako žudi za slobodom i još lakše naseda na đavolovu varku, koalicionog partnera s kojim bi bila jača.
Radikalni feminizam modu i šoping prezire sa obrazloženjem da je to novi vid porobljavanja žene. Drugim rečima, šanel kostim jamči da je Keri Bredšo istinski modni vernik, ali joj ne daje nikakvu moć. Ma kako Femina ženska revolucija podsećala na pijačnu tezgu punu loših i jeftinih kopija robnih marki, njeno kratko stolovanje u carstvu žurnala vredelo je napora da se ukovrdža kosa i progovori francuski. Zadatak budućih čitanja Pokondirene tikve biće Evičina priča: nedosanjani žurnal i Šanel, ili kuća s marvom i živinom, ovde i sada? Autorka je anglista i književna kritičarka, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.