NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Branislava ILIĆ
ŠTA ŽENA ŽENU U SRBIJI PITA DOK STERIJU ČITA

 

„Što sam bila neću da znam,
ali što sam sad, to ti ne možeš biti,
da ti se jošt’ jedanput nos poduži.”
Fema, Pokondirena tikva

„Zaboraviti prošlost i biti bolji od drugih” je diletantski usud ove naše zemlje (pod pretpostavkom da je Srbija ta naša zemlja) kome smo svi pomalo doprineli, što zbog svoje sebičnost (vernici bi rekli gordosti), što zbog svojih strahova, inercije i lenjosti. Iako naizgled deluje jako angažovana, čak motivaciono podsticajna, ova rečenica odslikava našu duboko ukorenjenu pasivnost jer u sebi ne nosi pretpostavku napora da u određenom vremenu nekim radom „prevaziđemo” prošlost i „postanemo” bolji od drugih. Osnovna razlika između „glumca” i „diletanta” u zanatskom smislu. Prvi pamti put do glumačkog rešenja, a drugi pamti rešenje i pokušava da ga ponovi. Taj kontinuitet u sticanju i prenošenju pozitivnog iskustva dolaska do dobrih i značajnih rešenja jeste ono što nam nedostaje i što je dovelo do gubitaka samopouzdanja čak i onda kada se, kako to umemo da kažemo, „u grudi busamo”. Ne verujemo nikome pa ni sebi. U toj sveopštoj neverici prema svemu i svačemu, zašto bi žene trebalo da veruju muškarcima i sudu koji oni daju o prirodi ženskog bića, pravima ženskog postojanja, pa i našim slabostima i manama? Obraćam se ženama ne kao vid diskriminacije prema muškarcima i njihovom načinu mišljenja, već zato što sam imala potrebu da sa nekom ženom razgovaram o pitanjima koja su se nizala u toku čitanja komedija Jovana Sterije Popovića, a tiču se društva u kome živimo. Ja ne mogu da svet posmatram sa neke sigurne distance jer mi, sa jedne strane, to uslovi života ne dopuštaju, a sa druge, primetila sam da mi uloga posmatrača ne „leži” i čini me depresivnom! Kao žena koja živi u Srbiji, na putu preispitivanja svog ženskog bića u okruženju definisanom, što javno što prećutno, kao „provincija”, između potrage za nekim svojim teatrom koji mogu u ovom trenutku da „vidim” upravo u pomenutom okruženju i odustajanja od istog uz konstataciju da je za takav teatar potrebno neko posebno mesto, postaviću nekoliko pitanja. Ženama, pre svega, jer mislim da im je možda više stalo. Pre toga u duhu ženske prosvetiteljske misije nije loše podsetiti se:
Građanski zakonik od 1844. svrstao je žene u istu kategoriju sa decom i mentalno obolelima, njena prava u porodici bila su zakonski ograničena ili nepostojeća kada se radi o slobodi odlučivanja, svojini, političkim pravima. U svom životu žena je zavisila od oca, braće ili muža (N. Đorđević, A. Stolić). Upravo u takvom položaju varoške žene u devetnaestovekovnoj Srbiji nailazimo na paradoks raskoraka njenog formalnog položaja i stvarnog uticaja i uloge u političkom životu. Postepena, stvarna promena koja se dogodila u položaju žena iz srpskih gradova bila je nagla i predstavljala je posledicu fenomena nagle urbanizacije srpskog društva dvadesetih i tridesetih godina XIX veka.1 U sklopu zakonodavne aktivnosti ustavobraniteljskog režima srpske države, 23. XI 1844. donesen je prvi opšti zakon o školstvu – Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija u kome se prvi put govori o školovanju ženske dece. Posebna uredba donesena je 17. VII 1846. – Ustrojenije devojački učilišta, kojom su određeni zadaci, organizacija i sadržina ovih ženskih škola. Školovanje ženske dece počinje sa šest godina i obavlja se kroz tri razreda, u ukupnom trajanju od šest godina. Vreme prepodne bilo bi određeno zaučenje, a popodne za ručni rad.2
Anastasija–Nasta Dimitrijević (1816?–1886) je prva učiteljica u Nišu. Došla je iz Prizrena i službovala punih četrdeset godina. Još kao dete, nekim slučajem, ostala je sakata. Leva ruka i leva noga bile su joj paralizovane. Njeni staratelji doveli su je u Niš, gde se posvetila učiteljskom pozivu, zarekavši se da se neće udavati. Oblačila se polumuški, a zvali su je „daskal” devojka. Na tri, četiri godine pred oslobođenje, zbog starosti, izgubljenog sluha i opšteg pogoršanja zdravlja,prestaje da radi i tako ostaje bez  ikakvih sredstava za život. Pomoć u obliku pisane molbe zatraži od Stojana Novakovića, tadašnjeg ministra prosvete, koji je njenu molbu prosledio Narodnoj skupštini sa predlogom da joj se odobri 300 dinara stalne godišnje pomoći. Odluku Skupštine potvrdio je i knez Milan i izdao nalog: „Da se Anastasiji Dimitrijević, bivšoj učiteljici u Nišu pre oslobođenja, može izdavati godišnje izdržavanjeiz sume budžetom određene na izdržavanje učiteljskih udovica i siročadi.”3

1. Kada žensko rivalstvo ustupa mesto ženskoj solidarnosti?
KATICA (podskakuje): Blago meni, sad sam i ja vospitana!Odsad se neću ustručavati, ma kakvo društvo bilo! (Ulaguje se) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt’ štogod!
JUCA: To je dosta za tebe.
KATICA: Bože moj, dosta! Zašto mi ne kažete sve?
JUCA: Valjda ćeš da budeš princeza?
KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči!
JUCA: Šta će meni posle ostati?
KATICA: Bože moj, ja vam neću ništa preoteti. (Umiljava se) Kažite mi, slatka mamice, medena mamice. Znate kako nisam ono papi kazala!
JUCA: (Prokleta devojčura!) Dobro. Ako ti nije mnogo najedanput, ne branim. De da vidimo najpre hod i usta.
Tvrdica, dejstvo II, pozorje I

Moja omiljena ženska scena u kojoj se lako mogu prepoznati elementi igre onako kako ih Erik Bern u svojoj transakcionoj analizi definiše. Kao seriju poteza koji kriju u sebi zamku ili „štos”, u njima se folira i neko uvek ućari. Svaka igra je u osnovi nepoštena.4 Imamo dve žene koje igraju igru. Nazvaću je „podučavanje”. Juca je mlada žena udata za matorog Grka iz računa, koji nikako ne uspeva da „naplati” s obzirom na to da je njen muž Janja neviđeni škrtac! Katica je kći iz prvog braka istog tog tvrdice kojoj ne da su samo uskraćena sredstva koja su potrebna svakoj mladoj devojci radi sticanja ženskog samopouzdanja i buđenja ženske prirode, već bi otac i da je uda za matorog Grka Dimu, zato što ovaj ne traži novaca! Vraćam se na igru. Dve žene, različite dobi, iskustva i očekivanja u životu, dele istu „muku”, ovisnost o muškarcu koji im uskraćuje sva prava i onemogućava ostvarenje elementarnih potreba što bi trebalo da u njima probudi osećanje solidarnosti i razumevanja možda čak i „zavere”, dok u ovoj sceni „podučavanja” primećujemo žensko rivalstvo iz straha da Katica ne preotme Jucinu „veštinu”. Jucino „podučavanje” je miniranje koje bi se razotkrilo onog trenutka kada bi Katica počela da se „koristi” svojim novonaučenim veštinama i da ih primenjuje u komunikaciji sa suprotnim polom i svojim okruženjem. Zanimljivo je kako Katica, iako povređena i unižena, ipak „drži stranu” svom ocu protiv Juce. Iz ljubavi, odanosti, po navici ili zarad sigurnost? „Dužnik”, jedna od nekoliko životnih igara koje Bern opisuje u svojoj knjizi, najbolje pokazuje relacije odnosa u Tvrdici. Svako je svakome dužnik i svako je svakoga nečim zadužio. Tako su svi u međuzavisnom ličnom, intimnom, funkcionalnom, dužničkom ropstvu koje se neće prekinuti jer nije posredi novac već „životni scenario”. I nije naš lokalni izum. Postoji u svim delovima sveta i moram sa neskrivenim divljenjem, priznati da Sterija ne samo da je sjajno opisao ove odnose već ih je savršeno naslovio. „Tvrdica” je onaj ko ostaje zarobljen između duga prema drugima i onima koji su mu dužni. I opet ponavljam, nije posredi novac već odnosi. Tu nema mesta ženskoj solidarnosti izvan postojećih okvira igre. Rivalstvo igru obogaćuje i čini je dinamičnijom. Ženska solidarnost je alternativa koja može da postoji ali, kao i svaka alternativa, ne možemo još tražiti i da bude opšteprihvaćena! Ako imate tu sreću ili nesreću (od vas zavisi kako to doživljavate) da radite, sarađujete u nekom poslu isključivo sa ženom ili ženama, primetićete da će se, pre ili kasnije, pojaviti neki muškarac, poslovni partner, supervizor, mentor, investitor... koji će pokušati da vas vrati u poznatu, priznatu i prihvaćenu igru. Naravno, u skladu sa novim tendencijama dozvoljeno vam je, čak poželjno, da izrazite svoju kreativnost i time obogatite staru igru. Moj cilj jeste da postavim veći broj pitanja koja bi mogla da podstaknu žene u teatru i društvu da se slobodno i glasno menjaju, pitanja o mogućim putevima istraživanja i načinima rešavanja određenih problema, koji će u jednom trenutku, nadam se, dovesti i do nekih odgovora, a ne da dam odgovore koji treba da odrede put. Tako vidim i razliku između teatra i politike, iako se ta linija razdvajanja nekako izgubila. Teatri sve više teže da realizuju unapred pripremljeno i smišljeno, a političari su postali jako kreativni, te vole dugo da istražuju ne bi li došli do nekog originalnog rešenja. Kao da su teatar i politika u nas u
nekom nesrećnom braku iz računa. Kada pri imenovanju žene na rukovodeće mesto jedne kulturne institucije, mlade žene koja je završila tri fakulteta, išla na stručna usavršavanja, radila kao profesor na fakultetu, rodila dvoje dece (imala sam privilegiju i zadovoljstvo da radim sa njom). Poslanici u Skupštini grada Niša utroše više vremena na analizu njenog oca i muža nego na njene potencijale i program, to mogu da razumem (letimičan pogled na sastav Skupštine je dovoljan) iako neću da prihvatim! Ali kada se žene dele, porede i takmiče po tome kojoj stranci, instituciji ili muškarcu pripadaju, sve imamo veliki problem. Silovana žena u ratu bilo koje nacionalnosti jeste „Ženski problem” a ne nacionalni ili problem rata! Jako je opasno kada tu napravimo prostor za polemiku. Ako se sve budemo ponašale kao vlasnice velike, skrivene tajne, samo nama znane, koju treba po svaku cenu da sačuvamo od ostalih jer je to tajna uspeha u „muškom svetu”, bojim se da će i drugi muškarci, osim plastičnih hirurga, naći načina da za visoku cenu sačuvaju naše „tajne”. Od Kir Janje koji ne dâ novac do ovih što na ženama dobro zarađuju, trebalo nam je bezmalo dva veka! Ženska konkurencija je stvorena davno u glavi muškarca, a mi je bez ikakvih suštinskih razloga prihvatamo kao igru u kojoj treba da pobedimo.

2. Mislimo li i dalje da je batina iz raja izašla?
STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku.
SULTANA: Svi ste vi nevini. To je zar tako nebo htelo da iskusim ono što nisam nigda ni pomisliti mogla. Majstor Sreta me je naučio da nije sovestno decu sasvim maziti i raspuštati. Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.
Zla žena

JOVAN: Pa znate li, majstorice, kad vas je pokojni majstor oklagijom čak u podrum oterao što niste teli raditi
JOVAN (vrti glavom): Da nešto ustane pokojni majstor! Ala bi nas mlavio. Sve bi se preko ćilima i žutova prevrćali.
Pokondirena tikva

U prilogu o porodičnom nasilju, tj. nasilju nad ženama u Srbiji, Vesna Miletić-Stepanović ustvrđuje da nasilje nad ženama postoji kako u „patološkim” tako i u „normalnim” savremenim porodicama i da predstavlja osnovu održavanja lokalnog patrijarhata i društvenog poretka. Ova vrsta nasilja nema karakteristike nelegitimnosti i patologije: kulturološki je definisana kao normalna i legitimna. Razorenost svih temeljnih institucija globalnog društva prati kontinuitet lokalnog patrijarhata, koji sa sobom nosi kontinuitet kulture nasilja nad ženama, definisanje ženskosti kao „drugosti” i jak obrazac destruktivnosti „drugog”. Gore pomenuto perpetuiranje tradicionalnog obrasca življenja daje legitimitet ličnoj vlasti, vlasti muža u porodici, koju karakteriše diskriminacija, dominacija i nasilje.5
Vjeran Katunarić, analizirajući nasilje nad ženom unutar porodice i društva, u agonalnom i potrošačko-hedonističkom društvu, oslanjajući se pri tom na Frojda i psihoanalizu, postavlja sledeće pitanje: Da li porast sukoba u porodici, do čega očito dolazi u modernim društvima, ima veze s opadanjem društvenih sukoba?6 Prema njemu, motivi neagonalnog nasilja nastali su preobražavanjem, umanjivanjem i podražavanjem agonalnih motiva, i među njima postoji uzajamna funkcionalna povezanost. Žena, sa druge strane, emancipacijom i ulaskom u do skora uskraćene sfere društvenog života, dakle izlaskom iz porodičnog okvira, pored porodičnog nasilja, doživljava i nasilje u društvu, i to u onom najprimitivnijem obliku, jer su muškarci svoje motive agonalnog nasilja, usmerene na međusobnu borbu, vremenom razvili i zamenili instrumentalnim dvojnicima u sferi rada i ratovanja. Ja bih dodala i politike. Žena svoju emancipaciju stiče obrnutim redom od muškaraca. Može se služiti zaštitom muškaraca ili institucija, ali ipak mora proći kroz niže, alternativne sfere društva. Nasilje joj preti na različitim mestima: na ulici, u braku, na poslu... Savremena buntovna žena često je takva jer je sazrevala na iskustvima nasilja. Da li je sada lakše razumeti Femu i njeno ponašanje? Tijana Mandić, baveći se temom nasilja, takođe oslanjajući se na Frojda, podseća na njegova upozorenja o strahotama neosvešćenog, negiranog i nesublimisanog tanatosa i da, dokle god se ne suočimo sa takvim potencijalom u sebi, biće nerešenih konflikata, neobjašnjive mržnje i ratova. Dokle god projektujemo, negiramo i potiskujemo, mi smo destruktivni potencijal.7
U našem narodu postoji jedna pojava šifrovanog sporazumevanja onih koji sve znaju, ali malo toga razumeju. Ona izgleda ovako: Neko kaže „nasilje u porodici”, drugi kaže „patrijahalna sredina”, oboje klimaju glavom kao sve im je jasno i raziđu se. Ima ih još! Na različite teme: „tranzicija”, „depresija”, „tradicija”, „horoskop”, „palanka”... Svaki od njih je šifrirani odgovor na više različitih pitanja. Uz obavezno klimanje glavom, što bi značilo „ne govori ništa, sve znam”. Sve se zna, tako da nema potrebe da se o tome govori, kao ni da se time bavimo. Pošto svi sve znamo! Na pitanje: „Svi znamo koliko ima žena u Srbiji koje su žrtve nasilja?” Odgovor je: „posledice rata”, „siromaštvo”, „bolesno doba”, „stres”... I klimanje glavom. Na pitanje: „Svi znamo da nema novaca za prihvatilišta ovih žena?” Odgovor glasi „siromaštvo,” „tranzicija”, uz neizbežno klimanje glavom. Ovakvu vrstu odgovora dobijemo i kada pitamo o bilo kom obliku nasilja nad ženama i mogućoj organizovanoj zaštiti u okviru društva. Ako nastavimo da klimamo glavom, neko će se i kroz sto godina baviti „patrijahalnom sredinom” i klimati glavom. Kako ćemo se mi same izboriti sa svojom destruktivnom energijom? Autodestrukcijom? Koristeći se muškim modelima? Suočićemo se sa svojom destruktivnom stranom i kanalisati je kroz umetnost? Možda teatar? Možda pisanje za teatar? Ili potpuni autorski rad?
Drage dame, ima tu više problema. Ja ću pomenuti tri. Prvi je da ono o čemu vi pišete ili način na koji radite predstavu bude okarakterisan kao suviše „ženski”, te ako ne znate, ne umete ili nećete da radite „to” „muški”, možda treba da razmislite o nekom drugom načinu suočavanja sa sopstvenim nasiljem ili da, po starom srpskom običaju, radite u inat. Zorica Jevremović je u tekstu Strah od slobode8 sabrala iskustva savremenih dramskih umetnica, te vam ja preporučujem da prvo pročitate taj tekst, a potom odlučite da li da se u „avanturu” upustite. Recimo da ste rešili da istrajete, u čemu unapred imate moju podršku, pojavljuje se drugi problem. U publici vam sede oni što su klimali glavama, oni što znaju sve o svemu, pa i o nasilju. Pošto znaju sve o njemu, ne vole ni da ga vide na sceni, a kamoli da misle o tome šta su videli. Nasilje je nasilje i mučno ga je gledati. I tu imam preporuku da pročitate tekst Nebojše Romčevića Slučaj Sare Kejn9 o dramskoj spisateljici koja je svojim životom, delom i smrću svedočila moć i pakao nasilja. Ako ste i posle ovoga odlučile da ostanete dosledne sebi i nastavite, postoji još jedan problem. Umetnica, za razliku od umetnika, nema pravo na grešku! Ona odmah mora da dâ vidljiv i značajan rezultat! Mogućnost da u nekoliko pokušaja dođete do rezultata zaboravite! Srbija je siromašna zemlja i nema ona para za pokušaje ili, ne daj bože, promašaje. Ako ne verujete, pogledajte godišnju pozorišnu produkciju. Bilo koje godine. Postoji u nas izreka „Prvo pa muško!”, čime se daju posebna čestitanja roditeljima što su „uspeli” da im prvo dete bude muško. Hoću unapred da vam kažem kako se posle ne biste iznenadile, ako vam prvo nije muško, velika je verovatnoća da drugu šansu nećete ubrzo dobiti. Treba da prođe neko vreme kako bi se „prvo žensko”, zaboravilo. A na pitanje kako tumačim „ekspanziju” dramskih spisateljica u nas, preporučujem da se napravi anketa po Srbiji (a to podrazumeva i neka druga mesta van Beograda) koliko su predstava rađenih po tekstovima savremenih dramskih spisateljica imali prilike da vide u poslednjih nekoliko godina? To što svi znaju ko je Biljana Srbljanović ne podrazumeva da su svi čitali njene drame ili gledali predstave, već da kontinuirano prate TV program.
Nasilje u društvu i porodici jeste veliki, kompleksan i opasan problem. Klimanje glavom je najopasniji mogući izbor.

3. Da li su „urbano” i „palanka” još jedno šifrovano klimanje glavom?
NEŠA: Sad što ćeš, kako svi, tako ćemo i mi.
STANIJA: Ama svi drugojačije rade, samo je ovde taj pokor.
NEŠA: E, pa i mi smo ovde.
STANIJA: Ja nisam, ja idem u moj vilaet.
NEŠA: Ama nemoj da mi gradiš bruku.
STANIJA: Ja vidim, kod vas je sve bruka, pa dobro. ‘Ajde da mi tražiš kola.
NEŠA: Nemoj pobogu, što ću reći kad me zapitaju ljudi?
STANIJA: Kaži: moja je majka prosta, luda: ne ume modu, neće da sedi gologlava, pa je otišla, da ne sramoti ovu svadbu.
NEŠA: Ti ostavi druge, neka čine kako oćedu, a ti po tvom običaju.
STANIJA: Jes’ da kažu tvoji gosti kakva je to matora! Pi! Ala je bezobrazna, neće da jede sas levu ruku, neće da skine maramu, i da vata momka pod ruku.
Beograd nekad i sad, dejstvo drugo, 9.

„Urbani mit opisuje kulturu, ideologiju, stil život, moral, imaginarnu geografiju, pojavnost neopipljivog a prisutnog urbanog duha čije su mene i krize pospešene haotičnom lokalnom istorijom. Mit je ispisan kroz slike života i topografiju urbanog centra, a formulisan kao narativ stalnog konflikta: života i smrti grada; trajuće urbanizacije izložene pretnjama deurbanizacije koju nose drugi – ne-urbani. Asimilacija opasnog ne-urbanog u urbane tokove preko niza tranzicijskih kulturnih modela, klasični je obrazac razvoja grada. Shema vekovima ostaje ista, samo nove grupe i generacije dobijaju uloge ’starih’ (protagonista) i ’novih’ (antagonista); dobrih i loših. Njihov sukob je utemeljen i na rodnoj i društvenoj nejednakosti; nacionalnoj, civilizacijskoj različitosti; ideološkim oprekama; kontroverznoj klasnoj dinamici i iskonskoj nelagodi suprotstavljenih stilova života, kulture i slično...”10 Kada sam na većinu svojih pitanja vezanih, pre svega za probleme osmišljavanja kulturnog života, mogućeg razvoja u provinciji, konstantno dobijala odgovore „palanka” uz klimanje glavom, u prvom trenutku sam pomislila da je reč o popularnosti Radomira Konstantinovića i ogromnom broju ljudi koji su pročitali njegovu knjigu.11 Bila sam iskreno iznenađena jer za neke od tih ljudi bila sam ubeđena da ne vole ili ne žele da čitaju što je, naravno, pravo izbora. Ubrzo sam shvatila da je u pitanju moja palanačka naivnost te, ne želeći da ispadnem naivna provincijalka u provinciji, rešim da ovu šifru odgonetnem. „Palanka” sa klimanjem glave znači: izgubljen slučaj, unapred izgubljena bitka, „ne pokušavaj nema šanse da uspeš”, „nemoj da si naivna”, „nije valjda da misliš da si se ti prva toga setila”, „to nije za ovde”... „Palanka” je šifra za ovakvu vrstu razgovora. Za stanje pasivnosti usled osećanja inferiornosti. “To nije moja krivica već palanačkog duha u meni!”
„Urbano” sa klimanjem glave jeste šifra za napredno, dinamično, agresivno, sebično, manipulativno, kreativno. Klimanje glavom, za razliku od palanačkog „ne pokušavaj”, znači „snađi se sama”. I samo da ne bude zabune. Ne govorim o kulturi urbanog načina života, kao ni o procesu urbanizacije. (Sada već ima puno dobre i zanimljive literature o tome koja je i kod nas prevedena i dostupna.) Još manje mi je želja da tome suprotstavim duh palanke, našeg palanačkog iskustva, jer se to ne da staviti u bilo kakav polarizovani odnos! Duh palanke sasvim se lepo snašao u urbanim sredinama. Čak je dobio i medije kao pomoć. S druge strane, urbanizacija se odvija pod različitim uslovima i okolnostim u Srbiji, i to je neko prirodno kretanje ljudi u odnosu na trenutak i vreme. Kao što sam sigurna da će postojati period masovnog povratka prirodi. Ako je do tad ne uništimo. Sukob postoji između dva šifrovana pojma praćena klimanjem glave. Još gore, postoji jaz, praznina. Postoji problem komunikacije ljudi koji na malom prostoru mogu da slušaju sve i svakog, samo ne jedni druge. Zato što misle da sve jedni o drugima znaju. Sterija je znao da svadba mora da se desi, kao i da u njoj moraju učestvovati svi koliko god bili različiti. Baba Stanija, koja oseća da tu ne pripada, da taj način života i odnose (jezik!) ne razume, ipak ostaje na svadbi. Ostaje, između ostalog, i zato jer je drugima stalo. Neša utroši puno reči da objasni da je njoj tu mesto. Ako smem da primetim, Neša, baba Stanija, kao i ostali, imaju mnogo bolju komunikaciju nego mi danas, iako nam je na raspolaganju obimna literatura iz oblasti komunikologije, kako teorijska tako i praktična, o tehnikama uspešne komunikacije. Pre nego što krenemo na duhove, možda da prvo izađemo na kraj sa provincijom i metropolom, sa severom i jugom ove zemlje. Interkulturalna teatarska komunikacija biće uspešnija ako imamo nove, funkcionalne pozorišne dvorane. U Srbiji, ne samo u Beogradu. Treba nam i zakon, ali polako, ima vremena. Dok to vreme ne dođe, dok se ne shvati da su potrebna nova pozorišta u Srbiji i da ni jedan teatar nikada nije samo „lokalni problem”, ono što se sigurno može: više tekstova spisateljica, više rediteljki, više komada sa ženskom tematikom, više priča o značajnim ženama, mnogo više značajnih ženskih uloga, više žena koje će da vode pozorišta... Više svesti o tome da je srpski teatar i dalje dominantno muški. Kako u provinciji tako i u Beogradu. Teatar se misli i stvara na muški način! Ženski je suviše nesiguran. On proces stavlja ispred rezultata! Biznis ili umetnost! Videćemo šta se više isplati na duže staze. A o uticaju na nove generacije i da ne govorim. Možda ovo i ima veze sa duhovima. Urbanim, palanačkim duhovima, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Samo da prestanemo sa klimanjem glave. Čitajući Sterijine komedije nisam mogla, a i nisam htela, da izbegnem da pogledam i neke od mnogobrojnih teatroloških analiza koje nude puno mogućnosti za polemiku, posebno u domenu analize likova, ženskih naravno (odlična zapažanja Nebojše Romčevića, ali ima „muških” pravdanja koje samo žena može da primeti!). Čitala sam i neke od kritika predstava više da saznam iz kojih smo to razloga u određenim periodima posezali za komadima Jovana Sterije Popovića. Šta nam to o nama nije bilo do-voljno jasno ili je bilo toliko glasno da je moralo scenom da se uobliči? Čak mi se u jednom trenutku učinilo da čujem kako Jovan Hristić sa imenjakom razgovara. Ubrzo sam shvatila da su me analize o Steriji, bez obzira na svoj kvalitet i značaj, vraćale u prošlost, ili bar nisu pokretale na aktivnost, dok su me, nasuprot tome, same komedije jako motivisale. Što me je, moram priznati, iznenadilo. Sterija kao inspiracija? I to još komedije? Mislila sam da je to sa mnom nespojivo. Šifra „Sterija” i klimanje glavom. Svi sve znamo.
Pre nego što završim svoj intimni obračun sa sobom, okruženjem, teatrom i Sterijom, beležeći i prenoseći vam taj proces u ime ženske prosvetiteljske misije ili zarad suočenja sa sopstvenom destruktivnom energijom, moram da vam postavim još neka pitanja. Ako dobijete malo vremena, ako vas neko od njih dovoljno inspiriše ili iznervira, odgovorite. Kroz teatar, naravno. A kako drugačije?
4. Oko čega se žene uvek slože?
5. Da li možeteda zamislite Femu koja je nema?
6. Da li se može igrati Zla žena u kojoj je Sultana žena sa invaliditetom?
7. Kako izgleda kuća u koju su se nastanili duh palanke i urbani duh?
8. Može li se u Srbiji napraviti predstava zabranjena za muškarce?
9. Ženski tvrdica i moda!?
10. Volela bih da vidim Femu onakvu kakva je bila pre muževljeve smrti, kao i u svom ostvarenom snu? Pre i posle?
Uhvatiti svet u tački njegove promene.
Zabeležiti ljude u trenutku promene.
Zabeležiti ljude u nastojanjima da se promene.
Zabeležiti ljude koji se opiru promeni.
Uhvatiti svet u trenutku promene sa ljudima koji se menjaju, koji bi da se promene i koji bi da izbegnu promenu.
Uhvatiti svet u tački promene.
Prepoznati ljude koji se menjaju.
Prepoznati da se menjaš.
Priznati da se menjaš.
Zabeležiti sopstvenu promenu.
Zabeležiti svet koji se menja sa ljudima koji se menjaju dok se sam menjaš.
Nabolje.
Esencija promene.
Sterija
Gotovo kao žena!

Autorka je dramaturg iz Niša

1 Č. Antić, „Jedan prilog političkom životu žene u Srbiji u XIX veku”, Nova srpska politička misao, god.VI, 3–4.
2 S. Čunković, Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku
3 M. M. Milovanović, Osnovno školstvo Niša i okoline u XIX i početkom XX veka, Gradina 1975.
4 E. Bern, Koju igru igraš, Nolit, 1980.
5 Stjepan Gredelj, Prikazi i osvrti (prof. dr Silvano Bolčić i prof. dr Anđelka Milić ur.), Srbija krajem milenijuma: Razaranje društva, promene i svakodnevni život, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002 www.komunikacija.org.yu
6 Vjeran Katunarić, Ženski eros i civilizacija smrti, Naprijed, Zagreb 1984.
7 Tijana Mandić, Vikariska traumatizacija, www.komunikacija.org.yu
8 Zorica Jevremović, Strah od slobode, www.komunikacija.org.yu
9 Nebojša Romčević, Slučaj Sare Kejn, www.komunikacija.org.yu
10 Nevena Daković, Urbani mit i filmske adaptacije 1991–2001, www.komunikacija.org.yu
11 Radomir Konstantinović, Filozofija palanke, Treći program ili bilo koje drugo izdanje.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.