NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Tijana MANDIĆ
TABU NA NEŽNOST

 

Beskrajno inspirativna, jedina i postuhmno objavljena knjiga Škotlanđanina Iana Sutija, ranog britanskog psihoanalitičara, iz 1935, Poreklo ljubavi i mržnje2, predstavlja još jedan oblik preispitivanja Frojda i rane psihoanalize3. Ovo delo takođe predstavlja preispitivanje teorije mržnje, kao i ključni doprinos „teoriji objektalnih odnosa”4 i teoretisanju o interpersonalnom nastanaku ljudskih problema, naročito destrukcije i depresija. O odnosu psihoanalize i kulture često se provokativno i, nažalost, pogrešno mnogo pisalo. Potrebno je razumeti suptilnosti kompleksne i paradoksalne psihoanalize da bi se ona primenila, pogotovo na tako suptilnu oblast kao što je kultura. Suptilnost proizlazi iz ljudske nežnosti. Potrebno je proći kroz psihoanalitičku terapiju da bi se psihoanaliza razumela, a onda te dve suptilnosti združene čine čuda. Psihoanalitički je zanimljivo posmatrati šta je od psihoanalize preneto u kulturu, a koji je deo psihoanalize ostao skriven i zabranjen. Naime, svaka psihoterapija i teorija ličnosti imaju svoju vrstu psihopatologije, koju, kao i svaki tabu, društvo ne dira. U tom svetlu Sutijev koncept tabua na nežnost je ostao nepoznat našoj stručnoj i kulturnoj javnosti. Imajući kao polazište osnovne psihoanalitičke koncepte, naročito pojam nesvesnog, Suti je bio oštar kritičar društva svog vremena, kao i mnogi umetnici u različitim epohama i na različitim područjima. Naime, i umetnici i psihoanalitičari se uvek trude da osvetle ljudske i društvene probleme i tabue, samo iz različitih uglova kako bi se, racionalno ili iracionalno, svesno ili nesvesno, borili sa njima. U ovom svetlu, sličnosti između Sutijeve misije i dela Jovana Sterije Popovića su velike; i Suti i Sterija su bili oštri kritičari društvenih tabua vremenskih epoha u kojima su živeli.
Borba protiv tabua na nežnost je bila za Sutija u Škotskoj i Steriju u Srbiji suštinski ista, a kulturološki različita. Jedan psihijatar i jedan pisac su se suočili sa veštački stvorenim ali društveno korisnim konstruktima: muškarac – žena, odraslo biće – dete, građanjin – seljak, domaće – strano, rodoljub - izdajica , pripadanje – otpadništvo i ljubav – mržnja.
I Sterija i Suti su naišli na iste probleme u borbi protiv ovog univerzalnog tabua – tabua na nežnost.
Razmišljajući o prvim i ujedno najpatogenijim traumatskim doživljajima sa kulturom u kojoj odrastamo, Suti analizira proces vezivanja, separacije i diferencijacije od majke, koja je, u stvari, ambasador očevog sistema vrednosti koji je zahtevao gušenje, eliminaciju i tabuizaciju nežnosti iz naših života. Iako su psihoanalitički pioniri u toj oblasti bili Mađar Ferenczi i Englezi Hadfield i Suti, ime koje je danas prva asocijacija za teorije povezanosti jeste Džon Bolbi5, koji je pisao kako rani gubitak nežnosti i hronične deprivacije u dečijem životu čine osnovu svakojake psihološke traume.
U razmišljanju o mentalnom zdravlju, razvoju i sreći ljudskih bića, psihoanalitičari su shvatili važnost teritorijalnog ponašanja koje odavno izučavaju zoolozi. Ako postavimo živa bića na istu teritoriju i u isto vreme, među njima počinju da se razvijaju različiti oblici povezanosti koji mogu da odole svakojakim fizičkim i psihičkim ugroženostima. Ljudsko traženje zavičaja, po psihoanalizi, ima svoje korene u teritorijalnom ponašanju i ljudi i životinja. Ta, prvenstveno fizička, blizina razvija se u doživljaj topline, sigurnosti, poverenja i zaštićenosti među ljudima. Čak i u normalnoj autističnoj fazi kada nam novorođenče deluje zaokupljeno samo sobom i vreme provodi uglavnom u jelu i spavanju, ono ipak počinje da uspostavlja veze sa drugim ljudima, okolinom i svojim bićem. Ako uspe da se poveže, u normalnoj simbiotskoj fazi, detetu je potreban „značajan drugi“ da kroz njega nađe sebe6. Povezanost (bonding) sa „značajnim drugim“ jeste uslov sine qua non razvoja i opstanka ljudskog identiteta, iako su beba i taj drugi u toj fazi jedno, a između njihove simbioze i ostatka sveta postoji veliki zaštitni omotač. Ako se za vreme nastanka prvih bazičnih povezanosti postigne dovoljno dobar kvalitet, onda govorimo o sigurnoj povezanosti (attachment), čije su dominantne karakteristike odanost, prisnost, intimnost, pripadanje i privrženost.
Upravo je Suti pretpostavio da energija i kvalitet nežnosti omogućavaju razvoj sigurne povezanosti. Ne samo da je kategorija nežnosti nužna za nastanak povezivanja i razvoj ljudskog uopšte, već omogućava i opstanak povezivanja kroz krize identiteta. U jednoj od takvih kriza, fazi separacije-individuacije, ego jednog ljudskog bića se odvaja od druge osobe tako što to biće počinje da primećuje razlike, doživljava granice, izlazi iz monologa i ulazi u nužni dijalog sa drugima. Nežnost omogućava diferencijaciju, prestanak negacije razlikovanja Ja i Ti i normalan izlazak iz simbiotske čaure. Nežnost je, takođe, odgovorna za jačanje onog individualnog pokreta koji će stvoriti kreativno Ja (creative self)7. Nežnost stvara uslove sigurnosti i zaštićenosti za uvežbavanje tog jedinstvenog ljudskog paradoksa, biti odvojen i različit, a opet i kvalitetno povezan sa drugima. U fazi ponovnog povratka, nežnost motiviše želju da podelimo svoja otkrića sa drugima. U fazi krize, tolerišemo i svoje i tuđe paradokse. U fazi razrešenja, nežnost omogućava pun razvoj identiteta, prihvatanja tuđih razlika i kreiranja Super ega.
Nežnost motiviše i energetski omogućava blag Super ego koji je nužan za kreativan dijalog sa sobom, sa prirodom, sa Drugim, sa kulturom i njenom prošlošću i budućnošću i sa Bogom. Odsustvo nežnosti stvara surovi Super ego koji je uglavnom odgovoran za ljudska nerazumevanja, destrukciju i sadizam. Postizanje zdrave relacijske konstantnosti uključuje i zdrav proces tugovanja u kome nežnost opet ima presudnu ulogu. U fazi šoka, nežnost omogućava emotivno raskravljivanje iz faze stupora. U fazi borbe, nežnost nam pomaže da budemo milosrdni čak i prema neprijatelju. U fazi bola, pruža utehu; u stanjima straha, pruža samopoštovanje; u fazama ljutnje, nežnost nam daje snagu. Kad pravimo racionalizacije, pomaže nam da budemo objektivniji, u prihvatanju gubitaka daje nam nadu i omogućava opraštanje i neophodna je da bismo ponovo rizikovali i bili zahvalni.
Nežnost je izuzetno važna, ali se nekako izgubila iz naših teorija i naših života. Taj prestanak razmene nežnosti, gubitak i zabrane na nežnost u našim životima odvijaju se na sistematski, a ne na slučajni način. U nametnutom tabuu se pretpostavlja da je taj gubitak „nužan i zdrav” za opstanak civilizovanih bića, iako izuzetno onesposobljava ili iskrivljuje dalji ljudski razvoj. Suti iznosi uznemiravajuću tezu o kvalitetu međuljudskih odnosa ili, bolje reći, o nedostatku tog kvaliteta, ne loše već dobre majke (po regularnim standardima te kulture). Klinički smo analizirali odsutnog oca i hladnu majku, shizofrenogenu majku i psihopatskog oca, ali su nam surovi otac i gruba majka nekako promakli kao „normalni“. Znači, te takozvane dobre majke, po standardima dobre nege tog društva, motivisane dobrim motivima, drastično obogaljuju svoju decu, iracionalno verujući da ih dobro pripremaju za dalji život. Naravno da nežnost nije jedini sadržaj kompleksnog odnosa povezanosti8, ali je vitalan. Život surovosti, grubosti i psihopatije koje same sebe obnavljaju, slom prirodnih, primarnih, nežnih povezanost, po Sutiju su uzročnik mržnje, kreiranje kulture odgovorne za postojanje i održavanje racinalizacije tih slomova. Naglo i surovo povlačenje nežnosti u fazi nastajanja osnovnih organizacija identiteta i unutrašnje realnosti, od strane majke, koja je u to vreme bila ta koja se bavila detetom, održava iracionalnu patrijahalnost tih vremena i kulturu koja se zasniva na tabuu na nežnost. Neke retke kulture tolerišu, po rođenju i ponegde do godinu dana, svakojake razmene nežnosti za koja su ljudska bića sposobna. Zatim se ta nežnost povlači i zamenjuje raznim oblicima grubosti i surovosti koje idu do sadizma. Racionalizacije koje održavaju takav tabu su, naravno, nemaštovite: „takav je život“ i „tako se mora“.
Suti smatra da ta iznuđena predaja i pristajanje deteta na život sa vrednostima bez nežnosti i intimnosti izuzetno osakaćuje decu, kreira bolesna društva i favorizuje ratnike nad umetnicima. Prema njemu, naročito se tabuizira nežnost između muškaraca na javnim mestima, jer je shvaćena kao pervezna i zabranjena, a ne kao prirodna kategorija. Ne shvatajući implikacije svojih ponašanja, odrasli sprovode i učestvuju u takvoj socijalizaciji, majke se ponašaju kao poslušni iracionalni vojnici, pripremajući dete na surovi svet, bez intimnosti, bez zadovoljstava i kreativnosti, nesvesno potkrepljujući takav konstrukt realnosti.
Insistiranje prvenstveno na različitostima (muško žensko, dete – odrasli, ja – ti, naš – njihov, domaći – stranac, mlad – star, ovakav – onakav), pre nego na sličnostima, ojačava razdvajanja više no što omogućava integracije, intimnosti i pripadanje. Kreirana matrica za separaciju i individuaciju je iracionalna: ako odrasteš – život boli, ako ostaneš u simbiozi i infantilan – život boli. Takvo, prema Adleru kompenzatorno9, insistiranje na grubostima i razlikama, veštački održava nepotrebne granice i definiše drugog kao apriori neprijatelja. Takvi manevri otežavaju intimnost i stvaranje kvalitetnih i smisaonih intra i interpsihičkih odnosa. U fazame integracije dobrog ja, lošeg ja, i ne ja, u relacijama u kojima nedostaje nežnost, onemogućava intrapsihičku integraciju identiteta i komplikuje priojektivne identifikacije. Dobro u meni i u svetu postaje senka iluzije.
Sve ono za šta se verovalo da donosi i da održava tabu na incest, prema Sutiju se, u stvari, odnosi na nežnost. Supstitucijom potreba za nežnošću otvara se veliki prostor za manipulaciju dečije, pa time i ljudske prirode. Kasniji tok događanja dodatno se komplikuje neučestvovanjem nežnosti u prirodnom procesu tugovanja, u korigovanju anksioznosti, u prevazilaženju poniženja i konfuzije, osuđujući nas tako na bolesni odnos prema drugom. Serija nanesenih trauma, kasnije lomljenje bilo kakavog otpora tom primarnom ljudskom jeziku, stvara doživljaje besmislenosti, te dete tako napušta maternji jezik nežnosti, i socijalizuje se u ratnika, konzumenta ili bolesnika. Zapanjujuće su sankcije za prekršioce tabua na nežnost. Zapanjujuća je žestina, način i sistematičnost sa kojom se borimo protiv nežnosti. U zavisnosti od psihopatologije10 sistema u kome dete odrasta, i ciljeva takvog društva, dete se obučava da ne veruje svojim osnovnim potrebama, percepcijama, mislima i osećanjima.
Paralelno sa tim procesom generiše se hronični stid od toga kakva sam u stvari, stid koji me tera da preispitujem svoje suštinsko biće, svoje vrednosti, misli i osećanja, verujući pre drugom nego sebi i učeći pravila dominantne igre. Tada je lako ponuditi gladnoj, dezorijentisanoj i uplašenoj ličnosti supstitute i trgovati sa njima. Bežeći od tog bazičnog stida, potiskivanje neželjenog postaje bazičan motivator odraslog života. Bol, koji se fragmentarno pojavljuje, kao posle svake traume, kao i odbrane od bola, koje izazivaju snažnu nelagodu, jasno se primećuju u trenucima socijalne neadekvatnosti, kad napravimo budale od sebe, greške zbog kojih se kajemo više no zbog pravih zlodela (izdaje sebe i svoje autentične prirode). Stid koji nam uzvraća udarac s kamatom, stid što smo izdali svoje biće, biva otcepljen, inkapsuliran, ali u danima očaja probija i dodatno unesrećuje. Cilj stida nije osveta, već mnogo popularnija potreba za samokorigovanjem, proizvedena i reintegrisana u prošlost našeg kontinuiteta, protiv preispitivanja sveta kakvog ga percipiramo. Za mnoge ljude je oduvek najveći strah predstavljalo preispitivanje sebe, naročito ključna pristajanja i odustajanja.
Kod odraslih se prepoznaju odustajanja od nežnosti, prvenstveno po nemogućnosti osmišljavanja sopstvenog života, ali i po nemogućnosti smisaonog učestvovanja u životima drugih. Nežnost omogućava empatiju i simpatiju i, pre svega, ublažava bolnu usamljenost.
Prihvatanjem vrednosti surovosti, koju Suti zove psihološko slepilo, objašnjavamo toleranciju na nasilje, incest i seksualne perverzije. Društva više tolerišu psihopatologiju ljubavi no autentičnu ljubav i za to nude neverovatne racionalizacije, dok će svaka individua morati da smisli specifičan argument opravdavajući svoju osakaćenu egzistenciju. Anksiozno neprihvatanje emocija, danas nazvano odsustvo emocionalne inteligencije, ili emotivna kuga, hara vekovima.
Znači, nežnost je nužna za razumevanje sebe, osmišljavanje života, razumevanje drugog i stvaranje smisaone ljudske veze. Izgleda da nam je u nauci, kao i u drugim oblicima društvenog života, lakše da baratamo različitim vrstama i nijansama psihopatologije, a ne uspevamo da altruizmu i neseksualnj ljubavi nađemo mesto u psihoanalizi. Suti je 1932. počeo da dovodi u sumnju Frojdovo shvatanje nežnosti kao derivata seksualnosti i zaključio, suprotno Frojdu, da su proživotna ljubav i nežnost opštiji, širi pojmovi od seksualnosti. Pri tom, naravno, na pamet mu ne pada da izbaci niti minimizira važnost i ulogu seksualnosti i agresiju u ljudskoj prirodi, već se zalaže i za mesto prirodne, autentične nežnosti. Ključno razlikovanje od Frojda je verovanje u urođenu pro-životnu ljubav, koja se naslanja na prirodnu, urođenu potrebu za druženjem svakog novorođenčeta. Ako stavimo reč ljubav umesto Frojdove reči libido, dobićemo referentni okvir u kome je nežnost oblik ljubavi isto kao i seksualnost, sa mogućnostima različitih ispoljavanja i razvojnih diferencijacija. Radost, sreća i uživanje dobijaju legitimni naučni status, isto kao seksualnost i agresija. Prvobitna psihoanaliza je nastala u psihoterapijskim prostorijama, te, kao i psihologija pacova i golubova, ne piše često o sreći, radosti i uživanjima druženja. Igra, kooperacija, altruizam i zainteresovanost za kulturu, isto su tako prirodni i primarni motivi kao i potreba za kiseonikom, vodom i toplinom.
Moderna istraživanja o socijalnim veštinama, hedonističkim tendencijama i kreativnosti ne smatraju da je nužnost majka stvaranja već igra, druženje, radoznalost i radost deljenja lepog sa drugim. Zbilja je šteta sto je Suti umro mlad i nije bio tu da širi i brani svoje stavove. Nežnost nije derivat seksualnosti inhibisanog cilja, kako je razumeju rigidni frojdisti, već primarni autentični ljudski nagon, koji ne mora da se potiskuje da bi osoba porasla u normalnu osobu. Bez nje neme ni normalnosti, ni kreativnosti, ni altruizma. Nežnost ne isključuje, niti otupljuje oštrinu kritičkog mišljenja, niti onemogućava borbenost.
Ohrabrujuće prisustvo i učestvovanje drugog, nega i toplina nikako ne isključuju ni oštrinu reči ne, ni postavljanje granica drugima, ni kaznu. Nežan čovek nije blesavi, patetični slinavko bez kritičke misli, hrabrosti i asertivnosti; naprotiv, on uz nežnost izrasta u snažno i kreativno ljudsko biće, oslanjajući se i koristeći jednu snažnu prirodnu silu. Sutiova teorija o nežnosti uključuje i oštru kritiku nakazne psihologije individualizma i društvene zloupotrebe takvog psihologiziranja. Prema Sutiju su pohlepa i mržnja (majmun i tigar u nama) sekundarni u odnosu na dobroćudnost, altruizam i hedonizam. Za njega privobitni greh nije bilo ubistvo oca i brak sa majkom, već odustajanje od dobrote, lepote i hedonizma i stvaranje surovog sveta. Anksiozno prihvatanje pogrešnih vrednosti: surovo jednako realno jednako dobro i lepo, racionalizuje sadizam i mržnju: one su u ljudskoj prirodi. Surove i sadističke kritike, ismejavanja i razlozi za odbacivanje i ponižavanje, nastaju kada dete iskusi da je dobrota drugih uslovna, privremena i zabranjena.
Očuvanje pozitivnog dobrog ja u sebi, u drugom i u svetu je nemoguće u takvoj realnosti. Nežnost postaje ne samo loše ja, već ostaje skrivena u ne - ja. Postoji neverovatno puno manevara kako u tome uspevamo. Navodim samo najčešće: Prvi najčešći manevar je tipa: da bismo sačuvali i tako opstali – u svojoj psihi „majku koja nas voli“, grešku pripisujemo sebi, a tako i krivicu: mene je nemoguće voleti, ja nisam zaslužila ničiju ljubav. U drugom manevru regrediramo na nivo odojčeta, bolesnog ili zavisnog, iz vremena kada su smeli da nas vole i budu nežni prema nama. U trećem manevru odustajemo od majke, to jest značajnog drugog, verujući da smo mi bolji od drugog, stvarajući religiju i ideologiju u kojoj su Bog ili vođa zamena za majku. U četvrtom manevru zamenjujemo potrebu za nežnošću drugim potrebama: za moći, posedovanjem i destrukcijom. Cena je, naravno, ekstremna izveštačenost, rigidnost i prisilne repeticije stvorenih racionalizacija, uz bolno potiskivanje iskonske i neutoljive gladi za izgubljenim. Delinkventnost, gangovi, mnogi klubovi i stranke predstavlaju ritualizaciju ovog manevra. Svi ovi manevri kreiraju karikature muškosti u surovom svetu u kome je čovek čoveku samo vuk i ništa drugo.
Tako skrojeno društvo i takva relacijska realnost11 zahtevaju neverovatna osakaćenja ljudskih bića. Mehanizmi odbrane, kao što su sublimacija, racionalizacija i potiskivanje, nedovoljni su. Primitivniji mehanizmi odbrane, kao što su cepanja, izolacije, poništenja, projektivne identifikacije i reaktivne formacije, privremeno omogućavaju krhku ravnotežu. Tako iscepkano biće je izuzetno anksiozno, nestabilno i uznemireno, ili se pretvara u karikaturu. Prema Sutiju su i Meri Popins (bekstvo u saharinski aseksualni svet) i Džems Bond (bekstvo od separacione anksioznosti u avanturistički, erotizovani svet) primeri takvih nesrećnika. Setimo se Malinkovkog i njegovih predivnih opservacija Trobianskih plemena u kojima se veruje da su sasvim prirodni i normalni seksualni odnosi mladog para pre braka, ali da devojka nikako ne sme da kuva, naročito ne omiljeno jelo svom izabraniku, jer se to smatralo neprirodnim i nenormalnim. Takva je njihova civilizacija. Zato svet treba da čita i Malinkovskog i Sutija i Steriju. Uvek se lakše primeti tuđa greška. Idealna situacija za posmatranje različitih kultura su i zatvori i zatvorska ponašanja. Kao na dlanu imamo nacrtanu karikaturu jednog društva i nesrećnike koji se bune, ali na vrlo destruktivan način. Ako propovedamo askezu i stoicizam surove realnosti, veliki deo naših bića moramo ubiti, iscepkati ili potisnuti. Obični građani se zadovoljavaju zavišću i ljubomorom. I u toj oblasti je Sutijev doprinos bio važan. Nesrećni i nezadovoljni ljudi zavide jedni drugima: muškarci ženama, žene muškarcima (Edipov i Zevsov kompleks); starija braća mlađoj – mlađa starijoj (Kainov kompleks) i tako u nedogled. Psihoterapeuti imaju pune ruke posla smišljajući imena za različite komplekse. Stvoren je fantastičan prostor za filozofsko-intelektualistička rešenja, uvide i objašnjenja „prave ljudske prirode“ i snishodljivu ljubav prema jadnim smrtnicima. Tako se često ponašaju neki psihoanalitičari, uhvaćeni u klopku, verujući, s jedne strane, da ljubav leči, ali plašeći se da tom ljubavlju ne potkrepe psihopatologiju, mučeći se sa kontra-transfernim odosima. Intresantno je da je upravo Suti insistirao na Frojdovoj nedoslednosti u psihoterapiji. Frojd je, želeći da od psihoterapije stvori objektivnu nauku, uporno pisao i uveravao svoje studente kako moraju biti neutralni i objektivni, da bi u praksi pacijentima pozajmljivao novac, išao sa njima u pozorište i radio mnoge druge spontane i normalne stvari.
Inspirisana Sutijm, Meri Hamer12 je izučavala incest iz nove perspektive. Neverovatna društvena tolerantnost na incest, i pored burnih javnih zgražanja, upravo govori o tome da je društvo spremnije da prihvati incest nego nežnost. Društvene konfuzije i kontradiktornosti oko incesta, prema njoj, samo izražavaju dvomoralnosti naših društava koja su spremnija da prihvate incest nego nežnost. Novonastale konfuzije i neizvesnosti oko muškog identiteta su, između ostalog, i posledica rigidnih frojdističkih iluzija, o nužnoj uskraćenosti, pesimizmu i cinizmu, i propratnom besu i nasilju, a predstavljaju samo još jedan od oblika hipokrizije. Klasični, rigidni frojdisti zato smatraju da, ako želite da budete kontroverzni kao Ian Suti, ne umrite mladi. Sutijeve članke je uništila bomba koja je pala na Tavistok kliniku. Malo toga nam je od njega ostalo, ali zato možemo da čitamo i gledamo Steriju i da nastavimo osvajanje nežnosti i kroz kritiku društva i njegovih tabua.

LITERATURA
Adler, Alfred, WHAT LIFE COULD MEAN TO YOU, Hazelden, Center City, Minnesota 1992.
Buckley, P. (editor), ESSENTIAL PAPERS ON OBJECT RELATIONS, New York University Press, New York 1988.
Bowlby, J., Attachment and Loss, Basic books, New York 1969.
Brown, C., Freud and the post-freudians, Pelican book 1961.
Hamer, Mary, Incest a new perspective, Blackwell publishing, London 2002.
Mandić, T., Menjati se a ostati isti – Beleške psihoterapeuta, BATA, Beograd 1990.
Sullivan, Harry Stack, Conceptions of Modern Psychiatry, First William Alanson White Memorial Lectures, Tavistock Publications, London 1955.
Sullivan, H. S., Schizophrenia as a Human Process, W. W. Norton & Co., New York 1962.
Sullivan, H., The Fusion of Psychiatry and Social Science, W. W. Norton & Co., New York 1964.
Suttee, Ian, The origins of Love and Hate, Kegan Paul, London 1936.
Watzlawick, P. (ed.), THE INVENTED REALITY. HOW DO WE KNOW WHAT WE BELIEVE WE KNOW? CONTRIBUTIONS TO CONSTRUCTIVISM, W. W. Norton and Co., New York 1984.

Autorka je psiholog iz Beograda, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti i direktorka Anglo American School

1 Crtež mladića u pubertetu i početak razgovora sa njim o njegovom identitetu, nacrtan 1994, na Soros debatnim kampovima na Jabuci (u okviru istraživanja „Ovo sam ja”, Mandić i Razić, vlasništvo Anglo-American School u Beogradu). Mladić je za dva-tri minuta nacrtao sebe, a zatim se desetak minuta mučio sa cvetom, komentarišući, „Sada ćete vi pomisliti svašta o meni”.
2 Ian Suttee, The origins of Love and Hate, Kegan Paul, London 1936.
3 C. Brown, Freud and the post-freudians, Pelican book, London 1961. Braun opisuje početke psihoanalize u Engleskoj. Između ostalog on, govori o dr Ernestu Džounzu, jedinom Britancu među Frojdovim ranim sledbenicima koji je postao pionir ortodoksnog psihoanalitičkog pokreta u Velikoj Britaniji. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, osim pristalica Adlera i Junga koji su se sami otcepili od pokreta ili bili izbačeni, postojale su dve osnovne škole kojima su pripadali analitičari. To su bile: a) ortodoksni Frojdovi sledbenici i b) grupa ljudi C. Brown’s, Freud and the post-freudians, Pelican book, London 1961. U ovoj knjizi, autori su relativno korektno bili inspirisani Frojdom, ali su zadržali pravo da se ne pridržavaju njegovog učenja. Braun naziva ovu drugu grupu eklekticima čiji se najbolji rezultati mogu videti u radu klinike Tavistok, koju je osnovao dr Kricton Miler u Londonu, a u čiji rad su bila uključeni dr J. A. Hedfild, Ian D. Suti i Ronald Leng.
4 J. Bowlby, Attachment and Loss, Basic books, New York 1969.
5 Teorije povezanosti su prevod engleskih reči bonding i attachment koje se koriste naizmenično i ne uvek dosledno.
6 H. Sullivan, Conceptions of Modern Psychiatry, Wash., D.C.1947. Wm.Alanson White Psych. F.
7 Alfred Adler, WHAT LIFE COULD MEAN TO YOU, Hazelden, Center City, Minnesota 1992.
8 Danas se najčešće koristi šest kategorija u analizi povezanosti: sigurna, nesigurna, agresivna, ambivalentna, brižna, usamljena i morbidna. Nežnost je bitna karakteristika sigurne povezanosti, a odsustvo nežnosti utiče na maladaptivnost ostalih pet. (Tijana Mandic, Komunikologija – Psihologija komunikacija, Klio, Beograd 2003, str. 43).
9 Alfred Adler, WHAT LIFE COULD MEAN TO YOU, Hazelden, Center City, Minnesota 1992.
10 Pojam koji je stvorila Mari Selvini-Palacoli i koji se danas veoma koristi za makroanalize (T. Mandić, Komunikologija, Clio, Beograd, str. 250).
11 T. Mandić, Menjati se a ostati isti – Beleške psihoterapeuta, BATA, Beograd 1990.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.