NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Igor MAROJEVIĆ
KO S NARODOM...

 

Mnoge ovdašnje poslovice ne pogađaju ni blizu mete, što naravno ne čini prepreku da budu obilato korištene. Naprotiv: upotreba nekih od njih ume da potraje i onda kad uveliko promašuje inicijalni kontekst; kada rabljeni idiom već zazvuči blisko reči vrlo senilnog čeljadeta. Kad se pak onâ poslovica: Sjaši Kurta da uzjaši Murta, primeni na postotomanski period zemlje Srbije, neko ko bi se zaista zamislio mogao bi reći da je ovde pitanje u stvari: da li vlast jaše narod ili je, u stvari, (i) obratno.
Skromni je utisak da je između ovdašnjih vođa i mase odavno dogovoren sadomazohističan pakt u kojem visoki činovnici podilaze svojemu populusu u duhovnom i ideološkom smislu, da bi mogli da ga pustoše u materijalnom. (Po pravilu: što su vođi poreklom bliže suvome plebsu, to ga više pelješe, poznajući ga u dušu, uključujući i njegov mazohistički impuls.) A duhovni segment je, barem bi trebalo, i bar je u nekim sredinama tako, značajan koliko i materijalni, čak ih je negde teško i sasvim razdvojiti. Može delovati paradoksalno da se nekome (makar i narodu) ugađa u oblasti za koju je njega najmanje briga (ma kakva duhovnost). Ali to je samo prividan paradoks: tek onaj ko naruši idilu sveopšteg populizma i dominantnog populističkog diskursa, koji počiva na krhotinama nekakve duhovnosti, istinski će razjariti narod. Tako je za vreme devedesetih, po pravilu, veći gnev izazivao bilo kakav zasebni gest protivljenja kolektivnome metaumu nego sve one akcije koje su načinile žešće opšte učinke. Ako narod i državni činovnici praktično i postaju jedno te isto u Sterijinoj drami Rodoljupci, ona se time samo potpunije uklapa u govor o duhovno-materijalnom kompromisu prvih i drugih na kom počiva pakt koji nas intigrira. Samim tim zanimljivije deluje ovdašnji pokušaj recentne primene onih sartrovskih uputstava koja predviđaju strogo razdvajanje činilaca „pakta” čak na tri po svemu različite grupe ljudi. Prema nekim levičarsko-kolektivističkim tipologijama, naime, odgovornost za sve loše u društvu uvek imaju najpre vlast i intelektualna elita, a što se tiče naroda, često se čuje misao poput: „Šta je mogao običan puk, sirot, zaveden?” Ispada da se od njega izvestan debilitet ionako uvek očekuje. Ako je tako, naš narod zaista ispunjava maksimalna očekivanja. Svaka čast na tim dometima, ali oni ne bi smeli da ga liše ni odgovornosti, koju bi on ipak morao da podeli sa ovdašnjom populističkom elitom, koju čine vlast i tzv. intelektualna elita. Svi oni koji su nastojali da nasilno, pretnjama ili pukim urlicima promene politički ukus suseda, rodbine ili bilo kog pojedinca, obavezno je trebalo da snose zakonsku krivicu. Tako bi bilo u ma kojoj uređenijoj sredini. Naravno, ovo nije takva sredina, i za razrešavanje pomenutih finesa, pa, vidimo, i mnogo krupnijih ogrešenja, prosto nema duhovnih, a ni ostalih uslova. Ovo je jedinstvena sredina. Da bismo pokušali da je u tom smislu sažeto prikažemo – već koliko je to moguće s obzirom na njenu jedinstvenost – moraćemo posegnuti za drugačijom tipologijom od svake sartrovske. Nemački postmoderni filozof Peter Sloterdajk u kontekstu militarizacije društva razlikuje tri grupe pojedinaca: heroji, oklevala i kukavice. Potonji su po njemu najbolji, slede heroji što, iako je posredi loš trend, barem imaju snage i odlučnosti da ga porinu. Najgora su oklevala, oni što čekaju da procene šta će prevagnuti u širem kontekstu pa da postanu najgrlatiji zagovornici nastalog trenda. U pitanju je narod, kao što bi heroje činili vlast i intelektualna elita, a „kukavice” – individualci. Ako konačno upregnemo Sloterdajkovu tipologiju u ovdašnje stanje stvari: krajem osamdesetihih su Milošević i razni akademici ocenili da dovoljna kritična masa naroda rado jede žito po slavama i ovu gastronomsku činjenicu ogrnuli uzvišenim ideološkim velom; tek onda su je oklevala sa živahnijih slava i srodnih ceremonija prihvatila široko i uz neviđeno srljanje i agresivnost. (Tragikomični svršetak imenovanoga pokojnika samo implicira da je ponekad pitanje i da li je narod uvek žrtva elite ili i elita ume da bude žrtva naroda.) Sterijina petočinka Rodoljupci govori, između ostalog, i o militarizaciji jednog sociokulturnog miljea. Sudeći po ovom komadu, način na koji se odvijao građanski rat 1848–1849. koji će se okončati uspostavljanjem nepotpunog Srpskog Vojvodstva u tadašnjoj Mađarskoj, ne izgleda bitno drugačije od srpskih devedesetih godina prošlog veka, ako njih postavimo kao parametar, a logično je da to učinimo, uprkos tome što bi, hronološki gledano, trebalo da bude obrnuto. Osim toga, ovdašnje devedesete čine toliki javašluk (nikako haos) da teško da mogu da važe za bilo kakav kriterijum. A s obzirom na ovdašnju opšte naopaku primenu logike, utoliko je i logičnije da se ravnamo prema tom periodu.
U oba slučaja, i kod Sterije i rečenih devedesetih: što veća grlatost i neumnost „heroja” i(li) oklevala, to veća ideološka ispravnost, pri čemu su ispoljavanje svake „kukavičke” sumnje i nepopulističke razlike samo pogonsko gorivo za gnev zapaljive većine. To se i dešava Gavriloviću, jedinom Srbinu koji u Sterijinom komadu pokušava da promišlja. I upravo to bi ga činilo nepripadnikom pakta sa početka ovog skromnog razmatranja, a prema Sloterdajkovoj podeli: kukavicom. U jednom trenutku čak likovi drame – pomamljeni kontekstualni pseudoheroji i oklevala: lokalna elita i narod u jednom – pominju da bi mu mogli zapleniti privatnu svojinu zbog „mađaronstva”: zato što se, za razliku, u čestim promenama tokom građanskog rata nije svaki čas drugačije politički određivao, kamoli da je sve te metamorfoze činio poput „rodoljubaca” alazonski grlato. Većina ovdašnjih problema i jeste rezultat široke game nepoštovanja privatnosti: počev od surevnjivosti prema svakom individualizmu do kršenja privatne svojine u radikalizovanom kontekstu.
Pa: upravo Gavrilović, individualističko-„kukavičkim” promišljanjem, a ne neki agresivniji lik koji nekom kratkoročnom akcijom izaziva realne opšte posledice, ometa „narodnost”. Kao da, čitajući komad, posmatramo neku vanvremenu/svevremenu srpsku svadbu u kojoj su ukupno veće zamerke upućene nekom ko na njoj ne pije, ne priča suviše i ne igra, nego mladoženji koji je, veseleći se, kakvu zvanicu omaškom upucao. Komad Rodoljupci J.S. Popovića napisan je sredinom 19. veka. Ako se to ima na umu, uz sliku sadašnjeg srpskog društva, stiče se prilično precizna predstava o postojanosti pakta „elite” i raje, „heroja” i oklevala. Sasvim nalik na ono što se dešavalo u Sterijino doba, u reformisanoj Srbiji je, kao u kakvom i dalje visoko militarizovanom društvu, na sceni svojevrsni diktat oralne kulture. U socijumu koji je epski obojen u meri jedva zamislivoj za 21. vek, do sada praktično nije izgrađena ni moderna nacionalna sociologija, a kamoli nje-ne subdiscipline koje bi bile neophodne za promišljanje društva usmenosti: sociologija svakodnevice; podoblast: sociologija komšiluka. Na kulturu pak „tranziciono“ ministarstvo koje je za to indikovano troši znatno manje od prethodnih, uključujući i ona koja su pripadala svrgnutome režimu: kao da se čini sve za sistemsko otežavanje promišljanja. Budući da ni sredinom 19. veka, ni tokom prošlog, ni danas, ovde nije bilo nikakvog sistemskog hrabrenja na promišljanje, niti makar simboličnih kazni za agresivni populizam, normalno je što i dalje tako sveže deluje pregršt detalja iz Rodoljubaca: na primer, misaona odvažnost onih koji do mišljenja uvek traže prečicu: gomila predrasuda, beskrajno razumevanje za sopstvene greške, selektivna primena pravde, materijalno nasrtanje na državu kao na plen koji valja rastrgnuti, objektivno ludački, a ipak jeftini sofizmi unutar političkog diskursa (npr. epsko-„moderni“ pesnik Lepršić: „Rodoljubije sve dopušta: ispod haljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde mađarske, za znak kako su nas gnjavili!”), nacionalizam kao „građanska” moda, sve do komičnih rečenica poput „Srpski je narod lud”, koja asocira na teze pokojnih i poluteze nekih živih psihijatara, u oba slučaja relativno viđenijih protagonista savremene srpske politike.
Čini mi se ipak da nije bila potrebna posebna dalekovidost ni Steriji, kao ni kasnije R. Domanoviću ili B. Nušiću, da napišu tekstove od večite aktuelnosti za Srbe. Bilo im je neophodno „samo” da pažljivo posmatraju svoje vreme, od čijih previranja, u svakom slučaju, (nijedna) lokalna „intelektualna elita”, zarad svojih uzvišenih i nadasve niskih interesa, nije izvukla nikakvu pouku. Uvlačeći se „vladajućoj eliti”, nijedna takva skupina nije želela ništa da menja kako bi ugodila raji i mogla mirnije (duše) da je, zajedno s onom prvom, harači. Makar to „intelektualna elita” (ili pisati bez navodnika, ali ćirilicom) činila znatno skromnije od vladajuće (ne zbog veće skromnosti intelektualaca, već isključivo zbog njihove manje moći). Nije se u međuvremenu suštinski promenio ni narodni duh: stoga između populusa i ovdašnje svakovrsne i mnogoljudne elite (!) i dalje nema veće bitne razlike. Pa, ovo nije uopšte anonimno društvo i srazmerno je vrlo malo pojedinaca koji su u prilici da se, bez obzira na novac, moć ili čime god drugim da raspolažu, fizički distanciraju od svojih voljenih zemljaka. Na kraju, ili na početku, ako mnogi lokalni akademici – intelektualni vrh „elite” – od plebsa imaju složeniju artikulaciju i poznaju više reči, uglavnom nema značajnije razlike između njihovog i narockog misaonoga sklopa.

Autor je pisac iz Beograda

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.