NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Novica MILIĆ
RODOLJUPCI I NJIHOVI GOVORI

 

„A Milić je jedanput javno govorio: da se sami bankroti i kojekakve protuve načinili rodoljupcima”.
(Rodoljupci, III, 7)

U ime roda
„Veselo pozorije u pet dejstvija”, tako stoji na početku Rodoljubaca Jovana Sterije Popovića, u kratkom, ali značajnom, „Predgovoru” ovoj drami o srpskim pobunama u Vojvodini iz sredine prošlog veka. Koja je uloga predgovora u jednoj drami, jednom „pozoriju”? Predgovor se čita pre nekog teksta kao vrsta uvoda u njega, gde autor najavljuje, predviđa ili upozorava na nešto što će se u samom potonjem tekstu reći ili se neće reći: to je uloga dopune, okvirna funkcija nekog govora u ime potonjeg teksta. Uloga viška, okvira, govora „u ime” (kasnijeg govora) komplikuje se kad imamo posla – ili kad predgovor ima posla – s tekstom drame. Da li on pripada drami? Ne, ili barem ne sasvim. Čak kad bi bio pročitan na pozornici, pre početka predstave, predgovor drami ne bi bio njen deo; čak i kad bi ga govorio glumac, taj bi glumac mogao jedino da glumi konvencionalnog „direktora” drame, ili pak njezinog „autora”. A ipak, jedno delo – posebno ovakvo, kakvo je Sterijino – ne može bez onoga što mu stoji na početku, što prethodi samoj drami kao tekstu, mada, kako ćemo videti, tu dramu osvetljava u onome što je u njoj možda najvažnije: smisao samih „dejstvija” u „pozoriju”.
Važno je na samom početku naglasiti da ovakvi delovi teksta kao što su predgovori svoj istaknuti značaj dobijaju upravo usled izdvojenosti, istaknutosti svog mesta koje prethodi početku. Predgovori drami još su istaknutiji utoliko što se sa ovom ulogom predpočetka udružuje i načelno drukčija tipska uloga. Naime, oni su u načelu drukčijeg žanra od teksta koji im sledi i kojem služe kao nadopune. Ne samo da su to nadopune koje unapred dopunjuju, koje unapred, pre svakog teksta, skreću pažnju da bi, bez njih, tekst bio nedovoljan, već su to, dakle, i nadopune koje su načelno, po smislu, po pravcu svog upozorenja, drukčije od onoga što treba da nadopune. Na osnovu svega moglo bi se postaviti opravdano pitanje da li takvi dopunski tekstovi mogu, u dramama posebno, da odigraju ulogu dodatnog objašnjenja, razjašnjenja ili tumačenja ako su načelno po tipu različiti, ako govore drugom vrstom govora od onog govora umesto kojeg stoje i u ime kojeg pre početka govore. Govore li, možda, oni, sa razloga neobičnih funkcija koje su im dodeljene, unekoliko suprotno od onoga što kažu? Pošto u našem slučaju „Predgovor” stoji na međi unutrašnjeg i spoljašnjeg, drame i povesti, nadgledajući, da tako kažem, obe strane, možemo se upitati razjašnjava li taj tekst istoriju, ili istorija tekst, i na koje načine? Ova pitanja će nas pratiti kroz ovaj zapis čiji je cilj da ispita u kakvom su odnosu Sterijin kratak „Predgovor” i sam tekst drame pod naslovom Rodoljupci. Odnos se unapred može odrediti kao višestruki obrt ironije. Naime, „veselo pozorije u pet dejstvija”, kako autor veli za svoj komad, očigledno je jedan ironijski tekst, drama ismevanja, pre u tradiciji rimske negoli grčke komedije. U slučaju Rodoljubaca praobrazac takve vrste bila bi Plautova komedija sa motivom „hvalisavog vojnika”, budući da je i ovde miles gloriousus, umnožen u više likova, razrađen sa više strana, predmet dramskih „dejstvija”. Da se podsetimo: Sterijina drama počinje hvalisanjem njenih likova da će se junački, ratnički boriti za svoju opštu – srpsku – stvar, a završava se nimalo pohvalnim obrtom u kojem su isti likovi pokazani kako se bore, više ne ratnički nego trgovački, za svoju stvar, koja više nije opšta – srpska. Njihovo „rodoljubije” obrnulo se iz halabuke i velikih reči pozivanja na rat najpre u ratni profit, a potom u napuštanje svake ideje, kako bi se izokrenulo u lični profit, kojem se, na kraju, dodaje sitna, pojedinačna korist. Drama prati ovaj obrt karaktera beskarakternosti, što je takođe obrt od ratništva ka trgovini, ali takođe prati i obrt samog govora. Na početku imamo uzvišen ton, retoriku visokih mesta, krupnih reči, zanosa i strasti, da bismo na kraju imali niski, sasvim suprotan ton, sitnih izraza i zanimanja, hladne računice lišene patosa. „Rodoljubije” se kroz ove obrte pokazuje kao praznoslovlje, a rodoljupci kao hvalisavci. Ipak, postavimo sebi pitanje na početku našeg čitanja: da li su ti hvalisavci zaista obični? Šta znači hvalisanje, po čemu je ono prazan govor? Takođe, zašto bismo likove koje Sterija ocrtava – Žutilova, Nančiku, Milčiku, Lepršića, Zelenićku, Šerbulića, Smrdića (to su imena rodoljubaca) – uzeli kao obične, ako kroz dramu, po njenom završetku, vidimo da su veoma uspešno prošli kroz obrte, istorijske i lične, burne obrte jednog rata, a da ih ti obrti nisu promenili? Za razliku od njihovog antagonista, lika nazvanog Gavrilović, koji zaista doživljava kroz dramu promenu svog statusa i svog govora – on, naime, završava kao siromah, a njegova se beseda menja iz početne uzdržanosti u bes i optužbu – ovi likovi ne menjaju ni svoj socijalno-istorijski položaj, niti svoj govor. Ako nisu bogatiji nego na početku, oni jesu na putu blagostanja u to nas naznake drame lako uveravaju. Takođe, oni počinju time što ističu vlastiti patriotizam, kroz brojne znake, odore, zastave, kokarde, sve do deklamacija u slavu naroda u čije ime govore, i u čije ime sada ime svog govora, istaknutih znakova svoje besede osporavaju tuđi, antagonistički, Gavrilovićev patriotizam. Oni ga na početku jednako optužuju za nacionalnu izdaju, kao što će ga optuživati na kraju, na kraju kad je nama, gledaocima ili čitaocima, sasvim jasno da su moguće izdajstvo, praznorečivost i pritvornost na njihovoj, a ne na Gavrilovićevoj strani. Ma šta rekli, tačnije – ma kakav učinak, po nas i naše razumevanje drame, imao kraj drame, i neizbežni završni utisak o jednom rodoljublju kao praznoslovlju – drama u celom svom toku, od svog početka, preko sredine, pa sve do kraja, kao da nam poručuje da, suprotno od našeg završnog utiska, sa hvalisavim vojnicima jedne uzvišene stvari same stvari ne stoje baš tako obično. Tim pre što se te stvari, stvari oko kojih je u drami glavni sukob, sastoje od govora. Gavrilovićev govor će se promeniti iz sumnje u ogorčenost, ali ne govor rodoljubaca, koji će i dalje biti govor o rodoljublju, ali sada, za nas, lišen svakog predmeta, i utoliko prazan.
Želeo bih da na ovom mestu, pre nego što saberemo dovoljno činilaca za odgovor o pitanju obrta u drami – obrta koji su, kad je o rodoljupcima iz drame reč, bez obrta – ispitam pobliže u čemu se sastoji predmet rodoljublja, onako kako ga Sterijina drama, razume se, naznačuje. Već prema žanru, kao komedija karaktera, ona to čini kroz dve grupe likova: s jedne strane, kroz grupu ovih hvalisavih vojnika svoje stvari, a s druge, kroz grupu koja se sastoji od njihovog antagonista, pomenutog Gavrilovića, i od još jednog lika, Mađara Nađ Pala, takođe suprotstavljenog, i protiv svoje volje, prethodnoj grupi rodoljubaca. Izvesni navodi biće neophodni, kako bi nas sâm tekst drame, kroz svoje replike i obrte, vodio do stvari. Ili – do znakova stvari. U Rodoljupcima nećemo imati posla sa stvarima, već za znakovima. Na početku, u prvom „dejstviju”, nacionalna stvar se pojavljuje u obliku znakova nacije. Pošto je mađarska revolucija uspostavila građansku jednakost („Nemeš, birger, prostak jednaka prava imaju. Svi su polgartaršak” – građanska jednakost, naime, važi kako za plemstvo tako i za stanovnike gradova i sela), pojavljuje se u haosu prevrata ideja više ili veće slobode, koju bi trebalo da uživaju oni koji govore u ime nove većine. Srpska većina je u tadašnjoj Mađarskoj zapravo manjina, ali to ne sme-ta da oni koji govore u njeno ime – njeni patrioti svoj zahtev obrazlažu u ime jedne većine koja nadilazi svaki odnos konkretnih većina i manjina. Prva pojava, u drami, patriotskog duha, odnosno – budući da imamo posla sa ratničkim patriotizmom nacije – prva pojava nacionalističkog duha vezana za ideju nadvećine, ideju „slavjanstva”, „panslavizma”, „carstva slavjanskog” („Slavjanski je narod najveći na svetu. U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska”, I, 3). Na pitanje „Šta se to nas tiče?”, nacionalistički duh odgovora obrtom od ove većine ka manjini, jednom pars pro toto i totum pro partis figurom, koja je u isti mah, u dramskom argumentu, sinegdohalni trop i metonimije i metafore: „Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme, nego smrtni greh. Šta mislite: šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmernom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi”.
Zastao bih načas na ovom mestu. Šta je Srbin? Čovek je jedinka, u tom smislu bezuslovna manjina, nesvodljiva na manje od sebe. Ta jedinka sadržana je „u jeziku i zakonu”, kako se drugde određuje narod, njegova „sreća” („Gavrilović: Ja držim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veličini i napretku, a ne u kokardama i bojama”, II, 5). Biti držan u jeziku, znači biti izložen nečemu što nas određuje, ali čemu se, svaki put kad potvrđujemo svoju nesvodljivost, možemo odupreti; jezik je ime za dvosmislenost jedinke pred sobom. Slično je i sa zakonom: neko pravilo, neki običaj, neka navika postavlja nas u položaj onoga ko prihvata pravila igre, ali u njoj i učestvuje, menjajući je. Sterija će ovu nesvodljivu situaciju čoveka kao jedinke pred jezikom naročito ispitivati u svojoj poeziji, kao što će zakone, naročito one običajne, stavljati u pitanje u svojim dramama, ovde u Rodoljupcima.
Ta je pak manjina, u replikama rodoljubaca, svodljiva je na onu većinu koja se zove narod – u ovom slučaju „slavjanski narod”. Svojstvo „biti Srbin” izvedeno je iz pripadanja većini, iz toga što je pojedinac samo znak za većinu, za narod. „Šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmernom moru”… Pojedinac je svakako „kaplja u moru”, naročito „neizmernom” – onoj veličini kojoj se ne može sagledati kraj, koja prevazilazi svaku meru i koju možemo stoga shvatiti, mada ne i obuhvatiti, samo kroz neki znak, znak neke uzvišenosti. Ono što u ovom obrtu ne možemo obuhvatiti bez ove logike znaka kojim se jedan znak uzima umesto drugog, u njihovom pomeranju sa singularnog na totalno, svakako je atribut bistrine. Zašto, po čemu bi Srbin bio „bistra” kaplja u nekom neizmernom moru? Izgleda da je posredi nešto vrlo „bistro”, čist besednički višak, višak koji u isti mah odaje i pomaže, izdaje i ustanovljuje zanos, entuzijazam govornika. Dovoljno je biti samo „kaplja u moru”, dovoljno sa stanovišta stvari, ali očito nedovoljno sa stanovišta govora: tek kad se govor odvoji od stvari, kad se i sâm pokaže kao znak, čist znak zanosa – ili znak čistog zanosa – on preuzima na sebe stanovište koje nadalje manje govori o stvari, ma kakva ta stvar bila, a više u ime stvari, ma na koji način to ime predstavljao. Metonimija bliskosti postaje, posredstvom sinegdohe dela i celine, metafora za samu sebe. To je ključna odlika „rodoljubija” kako ga ocrtavaju Sterijini Rodoljupci. Govoriti u ime: u ime manjine, u ime većine, u ime slobode, u ime prava, pa čak, zanosom govora, i njegovog uzvisivanja kroz imena kroz koja govori govoreći najviše o sebi, i u ime samih imena. Jer scene koje slede, u prvom i ostalim činovima, tiču se znakova. To su, takođe, znakovi pripadnosti, tj. obeležja po kojima se može utvrditi odnos „kaplje” i „mora”, pojedinca i naroda: u 2, a potom i 4. sceni prvog „dejstvija”, to su kokarde, mađarske, a onda srpske, zatim boje nacionalnih zastava i odela, kao i sama imena, njihove promene ili značenja, shodno promenama sinegdohalnih totalizacija. Zapravo, za imena je vezano i jedino dejstvije u drami, jedini čin koji će rodoljupci izvesti u ime svoje stvari, svoje nacije: reč je o cepanju uredbi o davanju imena deci, koje su Mađari prethodno bili uveli, kojih se, doduše, kako nam drama veli, malo ko uopšte držao, ako se i držao, koje je zavođenje opšte građanske ravnopravnosti opozvalo, ali što sve za rodoljupce nije bilo dovoljno. Njihovo „rodoljubije” se od početka do kraja dokazuje kao čin imena, imenovanja, preimenovanja, čin govora u ime, u ime govora i u ime imena, govora o svojim imenima budući da ih vlastita imena proganjaju. Među rodoljupcima jedan se zove Žutilov – Žutilaji, drugi Šerbulić, čija deca i žena nose sasvim tuđa imena, četvrta Zelenićka, koja zelenu, „mađarsku” boju svog prezimena menja u plavu, a peti, najglasniji Šandor Lepršić. Ovaj poslednji, koji nam je i dao već pomenuto određenje Srbina kao „bistre kaplje u neizmernom moru”, reći će da je stvar u čije ime sada govori – narod, naravno – na putu da izgubi i ime („Kad su naši pretci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake, i svoje sopstvene boje; no malo po malo sve se zaboravilo i izgubilo, što god je narodno. Pa bi najposle izgubili bili ime”, I, 4). Od moguće bezimenosti, u ime imena koje treba sačuvati, u znak svih znakova „svojih sopstvenih”, barjaka, boja, haljina, ovaj čuvar imena i govornik u njegovo ime, predložiće stvaranje dodatnog znaka. „Da načinimo srpske kokarde”, kaže on, doduše uz nevolju: „samo dok se izvestimo koja je srpska boja”; onda će biti obavešten o bojama, ali i o tome da samo takvo bojenje neće biti dovoljno: na kraju (I, 5) ove parade znakova, imena i govora u ime, pašće predlog za obeležje: „Na kokardama će se čitati zlatnim slovima: rat”. Rat: ime poslednjeg imena, ono koje može stati na kraj svakog imena, jer staje ili može stati na kraj života koji nosi ime, ili ime u čije se ime može sve reći, pre svakog drugog imena, svake reči, i u čije ime se može poreći svako ime, i svaka reč?

U ime govora
Znaci su rodoljupcima na više načina neophodni. U drugom činu drame čućemo tri puta iz njihovih usta da je narod u čije ime govore jedan lud narod (II, 6: „Šerbulić: Jeste, srpski je narod lud narod”; „Žutilov: Srpski je narod lud”; „Smrdić: E, Srbin je lud od postanka”), što znači da se u ime tog naroda sme i činiti po volji, mada se u njegovo ime po volji ne sme govoriti. Za jedini glas, glas razuma u Rodoljupcima, za Gavrilovića, rodoljupci će od početka do kraja drame govoriti da je ili u nedovoljnoj meri rodoljub, ili da to uopšte nije, već je „orsag aruloja”, „izdajica otečestva” (I, 2), „izdajica”, „izdajnik jedan” (V, 3), zato što se usudio da kaže nešto protiv njihovih reči i dela. Gavrilović govori u vlastito ime, a ne u ime drugih znakova ili imena, i nije spreman da odobri, a kamoli podrži dela rodoljubaca, koja se sastoje u pljačkanju bližnjih, i u planovima da se proteraju svi koji ne dele njihove znake. U Sterijinoj drami proterivanje koje rodoljupci spremaju ne ograničava se samo na trenutne mađarske neprijatelje, već je zaoštreno sve do antisemitizma („Nančika: Šta je s Čivutima? Žutilov: Treba da se proteraju, ali nemam s kim”, IV, 2; „Žutilov: Eno, ni Čivuti još nisu proterani”, IV, 3), tj. do totalizacijske ili totalitarne, generalizovane čistote koja je, kroz figuru „kaplje” u „moru” još na početku prizvana. Politička pozadina drame time je još jednom izokrenuta, od početne građanske jednakosti u potpunu nejednakost, u progon i zločin. Takođe, jezička pozadina drame, uzimanje obeležja nacije, njenih znakova, kao mere stvari, izokrenula se u gubljenje svake mere – jedna od najvažnijih osobina rodoljubija sastoji se jednako od progona izvan naroda u čije ime se dela kao i od progona unutar naroda u čije ime se govori. Ako je spoljašnja, ponekad prikrivena odlika nacionalizma politika mržnje ili šovinizma prema drugim nacijama i njihovim pripadnicima, unutrašnja politika kao jedva manje skrivena odlika nacionalizma sadržana je u internoj trijaži pripadnika vlastitog naroda na dobre i loše, na podobne i na izdajnike, na velike i na male.
Možemo se upitati, ponovo iz vidokruga Sterijinog „veselog pozorija”, da li su obe ove odlike „rodoljubija” nešto što se može izbeći, umanjiti ili umeriti, a naročito da li je unutrašnji šovinizam produžetak spoljašnjeg, ili je obrnut slučaj. Nacionalizam sebe rado predstavlja kao odbranu od spoljašnje opasnosti. Postoje i tzv. prosvećeni nacionalizmi koji čak odbijaju da imaju veze sa šovinizmom, sa mržnjom prema drugima, prema strancima. Međutim, nema nacionalizma koji, govoreći u ime određenih obeležja ili znakova kao „vrednosti” vlastite nacije, ne ocrtava makar konturu istaknutog, poželjnog i stoga ekskluzivnog lika koji se ima većini, ako ne i svim pripadnicima iste nacije, nametnuti za uzor. Nemoguće je biti nacionalista bez uzoritog tipa, svejedno da li se taj primer uzima iz prošlosti, kroz znakove povesti, projektuje u sadašnjost ili doziva kao budućnost. U svakom od slučajeva reč je o trijaži znakova prema kojima se vrši trijaža ljudi. Ovaj unutrašnji smisao nacionalizma može imati i groteskni oblik samoisticanja, i upravo kroz taj oblik Sterijini Rodoljupci daju odgovor na naša pitanja o prirodi nacionalističkog zanosa. Kraj drame je gotovo u celini posvećen traženju tog odgovora. Iako su rodoljupci u poslednjem, petom „dejstviju” doživeli progon, oni ni kao izbeglice u Beogradu ne odustaju od nacionalističkog samoisticanja, od interne trijaže, unutrašnjeg šovinizma. Oni će na kraju drame odustati od ideje o spoljašnjem neprijatelju, od šovinizma kao mržnje prema drugom – čak će i kćer jednoga od sebe udati za Mađara – ali neće odustati od toga da unutar svog naroda i dalje traže i progone one koje su već unapred označili kao „izdajnike”. Njihov šovinizam je sada izokrenut sasvim unutra, kako bi se sačuvali svi oni znaci u čije ime su govorili. Sterijina drama takođe pokazuje ne samo da postoji kontinuitet između spoljašnjeg i unutrašnjeg šovinizma, već i da je obrtanje spolja ka unutra utoliko veće ukoliko su znaci postali lišeni svakog sadržaja, ukoliko je govor ispostavljen kao laž:
Gavrilović: Hoće li biti Dušanovog carstva?
Lepršić: Budalaština! Nema nas dvadeset miliona.
Gavrilović: Ali bar slavjansko carstvo.
Lepršić: I od toga nema za sad ništa.
Gavrilović: Ta vama je to neprestano bilo u ustima.
Lepršić: Moralo se tako govoriti, da narod ustaje.
Gavrilović: To će reći: vi ste lagali…
Lepršić: E, tako je, drugojače nije moglo biti.
„Drugojače nije moglo biti” – to je ovde istina. Ali ni ta istina, ni istina poraza „rodoljubija” više ništa ne znači samim rodoljupcima. Laž im je poslužila kako bi ostvarili vlastite ciljeve. Istini zapravo nema mesta kad je o „rodoljubiju” reč, odnosno, kako Gavrilović ironično sažima odmah u nastavku: „rodoljubije sve dopušta” (V, 7). Ono dopušta da se laže, žrtvuju bližnji, da se progoni, ubija, pljačka. Ono dopušta da se glasovi razuma, glasovi sumnje i umerenosti, poput Gavrilovićevog, prokažu kao glasovi izdajničke istine, budući da istini u poretku „rodoljubija” nema mesta: osim kao „izdajničkoj”, ili upravo izdajničkoj (sa i bez navodnica). Sve ono što bi moglo zaustaviti ili narušiti govor u ime govora, imenovanje koje govori samo za sebe govoreći pri tom uvek i za druge, u ime drugih ljudi ili drugih govora – nema nikakvu funkciju u govorima „rodoljubija” do li onu koja te govore razgrađuje.
Smisao te razgradnje treba precizirati. Zapravo, Sterijina drama nam ga otkriva kao još jedan obrt šovinizma, ne samo onog spoljašnjeg, gde se u ime svoje nacije mrzi tuđa, pa ni samo unutrašnjeg, gde se u ime svoje nacije mrzi – svoja (kroz internu trijažu „dobrih” i „loših”, „primernih” i „izdajnika” itd.), već i kroz oblik koji se još jednom premešta iznutra prema spolja, kako bi ostao sasvim u znaku imena: to je šovinizam treće vrste, kad se nacija mrzi sa stanovišta ili u ime, još jednom, nekog „opšteg” naroda, apstraktne nacije sveta, u ime „rodoljublja” prema samom ljudskom rodu (ili, preciznije, shodno svojoj predstavi o tome šta je ljudski rod). Biti, na primer, Srbin, a mrzeti Srbe, nije manje mržnja, šovinizam ili nacionalizam, makar se i opravdavao ovim obrtom imena: mrzi se opet u ime, i još jednom se obavlja interna trijaža u ime – u ime poželjnih tipova, „dobrih” primeraka „roda” u njegovom opštem značenju čitavog ljudskog roda. Šovinizam treće vrste mrzi u ime izvesnog čovekoljublja – u ime jedne nivelacije koju će na kraju drame pokazati svi likovi brinući najviše o sebi, ali sada u ime imena koje se povuklo u sebe, u znak izokrenut protiv značenja („Gavrilović: Vidite, gospodo: gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan Vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svoga prijatelja Madžara; a Smrdić i Šerbulić hoće da prodadu Vojvodinu. Kažite mi koji je najveći znak ro-doljubija”. – V, 8). Drama se zatvara u sumraku znakova, u šovinizmima sve tri vrste, kao povest imena mržnje. Zapravo, jedini ko toj drami neće pripasti biće pomenuti Nađ Pal; on neće mrzeti ni sebe, ni Srbe, pa će ovim drugima čak uputiti sasvim razumne reči, reči koje će biti odbačene (II, 6). Jer – šta zna stranac. A stranac – zna. Pre svega, stranac zna da može govoriti samo u svoje ime. Naime, ne treba da nas zavara što se treći šovinizam koji u ime celog ljudskog roda, u ime predstave nadnacije mrzi naciju, predstavlja kao čuvar „opštečelovečeskog rodoljubija”. On, takođe, redukuje nesvodljivu jedinku čoveka na viši rod, rod svih ljudi, apstrakciju koja takođe ima svoje uzorite tipove, kako kod nižeg, prosvećenog nacionaliste, ili svoje druge koje treba odbaciti jer nisu svodljivi, kao kod najnižeg tipa, standardnog šoviniste. Da bi se izbegle šovinističke redukcije sva tri tipa, odnosno da bi se izbegao šovinizam kao resantiman prema drukčijem, potrebno je u prvom redu videti čoveka kao nesvodljivu jedinku, kao nesvodljivost koja svoju razliku, svoju drugost, čuva upravo time što govori samo u svoje ime. Kao jedinke, pre svake redukcije, stranci smo u jeziku, a naročito svom jeziku, koji je naš utoliko što nije zamenljiv – i što oblikuje naše jedinstvenosti. Jedinstvenost, nesvodljivost, drugi prolazi kroz jezik, kao trag neke stranosti koju nijedan rodoljubac redukcije na svoju klasu (porodicu, pleme, naciju, nadnaciju) ne može podneti.
Čini mi se da je to veoma važan moment u Sterijinoj drami, uvid od prvorazrednog značaja za razumevanje Rodoljubaca. Ne, dakle, da poretku „rodoljubija” smetaju činovi, stvari, događaji, stvarnost, već njima smetaju drukčiji govori, drugi znakovi, a najviše, shodno primeru koji oličava Gavrilović, govor, znak ili ime koje govori samo u svoje ime i ničije drugo. Opšti vidokrug drame ocrtava se kao drama jezika, pa time i drama mišljenja i ideja, a ne kao drama stvarne istorije stvarna istorija, progoni, zločini, porazi jesu posledice ove jezičke drame gde jedan govor – onaj iz poretka „rodoljubija” – nastoji da sasvim zameni, istisne, ukine svaki drugi govor. Jedna od Sterijinih velikih poruka stoga bi bila neizbežno ironična: istorija je, kao drama, proizvod oduzimanja prava na govor u ime jednog govora koji hoće da govori u ime svih ostalih, a to znači u ime sveg govora. To je govor kojem nije više potreban drugi govor, koji stoji ispred sveg govora, i u tom smislu je neka vrsta naopakog, izokrenutog „predgovora” svemu ostalom. „Predgovor” te vrste unapred rasuđuje, on ne razgovara, ne pregovara i ne dogovara, on je predrasuda koja sebe uzima za sud istine, bez ikakve zadrške ili dopune. To je predgovor predrasude, tačnije presude, govor koji sudi i deli, i takvom će se predgovoru, predrasudi i presudi suprotstaviti Sterijin „Predgovor” drami i sama drama.
Druga poruka je takođe ironična: istorija stoji pod zakonom one prve ironije, i kad se govoru, u ime sveg, celog, potpunog govora, oduzme pravo na reč, na ime, na istinu, tada ona gubi smisao raznolikosti i kroz one-mele stvari postaje besmislena istorija ljudi kao stvari kojima upravlja laž. Ta laž, sa svoje strane – u tome je ironija ove poruke – nije više sadržana ili zadržana u govoru, već se otela kao istina uništavanja istorije, stvari i ljudi. Jer iza Sterijine drame, na horizontu njenih dejstvija i scena, plamte sela i gradovi u požaru, pokreću se kolone izbeglica, a mrtvi prestaju da se broje. Laž nacionalizma time postaje ubilačka istina nacije; trostruki okret šovinizma uspostavio se kao mera „čovekoljubija”

Predgovor
Hteo bih da ove ironije Sterijinih poruka protumačim u meri u kojoj mi prostor dopušta – upravo iz najproblematičnije tačke ukupnog teksta Rodoljubaca, sa mesta njihovog „Predgovora”. Deo problema tog predgovora već sam naznačio na početku: to je tekst pre teksta, pre drame, koji je nadopunjuje ali joj ne pripada, ni po sadržini, niti po vrsti, ni tematski, niti žanrovski.
Ako je drama, kako joj određenje autorovo kaže, od vrste komedije, „veselo pozorije”, nakon nimalo veselih zbivanja u njoj ocrtanih postavlja se pitanje da li nam „Predgovor” kaže nešto drugo, neku istinu koja bi se mogla, ako ne suprotstaviti, a ono barem odvojiti od opasne igre laži i istine iz same drame. Mislim da nam kratak uvodni tekst upravo to pokušava da kaže. „Predgovor” se sastoji iz tri odeljka. Najpre se veli: „Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu”. Ako bismo ovde zastali, mogli bismo reći – čak i danas, ili naročito danas – da Sterija ništa ne izmišlja, tj. da je drama koju ćemo čitati, koju čitamo i koju smo pročitali – drama istine. Sterija ipak nastavlja, pa u drugom odeljku veli i ovo, očito protiv izvesnog „rodoljubija” – laži tog rodoljubija, kako će se ocrtati u potonjoj drami – koje vidi samo svoj tipski govor, govor u ime svakog govora: „Bacimo pogled”, kaže Sterija, „na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažavanja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodni, kao protivnost i izdajstvo”. Sterija ovde govori upravo o narodu, o jednom pojmu naroda – u drami će se taj pojam odrediti kao spoj „jezika i zakona” („Gavrilović: Ja držim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veličini i napretku, a ne u kokardama i bojama”, II, 5) – kao o nečemu što se mora suprotsta-viti neumerenosti, preterivanju, besmislu i ludosti. Ukratko, što treba suprotstaviti „rodoljubiju”, koje samo, setimo se, drži da je narod – lud. Da li je taj pojam naroda odvojen od „rodoljubija”, pojam nacije izvan nacionalizma, zapravo održiv?
I kako? Kako se nacija, u svojoj umerenoj istini, može očuvati izvan dohvata rodoljubaca, koji nisu samo njegove laži, već su – to nam ironične poruke Sterijinog teksta upravo govore – i njegova stvarnost, pa stoga i istina? Kako se, ništa manje važno, vrednost čovečnog može sačuvati izvan posuvraćene mržnje u ime „rodoljubija” kao „čovekoljubija”? Na mestu gde se čini da Sterija najmanje govori sa stanovišta ironije, gde njegov govor izgleda kao sasvim jednostavan, jednosmeran i bez obrta, u završnom odeljku „Predgovora”, mi u stvari vidimo možda najveću ironiju čitavog ovog „veselog pozorija”. Jer, za razliku od rodoljubaca, za razliku od njihovog posla interne trijaže, bilo u ime svog, bilo u u ime sveg roda, Sterija tu trijažu ne želi da obavi. On kaže: „Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta”. Sterija podvlači izraz kako bismo ga čuli ili pročitali u svoj njegovoj težini i kako bismo se pripremili za nov obrt ironije: „Sve što je bilo dobro, opisaće istorija”. Ironija koju njegova drama opisuje teško da je ikakva istorija dobra. To je istorija zla, istorija laži, pretvaranja, mržnje, istorija „strasti i sebičnosti”, kako se odmah veli u nastavku. „A moja namera”, kaže autor u poslednjoj rečenici predgovora, „nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti, kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati” – i, najzad, na samom kraju, u poslednjem obrtu gde ironija samu sebe izokreće i skoro poništava – „svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan”.
Nasuprot rodoljupcima – nacionalistima bez nacije Sterija pokušava da oslovi „blagorazumne” – naciju bez nacionalista, ljude koji sebe ne uzimaju za meru sveg roda. Taj „blagorazuman rodoljubac”, na kojeg se poziva Sterija kao na svedoka za svoju nameru drame ismevanja rodoljubaca, upravo je onaj lik Gavrilovića koji, posle sve ironije istorije, rezignirano polazi u svet, sa jasnim uvidom da se rodoljupci ne mogu privesti ni pameti, ni meri, niti istini o svojoj laži, koju znaju, ali za koju ne mare, kao što ih ne zanima ni predmet njihovih rodoljubivih strasti, reči i činova. Umesto da sudi, i deli – pravdu, ljude, govore – taj lik preuzima ulogu svedoka, o prošlosti, u budućnosti. Takođe, možda i značajnije, ovaj mogući „blagorazumni rodoljubac” odriče se naziva rodoljupca, imena čiji bi primer trebalo da bude, ostavljajući dramu bez onoga što bismo mogli zvati pozitivnim primerom rodoljublja u ma kojem od tri pomenuta smisla se uzimao rod (kao svoja nacija protiv tuđe, kao svoja protiv svoje, kao opšti rod protiv svoga ili tuđega): „O, rodoljupci, rodoljupci”, kaže sama završna replike ove drame, „idem pripovedati svetu, šta ste radili; da vidim, hoće li se naći koji, koji će reći, da po ovakovima može narod procvetati. (Zavesa)”.
Iz daljine skoro jednog i po stoleća mogli bismo odgovoriti: takav se neće naći, to niko neće reći. Drama rodoljublja se završava u tišini, nad rečima koje odlaze pada zavesa. Ona ista istorija, opisana u Sterijinom „veselom pozoriju u pet dejstvija” oduzela je, završnom ironijom drame, svako veselje. Malo je komedija koje je stvarnost učinila tako tragičnim kao što je to istorija uradila sa Sterijinim Rodoljupcima.

Autor je teoretičar književnosti i profesor komparatistike na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.