NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Teofil PANČIĆ
RUŽIČIĆ FOREVER: POETIKA BURMUTICE

 

Kad se Ružičić himnu posvjaščava,
svo jestestvo pačezemno toržestvuje,
zmijevidni potok muziku pravi,
a tihoprohladitelni zefir
u sodružestvu boginja i gracija kolo vodi,
oku neponjatno, umu nepostižno.
(Pokondirena tikva)

Vaistinu! To jest, lepo je Svetozar Ružičić opisao blagotvorne efekte vlastitog stihotvorenija na vas okolni živi i poluživi svet. A onoj Femi, obudoveloj rastorokanoj paorskoj sokačari što se dala u nobles bez znanja i pokrića, kanda bi baš takav jedan pristajao – da toržestvuje naprazno povazdan, kaogod što kanarinac cvrkuće u krletki, bez uhvatljivog reda i smisla... Tja, kod Fridriha Direnmata „Grk traži Grkinju”, a kod Jovana Sterije Popovića, eto, takođe kroz neku formu ženidbeno-udadbene berze, tikva traži tikvana. Pokondirenog, naravno. I nalazi ga, bogme, samo što ovaj ima neke druge planove i prioritete, i radije će tikvovati za svoj račun, kad se već ne može, uz tuđu stečevinu, i mladim ženskim mesom nasladiti.
Ružičić je, dakako, izdanak tanušnog srpskog (malo)građanstva ranog devetnaestog veka, tek koliko-toliko na noge stalog u „prečanskim” krajevima, zadugo jedinima u kojima se o nekoj „srpskoj slovesnosti” uopšte i moglo govoriti. Pa ipak, već je moj prvi susret s njim, koji se morao zbiti kada sam imao ne više od jedanaestak godina, polučio nedvosmisleni efe-kat prepoznavanja u mojoj svesti. Hoću, dakle, reći da je Ružičić za mene bio sve samo ne nepoznata i egzotična pojava: da, njegov je vokabular bio drugačiji, ali sve ostalo bilo je tako predobro znano. Živeo sam, naime, pod diktaturom pojezije, dočekala me je već na mom doslovno smotanom izlasku iz skopskog porodilišta odmotaće me tek kad me donesu onome što će sledeće tri godine biti moja kuća – i ta mi se sveprisutna stihoklepna tiranija činila večnom i oduvečnom, podrazumevajućom, jedino mogućom, nama jedino datom. Što će se, uostalom, pokazati gotovo sasvim tačnim. S pojezijom bismo uranili, s njom bismo i legali: u bukvarima i čitankama Titov naprijed, na bezbrojnim priredbama i recitacijama Ide Tito preko Romanije, na namenskim, „edukativnim” izletima neizbežno izgiba „četa đaka u jednom danu”. A na radiju? E, na radiju „vidim polja što se žitom zlate”... O televiziji bolje da vam ne pričam.
Onaj Sterijin Ružičić, savremenik jedne od brojnih srpskih „prvobitnih akumulacija kapitala”, bio je, jadničak, freelance hohštapler prinuđen da se snalazi kod obesnih seoskih i malovaroških snaša, kukavna banatska zamlata i ocvali dendi ispod čijeg se pompeznog plašta krije tek praznina i gramzivost; kad pogledaš, pravi ovdašnji Sir Oliver devetnaestog veka... Ostavljen onako sâm na vetrometini slobodnog tržišta, Ružičić malo poje, malo Šarcu daje, to jest, koliko god bio zanesen u svoje luftikaste deklamacije, ipak stiže i da pročkilji na mladu i jedru udavaču Evicu, a bogme i na Feminu burmuticu, koju diskretno, hm, „imovinski transferiše” i ležerno daje založiti kao da je njegova: halo Bing, kako brat ...
Tako je to, dakle, bilo za nenarodnih režima i isto takvih država: bilo, ne ponovilo se. U našem je progresivnom društvu, kojem je čovek vazda najveće bogatstvo, Ružičić doživeo neviđenu transformaciju, promociju i procvat, zaposlio se, okućio, sredio, postao ugledan i cenjen građanin, Bard takoreći. Ako li je samo naprednih pogleda, pri tome i sklon i vičan opevanju koga-i-čega-treba, sva su mu vrata otvorena, ubijaće muve na daljinu svojim radioaktivnim stihosmorima odasvud, iz školskih udžbenika i sa važnih državnih tribina gde se proslavljaju mnogobrojne Važne Godišnjice, vazda za lepe pare i zgodne privilegije koje prirodno pripadaju „pesniku revolucije”, štono bi Kiš rekao za jednog koji – gle paradoksa – uopšte nije pisao pesme, a ipak je ružičićevao sve u šesnaest. Da stvar bude gora, pojezija je postala nešto kao obrazac društvene poželjnosti: profesionalni ružičići nisu više bili dovoljni nego su i decu školske dobi, i mlade radnike-samoupravljače (tzv. „kulturne amatere”) i vikleraste domaćice i penzionisane seoske učitelje podsticali da mrče papir svojim stihoumovanjima, da slobodno izraze kako i koliko vole Njega i Njih, a onda i sebe zato što su Njegovi i Njihovi, i što žive u samom pupku kosmosa. Da je mogao ovo da vidi, Sterijin bi nesuđeni đuvegija jamačno zavapio – „E, crni Svetozare! Našo si kad ćeš se roditi!”. Jerbo su, naime, ružičići mnogo uznapredovali od njegovog vakta, namnožili se i povezali, osnovali sindikat takoreći, postali mirođija u svakoj čorbi u kojoj ima masti i slasti. Poneko bi naivan pomislio da i tome njihovom mora jednom doći kraj, najkasnije zajedno s krajem Poretka Stvari koji su unjkavo i jalovo slavili, svojom kretenskom patetikom i patetičnim kretenizmom nesvesno potpomažući njegovo brže samourušavanje pod neizdrživim teretom overdouza apsurda.
Ne lezi vraže: taman što odrastoh tu negde do Evičinih godina, zemljom Srbijom protutnja u histeričnom galopu jedna epohalna „promena paradigme”, ali takva od koje ružičići samo imadoše koristi: jedna deklarativno oslobodilačka ideologija, odavno i neumitno degenerisana u novo ropstvo, planetarno je odstupala; u mojoj pak zemlji, Srbijici, ona se nije dala umoriti bez borbe, nego je veselo mutirala, a novostvoreni mutant bio je grdan za gledanje i grozan za slušanje, a ipak tako velik da si ga morao videti i tako dernjav da si ga morao čuti. Da vam ocrtavam konture te mutant-ideologije, biće da nema potrebe: sve to lepo piše u Rodoljupcima, uostalom. Ali, naš Ružičić nikada nije imao problem da se seli iz komada u komad, tako da je lako otprhnuo iz Pokondirene tikve i preleteo na novu scenu, ponovo poletno zacvrkutavši iz sveg glasa. Ta, on je čovek bez predrasuda, što je, doduše, u ružičićevskim slučajevima eufemizam za nedostatak svojstava i uverenja. Ali, ko mari? Pesme o starom, upokojenom Vođi je spalio, ono što je već ob-javljeno zakopao sa sedam ašova i sedam lopata ispod sedam zemljanih velova, i stao opevati novog, ovaj put provereno Narodnog Mesiju, baš kao i Narod kao takav, plus slatko pravoslavlje-narodno-veselje i ostale divote novopronađene Narodne Duše, do sada zatočene pod tuđinskom, razbratskom čizmom (iz koje je, doduše, i naš prijaško Ružičić uredno šampanjca pio, ali ko se toga još seća?!). Ako je u Sterije ovaj vilozov i vantasta bio tek jedan palanački zvrndov, groteskni klajnbirgerski snob koji je poleteo iz kakvih salašar-skih kaljača dritto u vaseljenska prostranstva, on je ipak bio – kao i ozloglašena Fema, uostalom – neko ko, makar na krajnje pogrešan i farsičan način, teži Boljem i Višem od onoga što jeste i što ga okružuje. U najnovijem poretku stvari, prečansku je pretencioznu skorojevićevštinu zamenilo tvrdo, dinarsko, „guslarsko” ojkanje, pak se glavnina naše ružičićevštine bacila na konfekcijsku proizvodnju one sorte stihotvorstva koja bi se mogla nazvati stilizovanjem prostaštva; manji je deo pak istom onom demonskom Poslovodstvu služio nešto drugačije, uglavnom praznoreko i pokondireno vizantujući. Novi su kosovski ciklus pak vredno ispisivali i jedni i drugi, svako u svom registru.
Eh, neko bi trebalo da priredi antologiju pojezije objavljivane na prvoj strani subotnjeg, „kulturnog” dodatka „Politike» oko 1987–2000 (a i do danas ima recidiva...): sve je dijapazonsko bogatstvo primenjene parapatriotske ružičićevštine tamo zasjalo punim sjajem, uistinu zaslepivši epohu, što jeste-jeste. I ta se epoha završila neslavno, dapače i krvavo i sramno, i kanda jedino još ružičići nisu iz nje izvukli ama baš nikakve pouke, nego sveudilj guslaju i ciliču na jednoj te istoj frekvenciji, kao one sablasne svrake što ćućore na drveću ponad grobnih humki. Lično najbolj’ preferiram onog obešenjaka što špancira okolo u dadaistički vickastom šerlokholmsovskom outfitu, onog što mu je svaki stih gotov aforizam, a svaka kaža i parakaža Biblija za po jednu nahiju. Ali ima i drugih rasnih egzemplara, od volje ti da biraš boju i dezen. Natirlih, nisu svi ružičići istoga karaktera: neki su autentično jurodivi i budalasti, drugi su – oni sposobniji i opasniji - prefrigani mali privrednici velikih prohteva, koji u pauzama poetsko-šamanskog transa znalački merkaju burmutice i ostale dragocenosti koje bi se mogle utopiti, a sve u vanvremensku čast i slavu Pojezije. I gudeće oni tako u svoja gudala još dugo u mrklu potkontinentalnu noć, sve oku neponjatno, umu nepostižno. O, da, vavjekivjekov, miko fo, miko fo!

Autor je novinar iz Beograda

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.