NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Zoran PAUNOVIĆ
KOLAČI I PIVO, ŠEŠIR I GITARA, ZLOČIN I KAZNA

 

Ponekad književni junaci sasvim neočekivano pronađu svoje srodnike u vremenima i podnebljima koje njihovi tvorci sigurno nisu mogli da naslute. Te su srodničke veze, naravno, očigledne onda kada je reč o arhetipskim junacima čiji se večni život – slobodan od svih okova istorije, geografije i antropologije – nekako i podrazumeva.
Otuda više i nije posebno zanimljivo ukazivati na spone koje povezuju, na primer, Homerovog Odiseja i Džojsovog Leopolda Bluma, ili Sterijinog Kir Janju sa Molijerovim Arpagonom i Šekspirovim Šajlokom. Veliki i osobeni književni junaci, međutim, umeju da ožive i onda kada se čini da je njihovo postojanje moguće samo u sasvim precizno određenoj sredini i još preciznije određenom istorijskom trenutku. Stoga i možemo govoriti o vezi dvojice junaka koji na prvi pogled nemaju gotovo ničeg zajedničkog: o Šekspirovom Malvoliju i Sterijinom Kir Janji.
Malvolio je, podsetimo, lik iz Šekspirove komedije Bogojavljenska noć, savesni i pouzdani domoupravitelj romantične grofice Olivije, koji će zbog svojih rigidnih puritanskih stavova biti brutalno ismejan i ponižen. Lezilebovići kojima se svojom strogošću zamerio podmetnuće mu pismo u kome mu njegova gospodarica tobož izjavljuje ljubav. Razumljiva spremnost da u tako nešto poveruje dovešće ga u niz neprijatnih situacija, sve do nategnuto srećnog kraja, na koji pada mračna senka Malvoliovog obećanja osvete, tako neuobičajenog i disonantnog u svetu Šekspirovih romantičnih komedija.
Kakve to veze može imati sa Sterijinim Janjom koji, reklo bi se, isključivo sâm sebe kažnjava svojim tvrdičlukom? Na prvi, pa možda i na drugi pogled, nikakve. Veze, međutim, postoje. Janjin je greh, pre svega, sličan Malvoliovom: reč je o potpunom nedostatku razumevanja za tuđe potrebe, posebno one koje bi se, makar sa stanovišta dvojice asketa kakvi su Kir Janja i Malvolio, mogle svrstati u hedonističke. Čuveno pitanje upućeno Malvoliju – Zar misliš da zato što si ti tako besprekoran, više ne treba da bude kolača i piva? – neće dobiti odgovor, ne samo zbog očitog Malvoliovog prezira prema onome ko je to pitanje postavio već, pre svega, zbog nerazumevanja smisla takve filozofske dileme. Dilema je samo naizgled plitka: reč je o dijalektičkom suprotstavljanju hedonizma i asketizma, onom koji leži u korenu i Kir Janjine nesposobnosti da shvati Jucinu potrebu za novim šeširom i kavaljerskom pažnjom (Nije dosta kad ti zovim: dušo Juco; kad ti kažem: pili moje?), niti Katičinu želju da uči da svira „gitar” (Koliko sum krajcari već dao kroz to prokleto gitar!).
Nisu, međutim, samo svojim suštinski drugačijim načinom razmišljanja ova dvojica junaka predodređena za uloge gubitnika. Status autsajdera daju im, pre svega, njihove nasleđene psihološko-kulturne matrice: Malvolio je puritanac, što je u poznoelizabetanskoj Engleskoj još svojevrsna bizarnost, a Kir Janja je cincarskog porekla. Janju u tom pogledu naročito odaje njegov jezik (koji je, uzgred, i jedan od najpostojanijih izvora komike u čitavom komadu). Jer, kako u svom udvaranju Katici zaključuje lukavi i pronicljivi Mišić: „Što je jezik prostiji, to su čuvstva prirodnija.” Janja nema čuvstava, makar ne onih koja se na prvi pogled prepoznaju kao prirodna, i zbog toga mu je, pored ostalog, jezik takav kakav je. I Janja i Malvolio, dakle, otelovljuju lik stranca, ne samo u doslovnom već i u onom mnogo značajnijem i modernijem, metaforičkom smislu. Otuđenje, kao neizlečiva bolest većine velikih književnih junaka dvadesetog veka (o dvadeset prvom možda je još prerano donositi zaključke) povezuje 1837. godine rođenog Kir Janju, i bezmalo dva i po veka starijeg Šekspirovog junaka. Pri tome, ni jedan ni drugi ne mogu da shvate zbog čega im se nanosi takva egzistencijalna nepravda, pošto sebe, naravno, vide kao uzor čestitosti i ispravnog na-čina mišljenja.
Istini za volju, u svom tvrdičluku i uskogrudosti, njih dvojica ipak jesu uzorni domaćini, svaki na svoj način: Janja je tvrdokorno okrenut prošlosti i slavnoj trgovačkoj tradiciji svog naroda, dok je Malvolio zagledan u budućnost i rešen da bez imalo sentimentalnosti uklanja sve prepreke na putu do nje. Zbog toga su nesposobni da žive u sadašnjosti i da u njoj zadovolje ono malo svojih istinski ljudskih potreba. Paradoksalno, međutim, ova dvojica asketa stradaće upravo zbog svojih ovozemaljskih strasti. Pri tome Janja apsurdno uživa u estetskim dražima novca kao takvog, dok je Malvolio praktičniji: njegova ljubav prema gospodarici, premda nije svedena na vulgarno koristoljublje, ima sasvim jasno naglašenu konotaciju društvene ambicije – domogne li se Olivije, domoći će se i socijalnog i materijalnog statusa o kakvom inače ne bi smeo ni da sanja. Ipak, obojica stradaju ne samo zbog svojih strasti već i zbog svojevrsnog šovinizma u načinu razmišljanja. Za Kir Janju ne postoje dileme o superiornosti grčkog naroda, zbog toga je svako ko po njegovim kriterijumima pokazuje umnost i domišljatost – pametan kao Grk; Malvolio, opet, ne može da shvati kako to da neki ne uspevaju da shvate podrazumevanu ispravnost njegovih stavova, pa se u pojedinim trenucima sasvim iskreno i dobronamerno iščuđava nad zabludama svojih neprijatelja.
Valja istaći i to da Kir Janja sve pomenute osobine poseduje u većoj meri: on je doslovnije i očiglednije stranac, veći je šovinista, i veći rob svoje nekorisne strasti. Gori je od Malvolija i po tome što hoće kćer da uda za dukate, za starog i grbavog Kir Dimu, dok Malvolio želi pre svega Olivijinu lepotu, iako se, dabome, nimalo ne protivi dukatima koji uz nju idu. Zbog toga će Janja biti i strože kažnjen; cinizam njegovog udesa ogleda se i u činjenici da je uglavnom sam sebi skrojio zaplet iz koga će izaći materijalno i emotivno obogaljen, dok su Malvolija pokušali da unište spoljašnji neprijatelji – i, povrh svega, u tome nisu uspeli. Zbog toga je, dalje, Janja na kraju svoje drame na kolenima, a Malvolio uspravan u svojoj otvorenoj želji za osvetom. Janja bi očajnički da se vrati u bolju prošlost koja je trajala takoreći do maločas, dok Malvolio, s druge strane, odlazi u budućnost koja zaista pripada njemu i onima koji razmišljaju kao on. Budućnost i osveta su njegovi, pa će i asketski hedonizam njegove klase ubrzo doživeti svoju punu istorijsku satisfakciju.
Taj paradoksalni asketski hedonizam – iskreno uživanje u sopstvenoj materijalnoj i duhovnoj škrtosti osnovna je odlika koja povezuje dvojicu vremenski, prostorno i kulturološki međusobno veoma udaljenih junaka. Njihove su sudbine bitno različite već i zbog različitih socioistorijskih okolnosti u kojima se nalaze, ali njihova suštinska sličnost još jednom nam daje povod za zaključak da veliki pisci, čak i onda kada govore o sasvim posebnom, zapravo govore o ljudski univerzalnom. Primeri pomenute dvojice antijunaka – protagonista jedne od najboljih Sterijinih drama i čuvene Šekspirove romantične komedije – to ubedljivo potvrđuju.

Autor je prevodilac i profesor engleske književnosti na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.