NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Nebojša POPOV
SLOBODA I SMEH : UDEO STERIJE U OBLIKOVANJU SRPSKE KULTURE

 

Poziv da, povodom godišnjice rođenja Jovana Sterije Popovića, učestvujem u interdisciplinarnom osvetljavanju njegovog višestruko značajnog delovanja i dela vidim kao znak zanimanja za istraživačko novinarstvo, koje se gotovo dvadeset godina upražnjava na stranicama Republike, i kao izazov zanatu kojim se bavim, sociologiji, i to onom njenom usmerenju koje drži ne samo do vlastite akademske tradicije nego i do izvesnih iskustava antropologije, socijalne istorije i kulture.
Suočavanje s jednim zamašnim i složenim javnim delovanjem i književnim delom i njihovim dugogodišnjim zračenjem, što se uz sve dosadašnje analize i dalje istražuje, nije lako savladiv poduhvat. Svrha ovoga teksta je da potraži dodirne tačke između sociološkog istraživanja formiranja i promena društvene strukture i političkog poretka i doprinosa određenog književnika i njegovog dela oblikovanju kulture i društva.

Formativno doba
Život i delo Jovana Sterije Popovića (1806 –1856) pada u formativno razdoblje novovekovne Srbije. I danas Srbija se, nakon razaranja Jugoslavije, takođe nalazi u formativnom razdoblju. U oba slučaja se otvara pitanje o oblikovanju kulture, društva i države. Pred istraživačima su kako mnoštvo događaja tako i procesi dugog trajanja. Nalaz da smo opet na početku, ako ostane apstraktan, bez potrebne konkretizacije, i nije od neke saznajne koristi. Plodnije bi bilo posmatranje Sterijinog udela u oblikovanju srpske kulture, neposredno, u okolnostima u kojima je živeo, i posredno, preko recepcije njegovog dela u različitim vremenskim razdobljima.
Kada predmet istraživanja omeđimo formativnim razdobljem, ondašnjim i sadašnjim, istraživač može da poveruje da se latio jalovog posla. I u samoj Sterijinoj zaostavštini (primerice u pesmi Nadgrobije samome sebi – gde čitamo stihove „Ništa iz ništa/Zgruvano u ništa/Da je sve ništa”) nudi nam se patetičan stav da je za njim, kao književnikom i javnim delatnikom, ostalo višestruko „ništa”. Ako te iskaze shvatimo bukvalno, mogli bismo odmah da odbacimo pero ili isključimo kompjuter. Ako se sledi takav trag, naša saznanja bila bi svedena na njegovu, inače, često uočavanu melanholiju, tegoban lični život i brojna razočaranja, pesimizam ili na opšta mesta o njegovoj bliskosti stoičkoj filozofiji. Nećemo puno saznati ni ako pratimo njegova „paralelisanja” s velikim civilizacijama, grčkom i rimskom, pa i srednjovekovnom Srbijom, niti ako nas opčini njegova opsesija cikličnim „kretanjem zbivanja po krugovima”1. Do pouzdanijih saznanja dospećemo, verujem, ako se konkretnije suočimo s njegovim delom. Sterijina književna dela, kako su to već pokazala mnoga istraživanja, bila su veliki doprinos samom nastajanju a potom i razvoju srpske kulture. Usred jedne neslobodne, male i zatvorene agrarne zajednice, gde su pismeni ljudi prava retkost, njegova dela su plela tanušne niti spona s razvijenim kulturama, klasike i savremenosti, i bila su podsticaj razvoju vlastite umetnosti i kulture, a posredno društva i države. Promptno objavljivanje njegovih pesama u nastajućim listovima i časopisima i izvođenje njegovih drama u začecima pozorišta, koja su na njihov podsticaj nastajala, izgledaju kao pravo kulturno čudo za to doba. I Sterijina javna delatnost („zvanije”) ostavila je zapažene tragove u oblikovanju srpske pismenosti i kulture. Poput prenosnika evropskog prosvetiteljstva Dositeja Obradovića, i Jovan Sterija Popović došao je „iz preka” da nastajućoj kulturi i društvu stavi na raspolaganje svoje široko obrazovanje, veliko znanje i uzornu prilježnost. Sve to je on pokazao kao profesor Liceja (zametka univerziteta) i kao načelnik u Ministarstvu prosvete, postavljajući temelje izrastajućem školskom sistemu.2
Jedan vid Sterijinog javnog delovanja je uočen, ali nije dovoljno proučen. Reč je o osnivanju institucija od trajnog značaja na srpsku kulturu (nacionalnog Muzeja, na primer). Priznaje mu se, doduše, zasluga pri osnivanju Društva srpske slovesnosti (začetak Akademije nauka), ali se zanemaruje glavni motiv. Sterija se, naime, iskazuje kao pobornik temeljitog pripremanja krupnijih poduhvata. Takav je bio i njegov odnos prema tada sve burnijem i žučnijem disputu o jeziku. Umesto da se prikloni jednom od sukobljenih borbenih tabora, on se zalagao za temeljitost i sistematičnost u oblikovanju srpskog jezika. Istovremeno je pomagao istraživanja i napore Vuka Karadžića, ali nije bio fanatični pristalica njegove reforme; bio je i privržen vrednostima slavenoserbskog jezika, ali ni u tome nije bio isključiv.3 Za njega spor o jeziku nije bio sukob s „nultom opcijom”, već je težio sintezi najvrednijih delova sukobljenih stanovišta. Rizikovao je da ga i jedni i drugi otpišu. Pobedom Vukovih sledbenika i zamahom nacionalnog romantizma doista će biti sve više marginalizovan, čak i stigmatizovan kao konzervativac. Pao je žrtvom i kao „prečanin” („kulturtreger”), pa se povukao u zavičajni Banat, gde je i okončao život u osamljenosti, ali nastavljajući da stvara dela koja će steći visoko mesto u kulturnoj baštini. Spoj Sterijine darovitosti, znanja, istrajnosti i neskrivenog rodoljublja s nastojanjima raznih činilaca onog doba da se Srbija izbavi iz zaostalosti i izolovanosti pridoneo je dinamici zbivanja usmerenih k opštem cilju – sticanju nacionalne nezavisnosti. Ta dinamika, ma koliko bila svedena na malobrojne učene ličnosti i uske krugove delatnika, nije dovoljno istražena, a bitna je i za razumevanje izvesnih odlika Sterijinog dela.
Dok je Sterija još bio delatan u Liceju, Ministarstvu prosvete i uopšte u javnom životu, pojavili su se u Srbiji, posle školovanja van zemlje, i prvi – nakon već zaboravljenog Bože Grujovića, vesnika liberterske misli još u prvim ustaničkim danima – školovani zastupnici evropskog liberalizma. Neki od njih, u prvom redu Jevrem Grujić i Milovan Janković, biće sve uticajniji među školovanom srpskom mladeži, naročito isticanjem povezanosti individualne i kolektivne slobode ili, kako se od tada počelo govoriti, neraskidivosti veze spoljne, nacionalne slobode i unutarnje slobode pojedinačnih građana. Odlučno privrženi borbi za nacionalnu nezavisnost Srbije, što je bila glavna težnja svih tadašnjih aktera, oni su se zalagali i za naporedno oslobađanje jedinki iz statusa podanika despotske vlasti, makar bila i „domaća”, a za afirmaciju slobodnog građanina, ponajviše kroz borbu za slobodu misli, javnog delovanja i ustavni demokratski poredak. Sama ta tema bila je trajan podsticaj kulturnoj i političkoj dinamici i održavanju načelne ravnoteže individualnih i kolektivne slobode. A kada se ta veza raskida, obično apsolutizacijom nacionalne slobode, naročito mistifikacijom „zavetne misli” („osveta Kosova” i „oslobođenje i ujedinjenje svih Srba” pod geslom „ujedinjenje ili smrt”) kopnila je pomenuta dinamika, sledile su razne nedaće; tada i Sterija biva „odbačen, zapostavljen i zaboravljen”4. Svakako, bilo bi neosnovano Steriju proglasiti za borbenog liberala. Nadam se pak, da je činjenički osnovano ukazati na vezu između opšte ideje o slobodnom građaninu i Sterijinog nastojanja da sudeluje u njegovom oblikovanju, kako već pomenutim javnim delovanjem tako, još više i trajnije, svojim književnim delima. Sterijin udeo u kultivisanju ne samo čitavog roda nego i pojedinačnog „graždanina” postaje, tako, blizak i razumljiv i personalistički usmerenoj sociologiji.

Strast i razum
Bilo bi neumesno od jednog sociologa da pređe okvire svoga zanata i upusti se u estetičke analize i procene umetničkog dela. Zaobišao bih i opšte teme o svrsi umetnosti i polemike o tendencioznoj umetnosti. Ostaviću po strani i rasprave o pojmu katharsis, i o traganju za zagubljenim delovima Aristotelove Poetike o komičnom (primerice u romanu Ime ruže Umberta Eka). Još manje bih bio kadar da ispitujem suptilne odnose između njegove poezije i proze, „žalosnog” i „veselog pozorja”. Oslanjajući se na nalaze kompetentnih proučavalaca Sterijinog dela, recimo Stanislava Vinavera, koji u njemu vidi „najznačajniju figuru u oblasti humora i satire posle Dositeja”,5 ograničiću se na ulogu smeha u balansiranju individualnih i kolektivnih strasti, a u vezi sa, za sociologiju, tako značajnim fenomenima kao što su interesi, ideologija, politika i vlast. Upravo ovde vidim saznajno plodnu interdisciplinarnu komunikaciju. Naime, sociologija o tim fenomenima raspravlja ili suviše apstraktno, bez uvida u strasti koje ih pokreću i usmeravaju, ili, i onda kada se time bavi konkretno, ne dospeva od dubljeg uvida u emotivnu i psihološku dubinu delovanja konkretnih aktera, što nam upravo umetnost dočarava kroz književne likove, zapostavljajući, sa svoje strane, podrobnije zalaženje u njihovo socijalno, interesno, ideološko i političko zaleđe. Uz uvažavanje bitnih razlika između nauke i umetnosti, dodiri među njima, koji će poštovati njihovu punu autonomiju, mogu biti od saznajne vrednosti i za estetička i za sociološka istraživanja. Na samom početku stvaranja „veselog pozorja”, u predgovoru Laži i paralaži, Sterija izražava uverenje da su „ljudi od prirode više smeju nego plaču sklonjeni” i otkriva da mu je glavna vodilja „misao da u šali kazana istina više nego suva materija dejstvuje” na „ispravlenije” publike tako što će barem malo da joj „mozak osoli”6. I, na kraju svoga spisateljstva, on izražava nadu u moć oblikovanja ne samo pojedinca već i čitavog naroda, suočavajući ga sa stranputicama. „Dokle se budemo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji”, kaže on u predgovoru Rodoljupcima. Sterija u pomenutoj komediji markira jedan fenomen koji privlači trajniju pažnju, a to je zloupotreba i same slobode („sve je dopušteno”) i rodoljublja (svašta se radi „u ime naroda”). Radi ostvarenja „strasti i sebičnosti” koja baca „ljagu na narod”, dešava se i nešto što ga sablažnjava: „Što je /nešto/ bilo luđe, preteranije i nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo.”7 Sterija veruje u sposobnost ljudi, čak čitavog čovečanstva, da se vlastitom delatnošću oblikuje i preoblikuje, pa i moralno usavršava, što ga i čini, kako piše profesor i reditelj Hugo Klajn, „kosmopolitski orijentisanim humanistom”. Analizirajući Sterijine komedije, Klajn ukazuje na razliku između humora, koji osmejava i podstiče simpatije i razumevanje, i satire, koja ismejava, šiba, zadaje rane i žigoše.8 Smeh koji izazivaju Sterijine komedije, smatra on, „izazivaju većinom neobuzdan, glasan, katkada molijerovski širok i moćan, jednostavan, priprost, smeh koji oslobođava i razgaljuje, ali često i smeh zajedljiv, gorak, sa tragovima onog teškog bremena iz kojeg je nikao, – a ponekad i takav da potseća na masku klauna, u kojoj je bojažljiv izraz veselosti povezan sa velikom nesavladivom tugom: kao da se lice skamenilo na prelazu iz melanholije u razgaljivanje i ostalo u nedoumici da li da plače ili da se
smeje”9.
S antropološkog stanovišta posebno je važno poimanje strasti i odnos prema njima. Uočeno je da Sterija sledi onu nit u antičkoj i potonjoj umetnosti koja na sebeljublje, koristoljublje, lakomost, pohotu, vlastoljublje, zločinačku gramzivosti i sl. vidi ne samo hybris gubljenje mere preuznošenjem – koji stvara razdor i donosi nesreću, nego i bolest (hydrops, „vodenjača”, što više piješ, više si žedan). U načelu, odnos prema uskovitlanim strastima je raznolik, od htenja da se iskorene i uspostavi apatija („bezčuvstvije”), preko obuzdavanja i stroge kontrole, do traganja za merom uspostavljanja ravnoteže.10 Ovo potonje izgleda da je i najbliže Sterijinom poimanju komedije, koja teži da uspostavi društvene norme ponašanja tako što podražavanjem poroka i njegovim ismevanjem mogu da se razvesele, pouče i poprave čitaoci i gledaoci.11 Postoje, svakako, različite vrste smeha, i nije svaki „lekovit” i u prisnoj vezi sa slobodom. Smehom je odvajkada rasterivan strah, kako od prirodnih sila tako i od nadzemaljskih autoriteta i ovozemaljskih silnika. Ponekad se zaboravlja da je smeha bilo i u „mračnim vremenima”, setimo se samo Rablea, i na srednjovekovnim karnevalima i pučkim svetkovinama, i na dvorovima, s legendarnim dvorskim ludama. Postoji i jedna vrsta smeha koja je karakteristična za bahate moćnike, koju je i u našoj tradiciji uočio njen dokazani znalac Vuk Karadžić. On je u svojim „tajnim spisima” (napisano 1831, otvoreno 1900) imenovao taj oblik smeha kao sprdnju, strasno negovanu na dvoru Miloša Obrenovića: „Sa sprdnjom se vreme besposleno provodi, sa sprdnjom se briga razbija, sa sprdnjom se ruča i večera, sa sprdnjom se državna dela svršuju, sa sprdnjom se i Bogu u crkvi moli. Koji najbolje zna sa sobom i s drugim ljudma sprdnju zbijati, onaj je najsposobniji da se primi u dvor za ministra; a bez te sposobnosti niti se ko prima, niti se u dvoru dugo održati može, ako bi se kako slučajno i primio... Što je sprdnja kome na veću sramotu ili štetu, to je slavnija i povoljnija, i duže se spominje i drugima pripoveda.”12

Recepcija
Za našu temu od važnosti je i recepcija Sterijinih dela, od vremena nastanka pa sve do naših dana. Držeći i dalje do razlike između estetike koja se bavi fabu- lom, likovima i zapletima u tekstu i strukturom pozorišne predstave, za sociološka istraživanja su važnija ona strujanja koja „prelaze rampu”, zadiru u privatni i javni život ljudi. Za praćenje recepcije uzeo bih Rodoljupce, jer se u njima najsnažnije izražavaju i ukrštaju strasti i otvara pitanje o njihovom obuzdavanju. Za razliku od „junaka” drugih komedija, koji su, kako je to u odgovarajućoj literaturi uočeno, individualizovani, oni su u Rodoljupcima bliži karakternim maskama izvesnih društvenih grupa. Nameće se utisak da je reč o kolektivnom liku kao protagonisti „lutajućih sižea” koji plutaju raznim prostorima i vremenima. Takvi likovi su naročito živopisni kada se razmašu u izuzetnim istorijskim dešavanjima. Ovde je reč o velikom revolucionarnom talasu koji je 1848. zahvatio bezmalo čitavu Evropu, s izvesnim osobenostima u mađarskoj nacionalnoj revoluciji i „srpskoj buni”. Prevratničko vreme biva pogodno i za prevrtljive ljude koji, već prema tome ko pobeđuje na ratištu, menjaju simbole – parole, kokarde, boje, barjake – čas mađarske, čas srpske. Prilika je to i za megalomanske uzlete k obnovi Dušanovog carstva ili za uspostavljanje Slavjanskog carstva (pod hegemonijom Rusije), i za etničko čišćenje zamišljene imperije. Postojeće treba razoriti i tragove (arhive) spaliti. Sve treba iznova stvoriti („U mladoj Vojvodini treba sve iznova početi”). Dok pobeđuju, otimaju se za ratni plen i vlast, buja vlastoljublje i srebroljublje („što je narodno, to je i naše”), a s porazima se povlače sa sve plenom („da podelimo kasu, pa da bežimo”). Spremni su čak i da prodaju i sâm ideal kojem su težili („Vrag da nosi i Vojvodinu i sve! ”). Revoluciju doživljavaju kao prostor neobuzdane slobode („onda je poštenje nevažna stvar”, „rodoljubije sve dopušta”, „u slobodi se mora slobodno živiti, a bez dosta novaca slobodno se živiti ne može”). Dok drugi ginu, oni sebe čuvaju („Za nas bi bilo griota poginuti, koji narod ljubimo”, „Pa baš ja da se žrtvujem? Hvala vam!”). Ravnodušnost prema stradanju drugih dopunjuju vizijama „svetle budućnosti” („Sve nek propadne, pak će opet za neko vreme procvetati”, „bar će posle lepše biti”). A ako im neko nešto prigovori, uzvraćaju: „Koji narodne činovnike oporočava, taj vređa sav narod”. Mada tobože idealizuju narod, istovremeno ga i preziru („srpski je narod lud narod”).13
Rodoljupci su, nakon poluvekovnog tavorenja van javnosti, od 1904. do 2003. godine, prema podacima u jednoj novijoj monografiji, imali, samo na velikim srpskim scenama, 36 premijera i mnoštvo repriza, a imali su i primetan odjek u kulturnoj javnosti.14 Praizvedba u beogradskom Narodnom pozorištu propraćena je govorom Jovana Skerlića, profesora Velike škole (produžetka nekadašnjeg Liceja) koja će ubrzo prerasti u Univerzitet, urednika Srpskog knji-ževnog glasnika, časopisa koji će nadmašiti skromne početke periodike, člana Kraljevske akademije nauka, nadograđene na Društvo srpske slovesnosti, narodnog poslanika u već afirmisanoj instituciji Parlamenta, dakle ličnosti velikog javnog autoriteta i uticaja. Svojim javnim delovanjem i opsežnim naučnim delom i Skerlić, kao i njegovi vrsni prethodnici, u novim okolnostima obnavlja interesovanje za vezu nacionalne i individualne slobode, teme začete još u ustaničkim danima, proširene pojavom potonjih liberala i socijalista (Svetozar Marković, Dragiša Stanojević i dr.). Za razumevanje poente u njegovom govoru, pored navedenih podataka, treba imati u vidu i njegovo dokazano rodoljublje i temeljitu kritiku nacionalnog romantizma, kao i oštre kritike ograničenja slobode i demokratije, naročito od militarizma („soldateske”) i oligarhije („bankokratije”). U pomenutom govoru Skerlić je skrenuo pažnju gledaocima i javnosti na zamke koje je sobom nosio zanos iz 1848. godine, kada su mnogi bili „ubeđeni da je zatrubila Dušanova truba, da je došao veliki vaskrs srpskoga plemena”, pa su bili spremni i za razne nepodopštine, ne samo prema drugima nego i prema Srbima (srpske čete zlostavljale su i pljačkale i srpske krajeve). Ostaje, kao opomena, a i kao podsticaj „ispravleniju”, poruka koju nosi ova drama o poraženim nadama, grobovima i razorenim selima, i potresan utisak da se ukazao i sâm „bezdan ljudskog životinjstva.”15.
Razlika između rodoljuba i rodoljubaca, stvarnih i prividnih patriota je jasna: „Kao i religija, patriotizam ima svoje svece i mučenike, ali i svoje trgovce i šarlatane.”16 Ova premijera i ovaj govor, da podsetimo, desili su se početkom 20. veka, usred dinamičnih zbivanja u Srbiji, kada je izlazila iz formativnog razdoblja, ali i u senci rastuće moći „Crne ruke”, pre balkanskih ratova, oba svetska rata, i ratova u Jugoslaviji s kraja 20. veka, i svih užasa u njima. Od izvedbi u, kako se doskora govorilo, međuratnom razdoblju, veću pažnju je privukla predstava u režiji Branka Gavele (Narodno pozorište, 1929). Posle rata zapažen odjek imala je postavka Mate Miloševića (Jugoslovensko dramsko pozorište, 1949, obnovljena 1956, kada je proglašena za najbolju predstavu Prvih jugoslovenskih pozorišnih igara u Novom Sadu). Snažan odjek imale su i režije Dejana Mijača, takođe u JDP, 1986. i 2003. U tim predstavama visok domet postigli su čitavi ansambli i vrsni glumci: Žanka Stokić, Dragoljub Gošić, Dimitrije Ginić; Rahela Ferari, Milan Ajvaz, Viktor Starčić; Voja Brajović, Mirjana Karanović, Miloš Žutić, Milan Gutović, Tanja Bošković i drugi.17 Sticajem okolnosti, na Sterijinu godišnjicu, 1956. godine, u Novom Sadu su institucionalizovane Jugoslovenske pozorišne igre (u istom gradu su u isto vreme nastale još dve dinamične institucije, Tribina mladih i Stražilovski susreti, mesta slobodnih debata i dijaloga književnika, filozofa, sociologa i drugih poslenika javne reči). Sterijino pozorje je svake godine bilo smotra najviših dostignuća pozorišne umetnosti, sve dok je postojala Jugoslavija. (Posle dužeg zastoja, odnedavno se nastoji da se ovaj tok u našoj tradiciji nastavi kao međunarodni festival.)

Konstelacija
Recepcija Sterije može se posmatrati, i razumevati, i u okviru jedne šire dinamike i promenljive konstelacije. Naime, čitave dve decenije, od sredine pedesetih do početka sedamdesetih godina, bujalo je umetničko stvaralaštvo u književnosti, pozorištu, filmu, slikarstvu. Pomenimo samo neke međaše, od predstave Čekajući Godoa Semjuela Beketa, treće premijere Ateljea 212, do predstave Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića i filmova WR – misterije organizma Dušana Makavejeva i Plastičnog Isusa Lazara Stojanovića.18 Bilo je to vreme i snažnog zamaha stvaralaštva i u filozofiji i sociologiji. Jačala je i širila se kritička misao. Akademske slobode i autonomija univerziteta, kvalitet obrazovanja i stvaranje humanih vrednosti našli su se u središtu težnji različitih škola mišljenja i još raznolikijih aktera. Opet je sloboda, pre svega individualna, bila glavna tema. U tom pogledu posebno je podsticajna bila kritika vladajuće ideologije marksizma-lenjinizma od strane sve glasnijih protagonista Marksove ideje o slobodi i emancipaciji i načela „bespoštedne kritike svega postojećeg”, čija su središta bila časopis Praxis i Korčulanska letnja škola. Sloboda je silovito nadolazila, naročito spram represivnih ideologija i političkih sistema, u prvom redu protiv militarizma, razgoropađenog u Vijetnamu, što je bilo glavna meta antiratnog pokreta u čitavom svetu. Nadolaženje slobode praćeno je vedrom atmosferom „dece cveća”. Sloboda i smeh su u prisnom susretu. Pomenimo, bez natruha mitologije i legendi, da je tadašnji zamah stvaralaštva, kritičke misli, kontrakulture i nove levice u čitavom svetu prožimao i zbivanja u našoj kulturi. Zamah slobode stvaralaštva bio je izuzetno vidljiv i u pozorištu.19
Na sve to usledila je brutalna represija, upadima policije i vojske na univerzitete, hapšenjem i likvidiranjem kritičara vladajuće ideologije i poretka, trajnim onemogućavanjem delovanja pokreta i njegovih istaknutijih aktivista, demonizacijom i same ideje slobode kao „pomahnitale utopije”. Humanističko obrazovanje i negovanje kritičkog mišljenja denuncirano je kao priprema za barikade, subverzivnu pa i terorističku delatnost. U svrhu pacifikacije potencijalnih buntovnika preduzimane su razne „reforme” radi disciplinovanja čitavog sistema obrazovanja i vaspitanja. Na mesto kontrakulture stupa manipulativna potkultura, a levicu istiskuje – desnica. Izmena konstelacija dešava se i u najrazvijenijim zemljama i demokratijama, a i u našoj zemlji.
Sistematska represija u našoj zemlji ustremila se da razori emacipatorski pokret, zabrani knjige, filmove, pozorišne predstave, slikarske izložbe, listove i časopise, da hapsi i otpušta „nepodobne”. Partijska država preko svojih transmisija nametnula je opšteobavezujuću normu o „moralno-političkoj podobnosti”. Tako je destruisana jedna kulturna, politička i socijalna dinamika. Gustina komunikacija između protagonista različitih ideja, škola mišljenja i umetničkih pravaca, čak i kada nije trajnije promenila svet, donela je mnogima doživljaj slobode i vedrine, i bila je brana od rigidnih ideologija i vlasti, sklonih sukobima „s nultom opcijom”.
Potiskivanjem, raspadom i razaranjem dinamičnih kulturnih i uopšte javnih komunikacija, otvoren je bezmalo bezobalni prostor najpre za restaljinizaciju, a potom i za nacifikaciju. Rigidnoj vlasti zasmetao je čak i živahni duh pesnika Duška Radovića koji je uklonjen s vrha „Beograđanke” sa popularnom svakidašnjom emisijom Beograde, dobro jutro. Usledila je i vaskolika galopirajuća „rodoljupcijada”, u sklopu „antibirokratske revolucije” i „događanja naroda”. Ni pozorište nije ostalo po strani. Najpre samom scenom, kao bojnim poljem, dominiraju „sveti ratnici”, vojskovođe, vojvode, generali, komandiri, kaplari i redovi, romantizovani protagonisti i zločinačkih ideologija i kvislinških formacija režima iz vremena okupacije. Razigravanje različitih likova zamenjuje dresura nacionalno ispravnih figura. Neposredno uoči novih ratova, razularena grupa upada u Jugoslovensko dramsko pozorište, maja 1990, predvođena popom Gavrilovićem, vođom Svetosavske stranke, da onemogući predstavu Sveti Sava Siniše Kovačevića. Izbijaju i požari na mestima gde se izvode „nepodobne” predstave (Studentski kulturni centar), a izgorelo je i Jugoslovensko dramsko pozorište (1997). Stihija straha, mržnje i nasilja razlila se ne samo po ratištima već i u pozadini. Suzbijanjem slobode nestajao je i široki registar oslobađajućeg smeha. Usred dominirajuće nekrofilije i preko sve moćnije televizije odjekuje grohot koji prati razne sprdnje raskomoćenih moćnika, i usred samog parlamenta; nižu se „limunacije” i spektakli, uz ponešto „milujućeg” humora. Raskomoćeni u „divljoj slobodi” i sejači smrti pišu romane. Svaštočine se slave kao uzorni junaci. Spram nepreglednih prizora zla, kao najprikladniji izraz lica ukazuje se skamenjenost koju je u Sterijinom delu primetio već citirani Hugo Klajn.
Uprkos ovoj stihiji, u krhotinama autonomije institucija kulture, izvode se i autentičke komedije, pa i Rodoljupci, i kao prisećanje na prošlost, i kao opomena na to šta sledi u neposrednoj budućnosti. Tako se, usred „događanja naroda”, desilo i sedam premijera Rodoljubaca, među njima i Mijačeva režija (JDP, 1986) s blizu stotinu repriza.20 I u vreme ratova 1990–1999. godine bilo je još pet premijera. I kada vrhunske razorne sile Thanatosa, nisu sasvim zanemeli protagonisti Erosa. Međutim, pokazaće se da „otrežnjujuća istina koju nam ‘Rodoljupci’ istrajno nude sa podjednakom istrajnošću izostaje”21. A kada je, pod uplivom započetih promena 2000. godine, izgledalo da je pomenuta stihija presahla, u obnovljenoj zgradi JDP, prva premijera bila je nova postavka Rodoljubaca Dejana Mijača, s obnovljenim i poletnim ansamblom. Dešava se to u turobnom vremenu, usred nerasvetljenih masovnih zločina, rasutih leševa i razorenih života, neposredno posle ubistva premijera Srbije Zorana ?inđića (marta 2003. godine), i nalaženja posmrtnih ostataka zverski ubijenog (avgusta 2000. godine) bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Novi proplamsaji slobode i lekovitog smeha pak blokirani su, kako je primetila iskusna hroničarka pozorišnog života Slavica Vučković, sumornim kolektivnim iskustvom: „Učestvovali smo, a negde, naravno, i podržavali, duvali u jedra tom užasu.”22
Kada se imaju u vidu svi užasi koji su se desili u ratnim godinama, nerazjašnjeni i nesankcionisani zločini i pljačke, kao i izvesni surovi trendovi „tranzicije” koji se nameću kao neizbežna budućnost, ne iznenađuje primetna malaksalost duha, slobodarskih ideja, kritičkog mišljenja, emancipatorskog delovanja, pa i „lekovitog” smeha. Konstelacija koja ih je gušila nastoji, svim silama, da se održi, nekada kao cilj „nacionalne revolucije”, a sada kao odbrana njenih tekovina. Ipak, iznova se ukazuju Rodoljupci, kao geslo najnovije Sterijine godišnjice, mada baš ove godine nema nijedne premijere istoimene predstave.23
Uzdanje u prosvetiteljsku ulogu umetnosti, pod udarima ideologizacije kulture i gušenja njene slobode i autonomije, splašnjava, a podstiče se vajkanje zbog izostajanja primetnije katarze. Do nje se, inače, ne dospeva lako ni u uređenim zemljama u kojima takođe ima i zločina i pljačke, ali to tamo nije dominantno, a još manje legalizovano. Niti je pod zaštitom vlasti. I nezamisliv je monopol na ljubav prema naciji koju nameću upravo oni koji su joj najviše zla naneli. Kroz te barijere teško se probija istina do ljudskog uma i srca, čak i ako je komikom začinjena. Opet rizikujemo da se priklonimo nihilizmu, pomenutom na početku ovoga teksta, i da, posle svega, ostaje jedno višestruko „ništa”. Bez odbacivanja i takvog stanovišta, a ne pribegavajući optimizmu, pogotovo olakom i naivnom, na osnovu dosadašnjeg razmatranja možemo izvesti i drugačije zaključke. Pre no što ih sažeto izložimo, pomenimo još nešto s terena sociologije. Izvesno je da su veliki i duboki sukobi, naročito oni s nultom opcijom, ostavili dubok trag u Srbiji (kao i u svakom društvu u kojem se tako nešto dešava). Nizale su se bune i ustanci, revolucije i kontrarevolucije, a nikako da se uspostavi trajniji temelj normalnog društva i države. U tom smeru tek predstoje temeljnija istraživanja, podstaknuta lucidnim uvidom profesora sociologije Aleksandra Molnara u razliku između ustavotvornih revolucija iz kojih je proizašao ustavni demokratski poredak i „rotacione revolucije” koja reprodukuje provizorijum bremenit haosom i nasiljem.24 Predstojeća istraživanja morala bi da slede sve glavne smerove promena, i nabolje i nagore, prateći ih u svim pravcima poput kretanja raka. Izlaz iz takvog stanja moguć je jedino uspostavljanjem legitimnog poretka koji štiti život, svojinu i viziju individualne i zajedničke budućnosti. U tom smislu Srbija je, eto, opet u formativnom razdoblju, mada ne istom kao i pre 200 godina. Kako će se stvari kretati u ovom novom razdoblju zavisi i od pamćenja duhovnih vertikala – koje ne čine samo Dositej, Sterija i Skerlić i koje nisu sasvim izbrisane kataklizmičnim dešavanjima, o čemu svedoče i višegodišnja razmatranja na stranicama Republike. Ako sve to zanemarimo, podlegli bismo utisku da su na delu primordijalne strukture i okamenjeni mentaliteti koji vode u neminovne katastrofe, a ne da imamo posla s krizama iz kojih su mogući i pozitivni raspleti (i život, a ne samo smrt).
Uprkos raznim događajima i razornim procesima bilo bi naprosto besmisleno da Sterijino delo uopšte ne postoji i da nije imalo raznoliku recepciju. Zatim, upravo time što Sterijine komedije nemaju baš sasvim izvestan rasplet25, i što one nemaju zaplete i sukobe s nultom opcijom, ostaju podsticajne za različite interpretacije, estetičke i sociološke, i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti. Dalje, odnos prema strastima koje artikulišu njegovi likovi nije isključiv, s uverenjem da se one mogu ukloniti ili ukinuti i zameniti „bezčuvstvijem,” već se mogu razumno obuzdavati i uravno-težiti razvojem kulture i civilizacije. Neizvesna je pak snaga napora za „ispravlenijem”, pa je neophodno imati u vidu još nešto, o čemu ovde takođe nije bilo govora, a to je „staranje o sebi” i „rad na sebi”26, od čega zavise individualne i kolektivne ambicije da se oblikuje i preoblikuje vlastiti život. Sterijino delo, recimo to na kraju ovog ipak prigodnog teksta, ostaje značajno jer će merila do kojih je njemu bilo stalo trajati i biti podsticajna, nek’ nam bude dopušteno i malo patetike, sve dok postoji i sama kultura.

Autor je sociolog iz Beograda i glavni urednik lista Republika

1 Miron Flašar, Studije o Steriji, SKZ, Beograd 1988, str. 17.
2 Videti o tome: Vladimir Grujić, „Jovan St. Popović i naša škola”, u: Knjiga o Steriji, SKZ 1956, str. 353–367.
3 Videti: Miraš Kićović, „Sterija i Vuk Karadžić”, Knjiga o Steriji, str. 297–351.
4 Vaso Milinčević, „Sterija u svetlu kritike i istorije književnosti”, u zborniku Jovan Sterija Popović, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd 1956, str. 6.
5 Stanislav Vinaver, „Srpski humoristi i satiričari”, u: Jovan Sterija Popović, Dela (priredio Nikola Grdinić), „Draganić”, Beograd 2006, str. 850–852.
8 Hugo Klajn, „Sterijin humor”, Knjiga o Steriji, op. cit., str. 221, 225.
9 Isto, str. 250.
10 M. Flašar, op. cit.
11 Isto.
12 Vuk Karadžić, „Osobita građa za srpsku istoriju našega vremena”, u: Istorijski spisi, „Prosveta” – „Nolit”, Beograd 1985, str. 163–164.
13 „Rodoljupci”, Dela, op. cit., str. 291–350.
14 Milorad Rikalo, „O Rodoljupcima” Jovana Sterije Popovića, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2006, str. 85.
15 Jovan Skerlić, „O Rodoljupcima Jovana Sterije Popovića”, Knjiga o Steriji, op. cit., str. 70.
16 Isto, str. 72.
17 M. Rikalo, op. cit.
18 Videti o tome podrobnije: Sloboda i nasilje (priredio Nebojša Popov), Republika, Beograd 2003.
19 Videti: Slavica Vučković, „Trauma i katarza u srpskom pozorištu”, Republika, Beograd, god. XV (2003), br. 316–317, str. 21–44.
20 M. Rikalo, op. cit.
21 Isto.
22 Isto.
23 Danas, Beograd, 15–16. april 2006.
24 Videti o tome: Aleksandar Molnar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, Samizdat B92, Beograd 2002, knj. 4, str. 437.
25 Nebojša Romčević, Rane komedije Jovana Sterije Popovića, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2004, str. 267–268.
26 Videti: Mišel Fuko, Hermeneutika subjekta, „Svetovi”, Novi Sad 2003.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.