NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Jovan POPOVIĆ
JOVAN STERIJA POPOVIĆ – NAŠ SAVREMENIK

 

Kada se o znamenitom pokojniku piše tekst, pogotovo prigodan (obeležavanje 200 godina od rođenja i 150 godina od smrti), gotovo se podrazumeva da se pitanje iz naslova postavlja kao retoričko, a ne kao ozbiljna dilema. Takođe se pretpostavlja da bi odgovor na pomenuto retoričko pitanje neizostavno morao biti potvrdan. Naravno, usledio bi tekst koji bi zaslužnog velikana ponovo uzdigao, vaskrsnuo i u stroj aktuelnih i naprednih savremenika uvrstio. Nažalost, prema mom uviđanju, slučaj pisca Pokondirene tikve nije od te vrste, nije tako jednostavan. Tome nije razlog kvalitet Sterijinog dela. Naprotiv. Komediografski književnikov opus stoji, od Skerlićevog vremena pravedno vrednovan, u svojoj aktuelnosti gotovo netaknut, do dana današnjeg. Problem iskrsava na drugoj strani, u ravni prijema, kod nas dramatičarevih naslednika i publike.
Kada su se pre desetak godina, zbog narodne nesreće, Rodoljupci prepoznali kao označujući tekst srpske svakodnevice, propuštena je prilika da se ozbiljnije zabavimo i drugim, čak većim (po obimu) delom piščeve ostavštine. Nema sumnje da je u zanatskom (dramaturškom) smislu pomenuti tekst ponajbolje Sterijino delo; takođe, nema sumnje da su se lažni patriotizam, koristoljublje branjeno nacionalnim interesima, hipokrizija, nemoral, isključivost, bahatost i sebičnost prikazani u drami o događajima iz prve polovine devetnaestog veka, začuđujuće verno ponovili u našem društvenom životu u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Usled siline prepoznavanja ovaj jedan tekst je sasvim apsorbovao, gotovo poklopio pisca. Sterija — to su Rodoljupci. Donekle je ovakva reakcija bila razumljiva; zaista, sličnost sa našim vremenom bila je zaprepašćujuća. Ali samo donekle. Jer se, zapravo svesno prećutkivao i marginalizovao veći deo piščevog opusa (Laža i pararalaža, Zla žena, Pokondirena tikva, Beograd nekad i sad). Ovi komadi su klasifikovani kao simpatično devetnaestovekovno šegačenje i odloženi u teatarsku arhivu, negde oko ?ida i dramatizovane Ivkove slave. Razlog je jednostavan: kroz ova dela obraćao nam se jedan Sterija, neprijatan modernom uhu i oku. Sterija konzervativac.
U našoj kulturi uopšte, a u našem pozorištu posebno, pomenuta odrednica kandiduje čoveka za krajnju diskvalifikaciju, za opasan kaštig. Od konzervativca, gore ne postoji. Nipodaštavati apriori nekog zato što je konzervativac (ili liberal-naprednjak) jednako je ružno i glupo kao i omalovažavati unapred čoveka zato što je muškog ili ženskog pola, što je bele ili crne boje kože, što je pesimista ili optimista. Jasan znak da smo postali civilizovano društvo, da smo iz diskursa građanskog rata prešli u formu uravnotežene, razložne rasprave, biće činjenica da smo u javnom međuljudskom saobraćaju usvojili rečeno jednostavno pravilo. Uz to, često se zaboravlja da su velika većina svetski značajnih komediografa, od Aristofana preko Molijera do Joneska, bili takođe – konzervativci. Šta da se radi, smeh i podsemeh retko idu ruku pod ruku sa „naprednim vizijama” i „energijom promena”. Bar u pozorištu. I tako se kod nas bori protiv konzervativizma gotovo čitav prošli vek, a poslednjih šezdesetak godina naročito intenzivno. Pojedinci se čak trude da pokojnika nekako odbrane od njega samog. (kao moderni Crnogorci vladiku Rada). Tako bi valjalo u Pokondirenoj tikvi pronaći provincijsku uskogrudost i izolacionizam!? Možda bi se pomenute pojave mogli navesti kao povodi „pokondirenja” u devetnaestom veku. U dvadeset prvom veku sami pojmovi provincije i palanke u svom prethodnom značenju lagano nestaju, ili u najmanju ruku, gube svoja bitna svojstva, jer se internetom, kablovskom televizijom, mobilnim telefonima i ostalim tehnološkim pomagalima možemo jednako služiti na Menhetnu, londonskom Vest Endu ili, na primer, u Rudnoj Glavi podno planine Deli Jovan. Meni se čini da ćemo sa ovakvim čitanjem teško oživeti „oca srpske drame”. To je o velika šteta, jer i te kako ima šta da se oživi. Odavno je primećeno da komedije kao Laža i paralaža ili Pokondirena tikva pate od nespornih nedostataka (preterana upotreba „niže” verbalne vrste humora, donekle nezgrapne promene scena, plakatski likovi, tipovi bliže karikaturi nego karakteru, a u Feminom slučaju čak i odsustvo bilo kakvog razvoja lika). Naravno, ove su primedbe delovale ubojitije iz vizure klasično-realističkog shvatanja pozorišta, kakvo je postojalo početkom dvadesetog veka. Moderni teatar je, između ostalih redukcija, relativizovao i značaj dramskog karaktera. Neočekivano je, formu, jednom starom dramskom piscu, potvrdilo moderno doba. (Podrazumeva se da autor nije svesno uprošćavao svoje likove; svakako se trudio da ih načini što životnijim u granicama svojih moći i u skladu sa svojim pozitivističko-realističkim uverenjima. Jednostavno, vreme i oskudna kulturna (pozorišna) baština sredine iz koje je potekao ograničile su njegovu dramatičarsku veštinu.) Ali nije ovaj ironični obrt u vrednovanju forme ono što Sterijine „lake” komedije čini relevantnim za sadašnje društvo. Nije to čak ni ismevanje snobizma, blesave odrođenosti i izveštačenosti, kao i čežnje za „velikim svetom” koji slabo poznajemo i još slabije razumemo. Svi glavni piščevi likovi, od Jelice i Feme preko Kir Janje do rodoljubaca, slike su (karikaturalne, ali zato ne manje tačne) modernih ljudi razobručenih nagona, opasanih, u to vreme, novom verom u apsolutnu autonomiju pojedinca, sebičnih i samoživih, oslobođenih bilo kakvih moralnih stega i zakona. Svaka aktivnost ovih „personae dramatis” je u službi isključivo lične koristi (obično naopako, izopačeno shvaćene). E, to je ono bitno, ono eminentno moderno, što Sterijin opus vezuje za naše doba. Kad kažem za naše doba ne mislim samo na naš lokalni, balkanski prostor već na najširi, opšti plan.
Uostalom, dovoljno je da čovek uključi telvizor pa da čuje voditeljku kako za nekog veli da je patetičan (misleći pri tome da je isti dostojan sažaljenja), da preko radija čuje da je u ponudi ultimativna kolekcija pesama nekog pevača (čak se ne misli na najbolje i definitivne nego na poslednje pesme) ili da ode u samoposlugu pa da neki proizvod kupi na akciji (sniženju). Ako mu je pamćenje izuzetno dobro, može da se priseti javnih ličnosti, „ozbiljnog” političara (proevropske orijentacije, dakako) koji je predlagao da se snažnije involviramo u, recimo, integracione procese. Fema do Feme. Jelica do Jelice. „Alabunar”, da se mi nekako involviramo u tu Evropsku uniju, da se medijsko-marketinški brendujemo, pa će biti „les tružes”! Zasijaće i nama sunce od veštačkog dijamanta kao u Madridu!
Jovan Sterija Popović je bio pisac moralizator. Čovek koji je napisao da je njegovo „lečit rod”, da je „teatar lek za bolesti moralne” i da je namerio „zaljuđavati odljuđene” zaslužuje pažljiv tretman, a ne jeftino kalambursko izmotavanje. Da je samo zbog ovih reči, Popovićevom delu bi vredelo prilaziti skrupulozno i sa ozbiljnim umetničkim ambicijama. Postoji još jedan valjan razlog za neprestani dijalog sa pomenutim tekstovima. Naime, sa Sterijom počinje zlatni niz naših komediografa, a komedija, prema velikoj većini ocena, ostaje najvitalniji i najznačajniji segment srpske dramske literature. Tokom dvadesetog veka, kroz ostvarenja najvažnijih pozorišnih pisaca od Vojislava Jovanovića Maramboa, preko Branislava Nušića, do Aleksandra Popovića i Dušana Kovačevića, neprekidno se oseća jedan snažan, otrežnjujući humoristički ton. Zbog čega je to tako, odnosno zbog čega i naša publika, prilikom odlaska u teatar, očekuje pre svega da se nasmeje, ja ne bih umeo tačno da objasnim. Valjda je ta sklonost ka ironiji i autoironiji prirasla uz kolektivni mentalitet srpskog naroda. Možda se pomenuta karakteristika razvila kao neka vrsta odbrambenog refleksa u odnosu na tešku prošlost, mučnu sadašnjost i neizvesnu budućnost sa kakvima je naš narod vazda živeo. Kao i druge snažno izražene mentalitetske odlike, i ova sobom nosi, kako određene koristi tako i izvesne mane. Sa jedne strane, sklonost ka komičnom relativizuje, oslobađa i, u krajnjoj liniji, olakšava žvot; sa druge strane, opet, večito pristajanje na humorni pogled spram sopstvene egzistencije i sveta oko sebe često služi kao pokriće za neaktivnost (lenjost), nesolidnost i površnost. Kako god bilo, čini mi se da nam je dužnost da ono vredno iz ove znatne humorističke tradicije čuvamo i osavremenjujemo. Naposletku, postoji još jedan aspekt Sterijine ličnosti, koji se, doduše, nije prikazao u dramskim delima, ali koji umnogome objašnjava i njegov pozorišni rad. Pred kraj života književnik je objavio zbirku pesama Davorje. (Indikativno je da su pesme objavljene na crkvenoslovenskom a ne na Vukovom, tada već pobedničkom jeziku.) U ovim pesmama, snažno obeleženim melanholijom i čak pesimizmom, literata peva kako je sve: „sujeta, senka i dim”, a vidi samo „ništa, ništa, ništa”. Takav iskaz se delimično može objasniti teškim privatnim životom književnikovim, kao i predosećanjem bliske smrti. Ipak, izgleda da postoji nešto dublje, univerzalnije u pozadini ovakvog mračnog raspoloženja. Učenik veka prosvećenosti (XVIII veka) i Velike revolucije (francuske), mogao je, pred kraj života da predoseti nailazak nove tehnološko-merkantilističke ere, kao i posledice takvog društvenog razvoja na sudbinu apstraktnog mišljenja, umetnosti i morala. Mada glavne teorije, koje su uslovile, po duh, razorni nihilistički marš, tek trebalo da budu objavljene, osetljivi stvaralac je i te kako mogao da predvidi smer kojim će se zaputiti moderna civilizacija. Biće da je i zbog toga pevao ove testamentarne stihove pod ispražnjenim nebom.
Važno je, najvažnije, produžiti ljudski vek, olakšati čovekovu fizičku egizistenciju. Važno je, takođe, koristiti telefone, frižidere, televizore i kompjutere, ali se vrtoglavi napredak u nekim oblastima mora platiti stagnacijiom i odumiranjem nekih drugih, nepragmatičnih ljudskih delatnosti. Nakon svakodnevne trke za tehnološkim napretkom i materijalnim blagostanjem, ljudima ostane tek toliko snage da uspevaju da konzumiraju proizvode industrije zabave, i ništa više od toga. Moderan čovek bi rado ovu gorku istinu da zabašuri, da živi u iluziji kako se, eto, i umetnost ili književnost „razvijaju”. Počivši pisac, izgleda, to nije želeo. I da se vratim na pitanje iz naslova ovog teksta – da li je Jovan Sterija Popović naš savremenik? Odgovor se, prema mom mišljenju, sadrži u drugom pitanju: da li mi, ljudi dvadeset prvog veka, imamo dovoljno hrabrosti, istinoljubivosti i uspravnosti da se sa nasleđem koje nam je Sterija ostavio suočimo?

Autor je dramaturg iz Beograda

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.