NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Ivana STEFANOVIĆ
PESNIK NA KONKURSU KOD KOMPOZITORA ILI KAKO KOMPOZITOR ČITA

 

Pesničko delo je povod muzičkom delu
Ne želim to da prikrivam: kompozitor čita svaki tekst ili pesmu sa idejom da će ga na neki način upotrebiti, iskoristiti, ako treba i preokrenuti u korist svoje ideje, podmetnuti pod svoj plan, pripojiti svom budućem proizvodu. Šta mogu sa ovim da učinim? – pita se za pesmu kod koje zastane.
Da, ovo bi se možda moglo upotrebiti za neku novu stvar. Kao i likovni umetnik koji gleda šta može da uzme iz prirode i iz okruženja, šta može da prebaci u svoj medij, da transponuje i pretvori u sliku/skulpturu/instalaciju, tako i kompozitor sluša šta ga okružuje i čita ono što može da mu rodi novu ideju, da ga inspiriše, da podstakne sledeći stvaralački korak. On traži šta mu odgovara kao raspoloženje, kao ritam, broj slogova ili raspored samoglasnika, šta mu je dobra polazišna osnova za novu kreaciju. Tekst, poezija je tu prva u redu zanimanja kompozitora. On sluša šta može da čuje oko sebe i kako bi to što čuje mogao da ukomponuje u svoje delo.
Slikari, prema sopstvenom priznanju, vole da slušaju muziku dok slikaju – ona im čini dobru podlogu, premazuje platno početnom emocijom, stvara raspoloženje. Background. Neki pesnici takođe rade isto – slušaju muziku dok pišu. Razlika je u tome što se prisustvo muzike u novonastalom delu (slika, skulptura, pesma, roman…) ne može nikako detektovati, a njeno prisustvo utkano je duboko u pore i često ostaje sasvim nevidljivo, ne može se pronaći, još manje dokazati. Prisustvo muzike se može utvrditi samo ličnim pesnikovim /slikarevim priznanjem. Kod muzike je drugačije. Tu nema šta da se prizna jer je sve vidljivo. Od sačuvanih grčkih oda do najvećih stranica solo pesme 19. veka, i naravno do danas, muzika je direktno i neprikriveno koristila pesnički rad.
Kompozitor čita tuđe pesme ili dramske forme, onda ih pretoči u muziku, a zatim, dok autorskoj agenciji prijavljuje svoje delo, obavezan je da prijavi i ono drugo. Posle mu se pri obračunu autorske naknade odbije 25% za pesnika, tekstopisca. Tekst je, dakle, tu i kompozitor ga uzima sa manje ili više uvažavanja, pa ga onda ili donosi integralno, sačuvavši sve njegove elemente i celinu, ili ga prekroji, nekad malo nekad mnogo preuredi, a nekad drastično izmeni, do neprepoznatljivosti.
Šekspir, Eshil, Domanović, Goran Marković, Čehov, Stefan Stefanović, Radoslav Petković, Judžin O’Nil… Na ovom, sasvim ličnom spisku pisaca za čija dela sam pripremala tuđu ili pisala svoju muziku, nema Sterije. Ne mogu da se setim da me je neko nekad angažovao da muzički ilustrujem neki Sterijin komad ili pozvao da napišem muziku za neki Sterijin tekst. Čak ni u Dramskom programu radija, gde sam se nekoliko decenija bavila ozvučenjem dramskih tekstova svojom ili tuđom muzikom, nisam uradila znatan broj Sterijinih stvari.
Sopstvenu muziku, solo pesme, horove ili druga dela nastala prema korišćenim tuđim tekstovima, pisala sam na sačuvane delove tekstova iz staroegipatske Knjige mrtvih, na Desanku Maksimović, na stihove severnoameričkih Indijanaca, na Anri Mišoa, Vesnu Krmpotić ili Rozu Luksemburg… ali ne i na Steriju. Takođe, nije precizna evidencija o tome da li je mnogo drugih kompozitora iz naše novije istorije, osim Mihovila Logara i Dušana Radića, posegnulo za Sterijom. Logar je na stogodišnjicu Sterijine smrti, na libreto Huga Klajna, napisao operu Pokondirena tikva (izvedena 1956. u Narodnom pozorištu, dirigovao Dušan Miladinović) dok je Dušan Radić 1980. napisao kratku horsku kompoziciju Sterijino ništa iz ništa, op. 22, br. 7, koja je izvedena maja 1981. u Novom Sadu. I još?
Muzikolog Tanja Marković upotpunila je, neobavezno i u privatnom pismu, moje informacije o Steriji u muzici: Spomenula je komade s pevanjem San Kraljevića Marka i Sraženije na Kosovu polju, za koje je muziku napisao Josif Šlezinger. Pored toga, poznati horski „hit” iz tog vremena (19. vek) bila je Sterijina pesma Ustaj, ustaj, Srbine, a na te stihove muziku je komponovao Nikola ?urković. U memoarima Laze Kostića može se videti da je ova pesma pevana posebno među Srbima u Vojvodini tokom revolucije 1848. godine, ali nije sigurno da je za tu pesmu muzički tekst uopšte sačuvan.
Iako nevelika, srpska umetnička muzika još nema sasvim kompletiranu elektronsku bazu podataka. Da ta baza postoji, lako bi bilo utvrditi da li je i koliko autora komponovalo na stihove Jovana Sterije Popovića ili koristilo Steriju kao scenaristu ili libretistu svojih muzičkih zamisli.
Sada, pošto sam se potanko prisetila gde se sa Sterijom nisam srela, ostaje mi da osvetlim jedan „bliski susret” koji se ipak desio.
Davorje. Tražeći tekst za solo pesmu koja je bila u planu, našla sam se, pre mnogo godina, pred zaturenim, veoma trošnim primerkom Davorja. Izdanje pančevačko, Braće Jovanović, iz 1854. godine Uz pesme išao je i predgovor, tj. „otvoreno pismo” Jovana Ristića, gde ovaj Steriji kaže: „Ne, gospodine Jovane, vaše pesme neće biti zaboravom pretrpane kao što se vi plašite” i „da književnost srpska ništa drugo nema do ovo Davorje, ono bi u stanju bilo da vam ispuni prvu pravednu želju i preda vas spomenu koji nikakvo vreme izbrisati neće”.
I pored toga što su ove reči odzvanjaju zvučnim ehom iz respektabilne dubine 19. veka, one i danas snažno preporučuju Steriju. Ali, i pored takve preporuke, sudbina mog čitanja Davorja bila je kratka. Nisam otišla mnogo dalje od bacanja dijagonalnih pogleda na pesme. Ne dalje od upoznavanja. Pa ja te pesme i nisam čitala iz želje da uživam u poeziji, niti kao zadatak iz teorije književnosti, ja sam tražila tekst za svoju pesmu.
Šta je to učinilo da Davorje bude tako lako odbačeno? Već posle kratkog pogleda na ove stihove, rodoljubivo-namćorasti kasni Sterija naprosto je otpao. Iz dva razloga.
Prvi, nije bilo dovoljno za tu priliku meni potrebnog ritma. Neke su pesme bile veoma dugačkog, tromog i razvučenog tempa, a metar je skakao od kratkog do veoma dugačkog, gotovo proznog. Drugi, bilo je previše patetično iskrenog rodoljublja, ali i prilične raspričanosti, malo rasplakanosti i zamrljane misaonosti. To u muziku ne ulazi. Sve je ovo sasvim očekivano od pesnika 19. veka. Sve ovo nije moglo biti podsticajno za kompozitora s
kraja dvadesetog.
Početak prve pesme, one pod naslovom Mojim pesmama glasi:
Odlazite, pesne moje,
Moga čuvstva mila čeda,
Koliko ćete l’ trpit vreda
Od nestašni zolja mnogi.
Malo dalje:
No nek samo Srbstvo traje
Ili,
Naglost, razdor i nesloga,
Praotačne naše kletve.
Najzad, negde pred kraj zbirke nalazi se i pesma Na prirodu:
Ti, koja s’ tako lepa savršena
Iz ruke Tvorca blagoga prenula
Da mati, ljuba zemlji budeš,
Prirodo draga, s tim dičnim ruvom!
Sterijini stihovi, kao što su ovi citirani, mogli su naći svog kompozitora među autorima njegovog doba pa možda i sve do sredine dvadesetog veka. Tačnije, mogu ih naći i danas, ali samo među autorima koji su misaono, stilski i svojim muzičkim jezikom i dalje bliski romantičnim osobinama ove poezije, patosu, deskripciji, rodoljubivoj usplahirenosti – jednom rečju, tradicionalnom načinu mišljenja.
Što se mene lično tiče, ništa nije obećavalo da će biti pogodno za neko novo čitanje i stvaranje. I tako bi se stvar sa Sterijom završila bez rezultata da iznenada nisam naišla na neveliku pesmu Nadgrobije samome sebi. Našla sam negde da je ove stihove Sterija (verovatno) namenio sopstvenom nadgrobnom belegu, ali meni, kompozitoru, ona je donela nešto savršeno drugačije – privlačno, mračno-prilvačno. neodoljivoprivlačno. U Nadgrobiju se odjednom pojavljuje sve ono što u drugim pesmama nisam našla. Pre svega, pulsacija, ritam, damaranje, čegrtanje, koračanje… Potom jako prisustvo izrazito dominirajućih suglasnika. Š, nešto manje č, ponavljaju se s velikom učestalošću, pesnik insistira, ponovljeno slovo već u drugom stihu počinje da se ponavlja, da boji i oblaže, ušuškava i zaokružava čitavo neveliko tkanje pesme. Ponavljaju se reči u kojima pršti perkusivno želiš, i više, i večno, i iščezlo, i nekoliko puta u različitim kombinacijama reči i različitim varijetetima ponavlja se ništa, ništa, ništa... U pesmi nema pravilnog stiha, ima nekog simuliranog slika, ali on nije toliko važan, broj stihova je neparan (15) a zbog broja slogova svakog stiha (5-6, 6-6, 6-5) sva deluje nekako „neparno”, nahereno i rasklimano. Ali, beskrajno privlačno, izazovno. Ipak, to jeste „muzička” pesma. Evo je u celini.
Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više
Od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
večno gasi se.
Stihotvorac, retor
Profesor, pravdoslov,
u knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.
Ipak, nikada nisam napisala ništa na ove stihove. Kompozitor Dušan Radić jeste, proširujući naslov svoje horske kompozicije na Sterijino ništa iz ništa. Pitam se da li bi i moja – da sam komponovala Sterijino Ništa iz ništa – bila kompozicija za hor? Ako pratim misao pesme, njeno smireno/uznemireno raspoloženje i završno kretanje pesme prema nekako svečanom zatamnjenju i kraju, odgovor je – ne. Kod mene bi to bila kompozicija u kojoj bih koristila jedan glas, i to verovatno ženski. Ali, ako težište bacim na to kako ova pesnička tvorevina zvuči, ako se usredsredim na zvukovnu nosivost samih stihova, na ponavljanje određenih suglasnika (š i ž i č), na praskavo šuštanje slogova – tada bi to, čini mi se, morao biti hor. Grupisani ljudski glasovi otvaraju mogućnost da se istakne i potcrta površinsko, zvučno svojstvo reči, jer reči, osim što nešto znače, one i zvuče. (Ništa iz ništa / Zgruvano u ništa / Daje sve ništa; Šta želiš više / Od iščezlog ništa). Ja slušam zvučanje poezije.
Pošto sam se još malo pozabavila ovom Sterijinom pesmom, ona počinje da me privlači na neočekivan način. Nadgrobije mi se sve više prikazuje kao kratka muzičko-dramska forma. Stihotvorac, retor, profesor, pravdoslov, u knjigama ime večno ostaje ti; minimono-opera. Tu već počinjem da sastavljam ansambl, duvački, sa većim učešćem perkusija kako bih obezbedila produženo onomatopejsko trajanje zvučenih suglasnika koji se provlače kroz tekst. Pomišljam na elektroniku, razmišljam o svojevrsnom šprehgezang postupku koji će od mecosporana načiniti glumcapevača. I na kraju pevačici dajem ulogu (sa)govornika, alter ega, anime-duše onom stihotvorcu, retoru, profesoru i pravdoslovu što se iz svog vršačkog vrta plaši zaborava. Jer moj(a) pevač(ica) više neće biti pesnik već njegovo žensko ja. Ali dosta sa fantazijama za noćas.
Steriju sa muzikom povezuje još jedna tema. U Sterijinoj zaostavštini nalazi se dramski tekst naslovljen kao opera. To je Postanak srpskog carstva, a sâm tekst se može pročitati u Opera i melodrama, koju su priredili Dušan Mihajlović i Vaso Milinčević 1995. godine. Ovaj libreto koji je sâm pisac najpre nazvao operom (o ovome su kasnije pisali drugi nazivajući ga „nešto kao opera” ili „kao neka opera”), ostao je nezavršen. Dovoljan razlog da nije mogao biti komponovan. Ipak, ono što privlači pažnju i nad čim se svaki muzičar zamisli jeste činjenica da je Sterija predvideo učešće dva hora – „ženskij” i „muškij”. Iz samog pogleda na ovo muzičaru ti horovi počinju da zvuče svojim latentnim, nenapisanim melodijama. Šta je tu još zanimljivo? Sterija je napisao „ženskij” i „muškij”, a ne mešoviti hor čiji prirodni zbir predstavljaju prva dva, posebno što bi se ova dva hora morala u jednom trenutku pojaviti objedinjena, pre svih drugih u sceni krunisanja cara Dušana na koju nailazimo u planu drame. To što su horovi odvojeni čini njihovo grčko poreklo jasnijim i nesumnjivijim. Strofa i antistrofa, epodon, sugeriraju antičku dramu u pozadini ideje i inspiracije.
U ono vreme, sredinom 19. veka, Postanak srpskog carstva bilo bi veoma teško komponovati. Tadašnja kompoziciona tehnika i praksa, dominirajući stil, poznata i dostupna zanatska sredstva, kao i ponuđeni instrumentarij, ne bi odgovarali proznom tekstu kakav je opera o kojoj je reč. Jer Postanak srpskog carstva, u onoj jednoj četvtini koliko je napisan, zapravo je prozna tvorevina. Ne samo zato što je prozno tkivo prepreka koja bi silno ometala kompozitora pri izradi svega drugog osim rečitativa (a rečitativi moraju biti presecani arijama), već i zato što prozna tokovitost ne ostavlja mesta raspevanim arioznim situacijama, solima, duetima, horovima, toliko važnim u Sterijino vreme. U svesti običnog slušaoca rečitativi su tek nešto malo više od pauze. Ovako komponovani govor već zbog toga nije mogao biti podjednako upamtljiv i uzbudljiv kao što bi bila budnica ili nacionalna himnična pesma o kojoj je svaki pošteni pisac i kompozitor sredinom 19.veka morao sanjati.
Da je Sterija toga bio i te kako svestan svedoči jedan minijaturni zapis – nezavršen, verovatno prvi stih buduće arije zapisan na margini drame koji glasi:
“Srpska zemlja ponosi se,
Tebe ljubi v….”
I odmah, eto ritma, eto budnice! Posle uspeha koji je imala pesma Ustaj, ustaj Srbine Sterije / ?urkovića, tekstopisac je morao uvideti rizik prozne neritmičnosti svoje „opere”. Ako se neko pita zašto je Sterija ostavio Postanak srpskog carstva nezavršenim, i ako je kompozitor uopšte taj ko ima pravo na odgovor, onda je činjenica da je autor shvatio da je pogubnost proznog principa u delu sa romantično-nacionalnom tematikom „nemoguća misija” i sasvim dovoljan razlog da se rad na pisanju započetog prekine, a drama ostavi daleko pre nego što je stigla do svoje polovine.
Ipak, možda bi Sterija i završio svoju operu da je mogao iz svog vršačkog stana „videti” kako će se i u kom pravcu kretati istorija muzike u budućnosti. Današnji kompozitor imao bi mnogo više mogućnosti da ovaj libreto prokomponuje. Carstvo je možda moglo postati opera, jer danas ni tekst, ni muzička sredstva, ni struktura, ni fromalne i harmonske zakonitosti nisu zaštićeni od – ma šta to značilo – autorske slobode i mogućnosti surove intervencije u tekstu, redefinicije, rekonstrukcije, preoblikovanja i preupotrebe teksta. Postanak srpskog carstva je možda mogao postati opera da je doživeo da ga neko iz teksta pretvori u materijal, građu, smesu, grnčarsko blato, iz ozbiljnog, završenog libreta u početni materijal za reinterpretaciju i transformaciju u drugi medij.
Da se to dogodilo, možda bi se danas, na sceni Opere Narodnog pozorišta ili nekoj drugoj sceni, pojavila opera, oratorij ili ma šta treće u kojem bi kompozitor XY izmesio, izmenio, reinterpretirao, preoblikovao tekst libretiste Jovana Sterije Popovića. Tako bismo, osim više puta ponovljene Laže i paralaže, ovog proleća 2006, dobili i nekog drugog i drugačijeg Steriju, sposobnog za prelazak u 21. vek i sa jasnim potencijalom za takvo teleportovanje. Da li je za to već kasno?
P.S. Iste godine kada je u Vršcu umro Jovan Sterija Popović, u Negotinu se rodio Stevan Stojanović Mokranjac. U ravni simbola to znači da su se dve veličine nacionalne kulture naslonile životima jedna na drugu i pokrile čitav 19. i zagazile u 20. vek.

Autorka je kompozitor iz Beograda i umetnički direktor Bemusa

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.