NAZAD NA SADRZAJ  > > >
S C E N A : časopis za pozorišnu umetnost
Novi Sad, 2006. broj 1 godina XLII januar-mart YU ISSN 0036-5734

Srbijanka TURAJLIĆ
(NE)MILOBRUKE

 

Nedavno sam u Konaku kneginje Ljubice posmatrala sliku Miloševog konaka u Topčideru. Na slici, pred konakom jedno malo tanko drvo. Da ne znam u šta je kasnije izraslo, teško da bih prepoznala da je to platan. I tu pomislih kako je divno biti baštovan.
Ulažete svoj rad i svoje profesionalno umeće u nešto što će služiti generacijama. Pod tim vašim drvetom igraće se deca, zakazivaće se prvi sastanci, hladiće se umorni prolaznici, sve dok ne dopadne u ruke nekoj gradskoj vlasti koja je umislila da uređenje parkova mora da započne sečom drveća. No, to je već neka druga priča. Ipak, bar kada se primičite penziji i svodite životni bilans, imate utisak da ste uradili nešto korisno i da će vas vaše delo nadživeti.
Slično je i sa graditeljima. Ima li većeg zadovoljstva od dovođenja dece ispred građevine koju je stvorio neko od njihovih predaka? Pa im onda pokazivati crteže i objašnjavati kako je mašta postajala stvarnost – večna, neuništiva – sve dok nekom ne padne na pamet da zarati protiv celog sveta. No, i to je već sasvim druga priča. U normalnim okolnostima, ako bi se one uopšte mogle definisati, i građevina je delo koje će na različite načine služiti pokolenjima. A šta je sa delom jednog pisca? Kome i koliko ono služi? Gotovo svi pisci koje sam imala prilike da upoznam uporno su mi tvrdili da oni kad pišu nikada ne razmišljaju kakav će to utisak da ostavi na čitaoce. I uvek bi upotrebljavali isti argument. „Vi inženjeri samo služite drugima, zadovoljavate njihove potrebe, a mi smo stvaraoci, imamo svoje unutrašnje potrebe, pa ko voli nek čita.” Priznajem, nisam im verovala. Znajući sa koliko pažnje prate liste čitanosti svojih knjiga, delovalo mi je to kao poza. Pa čak i tako shvaćena, bila mi je čudna, gotovo sebična. Verovala sam da i pisac, kao i svako drugi, mora da radi nešto za opšte dobro, da razmišlja o tome kome se obraća i koju poruku želi da prenese. Beše to vreme kada zauzimanje stavova o bilo kom pitanju baš i nije bilo u modi, pa se moglo, sa razlogom, postaviti pitanje zašto bi se pisci razlikovali od drugih ljudi. Posle je došlo vreme u kome su se događali i ljudi i reči, i gotovo da sam zažalila što sam mislila da i pisci moraju biti javni poslenici. Ali, i to je već neka druga priča. Za razliku od tih mojih poznanika, čije će rođendane možda neko obeležaviti kroz sto ili dvesta godina, a možda i neće, jedan njihov prethodnik, Jovan Sterija Popović, nije imao nikakvih dilema za koga i zašto piše. Dovoljno je pogledati njegove Milobruke pa videti da je to slika o nama, našoj naravi i karakteru. Ostaje pri tome nejasno kako je Sterija, boreći se sa tim naravima i kao profesor Visoke škole i kao načelnik u Ministarstvu prosvete, imao snage da o svemu tome govori bez mržnje i strasti, pa čak i da kroz sâm prefiks „milo” pokuša da ublaži svoj stav. Imajući u vidu da se on zapravo relativno rano, pre vremena, povukao sa svih poslova, reklo bi se da su ga te naše naravi i te kako zamorile i da je u nekom trenutku rešio da odustane od dalje borbe. Ipak nastavio je da piše. Da li se nadao da će, ostavljajući taj pisani trag u kome će predstaviti naše „strasti i sebičnosti”, jer sve drugo, „što je bilo dobro opisaće istorija”1, možda uticati na pokolenja da budu drugačija, da ne ponavljaju iste greške. Pažljivim iščitavanjem njegovog dela stiče se utisak da je, prihvatajući nemogućnost da promeni svoju sredinu, rešio da se obrati onima koji će doći posle njega. Moguće je da je on verovao da sadi svoj platan, ali mi smo se, nažalost, pokazali kao krajnje nepažljivi čitaoci i niko, ili gotovo niko, nije seo u njegovu senku da makar o svemu na miru razmisli. Jesmo li danas, dvesta godina kasnije, drugačiji ili smo baš onakvi kako je Sterija video naše pradedove? Pođimo redom.
Znamo li danas odgovor na pitanje kuda idemo, ili i danas, baš kao i njegovi „rodoljupci”, glavinjamo levo, desno, onako kako nas vode samozvani „očevi nacije!”. Skorija istorija nas uči da se nismo pomerili sa mrtve tačke. Spremni smo da nektritički prihvatimo svaku ideju. Još gore, jer tu čak i nije reč o idejama. Spremni smo da krenemo za svakim vođom, i ne pitajući kuda nas vodi. Dovoljno je da bude glasan, da se busa u prsa i da nam priča o svetloj tradiciji naših predaka i eto nas spremnih da cvećem zasipamo tenkove i ne razmišljajući kuda to oni idu i ko će pod njima i u njima poginuti.
Sterija nam je lepo rekao „što je bilo luđe, preteranije, nesmislivije, to je imalo više uvažatelja, glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč”2. Sedamdesetak godina kasnije, oni koji nisu čuli ili nisu hteli da čuju ove reči poslaše 1300 kaplara, gotovo sve što je u Srbiji bilo od obrazovane mladeži, da uludo izgine, a sledećih sedamdeset godina školske ekskurzije obilaze taj spomenik njihovoj nesreći i hrabrosti, a našoj ludosti. I za svo to vreme nikoga nema da pita: zašto i čemu. Da li je onda čudno što smo, početkom devedesetih, sa nedopustivim mirom gledali kako nam vojna policija po hodnicima fakulteta juri studente hoteći da od njih napravi još lepši i veći spomenik?
Na sreću, neki su bili prilježni čitaoci Sterijinih dela i raspršiše se po celom svetu, daleko od Karlobaga i Virovitice. Nažalost, ne mali broj bio je i onih koji su poverovali da „otadžbina od njih traži žrtve” i čučeći, u nekom rovu, sa nevericom otkrivali da ta „otadžbina” ima i palikuće, i ubice, i „tehničare” i druge pljačkaše. Mnogi se nisu ni vratili da o tome prozbore neku reč, makar i za neka druga pokolenja. Umesto njih, potekle su reke izbeglica. Jesmo li ih primili bolje od onih nesretnika što u vreme „rodoljubaca” pređoše Savu? Sumnjam, no prepustimo njima da o tome sami sude.
Koliko nevinih mladih ljudi bi i danas bilo ovde, a koliko bi i dalje sedelo u svojim nerazrešenim kućama da je u svakoj čitanci na koricama pisala Sterijina pouka: „Nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno, kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ne brine”.3 Ali ne, oni su u školi bili zauzeti čitanjem o vremenu smrti, zla, deoba...
Stvarno, zašto u ovoj zemlji još niko nikada nije napisao „Vreme života”? Da li je u Srbiji takvo vreme ikada i postojalo? Reklo bi se da nije. Reklo bi se da smo u jednom kratkom trenu, više kao u blesku, zakoračali ka toj nepoznatoj teritoriji, predvođeni jednim čovekom koji je nadasve voleo život i hteo da živi. I nije pričao o patritozmu već o lepoti življenja. Kažu da su mu govori bili puni neobičnih poređenja. Morali su biti. U zemlji u kojoj je posle nekoliko vekova neko prvi put odlučio da progovori o običnim malim stvarima koje čine život i nije bilo moguće naći bilo kakva „obična” poređenja. Zato je valjda i morao biti ubijen. Umesto da pišemo nove, drugačije čitanke, vratismo se u vreme smrti i velikih reči. „Ostavite, kad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar.”4 Gotovo da je nestvarno kako ta rečenica izgovorena pre sto pedeset godina tako savršeno opisuje naše današnje vreme – ubeđuju nas da je to vreme legalizma. Opet su nam usta puna rodoljublja i nekih čudnih mantri koje svi papagajski ponavljaju. Borimo se za zemlju u kojoj će jedan njen deo imati „više od autonomije manje od nezavisnosti”. Slušamo to već gotovo godinu dana, i kao sa odobravanjem klimamo glavom i divimo se toj mudroj glavi koja je tako šta smislila, a nema deteta da kaže: „Manite se gluposti, ta car je go!” I to nas dovodi do ključnog pitanja. Zašto svi ćute? Izvesno je da bi i danas bilo aktuelno da neko napiše „Gramatika ljudi” ili „Računica ljudi”, no to bi možda bio i preteran zahtev. Ne mora svako od nas biti Sterija i započeti da piše svoje (ne)milobruke. Ali bi svako od nas ko o sebi voli da misli kao o intelektualcu bio dužan da makar javno progovori o onome što nam se dešava.
Generacija kojoj pripadam rođena je u vreme kada je postojala samo jedna ispravna reč i jedno ispravno mišljenje. Možda je tada i moglo da se nađe opravdanje za ćutanje. Možda je tada i bilo prirodno da se čita između redova i da se sa divljenjem posmatra onaj ko je uspeo da nam taj prostor „između” učini čitljivijim. Valjda je, usled tolikog ćutanja, u zrelim godinama iz nas potekla bujica reči. Beše to vreme „govora mržnje”. Verni naučenim lekcijama iz istorije, progovorili smo rečnikom “ostatka zaklanog naroda”. Od ćutologa i ketmana pretvorili smo se u sejače otrovnih reči. I u toj kakofoniji zla, slabo se čuo glas razuma. Sa govora mržnje prešli smo na „ćutnju mržnje”, kako to nedavno reče prof. Ranko Bugarski. Sa neskrivenim mirom slušamo najbezumnije uvrede na račun različitih ljudi. Naravno ne reagujemo, a i što bi, takvo je zadovoljstvo gledati kako nekog drugog zasipaju blatom. Nedavno, smo proširili repertoar sa još jednom novinom — „govorom anonimnih”. I samo je mali broj ljudi smogao snage da progovori o moralnom kredibilitetu ljudi koji hrle da nekog ocrne iz dubine svoje anonimnosti. Svi se utrkujemo da postanemo „duboka grla”. To je,verujem,dno dna do koga se moglo sići. Dalje se više ne može, bar ne rečima. Lako je bilo Steriji. On je pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da nešto uradi za opšte dobro. Onda nam je rekao sve što je imao da nam kaže o nama samima. Očinski nas je posavetao da o tome razmislimo, da se uzmemo u pamet i mirno okončao svoj život. A mi? Hoćemo li isto tako mirno usnuti kada za to dođe vreme? Hoće li nam savest biti mirna što smo dozvolili da se zatru sve moralne vrednosti? Tužna je istina da našu današnju vlast, baš kao i onu iz Sterijinog vremena, ne interesuje opšte dobro. Brojni događaji nam svakodnevno jasno ukazuju da je onima koji su na vlasti, kao i onima koji se za nju bore, stalo samo do njihovih malih ličnih interesa. Logično je da im je mnogo lakše da to ostvare ako se u društvu relativizuju sve vrednosti, ako se narod zamori od afera i počne da veruje da su svi isti, da je lopovluk naše prirodno stanje, da je nemoguće razlikovati dobro od zla, jer dobra, u stvari, i nema i ne može ga ni biti. A za svaki slučaj, dodaćemo tome i neki nerešen nacionalni problem, pa zar je onda važno ko je u ratu počinio zločin, a ko nije. Istorija nas uči da u svakom ratu ima zločina. Još nam niko nije, istina, rekao da se ratovi i vode zato da bi ljudi mogli da čine zločine. Ali, ko zna, možda ćemo i to dočekati. Na delu je vređanje inteligencije normalnog čoveka. A on ćuti i trpi iz samo njemu znanih razloga.
„Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili, koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji”5 – dopire nam negde iz daljine Sterijin vapaj. Nismo ga čuli kad je bilo najpotrebnije, nećemo da ga čujemo ni sad kad smo i sami iskusili tu gorku lekciju. Možda bismo danas, kao svojevrstan poklon za dvestoti rođendan, mogli da progovorimo. I svima onima koji vam budu rekli da sad nije vreme da se o tome priča, kad nam je, eto, zemlja ugrožena i ne zna se ni gde su joj granice, i da tim dosadnim insistiranjem na moralu, razumu i poštenju vi,u stvari samo podrivate „našu stvar” i unižavate svoj narod, vi slobodno poručite „da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti, kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan”6.
Ako danas ne progovorimo, za deset, sto ili dvesta godina neće biti nikog ko bi o nama mogao nešto da kaže, neće se znati ni da smo postojali, osim kao nemi saučesnici propasti jedne zemlje u kojoj smo se svi rodili. Ostaje nada da će makar neko nadživeti njihovo vladanje i naše mirno saučestvovanje i konačno pročitati Steriju.

Autorka je profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i predsednica Upravnog odbora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM)

1 Rodoljupci. Predgovor
2 Isto.
3 Isto.
4 Rodoljupci (Žutilov).
5 Rodoljupci, Predgovor.
6 Isto.

Copyright: Sterijino pozorje 1998-2006.